Новорусија је постала симбол борбе за слободу против империјализма и глобалног капитала са Вол Стрита. Носиоци Георгијевске ленте представљају дуго тражену алтернативу неолиберализму, што је недостајало свету свих ових година.
„Русија не жели да живи у полуокупацији Сједињених Америчких Држава“ – председник Руске Федерације Владимир Путин
На стотине војника кијевске хунте се у овим моментима предаје снагама Новорусије у Дебаљцеву, важном стратешком железничком чворишту на истоку некадашње Украјине односно данашње Новорусије. Након ослобођења територије „котла“ у околини Дебаљцева, снагама Новорусије биће олакшана контрола и транспорт између њене две републике у Луганску и Доњецку. Тиме се ствара још јача копнена веза две републике, са могућношћу да се даље крене у нове офанзивне акције ради ослобађања других градова и делова Новорусије. Споразум у Минску, познатији као „Минск 2″ представља само тихо затишје пред буру које нас очекује на пролеће. Циљ САД је да по сваку цену продуже сукоб у Украјини, што може да им се врати као бумеранг попут антируских санкција Европске уније.
САД не жели да прихвате постојање Новорусије. Свесни су тога да потенцијални статус Новорусије као Републике Српске у БиХ значи и коначно крај за даље крупно ширење НАТО-а, односно огроман неуспех у потпуном копненом окруживању Руске Федерације. Тај статус подразумевао би право вета Новорусије, што би даље значило немогућност Украјине да уђе у НАТО, али и Европску унију. Сходно томе, било какве најаве уставних промена у Украјини биће сасечене у корену под притиском САД. Руски председник већ је објавио да САД шаље ново наоружање у Украјину, што је потврда тезе да САД жели искључиво рат. Наравно, Амеркинац ће у Украјини гинути до последњег Украјинца. То и неће бити тако тешко са обзиром на то да постоје ултранационалистички и нацистички батаљони, „Азов“ и „Десни сектор“ који ће послужити у ту сврху, ако већ регуларна војска Украјине то одбије да уради.
Глобални хегемон је почео да губи подршку, пре свега ону моралну од стране грађана Европске уније али и читавог света, услед свог све бахатијег понашања од почетка униполарног света 1991. године. Партије које су антиамерички настројене јачају из дана у дан, што потврђују и победа Сиризе, јачање Подемоса у Шпанији или Марин Ле Пен у Француској. Живимо у ери савремених технологија па се огромна пропаганда против Русије ублажује радом друштвених мрежа и алтернативних медија, пошто је истинској слободи штампе увелико угашено светло на Западу.
Новорусија данас представља кључ за рушење успостављеног светског поретка након краја Хладног рата. Наводни либерални мир се у многим земљама претворио у тиху (Србија) или диреткну (Косово и Метохија) окупацију глобалног хегемона, који је након СР Југославије даље наставио свој пут „Drang nach Osten“. Ако Новорусија издржи у својој намери да пре свега опстане, било као федерална јединица у саставу Украјине, као независна држава или као саставни део Русије, поредак у Европи доживеће корените измене налик оном из 1945. или 1989. године. Руски утицај у Европи нагло ће ојачати кроз већ поменуте партије унутар Европе, али и кроз понуђену алтернативу Европљанима који желе ослобађање од даљег утицаја САД. Новорусија је постала симбол борбе за слободу против империјализма и глобалног капитала са Вол Стрита. Носиоци Георгијевске ленте представљају дуго тражену алтернативу неолиберализму, што је недостајало свету свих ових година. У прилог томе сведоче и бројни случајеви добровољаца из свих делова света који долазе да се боре на страни Новорусије. За разлику од америчких плаћеника, они долазе вођени идеалима у жељи да помогну Новорусији у њеној праведној борби против повампиреног нацизма.
Новорусија је пример да је могуће борити се против америчког тоталитаризма завијеног у обланде „борбе за демократију“. Она буди у народима Европе жар и жељу за борбом, како би се извојевала победа против тихе полуокупације у којој се тренутно налази практично највећи део Европе. Светски поредак је на прагу великих промена захваљујући одлучности и огромној храбрости народа Новорусије, која је попунила вакуум створен почетком деведесетих галантним поклоном Михаила Горбачова. Сада је далеко јасније шта је прихватање уједињења две Немачке донело свету и колико је времена требало да прође да се Исток усправи.
