Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/9.9.2014/

ДОЊЕЦКИ СТАРАЦ ЗОСИМА Поводом 70-годишњице рођења

                       Иван Алексејевич Сокур (како су старца звали у свету) рођен је 3. септембра 1944. године у селу Косолманка у Свердловској области. Године 1961. завршио је средњу школу у граду Авдејевка у Доњецкој области. Након тога је учио Доњецку пољопривредну школу и бавио се световним послом, да би у периоду од 1968. до 1975. године похађао богословију и академију у Лењинграду. Академију је завршио са степеном кандидата богословља, а монашки постриг примио са именом Саватиј. Најпре је био рукоположен у јерођакона, а тек затим у јеромонаха. После школовања је неколико месеци на служби у Одеси, после чега у децембру 1975. године бива примљен у клир Ворошиловградско-Доњецке епархије. Године 1980. је унапређен у чин игумана, а 1990. у архимандрита. Пострижен је у схиму 21. августа 1992. године под именом Зосима.      

 

     

Пре пет година у Свету Недељу имали смо среће да се поклонимо православној светињи у селу Никољско у Волновахском рејону, надомак Доњецка, где су напорима овог невероватног човека обновљена, па чак и основана два манастира. Педесетосмогодишњи старац Зосима који се упокојио у Господу, као што је и предвидео, на дан попразништва Успења Пресвете Богородице 29. августа 2002. године, стекао је приличну популарност међу православнима. Иако су га још за живота називали донбаским, доњецким светитељем, о њему су знали и у Јерусалиму, и на Светој Гори, и у Москви, и у Кијеву. Код њега су каткад долазили и из веома далеких крајева по спасоносну реч, савет, утеху и благослов. И сада у капелу где он почива хрле људи да га замоле за молитвену помоћ, исто онако како су то чинили за време његовог живота.

     

Изненађујуће је да је отац Зосима, у суштини, за последњих 6 година свог живота, поред тога што је обновио старе храмове, насред доњецке степе подигао и готово целу лавру, и то, како би се данас рекло, по „европским стандардима“. Овде је све велелепно – стари и нови храмови, савремени стамбени и административни објекти и плантаже. Овде ће вас алеја бреза довести до огромног белог храма Успења Богородице – копије истоименог храма у Московском кремљу. Ми стојимо пред Успенским храмом Никољског манастира и присећамо се италијанског архитекте Аристотела Фиоравантија, који нам је подарио ту московску лепоту и притом сам био инспирисан Успенским храмом древног Владимира. Тада је у Успенском храму у Никољском, као и увек на Васкрс, био отворен олтар, изнесен васкршњи празнични хлеб и икона „Силазак у ад“, која представља јединствену иконописну представу главног празника Православља. Страшан назив, зар не? Нема ли то везе са нашим данашњим животом?

     

 

                       Ми памтимо речи старца Зосиме, који је увек позивао православне у Украјини да не напуштају окриље Московске патријаршије, док отпадници који су упали у јерес лажног свештенства и даље говоре о такозваној „помесној цркви“, да манастири, па чак и појединачне парохије остану под канонским омофором, а не да одлазе под самостални, који је смишљен од стране амбициозних и бескорисних умова.      

 

     

Старац, као невероватан подвижник и ревнитељ Православља, био је прозорљив духовник и оснивач Успенског Свето-Васиљевског и Успенског Свето-Николајевског манастира у Доњецкој епархији. У Русији су га многи знали, а у Украјини су га, као и чувеног оца Николаја Гурјанова, знали и поштовали сви. И одлазили су код њега исто као код оца Николаја обремењени свим својим болима, након чега су добијали исцељење и јасну слику о својој будућности. Он се и упокојио три дана после оца Николаја. Датум упокојења му је Господ открио унапред. У последњих неколико дана старац Зосима је давао мноштво упутстава (која су се касније испоставила као предсмртна) браћи и сестрама обитељи, свима које је успут сретао док је ишао на службу, као и онима с којима се виђао у келији. Једној жени, на пример, рекао је да за два дана почне пећи колаче и да их пече наредних 40 дана без прекида.

     

Философска мудрост, снага вере и познање пута за спасење људске душе учинили су га старцем већ у четрдесетој години живота. Јер старац у Православљу не значи стар већ мудар човек, који се од осталих разликује прозорљивошћу и посебним молитвеним даром.

     

Отац Зосима нас је молио да се покајемо и исправимо сопствене животе, говорио је да морамо униније и очајање у потпуности терати од себе. „Светлост Христова, радост Христова нек нас прати. Немамо разлога да тугујемо мислећи да је Бог окрутан, да нам неће опростити и помиловати нас – то је све лаж. Бог је дуготрпељив и многомилостив, Бог све нас чека. Чека, пружа руке, како бисмо ми, као заблудела деца, похитали у Очинске загрљаје. Отац Небески нам прашта, милује нас и враћа нам изгубљено Царство Небеско“.

     

Они који су имали велику срећу да разговарају са старцем Зосимом враћали су се у световни живот бољи, чистији и светлији. Лечио је људске душе, а самим тим и исцељивао тела. Безгранично је волео људе. Све. И оне који су га мучили, терајући га да данима стоји бос на бетонском поду, и оне који су га слали на службу из парохије у парохију, далеко од магистралних путева и цивилизације – како би га брже сломили.

     

Носио је свој крст достојанствено, не посустајући у вери. Крстио је децу својих мучитеља, преживео четири клиничке смрти и борбу с болешћу. Умирао је, а затим устајао и служио. Лекари су комуницирајући са њим и дивећи се његовој храбрости постајали верујући.

     

Он је био духовник свештенства целе Доњецке епархије, браће и сестара двају манастира чији је био оснивач и омиљени отац многих мирјана који су га четврт века посвуда пратили.

     

 

                       „Мене је увек поражавала његова истрајност у изградњи храмова – причао је Митрополит доњецки и мариупољски Иларион (Шукало). – Где је год дошао да служи, свуда је одмах започињао капиталне радове и изградњу. Сећам се како смо на празник иконе Почајевске Мајке Божије 1980. године, када сам ја још био црквењак у Свето-Успенском храму у Доњецку, отишли код о. Саватија на освећење новог престола у Александровку. Он је успео да направи тај престо у истом оном периоду, када су се цркве у СССР-у затварале и рушиле. У тим временима је то била готово сензација“.
     
     

 

     

Према речима новинара С. Голохи, са захвалношћу прихватајући помоћ и прилоге од добротвора, старац се ипак бринуо не само о лепоти своје обитељи већ је радио и на подстицању приложника да се побрину и о другим храмовима и манастирима. Прво је благословио да се обнови Свето-Успенски манастир у доњецком Свјатогорску и помогне рестаурација руског Свето-Пантелејмоновског манастира на Светој Гори Атонској, као и Горњенски манастир Руске Мисије у Јерусалиму, а тек се потом широко распространила изградња у Никољском.

     

„Прво што ми се урезало у памћење – присећао се један поклоник старца – било је то када су га болесног под руку довели у „крстионицу“. Он је једва седео и ево првих речи које сам ја од њега чуо: „Љубав је изнад свега – да би опет затим поновио – Љубав је изнад свега...“

     

„Научи се – настављао је отац Зосима у забелешци – трпљењу и молитви. Живи чисто. Бог воли чистоту. Негуј у себи хришћанску тиху љубав и саосећање. Шта је то хришћанска љубав? То је оно када са свима саосећаш...“

     

У проповеди о вечном блаженству старац је овако просвећивао: „Господ је припремио такво вечно блаженство, да га ми не можемо ни замислити нити језик човечији може о њему говорити. То је дубока тајна, нова димензија људског мишљења и перцепције и потпуно неразумљив осећај за оне који живе на земљи. Тек онда кад будемо видели то блаженство, тада ћемо схватити шта је Господ припремио за све оне који Га воле. Може се рећи само једно: да је то такво озарење духовне радости, да на земљи не постоји ништа слично. Када се ти нечим очараш или се сусретнеш с нечим узвишеним, предивним – ето тај осећај приближно и само издалека дочарава поменуто... Господе, макар делић рајских блаженстава подари и нама грешним по великој милости Твојој!“

     

 

                 „Већ је било прошло једанаест сати увече, када сам доспео код баћушке – присећао се слуга Божији Владимир. – Он је водио опуштен разговор, шалио се, а онда је затворио очи и изненада се искључио. Скаменио сам се, страхујући да не узнемирим уморног баћушку. После две, три минуте отац Зосима је дошао к себи и изговорио речи које су ме запањиле: Извини, имам високу температуру, око 42 степена, не могу да се контролишем и губим свест“. Добивши поуку, негде око 12 сати изашао сам одатле. Благосиљајући ме пред спавање, изговорио је: „Сад иди на спавање. А ја још имам да обавим своје схимничко молитвено правило“.      

 

     

Старац је целу 2001. годину провео на интензивној нези. Само су га о великим празницима на дан или два довозили у манастир. На Васкрс исте године схимника су довезли из болнице у веома тешком стању. Поред храма дежурала су амбулантна кола. Старцу је бивало све горе и горе – умирао је. Лекари који су били покрај њега инсистирали су да га одмах врате у болницу. Петнаест минута пре поноћи отац Зосима се обукао и кренуо да чинодејствује на Васкршњој служби.

     

Пре самог упокојења схимник се удостојио неке врсте виђења. „Када умрем, знаћете – говорио је старац братији – јер ће сат на мом молитвеном сточићу у олтару престати са радом“. У 23.45 срце великог молитвеника престало је куцати. У исто време се зауставио и сат на сточићу оца Зосиме у олтару. „Тако се завршило време његове земаљске молитве, односно тако је започело одбројавање његовог молитвеног заступништва у блаженој вечности“.

     

Виктор Јанукович, који се упознао са оцем Зосимом тако што је у болници лежао на суседном кревету и којег је старац потом венчао са супругом Људмилом, овако је рекао након смрти свог духовног учитеља. „Отац Зосима је велики праведник. Човек са огромном душом, којег је Бог обдарио великим даром саосећања. За мене су познанство и комуникација с оцем Зосимом увек представљали велику срећу. Тај човек је имао веома јаку веру и дар убеђивања. Умео је очински да упути човека и да му да прави савет. Ја сам у њему проналазио подршку и разумевање. Својим животом, вером и љубављу према ближњем, он је у наше душе уливао наду и оптимизам. Учио нас је да не очајавамо и не упадамо у крајности, да волимо људе, своју отаџбину и породицу. Отац Зосима је често понављао: „Породица је наш храм. Чувајте га.“ Он нас је учио да будемо трпељиви, великодушни према непријатељима, милосрдни и праведни. Отац Зосима је био духовни симбол православног Донбаса. Веровао је и учио је нас да верујемо у јединство и духовно сједињење свих словенских народа, у тријумф истине и вере“.

     

Старац Зосима није само „био“ већ и остаје духовни симбол Донбаса. Отишавши у други свет, он наставља духовно да нас руководи, у складу са сопственим речима: „Код мене и након смрти долазите као да сам жив, све ми испричајте – и ја ћу вас чути и помоћи ћу вам“.

     

 

                       У свом чувеном духовном завештању старац нам је указао: „Ја, грешни архимандрит Зосима, оснивач двају манастира – Успенског Свето-Васиљевског мушког и Успенског Свето-Николајевског женског, изражавам своју последњу жељу: да ви и након моје смрти свето и вечно, до последњег даха свог, чувате сва завештања и свештене обичаје, специфичност служби које су записали браћа и сестре у манастирском статуту, чувајући их до најситнијих детаља и не дозвољавајући никаква одступања. Строго се држите Руске православне цркве и Његове Светости Патријарха московског и све Русије. У случају одступања Украјине од Москве, без обзира на то каква је аутокефалност у питању – незаконита или „законита“ – аутоматски се прекида веза са Митрополитом кијевским. Од постојећих манастира у том случају треба направити Дом милорђа, који ће испуњавати свете законе милосрђа – служења људима до њихове смрти, и ту манастирску заповест дужни сте да испуњавате вечно. Нe треба признавати никакве претње и проклетства, јер су они неканонски и незаконити.      

 

     

Треба се чврсто држати канона Руске православне цркве. У случају одвајања од јединства Руске Православне Цркве – надлежни архијереј не постоји, манастири прелазе под ставропигијалну јурисдикцију и омофор Његове Светости Патријарха московског и све Русије. Молим Бога и надам се да нас Свјатјејши Патријарх неће одбити и да ће нас примити под свој омофор. Ако ово буде немогуће, онда ће манастири прелазити под самостално игуманско управљање слично Валаамском манастиру с почетка нашег века, пребивајући у нади светлих будућих времена јединства Украјине и Русије, која ће, дубоко верујем, неминовно наступити, с чиме и одлазим у вечност.

     

...Одлазећи у живот вечни, последњу реч кажем вам, браћо и сестре, и сви који се молите у обитељи нашој: држите се Руске православне цркве – у њој је спасење.

     

 

                       Свима из гробнице дајем опроштај, Бог нек вас прости и помилује по великој и богатој милости. Онај ко је долазио код мене због духовног руковођења, нек се држи свете обитељи: братија и сестре помоћи ће вам и упутиће вас на пут спасења...      

 

     

Из гробнице вам, беживотан и безгласан, шаљем Мир, Љубав и Благослов Божији“.

     

Митрополит Иларион је у свом говору на годишњици блажене успомене схиархимандрита Зосиме рекао: „Од уста до уста и из генерације у генерацију преносите своја сведочанства о његовим молитвама, поукама и делима, јер је међу нама живео уистину велики човек: духовник, монах, учитељ, пријатељ, брат и отац...“

     

Са руског Наташа Јефтић

     
     
Матеј Славко



 

Loading...

Косовский фронт