"Примили сте непроцењив дар – свето Православље. Чувајте га. Ако ослабите у Православној вери, савладаће вас ваши непријатељи и постаћете њихови робови!"
Духовно завештање браће-просветитеља словенских Ћирила и Методија.
Дивна су дела Господња! Рат у Новоросији показује нам задивљујуће стицаје људских судбина, а у њима – историјске међаше који се одражавају на судбине народа. Новорусија! Тај назив појми се не само као географска тачка него као бојно поље борбе добра и зла, као метафизичко појављивање Свете Руске (стари назив Русије). То је назив оног места где се одиграва препород човековог срца.
Данас су добровољци из разних делова света – из Француске, Казахстана, Србије, Немачке, Белорусије – поново дошли у наш храм да добију Божји благослов. Одслужен је молебан, помазах их светим јелејем, пошкропих светом водом. Али највише задивљује то што се у нашој мајчици Светој Руској дешава чудо – иноверци примају Православље! О томе би се могло говорити не као о чуду када би у ту сврху била отворена мисија, када би радили мисионари-полиглоти, држали предавања о правилности Православља и лажности других вероисповести итд. И ето, у души је сазрело невидљиво семе – ја сам РУС, ПРАВОСЛАВАЦ! Божји дар – Православно хришћанство – ми некако не чувамо, рођени смо у историјски православној држави, и сада нам Бог милостиво на примеру иновераца открива светост и вредност вере!
Као пример може да послужи данашњи догађај. Момак из Француске, из Париза, католик Гијон (покушавам да овако пренесем звучање неруског имена), прикључивши се војсци народне одбране Новорусије, примљен је по обреду "пријем католика у Православље" путем миропомазања, иако је онај унутрашњи духовни обред, извршен у његовој души, кудикамо важнији од видљивог. Сада се зове Георгије, са трепетним поштовањем притиска на груди иконицу Светог Георгија Победоносца. Посматрах га како се савесно труди да се на православни начин прекрсти!
Обратих му се преко преводиоца: „Прими дар овај – веру Православну, веру руских јунака! Стој за истину до смрти, живи свето!“. Док то изговарах, лице му блисташе, он климну главом као да преводилац не беше потребан, у молитви и сузних очију зби се оно дугоочекивано, чему душа његова жуђаше. "Сада смо браћа и по вери и по духу" – одговори он. "Не заборави – велим му – деси ли се да погинеш, даље следи сусрет са Богом, а овде, на земљи Свете Руске, бићеш сахрањен као православни руски ратник-хришћанин". Он климну главом.
Пошто изађосмо из храма, почех да га подробније запиткујем како се ипак одлучио да дође у рат, шта ће му то, шта га је покренуло на такав избор???
Брат Георгије, Француз: "У Француској је потпуна информациона блокада, људи не знају, а када им говорим истину, одбијају да поверују у те чудовишне фашистичке злочине. Покушавао сам да на друштвеним мрежама, четовима, сајтовима пишем о дешавањима, али модератори и администратори све строго блокирају. Ако власти виде да некако утичеш на друштво и не делиш званични став власти, испоставља се да могу пронаћи како за неки месец пре пет година ниси на време уплатио порез, што значи и затезну камату, или почињеш да се суочаваш са проблемима у вези хипотеке. Демократија и слобода говора су само речи. Демократски имаш право само да живиш задовољавајући се материјалним добрима, на све могуће начине се изопачујеш, сву ту гнусобу уливају у душе људи. То је Гете антихриста! У земљи је морална криза, од детињства се обликује крајње негативан однос према религији. Мени је као бившем католику било болно да све то гледам. Јадни и несрећни људи, а још неко хоће да уђе у ЕУ. Замислите само, ако човек уђе у католичку цркву и проборави тамо више од 40 минута на служби, или просто сврати да се помоли, то се сматра необичним или деловањем психички болесног и неуравнотеженог човека. Сместа чувари реда могу да пријаве 'смутљивца' и насилно провере његово морално-психичко здравље. Пријатно ме је зачудило и чак довело у усхићење то што код вас, православних хришћана, богослужења трају по 3-4 сата! За мене је то као гутљај живе воде. Јесте, ја још не разумем службу, ваш језик, тешко ми је, ненавикнутом, да одстојим, али душа ми схвата.
(Једном сам га посматрао: три дана пре преласка у православље ушао је у цркву, преводилац му је објашњавао како да стави свеће пред иконом, а када се молио, низ лице су му текле сузе).
Код нас у Паризу, у црквама се могу одржавати рок-концерти, изложбе паса, па макар и порнографска изложба. То већ одавно никога не збуњује, а да и не говорим о исламизацији, ни њих нека посебна моралност не одликује. Када сам све то видео – зверства укрофашиста у Новорусији, у души ми се пробудило – моје место је овде, Руси су моја браћа и њихов бол је мој бол; тада сам и дошао овамо. Овде сам се срео са 'руским' Богом, срећан сам и сада стичем пуновредан смисао живота, овде ћу затребати, по духу сам сада и ја Рус".
- Имаш ли даље рођаке или пријатеље из Русије, што би могло да те повезује?
- Не, ја сам прави Француз, рођен сам у Паризу.
- Јеси ли се у својој земљи сретао са православљем?
- Не, премда сам недавно сазнао да и код нас тамо има православних храмова.
- Оче, помолите се за мене и за моје заблуделе рођаке.
Неуморно понављам оно што је већ речено у мом претходном чланку (о крштењу Корејанаца https://vk.com/id243897640?w=wall243897640_4193/all): "Наша Мајчица Руска по промислу Божјем постаде онај Божански котао за претапање где се укрштају судбине разних народа, разних култура и религија. Сви они имају могућност додира са Православном вером. И овде је (у религиозном контексту) умесно говорити о Руској Светости, особености руске душе, о њеном светоназору и својствима – изоштреном доживљавању истине и праведности, као битка Божјег, у чему и јесте смисао живота. Свети оци (нарочито Св. Јован Златоуст) наводе пример – као што се тамјан дотиче жара и притом испушта миомирис, тако и ако се праведника дотиче огањ искушења, испуштају се дела светости. Желео бих да парафразирам тај цитат у аспекту наше теме: Промисао Божји устројио је ону историјску кадионицу у којој породице разних народа, примајући Православље, делећи општу судбину, испуштају дела светости. Народи, пребивајући у монолиту ареала руске православне цивилизације, преузимају веру, и то постаје недељива природа и својство душе – светоназора и грађења света православног Руса; све речено односи се и на муслимане, будисте или католике".
