Кад видим неке људе који стварају,пожелим да свима укажем на њих и њихово дело - с једне стране,да кажем понешто о њима, да их овим путем упознају и они који их не знају,можда и они који их знају али недовољно,а уједно и да им одам неку врсту блогерског признања за оно што раде.
Александру Јеротијевић запазила сам на Фејсбуку.Допала ми се њена енергија,читана кроз њене речи,иконе и статусе на Фејсбуку,али је ваљда морало да прође мало више времена од нашег првог контакта до овог текста на блогу,који је у ствари више фоторепортажа него текст о њој.
Александра је Ужичанка,која се иконописом бави од 2007. године.
Током основне и средње школе посећивала је атељеа познатих ужичких сликара,учила сликарство,излагала на колетивним изложбама слика, али је, како сама каже, од те године, с познајом литургије и обновом Литургијске заједнице у Цркви Светог Марка у Ужицу почела да се окреће икони и да се бави иконописањем.
То своје знање усавршавала је и у Манастиру Жича,а 2013. године учествовала је у осликавању Цркве Светог Димитрија у Косовској Митровици.Прошле године је била и део екипе која је осликавала Цркву Светог Јована у Волонгонгу (Аустралија).
Њене иконе се налазе широм Србије,у многим манастирима,на Косову и Метохији,Хиладару,Румунији,Канади,Аустралији,Русији...
- Почетак сликања храмова био је остварење мог сна - објашњава Александра - Мислила сам да је то моја неостварива жеља док једног дана нисам добила понуду. Моје прво пењање на скелу било је буквално као радовање малог детета, а први потези су ми били на куполи високој 12 метара. На скели нема страха, а велика је част бити позван и призван,осликавати Дом Господњи! Зна да буде физички тешко, буквално од јутра до мрака сликати, стајати, чучати, али у свем томе су садржани посебна чар и драж, посебан адреналин који ми осећамо, који је покретач свега. Разни су услови на терену, али све издржимо, уз рад и дружење са колегама, јер важи правило,ко не може да издржи, нека напусти.
А на питање где јој је било најтеже,каже - на Косову.Због познате ситуације,због окружења и карабињере и војску око цркве.
Жена на терену? Мора да буде посебно јака,мудра и снажна,способна у сваком смислу,да стане уз раме својим колегама.
- Сликање икона у атељеу је опет један посебан доживљај.Ако сликам сама,онда сам сама са собом и буквално се дружим са собом.Имам времена да размишљам о свему и након терена и сарадње са другима,та самоћа јако зна да прија.Иконописање је такође један вид молитве и увек изнова осетим енергију и срећу након сваке завршене иконе.
А ван посла,који је уједно и задовољство?
- Много волим своје пријатеље и имам их јако пуно.Нису сви иконописци,али ја волим да кажем да је свако од њих уметник на свој начин.Пријатељство ми је јако битно и јако важо, уживам у дружењу и увек сам спремна на нове изазове са њима. Доста путујем, последњих година највише због посла.А искрено,највише волим да боравим у неком манастиру...где буквално напуним енергију,и имам доста пријатеља међу монаштвом.Већином су то млади људи слични мени,тако да се и приватно доста дружимо.
Иконописца Александру Јеротијевић можете контактирати
преко мејл адресе: aleksandra2012kv@gmail.com
на телефон: 
+3816470 92 408
