Рат је страшно искушење за све. Како за оне који су на првим линијама, тако и за оне који сваког дана чекају вести о „својима“ – можда само кратки СМС, или једну уздржану реч „здраво“ послату е-маилом. Време војничких „троуглова“ (писама, прим. прев.) је отишло у историју, данас их је заменио свеприсутни интернет.
Немогуће је навикнути се на рат и тешко је рећи коме је од нас лакше: онима који преко оптичког нишана гледају непријатеља, или онима који, заморени слепом беспомоћношћу, читају новинске извештаје.
На задивљујући начин, ратна патња открива душу – доброг човека чини још јачим и бољим док лошег гура на пут издаје и злочина.
Нећу причати о томе како је овај документ дошао у редакцију ФБРепортера. Ово писмо са правим печатима и потписима, тај мали лист је страница живота нашег пријатеља, борца извиђачког батаљона Прве посебне Словенске бригаде Народне самоодбране у Новорусији, храброг и поштеног човека, који сваког дана, ризикујући свој живот, доказује свету да правда постоји на земљи.
Читамо скупе речи званичног предлога за награде: „Универзални војник, обавља дужности снајперисте, извиђача, стрелца. Способан да се брзо оријентише према борбеној ситуацији, укључујући нестандардне и необичне ситуације.“ Необичне ситуације… иза ових речи су нечији спасени животи и свакодневни подвиг човека о коме је његов ратни друг кратко рекао: „наш херојски Србин“.
Дејан Берић, држављанин Србије, предложен је за орден и медаље Новорусије. За нас је то двоструки понос. Војне награде се не дају тек тако, не могу се купити или разменити за „зелене папириће“. Деки је, штитећи руски народ и стојећи лицем у лице са непријатељем, одбранио част и достојанство свог народа!
Дејана је тешко убедити да прича о ратним данима. За њега ова борба представља унутрашњу потребу и част. То је оно што зовемо СРБСТВОМ. То је оно што нама, који живимо на другој страни фронта, даје право да останемо часни људи.
Можда ће нам једном, кад наступи мир и кад будемо седели за столом у његовој кући у Србији, или можда када будемо заједно отишли у козачко насеље на Дону, испричати горку истину свог ратовања.
Хвала ти, брате наш Дејане, за тежак војнички труд и за спасену децу. Хвала ти за Дебаљцево и Мариновку које нису препуштене на милост и немилост нацистима, за Саур-Могилу о којој се пева у руским ратним песмама:
Почуј ветрове над Саур-Могилом
И разумећеш ко беше овој земљи спас…
Чија је храброст у борбама ослободила
Непријатељу непокорени Донбас!
Наталија Пичурина
29.11.2014.
