Испит за право ношења „кубанке“ – пластунске шубаре.
(Пластун – војник посебних козачких пешадијских стражарских и извидничких јединица)
У Москви су у порти храма Христовог Рођења у селу Рождествено одржани први испити полазника православног војно-родољубивог клуба „Добровољац“ за право ношења пластунске „кубанке“. У организацији испита много су помогли борци војно-родољубивог клуба „Олуја“ и Алексејевског салаша. У полагању испита помагали су инструктори из Руског војно-родољубивог одреда „Свитање“ који поседују црвене беретке.
Полагање испита за право ношења пластунске „кубанке“ није обичан догађај, већ препород традиције козака-пластуна који су током пет векова бранили међе Отаџбине, први ступајући у борбу и обавезно побеђујући, чак и бројно надмоћног непријатеља. Пластуни су били чувени по својим упадима у дубину непријатељске територије, по умећу да се непримено крећу и погађају непријатеља „на крцкање“, то јест на звук. Само најбољи козаци бивали су удостојени части да носе пластунску „кубанку“, а личним царским указом даровано им је право да не скидају шубару у присуству цара и патријарха.
Испити су одржани по систему десет плусева, где је свака успешно савладана етапа – плус, три примедбе на етапи – минус, за непристојне изразе и губитак оружја – дисквалификација. Испите су чиниле следеће етапе: историјско-духовни основи, основи АБХ заштите, пластунско пузање са мерењем времена, убрзани марш од шест километара, склапање и расклапање аутоматске пушке АК-74М, топографија, оријентисање, комплекс физичких вежби, борба прса у прса. Кандидат који добије девет плусева стиче право ношења пластунске „кубанке“.
Пре почетка испита добробољци су одстојали недељну службу у храму, исповедили се, а затим су постројени током читања тропара пред иконом Димитрија Солунског.
И готово, креће се! Прво је била провера знања из историје козаштва и добровољаштва. Момци су били узбуђени, али су сви положили тај испит, премда са примедбама. Блок физичких вежби под кишом која почиње и прво озбиљно искушење – падамо на омекшалу земљу помешану с јесењим лишћем и пужемо, док нас инструктори пожуркују. Осећам како ми се колена и лактови истањују, а одећа ми је на трбуху натопљена шумским блатом.
Мало смо се издували. Долазе инструктори из „Свитања“ . Озбиљни момци, камена лица, вечити осмех. Потрчасмо. Показало се да је убрзани марш заправо најозбиљније искушење. Ту је важно све: и издржљивост, и умеће да се штеди снага, и воља која те гура напред, и другарство.
Другарство – то је када немаш снаге, али дижеш и теглиш свог палог саборца; то је када ти онај испред тебе, како би ти помогао да се успентраш на препреку, ћутке подмеће руке, рамена и главу; то је када се борац котрља низ падину, а момци га утроје извлаче, зато што ће или сви, или ниједан.
А ево и цркве, краја маршруте, група извлачи из себе последњу снагу, хрлећи низ падину ка циљу. Умазани блатом, једва стојећи на ногама, спремни смо за следећу етапу. А потом су биле примењене вештине, склапање-расклапање оружја, АБХ заштита, топографија, оријентисање. На крају се испоставило да су свега шесторица изборила право за учешће у последњој етапи – борби прса у прса. Задатак у спарингу: показати борбени дух и борбене особине.
Минут борбе са кандидатом, минут са кубанцем. Борба са кубанцем је најсложенија. Некоме је разбијен нос, некоме су дали миришљаву со после нокдауна. У глави ти бучи, колена ти клецају, поново си на земљи, и поново трзај. Готово, завршни звук звиждаљке. Постројавамо се.
„Кубанке“ је уручивао млађи урјадник (козачки подофицир), заменик руководиоца Алексејевске дружине Михаил Власов. Нас четворица попунили смо редове кубанаца, а и остали ће, уверен сам, кроз извесно време постати кубанци.
Алексеј Балашов (кубанац): - То је за све нас било јако важно, дуго смо тренирали и били настројени само на победу. За мене је то у првом реду победа над собом, над сопственим слабостима, над индивидуализмом.
Показатељ је био убрзани марш, и сам си већ на издисају, али када видиш да ти је другу лоше, последњом снагом му помажеш да настави даље. А и доабр фото-апарат од „Свитања“ – то је уместо хиљаду речи.
Александар Марусин (кандидат): - За мене су то били први слични испити. Ту сам нашао тле за нове изданке у виду нових навика, умећа, победа.
Па нека овог пута нисам добио „кубанку“, спремаћу се за следеће мајске испите. Највише ми се свидела завршна етапа такмичења, борба прса у прса. Ту је свако могао да покаже чврстину и снагу духа. Испити су у целини прошли добро и весело, задовољан сам.
Виталиј Циганок (кубанац-инструктор): - Момци-кандидати показали су се јако добро на испитима, непоколебљиво су подносили све потешкоће, давали све од себе. Победили су своје слабости и свој страх од препрека.
Михаил Берјозкин (кандидат): - Премда су сви тренинзи у „Добровољцу“ захтевали упињање из све снаге, „кубанка“ је заиста била догађај године. То је био напет рад и, премда ми није све полазило за руком, немам осећање разочарања. У борби су неуспеси бременити кудикамо озбиљнијим последицама.
Али ускоро ће бити могуће да поновимо покушај. Јако је важно то што су испити показали слаба места у свакоме, десет етапа омогућило је да заиста свестрано проверимо сопствену обуку, сада можемо да циљано надокнађујемо пропуштено. Мај – то је ускоро, и треба већ сада да почнемо са припремама.
Сергеј Попов (кубанац): - Јако ми је драго и захвалан сам друговима, инструкторима и свима који су веровали у нас. Сматрам да су све наше победе – заједничке победе, и „кубанка“ је између осталог и заслуга браће-„добровољаца“ који ми све време помажу.
Подршка другова и колективни дух снажно су се осећали током самих испита. Ма како то високопарно звучало, мој живот се променио откад сам био на свом првом збору у „Добровољцу“. Сећам се како сам тада живо осетио потребу да нешто мењам.
Важно је да схватимо како нам се са стицањем права да носимо „кубанку“ налаже велика одговорност. Не смемо да се опуштамо, морамо да постављамо високе циљеве, идемо напред, држимо се заједно. И да не заборављамо како су наши преци говорили: „Немој да те само сматрају, већ такав буди“.
Илија Ипатов (кубанац): - Јако ме је обрадовала могућност да проверим себе, и поштено признајем да ми се на неким етапама полагања испита јављала мисао: готово је – више не могу. Али, како је рекао Александар Јевсјуков (носилац црвене беретке, руководилац клуба „Свитање“), који је помагао у полагању испита, речи „не могу“ не постоје. И у сваком тешком тренутку те речи су ми звучале у глави и приморавале да се борим са самим собом.
Све је било на јако добром нивоу. Уверен сам да ће се систем полагања испита усавршавати, наши редови ће се попунити достојним друговима, и старије поколење с правом ће моћи да се поноси руском омладином. Козачки род неће нестати...
Николај Биков (инструктор АБХ заштите): - Као инструктор могу рећи: свака част момцима. Било је, свакако, и техничких мањкавости, али све се с временом постиже...
Оно што сам покушао да пренесем момцима најважније је у случају савременог рата, техногених катастрофа и просто катаклизми. Али, понављам, све се с временом постиже. Сви су се одлично показали, и задовољан сам њиховим стремљењем ка победи и духом.
Алексеј Кожушни (инструктор): - Било ми је драго да чујем одговоре претендената. Кубанци су показали свој ниво, „добровољци“ – стремљење ка победи. Али, подсећам: негдашњом славом не побеђује се у боју. Ово смо савладали, али предстоје нам нови задаци и циљеви.
