Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/21.10.2014/

Сестра моја – Новорусија!

 

     

     

Руководилац подмосковске подружнице „Народног сабора“, оператер E.N.O.TCORP Роман Теленкевич испричао нам је о приликама у Новорусији и допремању хуманитарне помоћи

     

До сусрета са Романом Теленкевичем дошло је уочи још једног његовог пута у Новорусију. Роман је руководилац подмосковске подружнице „Народног сабора“. Заједно с активистима организације „Светла Руска“ (Руска – стари назив Русије) он допрема разноврсну помоћ у Донбас.

     

Роман се родио у породици војног лица на Уралу, пропутовао је готово читаву земљу, одрастао на Кубану, а на служење војног рока 1994. године отишао из Владимирске области.

     

У војсци је остао као уговорац и био учесник Прве чеченске кампање. После ње је напустио војску и позабавио се бизнисом, али је схватио да то није за њега и прешао на друштвено-политички и војно-родољубиви рад.

     

Наш саговорник испричао је много занимљивих ствари...

     

МАЈДАН СЕ ОДАВНО СПРЕМАО

     

Догађаје у Украјини прогнозирало је аналитичко одељење наше организације и још пре првог растеривања мајдана постало је јасно да се то неће завршити тек онако, нити ће се протести стишати због хладноће (као што су обећавали многи стручњаци из Русије).

     

Представник наше „Светле Руске“ отишао је на „излет“ у Западну и Средишњу Украјину и разговарао са лидерима „Десног сектора“, њиховим „духовницима“ и схватио одакле расту корени украјинског национализма.

     

Први талас имиграције чине они који су ратовали заједно са Бандером и Шухевичем, па отпутовали преко океана. И тамо су 1976. године основали Канадски институт за украјинска истраживања у Торонту. Природно, не без подршке власти.

     

Институт је постао права ковачница кадрова украјинских националиста. Различите хуманитарне технологије за Украјину управо тамо се развијају. У Канадском институту је и смишљена „историја Украјине“.

     

Нашег представника је запрепастила дубина припреме покрета који ће касније ући у „Десни сектор“: на бази унијатских цркава основана су верско-друштвена удружења која су се осим пропаганде унијатства бавила оним што се код нас зове војно-родољубивим васпитањем.

     

У свакој парохији коју смо стигли да посетимо, испоставило се, реално је у процес укључено око 2.000 људи. И то не траје годину нити две – све је почело од тренутка када је Горбачов укинуо забрану делатности унијата 1990. године.

 Унијати су то припремали готово двадесет година – одвијало се идеолошко и борбено усаглашавање. Притом су се јако добро удружили са чистим католицима.

   

Уопште, религија представља јако важну саставницу украјинских националистичких удружења. Када свештеник одлази на мисионарско путовање на Исток (Белорусија, Украјина), бива удостојен аудијенције код Римског папе.

  

Одлази, по правилу, борбена тројка: свештеник, старешина и монахиња, и одмах почињу да стварају подручну структуру – библиотеку или дечје кружоке. Много им помажу национално оријентисани бизнисмени.

     

Још пре растеривања мајдана видело се да ће се то врло жалосно завршити. Али, тада се још увек могло видети следеће: човек који се представља као руски националиста мирно разговара са лидерима „Десног сектора“ или њиховим духовним лидерима.

     

 

На мајдану су били људи са стварним борбеним искуством, који су прошли ратове у Чеченији, Осетији, Абхазији, Придњестровљу (у свим случајевима на антируској страни). Било је и оних који су служили у Ираку.

     

 

     

Велику улогу одиграла је информациона подршка. „Покретањем“ становништва бавили су се прави стручњаци. Запад је (углавном САД и Канада) помагао новчано.

     

САД су признале да су потрошиле пет милијарди долара „на успостављање демократије“. А локални политички технолози и ИТ-стручњаци делотворно су испирали мозак народу, тим пре што су за собом имали велико искуство многобројних конкурентских предизборних кампања.

     

Омладина западне Украјине је „идејна“ и управо од ње је обликовано „пасионарно језгро“.

     

 

     

Идеологија је већ била антирусијска (против Русије), али још није била антируска и према руским националистима су се добро односили, али су поштено изјављивали да руски национализам не представља ништа. Дословно су говорили следеће: „чим завршимо код себе, онда ћемо вас привући себи, научити, испричати и онда ћемо вам помоћи. Сада од вас нема неке вајде.“ Сматрали су да су на коњу и да ће тако увек бити.

     

 

     

Постали је јасно да ће се Новорусија десити, пошто ће Источне области Украјине негативно реаговати на догађаје са мајдана.

     

СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ОД КРИМА

     

Подухват „Знај своје јунаке“ обухвата прављење свезака за ђаке са приказима наших јунака из разних времена. Почетком априла прва партија таквих свезака допремљена је у школе Керча и Симферопоља. Требало је показати деци да су она део велике земље. Те девојчице и ти дечаци треба да уче како се брани Отаџбина.

     

Тада је Роману пала у очи разлика између Кубања, где је сваки комад земље узоран, негован, о сваком квадратном метру земље се брину, негују га. А кад трајектом пређеш Керченски мореуз – видиш сасвим другачију слику: нешто из 1990-их година... Запуштене зграде, фабрике, пристане, зарђале дизалице, сав асфалт у рупчагама. Тужно.

     

Тако је испало да када су тек почињала заузимања СБУ (Служба безбедности Украјине) и других управних зграда на Истоку Украјине, у Москву стигао Денис Пушиљин. Постигнут је договор о хуманитарној помоћи на бази штаба ЦКВ (Централне козачке војске).

     

Испрва су прикупљани лекови и намирнице. Први пут смо натоварили два возила „Газела“. Имали смо много контаката преко Пушиљина са представницима ДНР. Али, стигавши на границу (тада су је контролисали граничари Украјине) три дана смо узалуд изгубили. Толики контакти са ДНР, али нико не може да пропусти преко границе.

     

На крају нам је успело да ступимо у додир са представницима ЛНР и буквално три сата касније „Газеле“ су биле у Краснодону, где су се активисти „Светле Руске“ и „Народног сабора“ упознали и спријатељили са борцима војске народне одбране. Тада још није било гранатирања улица.

     

 

     

У то време међу борцима војске народне одбране малтене није било људи из Русије, а оно мало што их је било већином је стигло из Ростовске области.

     

 

     

Током другог путовања Роман и његови другови доспели су у станицу (козачко село) Луганску. То је буквално пет километара од обласног центра. Обично скромно насеље, приватне куће, стари аутомобили, становници су већином пензионери.

     

 

     

Станица Луганска тада је била неутрална територија. Војска Украјине стајала је пре ње, а иза речице, на узвишицама, сместила се војска народне одбране.

     

И по тој станици је „радила“ авијација Укра. Збрисали су читаву улицу – просто разнели у парампарчад, уместо кућа – гомиле камења, гвожђа... Прави правцати геноцид! Најстрашније је то што је уследио и други, и трећи налет авијације. Роман је са друговима тамо био наредног дана.

     

 

     

– Људи су трагали и сакупљали своје погинуле рођаке буквално комад по комад, препознавали их по деловима одеће... После тога више није могло бити ни говора о томе да просто прикупљамо хуманитарну помоћ. Пребацили смо се на подршку борбених јединица, оних командира који ратују са такозваном Украјинском армијом.

     

 

     

Дешавало се да хуманитарна помоћ из разних разлога не стигне увек на коначну адресу. И онда је одлучено да се упознамо са командирима, узимамо од њих списак свега што јединици треба (униформе, додаци за пушке, заштитни прслуци, одећа, средства за откривање и маскирање, термовизори, оптика, снајперска одела). Плус, наравно, лекови. Непроцењива је и људска помоћ. Све више људи се одазива, обим помоћи расте. Овог пута биће највећа допрема.

     

 

     

Примирја као таквог нема, воде се позиционе битке. Недавно је убијен један мој познаник – послужилац противавионског топа Михаил (надимак „Добриња“). Недељу дана пре тога убијена је снајперисткиња с надимком „Белка“ (веверица).

     

 

     

Најтеже битке прошле су малтене без губитака, момци добро умеју да ратују и командири су им бистре главе. А током „примирја“ они имају толике губитке! Пушкарања по пољима, „зеленилу“, нажалост, и даље трају.

     

 

     

На питање о политичким ставовима бораца војске народне одбране, Роман прича:

     

 

     

– Политички погледи бораца некад су сасвим опречни, а има и сасвим невероватних. Може се наићи на јединицу којом командује етнички Чечен који носи униформу с империјском заставом. У његовој јединици ратују православни козаци и комунисти. Али све њих уједињује мржња према непријатељу.

     

Борбена припрема Оружаних снага Украјине просто је невероватна. Дванаесторица заробљеника имала су осам разних врста униформе. Све борбено способне јединице одавно су отеране. На пример, батаљон полиције из Одесе „Шторм“ (олуја). У наоружању имају АКСУ (аутомат „Калашњиков“ са преклопним кундаком, скраћени), па ипак су их практично без технике упутили на лугански аеродром.

     

 Јединица из Русије тамо нема. Да их има, од Укра би остала само мирођија (руски: укроп).

     

 О СТРЕЛКОВУ

     

 У међувремену између два путовања Роман је успео да поразговара са Игором Стрелковом.

     

 

     

– Игор Стрелков је официр. Одмерен, способан, говори само конкретно, изражава се сувопарно. Све што сам очекивао да видим – видео сам. Добар је организатор, вођа. Вероватно је имао неке грешке, не греши онај који ништа не ради. Главну стратешку линију изградио је исправно и умешно. Овде, у Русији, подржава га главнина становништва и односи се према њему као према јунаку, што он и јесте. Мислим да ће многи људи кренути за њим.

     

 МАЈДАН У РУСИЈИ МНОГО ЈЕ РЕАЛНИЈИ НЕГО ШТО СЕ ЧИНИ

     

 „Наранџасте“ револуције приближавају се током последњих неколико година нашим границама. Започињало је у Тунису и Египту, а сада је на дневном реду Украјина. Шта да кажем – Луганск је свега ноћ вожње од Москве. А тамо се води пуновредан рат с применом тешке артиљерије и авијације.

     

 

     

Постоји читаво мноштво варијанти дестабилизације сличне мајдану: почев од покретања социјалних проблема, социјалних раздора, или и санкције могу да одиграју своју улогу. „Опет ће за крпице Отаџбину продати“.

     

 Ту је и исламски чинилац. У исту ту средишњу Украјину долазили су етнички Татари на обуку. Руководство конститутивних јединица Руске Федерације попуњено је скривеним локалним националистима. Ако Москва испољи слабост, плануће у читавој земљи, играће на карту етничке елите малих народа.

     

 У републикама је врло сложен распоред снага, није јасно куда ће се окренути локална елита. Плус тога, сада се Авганистан „реформатизује“, и код нас се може појавити који милион избеглица одатле.

     

 

     

Либерали са својим заставицама дугиних боја и маршевима – то, наравно, није то – та је сличица за западног гледаоца. А ко ће играти улогу „Десног сектора“? Уопште не мора бити да обавезно ангажују некакве руске националисте.

     

 

     

Ко ће да предузима силовиту акцију? Па, на пример, исти они гастарбајтери. Јер успело им је да на черкизовској пијаци (у Москви) уистину створе читаву „државу“ – град са сопственим законима, производњом, полицијом, затвором, банкама, чак и борделима.

     

 Не треба заборављати да радикални украјински националисти могу кренути и путем чеченских бојовника...

     

 

     

„Украјинство“ је болест руског народа, сматра Роман, и већ је касно за медикаментозно лечење, могуће је само хируршко. Током двадесет година Русија није створила ниједну озбиљну проруску организацију у Украјини.

     

 Сада посматрамо етногенезу Укра. Главну одлику украјинства представља мржња према Русима.

     

Рат је ресетовао све пређашње заслуге и поступке – није више важно шта је човек говорио и чинио 2007, 2009. или чак 2013. године. Важно је шта говори и чини током рата за независност Новорусије.

     

 

     

Олег Касин, копредседник Општеруског друштвеног покрета „Народни сабор“:

     

Оно што се сада дешава у Украјини представља страшну трагедију, грађански рат који је у земљи покренула тајкунска хунта, извршивши државни преврат и приграбивши власт, уз подршку САД и других земаља Запада, у Кијеву и већем делу Украјине

     

У насталим приликама „Народни сабор“ није могао да равнодушно посматра збивања у Доњецку и Луганску, где се народ латио оружја, бранећи од тајкунске хунте, њених бојовника и страних плаћеника сопствене животе, животе својих рођака и ближњих.

     

Пријатељи и савезници „Народног сабора“ укључили су се у прикупљање хуманитарне помоћи у многим регионима Русије. Поједине регионалне подружнице и њихове организације-учесници сами отпремају намирнице, лекове и другу помоћ непосредно у настрадале регионе. Велико им хвала на томе!

     

 

     

Аутор: ВЛАДИМИР САМСОНОВ

     

Лист „Спецназ России“ (специјалне снаге Русије)

     

 

     




 

Loading...

Косовский фронт