Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/18.9.2015/

Заборављени јубилеј: 130 година руско-српске културне сарадње

Марта 1901. на позив тадашњег управитеља Народног позоришта, драматурга прве класе, како се тада именовало званично, Бранислава Нушића, у Београд је допутовао кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин,чувени„руски трагичар“.Било је то прво гостовање једног уметника из Русије не само у Србији, него и на Балкану-каже др Андреј Шемјакин.     

Русију и Србију спајају нераскидиве и дуге историјске везе - исто порекло, иста крв,  православна духовност, слична историјска искушења. Многим западњацима је несхватљив и недопустив тај обострани осећај вишевековне солидарности инерационалне љубави.Неразумљив је, и неким у Србији, европеизованим невладиним структурама за заштиту праваод немила или до недрага.Неретко –за заштитусвега оног што подрива дугу традицију културне сарадње српског и руског народа. Много тогаповезује два народа. Русија је била и остала за Србе Исток- место где је за нас поробљене вековима сунце излазило, а са њим нада и снага, онда када их у нама није било. Док су се са нескривеном ароганцијом западње земље трудиле да омаловаже много тога вредног у културном животу Срба „шизматика”- Русија је била спремна за размену свега вредног за опште добро оба народа, а неретко и за конкретну помоћ. Наравно у то време, пре 130 година, најатрактивнији облици уметности цветали су у позоришном животу и хорском појању. Захваљујући интересовању познатог руског историчара РАН, др Андреја Шамјакина- подсећамо на најзначајније догађаје у историји културних веза, на почетак сарадње руско-српских хорова и националних позоришта, који је био претеча свих каснијих културних спона, све до данашњих дана.     

Прошла година била је у знаку обележавања 100-годишњице од почетка Првог светског рата. Међутим, један догађај остао је у потпуној сенци. Сто тридесет година од почетка културне сарадње Србије и Русије. Свака размена културних вредности два народа темељи се на овим почецима. Шта представља, повашем мишљењу, почетак руско-српске културне размене?     

Готово за сваког човека 2014. година, у правом смислу,представља асоцијацијуна стогодишњицу од почетка Првог светског рата; тако је овом догаћајупосвећено мноштво научних и ненаучних скупова и академија. Међутим, неки такође важни историјски датуми нашли су се, да се тако изразимо, у ратној сенци. У жељи да још више зближимо наше народе,подсећам на давне године када је у ондашњој самосталној Србији и царској Русији - започела размена културе наша два православна народа. Реч је, дакле, о 130-годишњици настанка регуларних културно-уметничких контаката представника двеју земаља. При томе, ако је, например, културна активност Русаемиграната у међуратној Југославији широко позната (захваљујући, пре свега, радовима Алексеја Борисовича Арсењева, Виктора Ивановича Косика, Мирослава Јовановића и других), уметничке везе Руса и Срба у годинама српске независности готово су занемарене. Сувише је у то време, у односима Петербурга и Београда, било политике. Нећу улазити у питања руско-српских књижевних веза, а такође руског утицаја у српској архитектури и ликовној уметности. О томе су већ исцрпно написали Мила Стојнић, Витомир Вулетић, Миодраг Јовановић, Углеша Рајчевић и друге колеге. Говорићу вам о професионалној сарадњи у области хорског појања и позоришне уметности. И разуме се, не рачунамо, да ћемоуспети да пружимо исцрпну и пуну информацију о овој теми у овом једном разговору. Наша је скромна намера, да се кратко, буквално „телеграфски“, направи пут, којим би ишла наша будућа, даљна темељита истраживања.     

Шта кажу писани извори?     

До стицања независности Србије, уметнички контакти између Србије и Русије сводили су се, како бележи Алексеј Борисович Арсењев, углавном, на руско хорско појање. Тако, командант српско-добровољачке армије током Српско-турског рата 1876. године, генерал М.Г. Черњајев имао је код себе у Београду и Делиграду хор монаха московског Чудовог манастира од педесет људи. Познато је да је тајпознати хор испратио у Русију опелом „Вечнаја памјат“ погинулог 20 августа 1876. код села Горњи Адровац руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског – прототипа грофаАлексеја Вронског из Толстојеве „Ане Карењине“. Почетком 1880-х година, судећи по дневничким записима Платона Андрејевича Кулаковског, професора руског језика и књижевности на београдској Великој Школи, у српској престоници је неко време боравио руски комерсант из Одесе Александар Јович Мурањевич, велики љубитељ и познавалац црквеног хорског појања. Он је саставио хор од српских монаха, научио их да певају на разне гласове и чак је приређивао и организовао концерте у београдском високом друштву. Али је његов вредни подухват био кратког века, и са одласком Мурањевича из Србије тај хор се, нажалост, распао…       

Ко је учинио први корак руско-српског културног повезивања на професионалном нивоу?     

Први професионални покушај да се Руси и Срби уметнички боље упознају учинио је чувени руски певач, директор такозване „Словенске капеле“, основане 1868. и сјајан интерпретатор народних песама Дмитриј Александрович Агренев-Славјански за време његове балканске турнеје у лето 1884. године. Циљ своје посете Балкану он је одредио овако: „Ја сам хтео да на лицу места проучим песме јужнословенских народа, да би се репертоар капеле обогатио непознатим раније балканским мотивима. Са друге, пак стране, желео сам и да се рођена нам племена упознају са руским народним песмама и црквеним хорским појањем“. Током маја-јула 1884. године, капела Славјанског (са 48 људи, певача) обишла је са концертима Рушчук, Свиштов, Лом-Паланку, Софију, Ниш, Београд, поново Свиштов и Велико Трново.     

Такође, капела Славјанског-12. јула на Шипкинском врху у Бугарској, код чувеног споменика палим Русима, хорски јепратиласрпског митрополита Михајла, који је служио парастос императору Александру II и свим војницима, погинулим у Руско-турском рату 1877-1878. године. Треба рећи, да су се митрополит и директор капеле добро познавали и током својих емигрантских дана у Русији владика је долазио код Славјанског у госте на његово имање у Тверској губернији. И још једна чињеница, коју никако не би смели да пропустимо;крајем маја у Рушчуку са Дмитријем Александровичем се упознао и Никола Пашић, који се тамо налазио у избеглиштву у друштву са митрополитом Михајлом. Важно је уочити, да је чак њега Никола Пашић покушавао да искористи у припреми својих завереничких акција против краља Милана Обреновића, што се види из његовог писма Михајлу Свилокосићу…Али, да завршимо са Славјанским.Он је често долазио у Србију и касније. Например, 15. децембра 1894. године његова капела је одржала концерт у Народном позоришту у Београду, остваривши приход од 1279. динара, од којих је 25 одсто добила позоришна благајна, а 25. јануара 1908. хор је, такође,наступио у Народном позоришту, уступивши њему 50 одсто целокупног прихода. И најзад тако се десило, да је и његов крај био везан за Србију и Балкан. Те исте 1908. године, 29. јуна током поновног гостовања у Београду, капела Славјанског је певала на богослуженију у Саборној цркви поводом рођендана краља Петра. А у вече тога дана приредила је свечани концерт. Али, за њега то је био последњи боравак у српској престоници – кроз месец и по дана, 10 августа, Дмитриј Александрович је изненада преминуо у Рушчуку, током турнеје по Бугарској, на коју је кренуо из Србије…     

Прво беогрдско певачко друштвоје,кажете,оставило дубок траг у ондашим културним круговима царске Русије.     

Треба знати да је за српске уметнике пут у Русију прокрчило је Прво београдско певачко друштво на челу са Стеваном Стојановићем-Мокрањцем. 1896. године.Током своје историјске турнеје, Прво београдско певачко друштво одржало је концерте у главним градовима Руске империје – Петербургу, Москви, Нижњем Новгороду и Кијеву.Током своје турнеје по главним градовима Русије - Стеван Мокрањац доживео је пуну људску и стваралачку сатисфакцију. Са једне стране био је одликован од императора Николаја II орденом Св. Ане II реда. Са друге, духовна цензура Светог Синода Руске православне цркве одобрила је извођење његових литургијских дела у Русији, и 1898. их је испунио и чувени хор Петербуршке духовне академије…     

Још једно певачко друштво из Београда, „Корнелије Станковић“, одржало је 22. децембра 1908. у Народном позоришту концерт, обележивши тиме 15 година од смрти чувеног руског композитора Петра Иљича Чајковског. Концерт је обезбедио 1176 динара целокупног прихода. А идуће, 1909. године, Друштво „Станковић“ је гостовало у Одеси. Занимљиво је, да је заједно са њим тамо отишао – нико други, него… Драгутин Димитријевић-Апис.И најзад, у априлу 1912. у Русији је гостовало академско певачко друштво „Обилић“. На име помоћи за пут у Русију,Друштво је добило 6000 динара од српског Министарства спољних послова, а преко руског посланства обезбеђене су и повластице за вожњу кроз Империју, за што се много постарао руски посланик Николај Хенрихович Гартвиг. Он је писао у Петербург: „Ставивши себи у задатак развој међу српском омладином националних осећаја и културних идеала и у исто време зближавање са Русијом и другим словенским земљама, путем личног упознавања са њима и ширења тамо српске музике, друштво „Обилић“ тежи циљевима, које заслужују са наше стране потпуног разумевања и одобрења“.      

Тако је18. априла у просторној Павловској сали на Троицком тргу у Петербургу приређен концерт са игранком, који је био одлично посећен. Од српских песама публици су се нарочито свидели композиције Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца. Бурне аплаузе добио је солиста Мијат Мијатовић, студент права, који је песму „Дивна си“, Исидора Бајића, поновио више пута. Руски дневни листови, који сутрадан писали о концерту, имали су о хору само лепе речи. Ево, например „Новог времена“: „Певање „Обилаћа“ дисциплиновано“. И даље: „Мијатовић – српски Карузо“, који има „глас Богом дан“.Још један велики концерт, са истим програмом, друштво „Обилић“ је одржало у Москви, у чувеној сали Московског дворјанског собранија. После његовог завршетка публика је у одушевљењу непрестано аплаудирала и „Обилић“ је једну за другом отпевао све словенске химне. Треба рећи, да је у Москви сала за концерт „Обилића“ добијена бесплатно, и следствено он је веома успео не само морално, него и материјално… Из Москве, преко Кијева и Одесе, па Дунавом, академско певачко друштво „Обилић“ се вратило у Београд.     

Како је текла почеткомXX века руско-српска сарадња у сфери позоришног живота?     

Марта 1901. на позив тадашњег управитеља Народног позоришта, драматурга прве класе, како се тада именовало званично, Бранислава Нушића, у Београд је допутовао кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин, чувени „руски трагичар“ из Московског Малог позоришта. Интересантно је, да он, као син грузијског кнеза Сумбаташвили и ћерке прогнаног пољског официра-устаника, није имао у себи ни капи руске крви, али је постао један од стубова руске културе. То је било прво гостовање једног уметника из Русије не само у Србији, него и уопште на Балкану.     

У Београду Сумбатов-Јужин провео је дванаест дана, одиграо пет позоришних комада: („Уријел Акоста“, „Отело“, „Ричард III“, „Руи Блаз“; „Кин“) и доживео прави тријумф. Кад је он играо на сцени, позоришна сала била увек препуна, без обзира, да је цена карата тих дана била двоструко, а то и троструко већа. Тако, 3. марта на представи „Уријела Акосте“ остварен је приход од 1295. динара, док је идућег дана комад „Тодор од Сталаћа“ дао само 546. динара. Шта да кажемо, чак је и тадашњи војни министар, пуковник Милош Васић, посетио све Јужинове представе, осим „Отела“!     

На завршном концерту 7. марта, руски глумац је добио од публике двадесет венаца. Истог дана, краљ Александар Обреновић одликовао га је орденом Светог Саве III реда, београдска општина приредила је у „Коларцу“ величанствени банкет, а 5. марта књижевно-уметнички одбор Народног позоришта, који су тада сачињавали Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Драгомир Брзак и Станислав Бинички (каква све велика имена!) једногласно је изабрао Сумбатова-Јужина за почасног редитеља Српског краљевског позоришта, о чему се сваке године, почевши од 1902. године, штампало у Државном календару Краљевине Србије.Све усхићење Београђана према великом руском глумцу јасно показује мали детаљ;када је он изразио жељу да дође у Саборну цркву да слуша литургију, Београдско певачко друштво је одлучило да ће певати тог дана у храму, само дела руских композитора – Бортњанског, Љвова и других.     

Ону лепу београдску атмосферу Александар Иванович је пренео у свој дневник: „Март. Идем за Београд. Светао и топао, чисто пријатељски однос друштва и позоришне трупе, краља, нашег посланика Чарикова и српског митрополита…“.     

Однос самог Сумбатова-Јужина према колегама-глумцима и београдској публици добро се види из писма, које је српско министарство просвете и црквених послова упутило 21. априла управи Народног позоришта: „Управи Народног позоришта. Министарство просвете и црквених послова предало је данас Управи фондова 500 динара, колико је примило преко царско-руског посланства, као прилог кнеза Сумбатова-Јужина за глумачки пензиони фонд“. И овај његов корак чини нам се сасвим логичним, јер раније, још уочи гостовања у Београду, он је одбио и понуђени му хонорар. И још један занимљив детаљ. Одјеци српског тријумфа Сумбатова-Јужина допрли су се и до Немачке, па су муНемци одмах предложили озбиљне ангажмане у Берлину и Минхену, међутим он је одбиосарадњу са Немачком, отишао је из Београда директно на југ Француске.     

На крају треба рећи о једној репертоарској особини гостовања кнеза Сумбатова у Београду, која сведоче о јаком утицају политике на уметност. Као што смо видели, он је играо само западно-европску класику. Ни једног руског комада у репертоару Народног позоришта тад није било, мада су преводи неких од њих на српски језик, већ постојали – например, Грибоједова, Гогоља, Сухово-Кобилина. Шта би то могло да значи?Једино то, да била веома уочљива последица „новог курса“ краља Милана Обреновића још од почетка 1880-их година, када се из многих сфера живота  у Србији (образовања, лекарске делатности, уметности ...) свесно скањало скоро све што је било руско… Али за десетак година то ће се радикално променити...     

Напомињете да је још један драматург из Русије дао значајан допринос позоришној размении гостовањимапо Србији. О коме је реч?     

Други руски драмски уметник, који је гостовао у Београду, био је познати трагичар императорског Александринског позоришта у Петербургу Василије Пантелејмонович Далматов, којем је право презиме било Лучић, а псеудоним Далматов је сведочио о његовом југословенском пореклу. Али о његовом гостовању, за сада, имамо мање информација, имајући у виду околности, у којима је боравио у Београду. Зна се, да своју прву представу у београдском Народном позоришту (којих је укупно било осам) одиграо 30. маја 1903. године. И следствено, био је „очевидац“ Мајског преврата, јер га је, наиме, 29. маја књижевно-уметнички одбор Народног позоришта изабрао, такође, за почасног редитеља,што је министар просвете и црквених дела у другој „револуционарној“ влади Јована Авакумовића, Љуба Стојановић и усвојио својом одлуком од 1. јула. Тако су од 1904. у списку особља Народног позоришта у Београду, штампаном у Државном календару, стајала већ двојица руских почасних редитеља: Сумбатов-Јужин и Лучић-Далматов,а1910. године, њима се придружио у истом рангу Јоца Савић – редитељ из Минхена…     

У Државном календару за 1912. годину у списку особља Народног позоришта, уз Јужина и Далматова, појављује се још једно руско име – Александар Иванович Андрејев (1898-1906. године, глумац и помоћник редитеља Московског Уметничког позоришта), и то у дужности главног редитеља и директора позорнице, коју је обављао 1911-1914. О њему је споменуо у својој књизи „Срби и Руси (Историја односа)“ покојни колега, професор Мирослав Јовановић, цитирајући историчаре српског позоришта: „Редитељски рад А.И. Андрејева, још од прве поставке „Буре“ Островског (24. новембра 1911.) представљао је програмску најаву једног потпуно новог схватања позоришта. Он је у праксу позоришне режије у Србији увео симболистичко-експресионистичка тумачења, например Шекспиров „Магбет“ (1912) што је представљало важан моменат у раној фази професионализације српског позоришта.     

Осим „Буре“ Александра Николајевича Островског, он је под својом режијом изнео на српску позорницу „Женидбу“ Николаја Васиљевича Гогоља, „Ану Карењину“ и „Живи леш“ Лава Николајевича Толстоја, „Браћу Карамазов“ Фјодора Михајловича Достојевског, „Ујка Вању“, Антона Павловича Чехова и све то са огромним успехом („Живи леш“, например 9. јануара 1913. дао је 1265 динара, 10 – 973, 12 – 1068, а 13 – чак 1303 динара!). Додајмо и то, да је Андрејев почетком 1914. намеравао да режира „Смрт Ивана Грозног“, Алексеја Константиновича Толстоја, али је морао одустати од те намере.Наиме, руско министарство императорских позоришта није му позајмило потребне историјске костиме, јер се исти комад изводио и у Александринском позоришту у Петербургу. Тадашње Министарство у царској Русији му је обећало да то учини мало касније…Али „мало касније“ се збио Првисветски рат. И Musae су заћутале. Уместо позоришних костима свугде је завладала војничка униформа.     

Како процењујете садашњу културну сарадњу Русије и Србије?     

Можемо рећи да је културна сарадња Русије и Србије добила нови замах. Само у току претходне три године, бројни су били сусрети руских хорова у Србији, али и обратно. Ту мислим на најрепрезентативније хорове Русије, као и гостовања војних и козачких хорова и оркестара. Културне програме размене организују се, осим, у Беогрдау, у Новом Саду, Нишу, Краљеву... такви сусрети подразумевају рађања нових искрених пријатељстава. За пример наводим нашег Никиту Михалкова, који је драги гост у Србији и Емира Кустурицу, веома поштованог у Русији. То су два врхунска режисера, уметника, који свакако дају огроман допринос јачању српско-руских спона. Годинама је српску песму проносила Русијом глумица Ивана Жигон са косметским малишанима и велика уметница Светлана Стевић. Не треба да причам о значају балетских представа ансамбла и оркестра Баљшог театра, и релативно честог извиђења „Лабудовог језера” Чајковског у Београду и сличних дешавања и огромне важности такве уметничке размене. У марту ове године су у Санкт Петерсбургу били организовани Дани српске књиге, а већ у априлу уследила је и посета руских уметника Београду и Новом Саду са звездом руске опере и руководиоцем московске Музичке академије „Глас и виолина”, проф. Љубов Казарновском. Током обележавања Дана победе, Београду и Новом Саду, Русија је даривала и предиван филм „Битка за Савастопољ”, који никога није оставио равнодушним. Недавно је у Новом Саду и Београду гостовао ансамбл „Волков театра”, (постоји од 1750.) из Јарославља са редитељем Јевгенијем Марчелием. Културно-уметничка размена наша два братска народа је најјаче оружје против узалудног покушаја отуђења Срба од Руса – каже др Андреј Шемјакин.     

Како функционише сарадња српских и руских историчара?     

До 1991. постојала је заједничка Комисија историчара Југославије и Совјетског Савеза. После 1991. она је, се разуме, престала да ради. Године 2006. била је формирана Комисија историчара Србије и Русије. Једном у две године она организује заједничке научне скупове, час код нас у Москви, или код вас у Београду. До сада су организована четири научна скупа. Први је био у Москви, и као резултат је објављен заједнички зборник радова:"Россия и Сербия глазами историков двух стран" (Санкт-Петербург, 2010). Други је био у Београду, и наше колеге у Србији су објавиле зборник: "Српско-руске односиод почетка XVIIIdo краја XX века" (Београд, 2011). Трећи је поново био у Москви са зборником: "Из истории Сербиии русско-сербских связей. 1812-1912-2012" (Москва, 2014). И најзад у октобру прошле гoдине скуп се одржавао у Београду, где сам излагао о културним српско-руским везама. Сада наше српске колеге припремају зборник. Копредседници Комисије су академик Михаило Војводић идиректор Института за славистику РАН д-р Константин Никифоров. Идуће године пети заједнички скуп треба да се одржи у Москви...     

* Независност Србије призната је на Берлинском конгресу 1878. Кнез Милан Обреновић постаје српски краљ 1882. године.    

Истина о Вронском     

За грофа Алексеја Вронског, јунакаТолстојевог романа "Ана Карењина", постојао је реалан прототип, личност која је заиста погинула у Србији.     

То се догодило 20. августа 1876. године.Тада је на Голом брду крај села Горњи Адровац у Поморављу смртно рањен официр руске војске у оставци Николај Николајевич Рајевски. 

Андреј Шемјакин реконструише биографију Н. Н. Рајевског на општем фону догађаја његове епохе, с паралелним искораком у област историје књижевности.     

"Проучавање рода Рајевских уопште и, посебно, улоге његових конкретних представника у историји Русије и Србије јесте важан научни задатак, јер је немогуће схватити историју племства Русије без задирања у историју појединачних његових породица. Без тога би било сувише тешко објаснити клише епонашања људи, мотивацију њиховог животног избора у свету који их окружује, поготово - у судбоносним за њега тренуцима. И уопште, интересовање за конкретног човека, за тајне његове биографије - све то није само вечна радозналост потомака према животу предака. То је озбиљан научни ослонац, који неретко омогућава да се на сасвим нови начин интерпретирају догађаји и њихове скривене побуде, чак и нама кроз историјском нивоу." (Из преддговора књиге „Смрт грофа Вронског”)     

Биографија     

Андреј Шамјакин је руски историчар, завршио и докторирао на Руском државном универзитету Ломоносов, члан Одељења за Славистику РАН и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука. Др Шемјакин је своја професионална усмерења иинтересовања везао за српску историју, постао је стручњак за период Првог светског рата, посебно за живот и рад Николе Пашића. У Србији је објавио и промовисао књиге из области српске или српско-руске историје, Идеологија Николе Пашића, Смрт грофа Вронског... Учесник је бројних научних скупова, аутор десетине књига, стручних публикација и чланака из области историје српско-руских односа, али и историје кулурне сарадње Србије и Русије.