Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/17.8.2014/

Нема пуновредног живот изван Бога

Јулија Вознесенска, православна руска књижевница и писац епске фантастике, говори за Геополитику

     

julija_voznesenjska.jpg

     

 

     

 

     

Разговор водила: Катарина Бунтић-Марковић

     

 

     

Јулија Николајевна Вознесенска је рођена 1940. гoдине у Лењинграду; 1976. је осуђена на четири године прогонства због „клеветања совјетског уређења“, а 1980. је протерана у емиграцију у Немачку. Три године (1996?1999.) живела је у Леснинском женском манастиру Пресвете Богородице РПЦЗ у Провемону (Нормандија, Француска). У то време, по благослову сада покојне игуманије Атанасије, написала је причу „Моје посмртне пустоловине“. Од 2002. године живи у Берлину.

     

 

     

Одбила je адвоката, а у последњој изјави на суду рекла: „/…/одговарам за то да је свака реч изашла из мог пера – истина, једино истина и само истина. Мој главни сведок је Бог. Он је мој главни бранилац. И своју судбину не уручујем у руке суда, већ у Његове руке“.

     

И поред драматичног животног пута, Јулија Вознесенска је искусила доста чуда – сведочанстава Божје заштите ? а све што је написала чиста је истина, како по духу, тако и по конкретним чињеницама. Премда приповест о Касандри носи обележја романа епске фантастике, утопије, заправо у њој нема ничег измишљеног, исфантазираног.

     

За своје књиге је 2003. године добила звање „Најбољег писца године“ на конкурсу „Православна књига Русије“ и постала лауреат Првог годишњег конкурса најбољих издања за децу и омладину „Пурпурна једра“ (2003) Министарства штампе, телевизијске и радио-дифузије и средстава масовних комуникација Руске Федерације у номинацији „Проза“.

     

 

     

Поштована госпођо Јулија, Ваша књига „Моје посмртне пустоловине“ део је ретке православне уметничке литературе. Овај жанр поставља тежак задатак јер није нимало лако комбиновати савремени свет, савремени језик и стварне вредности православља и учинити га питким извором за савремени свет. Како Вам је пошло за руком да направите ту синтезу?

     

-Ствар је у томе што то није просто православна лепа књижевност. То није самоизражавање, то није рад за Цркву, то чак није ни нешто учинити, заслужити, покајати се, порадити ради Бога. То је нешто још важније: покушај разговора са онима који не верују или траже Бога – у књижевности, њиховим језиком.

     

Па то је прави мисионарски рад! „Моје посмртне пустоловине“ као и „Касандрин пут“ и „Ланселотово ходочашће“ на необичан начин приближавају хришћанске вредности и живот, откривају савременим језиком лепоту православља. Како сте дошли на идеју мисионарства?

     

- То је дуга прича. Престала сам да пишем када сам се настанила у Леснинском манастиру у Нормандији – то је руски манастир, првобитно основан у насељу Лесна у Холмшчини (историјска област на левој обали Западног Буга, сада у Пољској – прим. прев.), где је била обретена Леснинска чудотворна икона Богородице. Икона се и дан-данас чува у манастиру. То је готово једино што су монахиње у својим потуцањима сачувале. Када је почео Први светски рат, потуцале су се испрва по Русији – манастир се налазио сасвим близу аустријске границе. Потом се десила револуција, и сестре су преко Крима отишле у Србију, сместиле се на Фрушкој гори до Другог светског рата, потом у близини Париза. И одасвуд су их терали, терали. И ево, најзад, 40-50 година спокојно живе у Нормандији, на грофовском имању, око те иконе Богородице „Леснинске“. После неколико година живота у принудној емиграцији, дошла сам до закључка да је читаво моје списатељство – таштина над таштинама; а треба душу спасавати. Тада сам долазила на помисао о манастиру, и једном приликом сам доспела у Леснинску обитељ – и било је готово. Од свег срца сам је заволела. Игуманија ми је дозволила да узмем рушевну кућицу, средим је за себе и живим колико год хоћу при манастиру – а ја сам просто маштала да имам сопствену кућицу при манастиру! Као писац Сергеј Нилус крај Оптине пустиње. И у Лесни се са мном десило чудо: стекла сам духовну мати, сада покојну, матушку Атанасију. Толико лепу – право сијање духовне лепоте! И уз њу сам се некако духовно образовала. До тада сам била ућутала, престала да пишем – и публицистику, и уметничку прозу. Али, матушка Анастасија ми је стално говорила како је грешно таленте у земљу закопавати. И да пре тога нисам Богу служила! Служила сам политици, сопственом самоизражавању, а не Богу. Премда имам добре хришћанске мисли, то није онолико много колико би требало да урадим.

     

Говорила ми је како сам дужна да својим даром послужим Богу. А ја узвраћам: „Ма куд ћу ја? Ево, имам цвеће“. Тамо сам била вртларка. Али, једног лепог дана мати ми исприча причу – а била је изванредна приповедачица – о свом искуству клиничке смрти и о непосредном сусрету са ђаволом. Када је гледао на њу очима пуним љубави и говорио: „Ти си моја“. Она је викала: „Не, не!“ И само зато је хтела да живи, грдила га је, пљувала. Кажем јој: „Матушка, па то треба написати!“ Она одговара: „Написала сам. Ево свеске“. Прочитам ја, па сутрадан дођем и кажем: „Матушка, Ви сте свакако човек, старица која живи светачким животом, занимљиво причате, али уопште не умете да пишете“. „Па онда ти напиши“, рече ми она. Дала ми је благослов. И ја – шта ћу – седнем и напишем прво поглавље, где се појављује сатана. Однесем јој. Матушка прочита и вели ми да пишем даље: „Код тебе није испало онако као код мене, али је то свеједно једно те исто“. Али, убрзо је матушка Атанасија умрла, и после њене смрти оставила сам писање. Кад, 2000. године ми изнебуха постављају дијагнозу – рак. А истовремено се мојој мајци дешава мождани удар. Мене упућују на операцију, а брат ме зове телефоном – каже да је мама ослепела, лежи у клиници. Наравно, отказујем операцију и летим код маме – с мишљу како ћу сада заједно са мамом да умирем.

     

И ту почиње раздобље сасвим невероватних православних чуда! Десетине људи, које уопште нисам познавала, говоре ми: „Измолићемо вас“. Стојим у књижари. Одједном – младић сасвим анђеоског изгледа гледа на двотомник Златоустог и каже: „А колико кошта Златоусти?“ Продавачица наводи известан износ. Он пита: „Је ли то за оба тома или један? Премда, што уопште питам? Свеједно не могу да купим ни два, ни један. Али, смем ли да погледам?“ Она му даје да погледа – види се да му треба. Ја питам: „Младићу, зашто Вам Златоусти треба?“ Одговара ми да је ученик богословије, а тамо су сви примерци увек на читању, тако да не може како треба да учи. Упитала сам га како се зове. „Вања.“ „Значи, бићете отац Јован?“ „Јесте. Ако Бог дâ“. Отварам књигу и пишем: „Будућем оцу Јовану, с молбом да се моли за тешко болесне Олгу и Јулију“, пружам му и кажем: „Ово је поклон“. Он прочита, па онако радостан, запрепашћен – одмах погоди: „А ко су те болеснице Олга и Јулија?“ „Олга“, велим, „то је моја мама. Она сада лежи слепа у болници после можданог удара. А Јулија – то сам ја. Имам рак“. Он ми каже: „Ја ћу Вас измолити!“ Узима Златоустог и журно одлази.

     

Продавачица брише сузе и пита: „А да ли се Свецарици молите? Икони ’Свецарица’?“. Нисам ни знала за ту икону. Она ми каже: „Ја је сада немам, али имам акатист, само то није текст, већ снимак на касети. И отиђите у Казанску саборну цркву код продавачице Љубе, па је у моје име замолите“. А касету ми је поклонила и рекла да ће се и она молити за мене. Одем ја у Казанску, пронађем Љубу, и она ми ту икону поклони. Још је тамо у продавници била нека страшна стрина – исто је рекла да ће се молити и посаветовала ме да нађем уље од „Свецарице“. По повратку ја легнем на операцију: сва сам од главе до пете намазана уљем, које ме је нашло већ у Минхену, изнад главе ми виси икона Свецарице, у рукама ми акатист, у ушима – касета с акатистом који изводи хор монахиња, а крај мене свештеник, отац Николај Артјомов, мој духовник. После операције сам оздравила. И лекар, и моји пријатељи медицинари – сви су били уверени да сам имала рак, а ја сам већ и сама осећала да се у извесном тренутку све сасвим променило.

     

Када се све то одиграло, ја сам – изгледа после све те напетости, по повратку у манастир, кад је све било наизглед радосно, изванредно – запала у изузетно тешку депресију. Отпутовала сам у Париз да се разонодим, променим околину – ништа није било оно право. Отпутовала сам код деце. Исто сам се осећала. Никако нисам могла да схватим у чему је ствар. Помолила сам се и изненада схватила – треба књигу да пишем! А у Минхену живи моја усамљена другарица, списатељица Ирина Стекол. И она исто има депресију. Ја почињем да лечим њену депресију, и она ме моли да неко време живим код ње. Погледам – а код ње стоји рачунар. Пре тога сам читавог живота избегавала рачунар, али ту сам замолила Ирину да ми покаже како ради то сокоћало. Обука је потрајала тачно 15 минута. Села сам, и кроз месец-два књига је била готова. А даље почиње следећи низ – а куд ћу с књигом? Сви моји ранији издавачи били су изразито световни. Одједном Ирина каже како су пријатељи њеног сина, Алексеј Головин и Олга Голосова, канда наумили да покрену православну издавачку кућу... Телефонски позив у Москву – одмах наилазимо на Олгу – и судбина књиге је решена! Пронашли смо једно друго – издавачка кућа „Лепта књига“ и ја. Већ сутрадан смо пронашли са киме да отпремимо рукопис!

     

Julija.jpg

     

„Касандрин пут“ је дивна књига коју бих као родитељ прва препоручила свој деци. Она на веома суптилан начин описује пут главне јунакиње ка Богу. Веома је занимљиво и што књига почиње помало збуњујуће – боравком јунакиње у виртуелној стварности. Да ли је овај свет ван Бога, ка којем тоне савремена цивилизација, виртуелан и бесмислен?

     

- Уверена сам да ниједан човек не може бити срећан нити живети пуновредним животом изван Бога, и сви људи треба да скупа воле Господа и једни друге. Не читаво човечанство ђутуре и у будућности, већ управо једни друге, сада и овде. Тако проста мисао.

     

До „Мојих посмртних пустоловина“ били сте дисидентски писац. Какво је то било време у совјетској Русији?

     

-Да, била сам дисидентски, самиздатски писац, мало тога ми је било објављено у совјетској штампи. Ја сам бивши политички затвореник. Одлежала сам због самиздата, због дисидентских ствари – од 1976. до 1979. године. О совјетској Русији сам прилично много написала у књизи о Рускињама „Женски декамерон“, када су ме избацили на Запад – насилно у емиграцију. У нешто фриволном облику показала сам, како су се критичари изразили, „женски Гулаг“, тј. праву истину о положају совјетских жена. Зато што је Запад имао сасвим сумануте илузије – да, слободе говора нема, да, слободе овога-онога нема, али како су само Рускиње слободне! Па сам ето написала књигу о томе какав је заправо положај Рускиња. Јер, Гулаг није политичка појава, кудикамо је шири, он је у главама.

     

Када сте постали верујућа? Ко или шта је утицало на Вас?

     

- Нико. Можда су улогу одиграли неки моји преци – људи светог живота, зато што су у нашем роду били свештеници, мати Софија, игуманија манастира у Новгородској губернији која је погинула за веру. Било је још људи са неким духовним заслугама. И ето, мислим да су ме они и спасавали, зато што сам до вере долазила чудним путевима. На пример, деца у мом разреду – неко време сам радила као сеоска учитељица – говорила су ми: „А данас је Велики четвртак, баке ће кренути у цркве са свећама. Хајде да им дувањем гасимо свеће, то је тако смешно!“ Разгоропадила сам се, почела да лупам песницама, викнула: „Ко ће кренути у цркву? Да се руга својим бакама, нашим руским бакама – тај ми више није пријатељ! Тај више не мора ни на часове да долази!“ Потом причам мужу – а он је у детињству био крштен, имао је чудесну маму, јако верујућу, Ану Николајевну Окулову – први близак верујући човек у мом животу, нек јој је лака црна земља. Муж ми каже: „Шта те брига за то?“ Како шта ме брига? Почнем ја о вези поколења... „Не“, каже он, „твоја реакција није природна за неверујућег човека! Мислим да си ти већ верујућа, само што то још увек не схваташ“. Потом ми је свекрва потврдила да осећам као верујући човек. И једног лепог дана рекох себи једну блесаву ствар – често говорим блесаве ствари, и то не само себи – рекох: „Време је да оформим своје односе са Христом“. И кренем да се крстим. Управо ту се десило чудо. Нисам имала ни руководиоца, ништа, ни коме да се обратим, ко би могао да ме припреми. Отворим насумице Јеванђеље и прочитам: „Оде у пустињу, и постивши дана четрдесет, напослетку огладне“. Значи, постићу 40 дана, а напослетку ћу отићи и крстити се. И то сам сурово постила. И онда, већ пред крај мог поста, мислим како треба да одем и договорим се о крштењу. Дођем ја у Никољску саборну цркву, приђем свештенику и кажем: „Хоћу да се крстим, само што се никако нисам спремала. Једино сам 40 дана постила“. „Како се то нисте спремали кад сте 40 дана постили?“ питао ме је свештеник. „Ко вам је рекао да је сада четрдесетодневни пост?“ Одговарам да сам просто отворила Јеванђеље и прочитала. „Добро“, каже он, „све је јасно, сутра дођи“. Испоставило се да сам пост започела управо на дан почетка Великог поста и читав пост строго одржала! Рекао ми је да ми никаква припрема није потребна, него да сутра – то је била среда Цветне недеље – дођем да се крстим. „А дан касније – на Велики четвртак – причестићеш се“. Све се тако и збило.

     

У књизи „Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ јако лепо је описан лик баке, која је пример православне хришћанке; она ненаметљиво и сопственим примером показује девојци прави пут. Да ли сте имали инспирацију за овај диван лик? Такође, преко ње мудро указујете младима које књиге треба да читају. Ту мислимо на „Шта је хришћански живот и како се на њега настројити?“ Светог Теофана Затворника.

     

- „Па, бака – то је победоносна реч. За унуке нема топлијег места него код баке, а ни за баке нема дражег лица од добре унуке. И за то се треба Богу захвалити.“... „Читајући непознатог Затворника /.../ из те књиге сам сазнавала шта би бака хтела да ми каже, да је могла са мном отворено да прича о Богу, молитви, православљу...“

     

У мом животу су старије жене, чак старице, одиграле велику улогу. Имала сам срећу да познајем неколико прекрасних Рускиња, међу којима су биле и сељанке, и племкиње, и монахиње, и списатељице, и све њих обједињавала је вера у Бога, непролазан, искричав смисао за шалу и некакав посебан дар љубави према животу и према људима: и од сваке помало – испаде Бака!

     

Написали сте трилогију књига за децу, као алтернативу Харију Потеру, младом вешцу који уводи свет окултизма у свет деце. Веома вредан и храбар потез, данас, када у светским медијима, књигама, филмовима, па чак и међу играчкама постаје „нормално“ играти се мрачним ликовима... Како сте одлучили да напишете трилогију „Јулијана“, шта Вас је на то подстакло?

     

- Искрено, ни не сећам се! Вероватно сам просто схватила да сам већ дорасла до књиге за децу. А конкретно идеју да смислим алтернативу Харију Потеру дао ми је протођакон Андреј Курајев. Мој циљ је био да заштитим децу од романтизовања враџбина, од тих страшних и опасних игара. Још сам помислила: књигу треба написати тако да у деци већ и само подсећање на екстрасенсе и вешце изазива грохотан смех, а да имају и гадљивост. То јест, да деца, као прво, од враџбинских игара беже као од ватре, а као друго, да им се смеју. И још да и своје другове спасавају.

     

Како је Ваша литература прихваћена у Русији, а како у круговима православне цркве?

     

-Толику срећу нисам очекивала! Читалаца је много. Али најбоље је то што равнодушних људи нема. Већ сам говорила да ми је благослов на списатељство дала мати Атанасија. А потом ми је патријарх Кирил – давно, још док је био митрополит – написао кратко писмо поводом књига: како моје књиге дају добре резултате, и благословио ме на стваралаштво. То је за мене врло похвално и пријатно, пошто је патријарх Кирил човек огромне културе, његова реч је јако важна.Свакако, има људи који моје стваралаштво не прихватају нити разумеју. Па онда ни ја њих не разумем нити прихватам! И зашто морам да им нешто говорим, кад се они сасвим добро сналазе без мојих књига? Хајде онда да се и ја некако снађем без тих читалаца. Зато имам доброг пријатеља који ради као психотерапеут у онколошким болницама и хосписима, доктора Мишу. Он купује читаве вреће мојих књига, а када се сретнемо, ја му у хрпама пишем посвете на њима – конкретним тешко болесним људима. И ето, доктор Миша ми је причао колико је неизлечивих болесника и људи на самрти дошло до вере и стекло нови живот у Христу кроз моје књиге. То јест, наравно, сам их је Господ довео Себи кроз моје књиге.

     

Прича се да у наставку „Касандриног пута“, роману „Ланселотово ходочашће“ (који у Србији треба да изађе за Сајам књига), постоји и један Србин. Има ли посебан разлог за то?

     

- Да, међу јунацима романа је и један Србин. И разлог није само у историчности пријатељства између Руса и Срба, нити у оној мржњи безбожног света коју изазивају Руси и Срби. Историја обнове српског женског монаштва посредством монахиња руске женске Леснинске обитељи, која се после револуције скрасила у Србији, јесте веродостојна – то сам сазнала од старих руских монахиња ? „леснинки“.

     

 

     

Превела: Сава Росић

     

 

     

Геополитика број 76, јул 2014.

                                         
     

 

     

julija_voznesenjska_Kasandrin_put.jpg         Moje_posmrtne_pustolovine.jpg

     

Књигу „Моје посмртне пустоловине“ можете наручити на тел.            064/92-58-932      , Росић Петар, rosicci@open.telekom.rs.

     

Издавач књиге „Касандрин пут“ је CATENA MUNDI д.о.о., тел.             011/39-80-739      , http://www.catenamundi.rs/

     



 

Loading...

Косовский фронт