Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/3.8.2015/

Памятник русскому царю Николаю II в Белграде

(песня по поводу 97 лет с убийства царской семьи Романовых) 

     

Испокон веков поются былины о важнейших событиях под сербские гусли (имеют одну струну)      

Гусляр: Никола Мойсилович, слова: Милян Симов Додерович  

 

Напротив старого дворца

когда-то было посольство,

бомбами разрушенное,

тут Царь Русский ныне стоит. 

 

В правой руке его сабля,

рядом развевается флаг,

над главой крылья распустил

орёл златой – герб России. 

 

На нём военная форма

с золотыми орденами,

его усы как у Марко,

он белокур – прямо как ант.

 

Взгляд его молнией сверкнул,

его голос – удар грома.

Но царь не говорит – поёт,

такие слова сплетая:

 

«Я поднимаю сей бокал

приятелю искреннему,

одному во всей Европе

союзнику российскому!

 

Германцы, злые душманы,

ой, болгары, отступники,

на вас я саблю выхватил

во имя свободы серба!

 

Ой, французы, итальянцы,

послушайте мои слова.

Помогите мо`му брату,

отправляйте же корабли!

 

Сербия исстрадалася.

Стихнет кровавая война,

и тогда границы страны

серб своей пусть расширит.

 

Россию первой я люблю,

Русским царством управляю,

но в душе, после русского

себя сербом называю».

 

Ведь царь сей помнит о брате,

и духом славянским дышет.

Царя сего безбожники

трусливо, подло убили.

 

Убив с ним царицу, сына,

и всех четырёх дочерей.

Злодеяние нелюдей

даже зверью не пристало.

 

А после страшных страданий

завладело в России зло.

 

Девяносто лет истекло,

и вот снова воссиял свет.

 

То не лучи солнца блещут,

а воссиял святой сей свет.

Это нимбы ярко светят

Мучеников Романовых!

 

Да раскается Россия

за убийство государя.

И да перекрестится серб

пройдя у русского царя!   

   

Написал:     

Милян Додерович     

Белград, 17.07.2015 г.      

Подстрочный перевод Савы Росич   

--------------------------------------------------------

Преко пута старог двора

некад беше амбасада,

бомбе су је порушиле

ту Цар Руски стоји сада.

 

У десној му руци сабља,

до њега се барјак вије,

над главом му крилашири

златни ор’о – грб Русије.

 

Униформа на њег’ ратна,

ордења га ките златна.

Брци су му ко у Марка,

коса плава ко у àнта.

 

 

Кад погледа, муња сева.

Кад прозбори, ко гром бије.

Ал’ не збори, него пева,

‘ваку песму царе вије.

 

“Ја подижем сада чашу

пријатељу искреноме,

на Европском континенту

савезнику јединоме!

 

Хеј Германи, зли душмани,

ој Бугари отпадници,

на вас тргох сабљу ову

за слободу Србинову!

 

Ој Французи, Талијани,

послушајте речи моје.

Помозите брату моме,

довезите лађе своје!

 

Србија је пропатила.

Кад крвави рат се смири,

тад границе земље своје

Србин има да прошири.

 

Ја Русију прво волим,

Руском владам царевином,

ал’ у души, после Руса,

називам се ја Србином.“

 

Овај царе зна за брата,

Словенскијем духом дише.

Овог цара безбожници

кукавички погубише.

 

Са њим убише царицу,

царског сина, четри кћери,

зли нељуди учињеше

штоно не би дивље звери. 

 

После ових грдних јада,

над Русијом зло завлада.

 

Прође девет деценија,

сад поново светлост сија.

 

Ал не сјаје зраци Сунца,

већ је света светлост ова.

То сијају ореоли

Мученика Романова!

 

Нек’ се Руска земља каје

што свог уби господара.

Нек’ брат Србин се прекрсти

кад крај руског прође цара!

 

Гуслар: Никола Мојсиловић, аутор песме: Миљан Симов Додеровић




 



Loading...