СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
САВРЕМЕНО РОДИТЕЉСТВО КВАРИ ДЕЦУ
Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неосeтљиви су. Родитељи су ти који их кваре. У школама им неки учитељи говоре: „да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати“, и тако децу чине неспособном.
Неразумна љубав чини децу неспособном
Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре.
Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. Наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том неразумном добротом, родитељи их праве на будале. Све им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло.
„Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу“! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње – тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу – једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!… Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: „мама, вежи ми пертле!“ Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: „Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче“.
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!
Поредак мрачних сила
Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много.
У школама неки учитељи говоре: „да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати“, и тако децу чине неспосбном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: „сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш“. Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!
Мала деца, раздражена кафом и цигаретама… Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: „Наше очи су као очи покварене рибе“.
Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Коливије и они ме сусретоше на путу.
„Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо“. И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. „Седите и ви мало овде“, рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: „примећујете ли нешто?“
Они рекоше да не примећују.
„Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене…''
А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине матаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: „Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)“. Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега – како би рекли? – немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.
До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: „Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа“.
Заплака се јадник. „Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке“.
Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне провалије иду на другу. Нека им Бог помогне!
– Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?
– Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.
– Како такви млади могу да спознају Христа?
– Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, ошамуте се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика па онда долазе овде да траже виђење светлости, да траже виша стања итд. А када их питаш: „колико времена има а да се ниси причестио“, кажу. „не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали“.
- „Јеси ли се некад исповедио?“
- „Не интересује ме та тема“.
Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.
– Старче, а како им се може помоћи?
– Од оног тренутка кад кажу „естаблишмент“ Цркве, како да им се помогне? Схваташ ли колико мало тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.
„Не дирајте децу!“
- Старче, шта ће бити са децом која дана одрастају без дисциплине?
– Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода!
- „Не дирајте децу!“
А деца кажу: „Е сад ћемо још бити гори у оваквом положају?“ Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш, јадници су сасвим демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која им је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катастрофа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи Божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као ропство и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, испуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило… Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири и по године, неки четири, неки три и по. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо до хотела. Али ни тамо нису желели да нас приме, и да платимо.
Кажу ти: „Војници! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!“ Срећом, један официр нас је спасао – да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне!
„Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите – тек ујутру ће да крену“. Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатле отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: „дајте ми једну столицу да седим унутра и платићу вам дупло него што кошта соба са креветом!“ „Не може!“, кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напоље, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада!
Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе… А она јадна омладина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату – колика је то жртва ових јадника! – а након тога, као последње „хвала“ било је да спавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада… Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. „Не, не“, викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције родитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи.
Дошли су тако у Коливију неки младићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. „Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!“
Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон.
„Куда да идемо“, рекоше.
„Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: „Овуда идите“. Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?“
Један од њих рече. „Старац има право“.
Текст преузет из књиге, са дозволом издавача: „Чувајте душу!“ – Старац Пајсије Светогорац, Образ Светачки, Београд.
