22. марта 2009. године је у сали за конференције саборне цркве Христа Спаситеља у Калињинграду одржана конференција за штампу Његове Светости Патрјиарха Московског и целе Русије Кирила и губернатора Калињинградске области Георгија Бооса.
Његова Светост Патријарх Кирил: Дозволите ми да на почетку конференције за штампу изнесем уводну реч. Ово је моја прва посета Калињинградској области после избора за Патријарха Московског и целе Русије. Почео сам путовање од своје епарије. Био сам у Смоленску, у Калињинграду. Између та два путовања сам био у Тули у вези одржавања Државног савета. Даље намеравам да посетим Санкт-Петербург, то јест тежим да у првом реду обиђем оне градове који су ми јако блиски, са којима је везан део мојих напора и мог служења.
Јако се радујем видећи препуну саборну цркву, огроман број деце, много омладине. Сећам се од чега је све почињало. О томе у последње време много говоримо, али такве ствари се не могу убрајати у некакву таутологију, лош стил, пошто се овде не ради о стилу, већ о животу. У мислима се увекк враћам ономе што је овде било, и радујем се ономе што пред собом сада видимо. Али, тај поглед на лепоту садашњег црквеног живота истовремено ни у ком случају не сме да изобличава перспективу и ствара привид некаквог апсолутног напретка. Вероватно смо начинили тек прве кораке: изградили, отворили, организовали, неког нечему научили. Али нам предстоји још много посла, па и овде у Калињинградском крају.
Калињинградски крај је посебно близак мом срцу и зато што су овде врло специфични услови пастирског рада. Морам рећи да је ово сложено место за пастирско служење. Овде живимо на додиру култура, у окружењу других држава, уз знатно присуство инославног фактора. У извесном смислу се глобализација, која данас постаје реалност овде, у Калињинградској области, осећа више него на било ком другом месту Русије. Зато су и изазови које овде живот упућује свештенику, нимало једноставни. У извесном смислу, ако многа питања везана за Цркву, црквено служење решимо у Калињинграду, онда ћемо можда створити исправан модел садејства Цркве с околним светом у XXI веку.
Било ми је јако драго да видим наше духовништво данас. За мене је велико задовољство да ових дана будем са Георгијем Валентиновичем. Ми настављамо онај разговор који смо одавно започели, разматрамо многе теме. Драго ми је што се позитивно развија економија, наравно, с обзиром на кризу, али се ипак услови живота људи мењају набоље, и веома се надам материјалном процвату Калињинградске области.
Завршавајући ову кратку уводну реч, хтео бих да свима пожелим успех: вама, Георгије Валентиновичу, у вашем служењу, владики Серафиму, представницима законодавне и извршне власти, институцијама грађанског друштва, нашим интелектуалцима, новинарској заједници и, наравно, читавом нашем народу. Хвала на пажњи. Изволите, постављајте питања.
Калињинградская ГТРК, „Вести-Калињинград“: Ваша Светости, колико озбиљно економска криза утиче и већ је утицала на планове Руске Православне Цркве у погледу изградње нових храмова, па и на западу Русије, у Калињинградском крају? Како помоћи омладини да у ово нимало једноставно доба пронађе свој пут до Цркве?
Његова Светост Патријарх Кирил: Што се тиче кризе, на Цркву се одражава отприлике у истој сразмери као и на државу. Другачије и не може бити, јер Црква није елитни део друштва, то је органски део друштва. Зато се смањење програма које постоји у држави, отприлике у истој сразмери данас тиче и Цркве. Као што у држави још не осећамо сав бол кризе, тако и Црква засад сав њен бол не осећа. Просто назиремо могућу перспективу, прогнозирамо и сматрамо да се морамо спремати, наравно, за оно време када ће се, могуће, осетно смањити финансирање црквених програма. Али Црква је на то навикла. Оно што данас називамо кризом, неупоредиво је с оним што смо преживели током ХХ века. Навикли смо на вишеструко веће потешкоће од оних с којима се сада суочава наше друштво, укључујући и Цркву.
А што се тиче некаквих закључака које би можда требало извлачити из кризе, сматрам да криза није само проклетство, већ и благослов. Она омогућава преиспитивање вредности, приморава људе да се замисле. Знате, када је све у реду, када је све уходано, канда се нема о чему ни мислити: навикао си на свој сендвич с маслацем, па ето и једеш тај сендвич. А када ти тај сендвич одузму, то је некакав изазов, некакав подстрек, и почињеш да о нечему размишљаш.
Сматрам да у извесном смислу криза може помоћи нашим људима да развију исправан однос према раду, пошто се, када смо 1990-их година говорили о незапослености, радило о некаквој виртуелној незапослености. Реалне незапослености код нас није било. Реална незапосленост сместа отрежњава, приморава људе да се мобилишу, прикупе сву своју снагу, добро раде, прибојавајући се да не изгубе посао. Код нас тога никад није било. И сам сам често бивао послодавац и чудио сам се како то људи не цене свој посао, како могу због ситнице да се посвађају и оду, како је било тешко износити примедбе, јачати радну дисциплину. Премда су нам говорили да живимо у слободном тржишту и код нас постоји конкуренција, нисам видео никакву нарочиту конкуренцију на тржишту рада. Зато мислим да сада (то су оштре речи, али их неко мора исказивати, и Црква има право да то говори, пошто се то тиче духовног живота људи) морамо добро научити да радимо. И не само у оном смислу о коме говоре наши руководиоци, да будемо конкурентни, наравно, и зато такође, али у првом реду зато да градимо своју сопствену добробит. Ето зашто у кризи има позитивних момената.
Криза ће, надам се, најзад пробушити ту танку вештачку опну мехура од сапунице у коме ничег нема, под називом „виртуелна економија“. Новац је увек еквивалент утрошеног рада — умног, физичког, духовног. Ако новац престаје да буде еквивалент утрошеног рада и вредности, онда он престаје да буде новац. Ако новац постаје еквивалент финансијске интриге, спекулативне схеме, онда он престаје да буде новац, губи своју вредност или нестаје, са чиме се данас и суочавамо. Зато из ове кризе морамо изаћи не ослабљени, већ јаки.
Ми, наравно, морамо преуређивати своју економију, морамо се одрећи те виртуелне димензије, од које се јако-јако велики број људи за трен ока обогатио. Једном сам био у прилици да боравим у кругу богатих људи који су се хвалили како су за недељу дана, не уложивши никакав напор, зарадили 20 милиона долара играјући на берзи. Али, тих 20 милиона долара неко мора обезбедити вредностима, а немогуће је обезбедити. Зато мислим да морамо унети неке измене у наше економско стање.
Јако ме радују изјаве највиших руководилаца наше државе и других држава. Хтео бих да посебно истакнем јако мудар наступ председника владе Велике Британије, који је одједном проговорио оним гласом којим данас говори Руска Православна Црква. Ако сви данас будемо говорили истим гласом, оцењујући оно што се данас дешава у сфери економије, онда има наде да ћемо заиста изаћи на крај с тим економским проблемима.
Јако је важно да изађемо из кризе опамећени и са схватањем свог сопственог личног доприноса изградњи наше Отаџбине. Свако треба да се упита да ли његова сопствена плата одговара његовом реалном доприносу. Понекад је тај допринос већи од плате, и тада причамо о потреби повећања плате. Али, ако плата знатно премашује реални допринос? Ако је знатан део доприноса виртуелан, зар то није допринос развоју кризних односа у економији?
Бог нам сада даје шансу. Ми смо трпељиви људи, много трпељивији од многих других. Ми имамо способност да превазилазимо потешкоће, само је највжније не западати у хистерију. Постоји такво искушење — запасти у хистерију и обаваезно међу некима, у овом случају из власти, тражити кривце. Морамо се сада од тога оградити. Постаћемо јаки када сви извучемо исправне закључке из кризе — и власт, и Црква, и народ.
Када причате о томе, ако сам исправно схватио питање, шта данас може помоћи људима да у њима узраста религиозност, мислим да је то сам живот. Оно о чему говоримо мора помагати у извлачењу не само економских и политичких, већ моралних, верских закључка. Искушења нам се и дају зато да бисмо из њих изашли очишћени, јаки.
Узмите на пример читаво стваралаштво Достојевског, које прожима та запањујућа идеја да кроз потешкоће па чак и страдања, ако их исправно пролази — с вером, с надом у Бога, са спремношћу да се узда у сопствену снагу — човек излази увек као победник и увек јак.
Живимо у врло занимљиво доба. Прошла је она разјареност 1990-их година, када је уопште било тешко о било чему говорити и мислити, када је била просто некаква пећинска борба за опстанак. Данас постоји одређена респектабилност нашег живота, постоји резерва чврстине, између осталог и захваљујући исправној економској политици државе, и потешкоће које данас стоје пред нама и на које на путу наилазимо, морамо окренути на нашу општу добробит.
РИА „Новости“: Ваша Светости, молим вас испричајте о својим даљим плановима. Између осталог, које градове планирате да посетите, које епархије? Ако је могуће, наведите оквирне рокове посета.
Његова Светост Патријарх Кирил: Прилично је тешко говорити о одређеним роковима, пошто су поједина путовања везана за усаглашавање рокова, на пример, мој пут у Украјину. Мислим да следећи град који ћу после Петербурга посетити мора бити Кијев — мати градова руских.
Украјина је јако важан део историјске Русије који данас доживљава огромна искушења. За Цркву је то све један народ, то је наш народ. И зато Патријарх мора бити заједно са својим народом, па и у искушењима и жалости. Јако бих желео да одем у Кијев и помолим се крај Кијев-Печорских светиња заједно са Блаженим владиком митрополитом Владимиром, заједно с епископатом Украјинске Православне Цркве, који ме је врло сложно, консолидовано подржао на Помесном Сабору. А то значи да су и са мојим служењем повезивали неке своје наде. Хтео бих да будем заједно са њима у ово време, с украјинским благочестивим народом.
Потом намеравам да посетим Минск, Белорусију, пошто је и то важан део историјске Русије: Белорусија — Бела Русија, светла пега на историјској карти Русије. Када је Русија била под иностраном владавином, једини њен слободан део се звао Бела Русија, светла Русија. Желео бих да будем и међу белоруским народом, заједно са њим да се помолим, размислим о нашој заједничкој будућности.
Сада добијам много позива да посећујем епархије. Трудићу се да колико год имам снаге, таква путовања остварујем.
Предстоје ми путовања по Помесним Православним Црквама. Највероватније ћу те посете, ако ми Бог да снаге, започети ове године. Путовања се у складу с постојећом традицијом остварују по диптиху. Намеравам да посетим Цариград, а затим древне источне Патријаршије, Православне Цркве на Балкану, остале Православне Цркве.
Ето, такав је план за најскорију будућност, а колико је потребно времена за остваривање тог плана, засад не знам. Умногоме ће то зависити од мог дневног реда везаног за служење у Москви.
ТРК „Каскад“: Ваша Светости, молим Вас реците како ћете употребити милион рубаља што Вам припада као почасном грађанину Калињинградске области?
Његова Светост Патријарх Кирил: Као прво, хтео бих да се још једном захвалим Георгију Валентиновичу, а посредством њега — свима који су ме изабрали за Почасног грађанина Калињинградске области. Јуче сам на ту тему већ много говорио, данас хоћу да још једном кажем како сам дирнут, до дна душе.
То је, наравно, знак новог доба, да се јерарх, владајући архијереј бира за првог Почасног грађанина (региона — ред.). То је знак признања не толико мојих заслуга, колико доприноса Православне Цркве животу нашег региона, „ћилибарског краја“.
Што се тиче новчане саставнице тог почасног звања, већ сам донео одлуку и дао одговарајући налог: тај новац ће бити упућен на изградњу друге фазе православне гимназије. Овде ће, иза саборне цркве, бити изграђен изванредан комплекс, који је већ пројектован, усаглашен с архитектонским инстанцама и градским властима. То ће бити изванредан комплекс јединствене архитектуре. Ту ће бити велика православна гимназија, ту ће бити духовно-културни центар. Изванредно је што ће се све то налазити поред саборне цркве Христа Спаситеља у центру града Калињинграда.
С обзиром на чињеницу да сада због кризе немамо онакву финансијску подршку као пре, изградња тог центра ће можда бити скопчана с одређеним потешкоћама. Зато су средства која ми се уручују управо добро дошла. Још једном бих хтео да се срдачно и за то захвалим.
ТВ-канал «ТВ-Центр»: Георгије Валентиновичу, какав значај има Патријархова посета вашем региону? Имају ли могућност обични житељи Калињинграда да добију звање почасног грађанина?
Г.В. Боос: Патријархова посета свакако има колосалан значај за све житеље Калињинградске области, и не само за православце, већ и за представнике других вероисповести.
Треба истаћи да Његова Светост Патријарх има колосалан ауторитет међу свим вероисповестима, заслужен ауторитет. Будући да је годинама био на челу Одељења за спољне везе Руске Православне Цркве, био је покретач многих позитивних процеса у религиозном свету и организатор који је те процесе остварио.
Треба истаћи да је током тих година ауторитет Руске Православне Цркве колосално порастао. Зато је природно што посету Његове Светости Калињинградској области прате не само православни верници.
Што се тиче значаја посете, немогуће је било какавим речима описати какву важност за Калињинградску паству има долазак њеног руководиоца. Видели сте данас у храму срећна лица људи који су молили благослов од Његове Светости, видели сте током ових дана како су људи дочекивали свога Предстојатеља, како су се људи радовали могућности да чују пастирску реч, да виде свог руководиоца, свог духовног учитеља, свог лидера.
Што се тиче другог вашег питања, сви смо ми обични грађани, независно од било каквих хијерархија, сталежа, вероисповести и расне припадности. Ми смо својој Отаџбини и својим суграђанима апсолутно исти. Штавише, ми смо Господу исти. Зато смо сви ми обични грађани, а почасно звање за своје заслуге добијају најдостојнији.
Лист „Калињинградска правда“: Ваша Светости, везани сте за Калињинград већ четврт века. Наведите Ваш најјачи утисак током вашег Калињинградског служења, најизразитију епизоду.
Његова Светост Патријарх Кирил: Најизразитија епизода је била када сам пре 23 године стигао у Калињинград; сишао сам из воза, пришао ми је неки припити господин и онако врло озбиљно ме погледавши (а био сам, наравно, у мантији) упитао: „Шта, зар ти је и брада права?“. Од тога смо почели.
А друга изразита епизода је освећење храма Христа Спаситеља. Узгред, у тренутку када сам, окренувши се из олтара и благосиљајући народ, погледао на ту велелепност, на те хиљаде људи, на те прекрасне хорове, на младо духовништво, сетио сам се тог чикице.
Ето, те две епизоде су најизразитије. Између тих епизода је читав живот.
Лист „Персона“:Јуче је у разговору игуманија Јелисавета рекла да би у свој манастир увела телевизор кад би постојао православни канал. Ваша Светости, какво је ваше мишљење поводом организовања таквог ТВ-канала? И предлог у вези с тим: можда да се у виду експеримента у Калињинградској области отвори православни канал?
Његова Светост Патријарх Кирил: Сада имамо два православна ТВ-канала. Један овде има своју ТВ-камеру, то је двадесетчетворочасовни канал „Савез“. Други православни канал је „Спас“. Они, нажалост, раде само преко сателита и кабловског система. Али је њихов развој — питање технике; поготово с појавом дигиталних могућности преношења сигнала, мислим да ће ти канали заузети исти положај у низу других.
Обраћаћемо пажњу на телевизију. При томе, када кажемо „православни канал“, имамо у виду да су то канали који се могу међусобно разликовати. Рецимо, специфичност ТВ-канала „Савез“ је да обавештава о унутрашњем црквеном животу. Тај канал гледају углавном уцрквљени људи које занима да знају где је Патријарх био, где служи, са киме се среће, каквих догађаја има у Цркви. На каналу се увече чита молитвено правило. Понеки људи немају времена да се помоле, а ту — укључиш канал, и одједном молитва. Сам сам себе ловио на помисли да је незгодно седећи слушати, треба устати. И тако се молиш заједно са каналом „Савез“. А канал „Спас“ је више друштвени.
Мислим да ћемо и један и други правац развијати. И не искључујем могућност да се у граду Калињинграду, ако се појаве такве техничке могућности, можда организује опсежно емитовање наших православних канала.
Хвала свима на пажњи.
Слика сајта http://www.patriarchia.ru
