Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/23.10.2014/

Ко нам смета да ослободимо Харков

1 марта начало пути
     

     

     

У последње време се многи Харковчани, за које нема сумње да је њихов рођени град под окупацијом, питају: зашто не можемо да ослободимо град Харков? Рекло би се, Харков се први организовао за борбу са хунтом, на конгресу звучног назива „Украјински фронт“ губернатор Добкин, са Георгијевском врпцом на грудима, претеће је обећавао како ће пружити отпор сваком ко се дрзне да насрне за закониту власт, обећавао да ће нешто савити у цевчицу и турити некоме у неко место. Градоначелник Харкова није заостајао за својим другом, претећи како ће обогаљити све који насрну на споменик Лењину. Харков је био алфа процеса. Битка за Новорусију ту је почела!

     

Први конгрес „Украјинског фронта“ изазвао је свеопште усхићење. Нехотице се сетих Северодоњецка 2004. године – с легендарним Кушнарјовом за говорницом. Али други конгрес 22. фебруара већ је био сасвим другачији. Деморалисане вође смандрљале су скуп, не усудивши се на одважан корак – да остваре оно што је некад прогласио Јевгениј Петровић. Чинило се, сада ће се појавити сенка бившег градског оца, погинулог у лову под загонетним околностима 2007. године, и рећи садашњим вођама: „Шта то чините? Па за све ћете одговарати!“...

     

Још увек не могу да схватим зашто гомила опремљених бандероваца тада није насрнула на нас. Можда зато што је њиховим менторима већ било очигледно да се ти људи (Михаил Марковић и Генадиј Адољфовић – Кернес, градоначелник Харкова), који су иступили као организатори отпора, увек управљају према ветру и у промењеним околностима ће одустати или, штоно кажу, пустити покрет низ воду.

     
     

     

     
kernes_dobkin
     

     

     
     

Ти народни „пастири“ неочекивано су нестали са скупа, оставивши у збуњености хиљаде људи окупљених испред Дворца спорта. Једни су говорили да је све под контролом и наше вође отпутовале су да се консултују са Кадировом, али је, ко зна зашто, популарнија била верзија о томе да су пријатељи одлетели код Коломојског по јемство сопствене безбедности.

     

Сутрадан, 23. фебруара, Харков је обележио Дан браниоца Отаџбине. Вођа у граду није било, и на одбрану Отаџбине изашли су обични грађани који су почели да праве логор код споменика Лењину. Пријављивали су се у десетине, у стотине... Речју, самоорганизовали се.

     

Предвече, када је постало јасно да су Харковчани спремни да се боре за свој град, појавиле су се синоћ нестале вође. Изрекле бодре и охрабрујуће говоре. И поново су наш радосни пасионарни порив, нашу вољу за самоопредељење почеле мало-помало да сузбијају. Кроз логор почеше да се мотају људи који су истрајно препоручивали да се склања руска, совјетска и империјска символика, а жуто-плава (украјинска) да се остави.

     

Нисмо морали дуго да се досећамо откуд ветар дува. Народ је изашао пред Градски совјет да искаже своје мишљење тим поводом, а застава ЕУ која се срамно вијорила испред зграде само је потврдила слутњу. Демонстранти су скинули заставу.

     

Пре конгреса „Украјинског фронта“ друштвени радници Харкова одржали су грађански форум на коме су учествовале 33 организације. Али су мислили овако: кад већ власт иде истим путем као и ми, нећемо због тога да скрећемо са свог пута. Али се још једном показало да нисмо дуго ишли истим путем.

     

И ево, Харков је 1. марта пружио пример.

     

Тога дана сам довезао у Харков из московског Донског манастира поклон нашој војсци народне одбране од православних стегоноша – копију иконе Донске Богородице. Кернес, који је водио митинг, дао ми је реч, и ја сам после кратког обраћања Харковчанима на молбу окупљених осенио иконом народ на четири стране. Нас је тада страх напустио, а непријатеље је захватио.

     

Јуриш на Харковску обласну управу био је силовит и успешан. „Десном сектору“ није помогла ни толико хваљена опрема. Наши људи ишли су на њих практично са голим рукама и износили их из зграде Харковске обласне државне управе.

     

Сви су по први пут видели да се припаднике „Десног сектора“ може тући! Видели су их не како „херојски“ корачају и бодро извикују фашистичке заклетве, већ морално утучене, како клече и моле Харковчане за опроштај.

     

То је био Дан Победе! Радовали смо се као никада пре. И како би написали у новинама претходне епохе: „Са нама се радовало читаво прогресивно човечансто“.

     

И то је било дубоко закономерно: јер „ко се узнесе биће понижен“.

     

http://www.youtube.com/watch?v=zvRxTCqi5uU

     

Пример Харкова осоколио је друге. Започело је „социјалистичко такмичење“, устали су други региони: Крим, Доњецк, Луганск. Да је харковска власт тада спроводила чврсту линију, мислим да би је подржали из Кремља – на Криму је постојао идејни монолит горњих и доњих слојева, те је зато за тили час доспео у састав Русије.

     

Не само Крим него и читава Новорусија могла је у том тренутку с подједнаком лакоћом да доспе у састав Русије. Али, по непознатим путевима Божјим то се није десило. Можда би то био лак пут који би сутра довео до најгорих последица. Изгледа да се „Аугијеве штале“ морају очистити. Јер Крим је, припојивши се Русији, дошао тамо са сопственим друштвеним болестима, а сада је и оне из Русије стекао. Они који су још колико јуче себе означавали као градитеља Украјине, сада подједнако бодро граде Русију. Елита из Партије региона прешла је у „Јединствену Русију“. Том соју људи није важно шта да граде – њима је увек важно да су део власти.

     

Партија региона, која је некада формално прогласила зближавање са Русијом, издала је бираче. Чим је дунуо ветар – срушио се наизглед чврст зид, повезан искључиво коришћу. Зато што у том цементу није било ни вере ни верности. Али снага која је изашла у борбу са „злочиначком владом“ под црвено-црним заставама, носи претњу и свему руском. И обични људи, васпитани на идеалу јединства Руске, усправили су се и примили удар те идеолошке стихије на себе. И поново су се еластични бизнисмени-политичари сакрили иза народних леђа од заслужене одмазде и подметнули обичан народ.

     

А можда је требало да будемо мало паметнији? Малчице да се сагнемо (јер се трава током олује повија, а дрвеће каткад бива ишчупано с корењем) и пустимо да тај црно-смеђи ударни талас прође преко наших глава и ишчупа с корењем – не оно што на Руску мирише већ у првом реду оно што је везано за комерцијално-номенклатурну хидру под називом Партија региона? И да им дамо да спроведу ЛУСТРАЦИЈУ, оно због чега су дошли?

     

Можда су управо они и позвани да исеку тај малигни тумор под називом „ПР“, да изврше лустрацију свих тих бескичмених превртљиваца, спремних да седе на лукративним местима у СВАКОЈ власти?

     

Садашњи смеђи крвници духовна су чеда Партије региона. Јер управо су ти партијци створили погодне услове за ширење клице фашизма. Али ко је сејао – тај треба и да жање.

     

По закону дијалектике, из Харкова су кренули како процеси ослобођења тако и поробљавања. И то је везано за дволичност једног човека кога зову Генадиј Адољфовић... Речено је: „не може се служити двојици господара“. Ратосиљали се Кушнарјова који је сметао, учврстили се на власти и поставили пред Покровским манастиром многобожачку богињу „Украјину-Нику“ коју у народу већ зову „Хазаркињицом“. Јер Украјина је харковским властима дала све у овом животу. Молили су се њој, Ники-Украјини, и подигли јој споменик како је поскочила на лопти.

     

Али ево фортуна се окреће од њих, притиска их лоптом на којој су онако весело скакали. Тим грађевинарима и пи-ар стручњацима који су офарбану клупицу пред улазом уздизали у прегалаштво једнако лету у космос, већ је изречена историјска пресуда. Некада сам их упозоравао на ту грешку. Говорио да лакомислени скокови на лопти лоше завршавају. http://srn.kharkov.ua/sl/journalism/45-novosti/255-hsrn.html. Добкин је подилазио укро-фашистима: унео је у град тројанског коња у виду спомен-плоче духовнику СС Галиција Јосифу Слипом. Ето таква је замршена политичка путања наших вођа. Изгледа да ни бивших шибицара нема. Управо зато Харков пије тако горку чашу.

     

Дошло је време жетве. И свако се суочио са моралним избором: где, са ким и како у овом животу да буде и шта да ради.

     

Кернес је, окупивши 1. марта на тргу Слободе 60.000 људи на митинг, и за самог себе неочекивано допринео почетку битке за Новорусију, а у другом случају се умешао тако што је помогао да избегну правосуђе фашистички бандити који су, пуцајући на улици Римарској, убили двојицу бранилаца Харкова. Боље би било да се Генадиј Адољфовић тог дана није ни појављивао у Римарској! Сада је њихова некажњеност повезана с његовим именом. Управо после тога укро-фашисти су коначно схватили да сада могу да некажњено убијају, и ништа им се због тога неће десити. Зато су после Харкова смело кренули да спаљују и убијају људе у Одеси, Мариупољу и све до данас убијају људе СВУГДЕ где не чују узвратни поздрав на своју главну фашистичку заклетву.

     

Харков – то је концентрат трију пројеката: хазарског, бандеровског и руског. Некада су бољшевици победили републиканце-белогардејце, зато што би у супротном победнички републиканци, претходно свргнувши цара, временом свргнули и све руско у Русији. То су – ондашњи Њемцови, Јавлински и Хакамаде. Да су тада победили, претворили би Русију у сировински додатак Европе, а ми бисмо сада боловали од свих болести европског друштва. Али то се није десило – изгледа да је Божја Промисао нашла за сходно да рукама бољшевика изолује Русију која је тешко преболела, али није изгубила оно главно – основ свог битка, свој цивилизацијски културни код. Тада, 1920-их година, бели официри су се чудили: зашто побеђују безбожници-бољшевици, оличење зла у чистом виду? Није им било дато да схвате како је бољшевицима било допуштено да буду оштро, страшно, али оруђе вишњег старања о Русији.

     

У Старом завету читамо: када је Израиљ због грехова доспео у Вавилонско ропство, пророци су обраћајући се народу говорили да ће то потрајати седамдесет година и сви који то буду ометали погинуће.

     

Ево и сада смо (засад) немоћни да било шта променимо у Харкову. Било шта, ма и најмирније, да учинимо, то само провоцира укро-фашисте на казнене акције. Изашли су људи у мирну шетњу, а сутрадан су бандеровци срушили споменик Лењину, који је у њиховој свести повезан с нашим отпором. Али убогим варварима-манкуртима који руше вођу светског пролетаријата није дато да схвате да је дедица Лењин – њихов рођени отац! Управо је он буквално састављао од разних земаља садашњу „јединствену Украјину“!

     

Значи, и Лењиново дело се руши, и сам пројекат под називом „Украјина“ већ се фактички распао...

     

...Замишљам сат са клатном. Сат се налази високо на небу. Казаљке сата покривају облаци. Њих виде само анђели који спроводе Божју вољу. А ми видимо само клатно које се креће и тако наслућујемо да се казаљке померају. Неко у очајању насрће на клатно, али оно сваког збрише. Историјски процес не може се зауставити... Данас многи предузимљиви људи, онемогућени да делају, постају малодушни. За њих живети – значи делати. Али живети – то је још и промишљати и схватати да се сила Божја у немоћи људској остварује, тј. тамо где је људски ресурс сасвим исцрпљен – тамо се укључују непојмљиви механизми и сценарији које не може ниједан аналитичар прорачунати!

     

Сада је време када делују вандали. Њихов историјски задатак је да руше. Таква је суштина обузетих људи – они су способни само за то да руше и дробе. Они по дефиницији не могу да стварају. Јер њихови идоли Петљура и Бандера били су рушиоци. Али ако спољни непријатељ избегне сукоб са њима – неминовно ће почети да немилосрдно растржу једни друге, да се анихилизују (укључиће се механизам самоуништавања). Мислим да их у томе не треба ометати. Али они руше само оно што им је допуштено да руше. Све оно право, изворно, опстаће и стећи снагу.

     

А сада о главном.

     

Зашто не можемо да сада ослободимо империјски град Харков, коме ће тек бити суђено да постане важан беочуг у окупљању руских земаља? Територија Харковске области доспела је у Русију пре више од 500 година – по Благовештењском уговору између Литваније и Русије, када је Москва (у време Великогкнеза ИванаIII) стекла Васељенску мисију Трећег Рима.

     

У орбиту украјинског пројекта Харков је ушао вољом русофоба Лењина 1922. године. Током година „незалежности“ (независности) на лењинском наслеђу је ударничким методима дизана еклектичка украјинско-хазарска надградња. Сада бандеровци грозничаво на брзу руку обликују свој пројекат. Али се лењинско наслеђе обрушава са свим надградњама. Будућност припада руском пројекту! Крвава власт бандеровске хунте биће краткотрајна, али ће се дуго памтити као поука и упозорење.

     

А сада замислимо да се Харков сутра ослободи од хунте.

     

У град уђе војска народне одбране или љубазни људи. Ко ће први изаћи да дочека ослободиоце? Наравно, Генадиј Адољфовић и Михаил Марковић!

     

Они ће, затреба ли, и под империјском заставом да одстоје, и „Боже чувај цара“ да отпевају. Хоћемо ли да видимо ту сличицу?

     

Зато ћемо дочекати време када ће се широке двери власти коначно залупити за кобне људе који воде порекло из кобних 1990-их година. О којима је проницљиво писао Иван Иљин, и које је, у виду илустрације у филму о Иљину, демонстрирао Михалков. На њега је, као и на многе друге, снажан утисак оставио видео-снимак на коме се главни јунак жали саборцу из борбе за наклоност бирачког тела како је „текст малчице дебилно написан“.

     

http://www.youtube.com/watch?v=ilddXSl3DHI

     

И тек када са њима као са политичарима буде коначно готово, тек тада ће Харков врло брзо бити ослобођен. Пошто ће наш разговор са отвореним фашистима бити кратак. Али лакше је са њима изаћи на крај него са онима који се прерушавају у нашу одећу и спремни су да клече пред било којим победником. И тек тада ће то бити Омега оне Алфе коју смо означили 1. марта у Харкову.

     

Дотле ће у Кијеву поживинчени од бандеризације адепти крвавог култа почети да се међусобно растржу. То ће бити знак да је Мавар обавио своју ствар и време му је да напусти историјску позорницу.

     

Украјински фашисти ће побећи из Харкова, углавном терани сопственим страхом – као што су ономад у августу 1943. бежали њихови немачки побратими.

     
     

     

     
P1010200
     

     

     
     

А на месту споменика Лењину стајаће капела – у спомен на Харковчане погинуле за Новорусију!

     

 

     

Сергеј Моисејев

     

14. октобра 2014. године, Покров Пресвете Богородице