Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/8.12.2014/

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ: ПОСЛЕ ВИШЕ ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ, НАВОДНО, РЕШЕН ЗЛОЧИН У ШТРПЦИМА! ОТКУД БАШ САДА!!!

У медијима у Србији и БиХ 5.децембра објављена је вест да је у Србији и Босни и Херцеговини тога јутра ухапшено15 лица (српске националности), због сумње да су учествовали у убиству 20 путника из воза 671, на релацији Београд – Бар, 27.фебруара 1993.године.

     

7. 12. 2014. аутор Љиљана Булатовић Медић за СРБски ФБРепортер, приредила Биљана Диковић

     
Лука Драгичевић      

Лука Драгичевић

     
     

Више од две деценије ишчекујемо решење ове стравичне ратне енигме, обележенe именом почетног места догађаја: ШТРПЦИ. Свака годишњица – и тако 20 година – била је повод за најстрашније оптужбе према наслућеним наредбодавцима и починиоцима, углавном под командом срамног лика савремене српске политике – Наташе Кандић. И изазивање најболнијих излива туге, очајања и огорчења родбине страдалих.

     

Под заштитом бројних тзв. невладиних удружења и институција у Србији. Проевропских. Либерално демократских. Државне институције су остајале на нивоу обећања. Само један Србин је у Хагу осуђен на доживотну робију због учешћа у овом злочину.

     
Бобан Инђић      

Бобан Инђић

     
     

Што се тиче родбине страдалих, они су се са све већим напором оглашавали. Разумљиво. Ко је икада осетио истински бол ове врсте – разумеће. Из воза је изведено, а потом убијено 20 путника, од којих је 18 бошњачке националности(?), један Хрват и једно лице афроазијског порекла. Најмлађа жртва је имала 16 а најстарија 59 година.

     

Ова вест нема одјека. Нико и ништа. Да ли је то страх? Отупелост? До овог часа само један јавни протест, забринутог и огорченог народа (подразумева се – српског) у Вишеграду. Био је протест Борачке организације (Васић: Покушај да се Вишеград »прогласи градом геноцида« - ОДРЖАН МИРАН ПРОТЕСТ ПРОТИВ ХАПШЕЊА ГРАЂАНА ВИШЕГРАДА). Нема заштитника опстанка достојанствене Републике Српске, њеног председника Милорада Додика. Нема опомене да хапшење не сме бити и пресуда. Не чудим се.

     

Али, зашто баш у Вишеграду? И има ли то какве везе са недавним (не)довршеним изборима у Босни и Херцеговини?

     

Вест су, очекивано, пропратили изјавама високог задовољства Тужиоци за ратне злочине из Босне и Херцеговине и из Србије због “добре и ефикасне сарадње“!!!! Из БиХ Горан Салиховић. Из Србије нераскидиви тандем тужилац Владимир Вукчевић и његов заменик Бруно Векарић, што је и разумљиво, с обзиром на њихов досадашњи начин “рада“, а посебно због њиховог тренутно угроженог интегритета у Србији. Наравно, и министар правде Србије је похвалио догађај.

     
     

Можда бих се и ја понела према овој вести као готово сви око мене. Али, после толико година истраживања, препознавања и објављивања истинитих података о страдању народа, посебно српског, у ратовима на Балкану последње три деценије, закључила сам да се ради о етапи убрзаног прикупљања елемената за проглашење српског народа – геноцидним! А Републике Српске – геноцидном творевином.

     
     

Што се више претпоставља крај рада хашког трибунала и јача позиција босанско- хашког суда, све је очигледнији лов на припаднике српских одбрамбених војних јединица, укључујући и цивилне сараднике и добровољце из рата 1991 – 1995! Срби,како учесници ослободилачко-одбрамбеног рата на територији некадашње републике БиХ, тако и цивили, живе у све већем страху на чија ће врата закуцати тзв органи гоњења, по разним основама.

     

С обзиром на постојећу угроженост основног људског права на слободно изражавање мишљења у Србији, која је на путу ка Европи, свесно ризикујући да на себе навучем гнев оних који нису одустали од унитарне Босне, односно уништавања дејтонске Републике Српске (као наводне геноцидне творевине) и да будем сатанизована (не први пут) или чак и процесуирана (не први пут), указаћу на разлоге мојих уверења да ово хапшење има посебан значај, улогу и смисао.

     
Љиљана Булатовић      

Љиљана Булатовић

     
     

Пре свега, у Србији се недавно, коначно, начела тешка афера око неодговорности, неспособности, антидржавне и антисрпске оријентације и дејства превасходно институције Тужилаштво за ратне злочине Србије, у коме су годинама запослени Вукчевић и Векарић (један је Црногорац, други Хрват). Дакле, ова изненадна завршница истраге овог ратног злочина, баш данас, треба да преузме пажњу са оправданих оптужби које су у Скупштини Србије и шире у јавности, изнете нарочито на рачун Бруна Векарића. Овај “успех“ им продужава век опстајања на овим положајима, а постојећи круг тзв.невладиних антисрпских удружења, институција, организација и појединаца добија шансу да обнови популарност и улогу код својих Нато и сличних белосветских финансијера терористичких покрета и организација и продуже им век трајања и (штетног) деловања.

     

Даље, хапшење Срба под сумњом, у пракси тужилаштава и судова на Балкану и у Хагу, значи истовремено доношење пресуде! Ту врсту њихове незаконите противправне ефикасности примењују готово искључиво на Србе. Зато не верујем у праведност и исправност ни овог поступка, кроз који треба да прођу ухапшени, који су – осумњичени! А немам ни једног разлога да верујем да ће се испунити речено очекивање актуелног министра правде Србије, да ће се органи гоњења позабавити процесуирањем осумњичених за ратне злочине и над српским становништвом…

     

Наташа Кандић, самозвана адвокатица, у појачаној специфичној тежини – као представница државне институције РЕКОМ, здружено са својом наследницом, извршном директорком Фонда за хуманитарно право, Женама у црном и сличнима у јату Сорошеве изасланице Соње Лихт, појачане Чедом Јовановићем, опет и одмах су се огласиле, похваливши ову акцију, али само донекле! Незадовољне су и сагласне са тужиоцем Гораном Салиховићем, нарочито у томе да је “без процесуирања врха војске и полиције – случај непотпун“. Није доречено на који се то врх мисли, као ни у појединачно у изјави Салиховића – који су то „бројни ратни злочинци и даље утицајни у привреди, политици, полицији и војсци“!

     

Џемаил Халилагић, председник Одбора за заштиту људских права у Прибоју смишљено изјављује да је „циљ злочина у Штрпцима био да се очисти територију од муслимана. У том контексту, сетимо се када је [оптужени за ратне злочине] Војислав Шешељ 1993. године изјавио да се ‘очистио’ гранични појас од муслимана. Циљ је био да се бошњачки корпус сведе на једну енклаву. Ти злочини су вршени у функцији плана етничког чишћења и застрашивања бошњачког становништва“.

     

Нема смисла указивати на збркано коришћење појмова муслимана или бошњака, као националних одредница, јер ни они сами не знају када су муслимани престали да буду нација, јер су и ту националност неосновано добили вољом друга Тита у време социјалистичког федеративног југословенског система. Оно што истичем јесте да овакви данашњи Бошњаци користе сваку ситуацију да чине корак по корак ка давно зацртаном историјском циљу – грађење велике Муслиманије, некадашње Зелене трансверзале до срца Европе, тако што ће по старом усташком принципу овај балкански простор очистити од православних Срба!!!

     

У том циљу је и неговање привида о њиховој угрожености на Балкану, посебно у Србији. Зато и Семиха Качар, предсједница Санџачког одбора за заштиту људских права и слобода, која се од 1990. године бави овом темом на подручју “Санџака“, користи прилику да каже :“Овај поступак може помоћи да се поврати пољуљано повјерење Бошњака Санџака у институције државе Србије и да се жртвама и њиховим породицама пружи достојанствен третман“. Нико не говори о томе како се деценијама врши прогон Срба и њихова асимилација у Рашкој области, коју су муслимански сепаратисти (а данашњи политички лидери) на свом референдуму 1990. прогласили државом Санџак, а Држава Србија то прихватила, занемарујући тежак историјски прекршај према свом интегритету. Све то по истом сценарију, као Албанци на Косову и Метохији.(За неупућене напомињем да се тзв. Санџак граничи са Вишеградом.)

     

У Вишеграду сам била сведок тешког, рекло би се, рововског отпора Срба да милитантни Бошњаци не поставе споменик жртвама “геноцида“ на градском гробљу. Разумела сам да је и то једна од очигледно осмишљених карика у ланцу оптужби да се у Вишеграду – догодио геноцид од Срба над муслиманима (или бошњацима)!

     

Најзад, сматрам и да се овај изненадно успешно актуелизовани – решени трагични “Случај Штрпце“, у коме су Срби оптужени за најтеже злочине, припрема и као додатни доказ да је српски народ склон монструозним злочинима. Намењен скорашњем опет планетарном обележавању 20 годишњице “Случаја Сребреница“, као геноцидног злочина, какав се не памти ни у другом светском рату!
Главни организатор теоријског подастирања геноцидности Срба у страдању муслиманског народа у Сребреници од 1992. године јесте историчар др Самил Чекић, директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права из Сарајева. Препознатљив је, иначе, по говору мржње на неким научним скуповима.
На пример, на недавном научном скупу под именом „Злочин геноцида над Бошњацима“ у Бошњачком институту у Сарајеву, изложио је тезу да је „геноцид над муслиманима на Балкану, посебно Бошњацима у БиХ, резултат колективне српске фашистичке идеологије и политике и геноцидне злочиначке праксе истребљења муслимана“. Заштитник је ставова да је “Република Српска изграђена на злочину и крвавим темељима. Она мора бити демонтирана “(аутор изјаве је председник Клуба интелектуалаца Сребренице).

     
     

И опет, за тему којом се овде бавим неминовно је поставити – Питање свих питања: ко је започео крваво касапљење негдашње Државе Југославије? И зашто је започео ратне пожаре експериментално, најпре на Балкану, а потом широм земљине кугле?

     
     

Одговори, који су нам добро знани, не спашавају од одговорности ратне злочинце, не оживљавају невине жртве. Али, не дозвољавају геноцид над истином и нове жртве ратних хушкача, твораца новог светског поретка. Одговор тражи да се искрено, чињеницама боримо за истину и тако пред историјом одбранимо од геноцида истину о страдању српског православног народа на Балкану и помогнемо заштиту православне цивилизације на земљиној кугли.

     


Јесу ли можда криви и руски добровољци!

     

Руске добровољце, припаднике Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, који су учествовали у одсудној одбрани Вишеграда од муслиманске војске на Столцу и Заглавку 12.априла те исте 1993.године упознала сам на 20-годишњицу те битке. Мајку најмлађег погинулог, Костје, Људмилу упознала сам још 1997.године. Одлучила сам и остварила са пријатељима идеју да снимимо филм АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК, са поруком “Ми не заборављамо“. Филм је добио специјалну диплому најугледнијег руског филмског фестивала ЗЛАТНИ ВИТЕЗ.

     

Поводом хапшења осумњичених, међу којима су њихови команданти, руски добровољци, браћа наша, послали су ми, без коментара, ову вест на руском језику, објављену на сајту www.Српска.ру.

     

Утром 5 декабря 2014 года в г. Вышеград (Республика Сербская в составе Боснии и Герцеговины) были арестованы несколько ветеранов Войска Республики Сербской (ВРС), участников Отечественных воин сербского народа (1991-1995 гг.). Аресты произвела служба государственной безопасности Боснии и Герцеговины. Среди арестованных – Лука Драгишевич – командир Вышеградской бригады (ВРС) в 1992-1993 годах. В составе этой бригады действовал в то время Второй русский добровольческий отряд (2 РДО), в составе которого воевал Игорь Иванович Стрелков. Арестован также Бобан Инджич, командир Интервентной четы (ударной роты) Вышеградской бригады, « РДО входил в состав этой роты.
Бобан Инджич и Лука Драгишевич в 2013 и 2014 годах принимали в участие в съёмках документального фильма Лиляны Булатович о русских добровольцах «Ангел с горы Заглавак».
Сербских ветеранов обвиняют в совершении военных преступлений во время войны в Боснии 1992-1995 гг.“

     

Због њих сам написала овај есеј.

     

Јер су Кравченко и Сидоров у филму поручили да ће увек доћи да помогну српском народу да бране правопславље. Јер су Руси. Јер су православни. Да ће доћи и онда када их нико не зове.

           

Обавезно погледајте овај филм.

     

Мислим – разумећете зашто су криви Лука и Бобан. Без обзира хоће ли им се доказати и кривица из оптужнице за “Штрпце“.

     
     

 

     

Разумећете и зашто овај филм није завредио пажњу Немање Кустурице и није се могао наћи ни у једном пригодном програму његове институције Андрић- града, тог бљештавог замка, који се налази надомак осиромашеног негдашњег прелепог града Вишеграда!

     

На Заглавку стоји (можда, још увек) крст на месту погибије и победе.

     

Над Вишеградом бди споменик жртвама руских добровољаца, који су заједно са српским јунацима, јуначки одбранили град и Ћуприју на Дрини од усташа и муслиманских џихад-ратника.

     

И, сасвим на крају да подвучем:

     

Од учињеног злочина нема спаса злочинцу.

     

Али – шта је то све злочин у овој причи?

     

И ко су све злочинци?

     

И зашто су чинили или чине злочине над невинима?

     

А над истином?!

     

Питах себе и вас у поноћ 7.децембра 2014.

     

У Београду, на Звездари…




 

Loading...

Косовский фронт