Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/19.3.2015/

Косово. Како је то било

Источник: руски експрес

Већ с експлозијом првог Томахавка, с првим бомбама које су пале на Југославију, постало је јасно да ће службени пут, пре тога недељама одлаган, ноћас бити одобрен. Ствари су већ одавно спаковане – преостало је да чекам. Продуцент службе новости, вадећи из штампача вести новинских агенција, очито узрујан, правио је од њих папирне авиончиће.

По ноћном „небу“ простране дописничке собе, над празним столовима и угашеним рачунарима, летели су авиони с америчким звездама оловком нацртаним на крилима. „Бомбардован је град Даниловград у републици Црна Гора“, „изводе се удари на објекте војне, енергетске и саобраћајне инфраструктуре Савезне Републике Југославије“ – штампач стално повећава број папирних авиона, и са сваком новом вешћу постаје све стварнија веза тих авиончића са правим борбеним авионима који са недостижне висине за ПВО засипају ватром вољену Југославију. Пили смо у очекивању наредбе за полетање... А она никако да стигне...

 Готово је немогуће погодити оловком папирни авиончић који стално мења путању лета. Подједнако као и оборити најсавременији бомбардер, јуришни или ловачки авион ракетом лансираном из прошлости. Наша идеја, у том тренутку немоћног очајања, била је проста: ако успе нама, успеће и њима. Тамо, 2.500 километра далеко од нас, под стварним бомбама! Успело нам је...

     

    

     

Да је успело њима сазнали смо када смо 29. марта ујутро прешли мађарско-југословенску границу. Двојица кратко ошишаних младића бандитског изгледа, у чији мерцедес су нас сместили полицајци на излазу из Суботице, читавим путем до Београда су нам, све упадајући један другом у реч, причали о те ноћи обореном америчком „Стелсу“. Тако је, од пада „Невидљивог“, започео мој нови живот.

 Први пут сам доспео у Србију тачно годину дана пре тога – у марту 1998. Изгубљен, ништа не схватајући, са примитивним аналогијама, не знајући језик. Упутио сам се са својим сниматељем на Косово: ни везе, ни познанстава, ни помоћи, ни натукница. У холу хотела „Гранд“ у средишту Приштине (где смо већ данима с притајеном завишћу посматрали пословну ужурбаност наших западних колега, са њиховим продуцентима, помоћницима, преводиоцима и возачима у оклопним џиповима), пришла нам је Митра Рељић.

 Врло ситна и мршава, са наочарима, наизглед педесетих година. Пружила ми је руку и на изванредном руском упитала може ли да нам буде корисна. Тај стисак руке запамтићу за читав живот – то је било познанство са Србијом. Тврдоглавост, изузетна одлучност, категоричност и строгоћа чак до неприлагодљивости и истовремено кроткост која нас је приморавала да посумњамо како је наша Митра потајна монахиња – све то је за мене било, а и остаје, слика моје Србије.

 Професор руског језика приштинског Универзитета, од тог тренутка је ишла са нама тамо где су одбијали да крену рмпалије из полиције. Молили смо је да остане на њиховом контролном пункту, али она је, ризикујући собом и нама, сакривена на задњем седишту нашег времешног голфа, чекала док ми изигравамо Американце пред бојовницима УЧК који су једном приликом зауставили наша кола на успону до манастира Девич у Дреници.

     

 

     

Никада се нисмо свађали, чак ни онда када бисмо увече, попивши после претрпљеног страха са неким полицајцима, заборављали на њено присуство. Био нам је довољан само један њен поглед, зачуђен и мучно дуг: за њу су Руси били, а надам се да су и дан-данас, нешто неспојиво с недостојним, нечасним и ситничавим... Били смо принуђени да таквој слици одговарамо. Само једном смо се посвађали, на опроштају, када смо јој пред полазак за Београд понудили новац за дане које је са нама провела...

  У марту 1999. НАТОвске бомбе нису падале на Милошевићев режим, на несналажљиву и недоследну политику Београда у бунтовној провинцији, нити на земљу огрезлу у ситан криминал и крупни бандитизам, угушену десетогодишњим санкцијама. Циљали су у моју Митру, у њен Лик, у њено Достојанство, у њену Смерност и њену Љубав. Чинили су то и раније: 1941, 1944, 1995. – али тада то нисам знао.

 Већ прва сирена ваздушне узбуне коју сам чуо у Београду постала је сигнал да је детињство завршено. Са 29 година по други пут сам одрастао. Оно што се око мене одигравало имало је мало везе с оном идејом отвореног света са којом смо ја и многи моји вршњаци још увек живели, осам година после слома Совјетске империје. Визе, понижавајући редови пред конзулатима европских амбасада – све што нас је удаљавало од света приписивали смо нашој унутрашњој несређености, чинило нам се неугодним али привременим. После пада комунизма није више било непријатеља. Просто није смело да их буде! И ево ми, унуци Великог отаџбинског рата, стајали смо под ноћним београдским небом, потресени чак не толико самом сиреном колико тиме што смо тај звук препознавали!..

У рано јутро, крај још увек задимљених рушевина савезног министарства унутрашњих послова суочили смо се са уплаканим старцем. На његовом сакоу испод мантила виделе су се некакве медаље. Уздрхталом руком сваки час је скидао и поново стављао наочари са дебелим стаклима, које су његове од суза поцрвенеле очи чиниле неприродно великим.

     

– Пренесите тамо у Русију да у нама постоји љубав! – стално је понављао старац... Предстојала су нам још 73 дана бомбардовања...

  Француски капетан очито је желео да нам помогне.

  – Ама схватите како немам слободних људи за пратњу! Па видите и сами шта се дешава! А без пратње немам право да вас пустим. Јако ми је жао, господо...

 На мосту преко Ибра који дели Косовску Митровицу на северни – српски и јужни – албански део, покушавали смо 18. марта 2004. године да издејствујемо пропусницу за делове Косова који су већ трећи дан захваћени погромом. – Уверавам вас, у Приштини нема више Срба! Према нашим сазнањима, све њих су сместили у привремене пунктове за пријем избеглица.

Француз је позвао неки број.

     

– Како велите да се зове? Митра Рељић. Нажалост, сада је сасвим немогуће да се сазна било чија конкретна судбина...

     

Своју бежанију Митра Рељић је започињала 1992. године. Истерана из рођеног Сарајева, обрела се у избегличким камповима код Сомбора у Србији. Пет година касније, уочи почетка крвавих сукоба на КиМ, добила је малени станчић у универзитетском насељу у Приштини. Ту ће преживети кошмар 1998, бомбардовање и повлачење српске војске и полиције 1999, покољ и иживљавања над преосталим Србима у покрајини почетком 2.000-их година.

Гледајући како се на другој обали реке дижу стубови дима над селима у којима су још пре само три дана компактно живели Срби, схватали смо да преостали несрећници у Приштини немају много шансе за спас.

Нисмо се са њом видели од 1999. године. Из приче оних који су из Приштине побегли одмах после рата знали смо да су Албанци одузели Митри стан, али је она још увек у граду. Било би тешко пронаћи је и у нормалним околностима, а сада је то вероватно просто немогуће. Постојао је један поуздан начин – да се распитамо код свештеника приштинске цркве Светог Николе, али тада смо већ снали да је црква спаљена.

 Од нас Борба, од Господа победа! – тим речима испратио нас је владика Атанасије (Јевтић) када смо му рекли како намеравамо да на сопствену одговорност кренемо преко реке. Истог дана нам је дописник неког париског листа, са којим су нас упознали француски официри који су чували мост, понудио свог возача-Албанца, коме је рекао да смо ми његова смена из Париза.

 – Немојте ни случајно да међусобно говорите руски – саветовао нас је Француз. – Он не зна француски, тако да ако са сниматељем опонашате француски, то ће бити довољно да не посумња у подвалу.

Искрсавала су два проблема истовремено. Први – мој сниматељ је умео да уверљиво опонаша само две речи – Да и Не, али је и у томе његов рјазански изговор био очит чак и за Албанца. Други – мој француски, који је био довољан за Албанца, али сасвим бесмислен и чак опасан при сусрету са француским војницима. Требало је да се возимо кроз део Косова који је улазио у француски сектор одговорности. Ако приликом провере наших докумената француски војници у нама не препознају своје земљаке, читава наша маскарада оде мачку под реп...

     

 – Господине официру! Ми смо руски новинари. Како бисте нас спасли од великих непријатности, треба да нам се сада обрадујете као да смо ишли у исти разред... – ту унапред срочену фразу стално сам дотеривао, с разном интонацијом обраћајући се свом натмуреном и ућуталом сниматељу.

     

 – Уи – узвраћао ми је и окретао главу према прозору као да више нема о чему са мном да разговара. У међувремену је промакао саобраћајни знак. Испод црне боје којом је на брзу руку био премазан још увек се могао прочитати ћирилични натпис – Србица.

  Када је до циља нашег путовања – Манастира Девич у Дреници, преостало свега неколико километара, наш возач је очито постао сумњичав. Дреница је увек сматрана најнемирнијим подручјем бунтовне провинције. А сада, обревши се у јеку погрома на тим пошумљеним планинама у колима где за воланом седи човек који сумња да га обмањују – обојица се осетисмо врло нелагодно. Манастир се налази у омањој клисури, по страни од пута. Пут прво пролази кроз мрачно албанско село. Високе црвене ограде од цигле, исте такве куће са прозорима окренутим према дворишту, а слепим зидом према улици. Одмах по изласку из села почиње стрми успон. Управо ту нас је зауставила прва француска војна патрола... Поручник, кога сам издалека згрануо својом увежбаном изјавом, сав се претворио у осмех и раширио руке да ме загрли. Догађаји током последња три дана очито су га научили да не поставља сувишна питања. Нешто довикнувши својим војницима, рекао ми је да они чувају манастир Девич, тачније оно што је од њега преостало... Осврнувши се, видео сам да војници, предусретљиво тапшући мог сниматеља по рамену, помажу да се наше ствари пребаце из пртљажника под оклоп њиховог војног џипа.

 Последњи пут смо овде били 1998. заједно са Митром. О настојатељици манастира, мати Анастасији, већ тада су кружиле легенде. Наводно је, оставши са својим монахињама у потпуном албанском окружењу, сама чувала зидине манастира са пушком у рукама. Знао сам да Митру нешто везује за те зидине, сећао сам се како је тада, пре шест година, хрлила овамо, не обазирући се на опасност, и надао се да овде нешто знају о њеној судбини.

  – То се десило два дана пре вашег доласка. Било их је око 300. Једино што смо могли да учинимо било је да одвеземо жене одавде.

  С тим речима млади Француз ме је пропустио кроз лук манастирских вратница. Њихова тешка дрвена крила била су ишчупана из шарки. Разбијени прозори зграде сестринства, стиснуте уз стену у дубини дворишта, још увек су се димили. – Ако желите да идете у цркву – идите сами. Ја ћу вас овде сачекати – рече нам поручник, ко зна зашто кријући очи.

     

    

     

Ушавши споља у густу таму изгореле цркве привремено смо ослепели. Још увек готово ништа не видећи, кренули смо према иконостасу и налетели на угљенисану дрвену преграду. Сунчев зрак који је попут рефлектора просецао поцрнелу куполу цркве, као да је развијао фотографије. Под дебелим слојем чађи наслућивали су се ликови светаца који су преживели ватру. У црнило изгорелих фресака на зидовима и стубовима цркве били су ножем или ексером урезани потписи погромаша и скраћеница ослободилачке војске Косова – УЧК. Под ногама смо, међу одломцима црквеног намештаја, пронашли од јаре искривљен метални крст који је некада крунисао царске двери...

  – Дивљаци, зар не? – издалека нас спазивши како излазимо из цркве, обрати ми се Француз.

   – Ко то?! – ко зна зашто, љутито узвратих.

     – Ма сви су они овде дивљаци! О онима који су све ово овде приредили не вреди ни говорити. Али ни те монахиње нису ништа боље! Замислите само, морали смо да их на силу спасавамо. Нису хтеле да оду. Тамо иза вратница руља дивља, преостало је свега неколико минута, а оне – нећемо да идемо и готово! Војници су морали да стару монахињу вуку по земљи до оклопног возила – противила се...

    Митру су тада међу последњима одвезли из Приштине. И поново је била у избегличком кампу. Овог пута на територији британске војне базе. Пронашли смо је када смо се вратили на Косово годину дана после мартовских погрома. Сада живи у Косовској Митровици. Предаје руски студентима окупљеним из српских енклава разбацаних по територији Косова и Метохије. Сићућан атеље који изнајмљује затрпан је књигама. На поду су наслагани свежњеви књига. Ту готово да нема намештаја, нема фотографија на зидовима, нема цвећа, нема завеса – нема ничега што би ту просторију чинило домом. Књиге које ће понети са собом ако поново буде морала да бежи – посебно су сложене. Викендом, када нема предавања на универзитету, Митра седа у аутобус и одлази на другу, албанску, страну реке. Свих ових година она, често ризикујући, заредом обилази српска гробља разбацана по Косову, скрупулозно преписујући у свеску имена и презимена оних који су на њима сахрањени. Она не сумња да ће та гробља ускоро нестати, али је уверена да ће, све док буде живо сећање на оне који су некада живели на тој земљи – та земља бити српска...

 

Посрбила Сава Росић

     

 




 



Loading...