Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/2.10.2015/

Протојереј Андреј Немикин «Можемо да изгубимо битку, али треба да се трудимо да добијемо рат»

Источник: православие.ру

«За борца је главно да уме на време да савлада страх, да му не дозволи да га обузме, да га стегне. Да схвати: да, страшно је, да можда је то последњи тренутак у његовом животу, али треба да буде тако моћан, тако упечатљив и тако леп...»     

Ове речи није изговорио искусан борац и генерал, већ свештеник који зна шта је рат и шта је команда: «У напад!» из сопственог искуства. Протојереј Андреј Немикин – старешина храма светих равноапостолних Константина и Јелене у Новочеркаску, руководилац одељења за сарадњу са оружаним снагама и установама за одржавање реда епархије Ростова на Дону. Отац се на први поглед ни по чему не разликује од других свештенослужитеља: раса, свештенички крст и наочари. Међутим, у свечане дане отац Андреј ставља ордење и медаље које је добио за учествовање у борбеним дејствима за време Чеченске кампање. Он је први свештеник у Ростовској области који се одважио да оде у «прве борбене редове» како би подржао наше војнике на бојном пољу.     

     

Протојереј Андреј Немикин са специјалцима (Шатој)     

У рату је као у рату     

– Оче Андреје, како сте се први пут нашли на месту оружаног сукоба?     

– «Позвао» ме је мој покојни друг Георгиј Писарев – официр прес-службе Севернокавкаског округа унутрашње војске. Кад је почела друга Чеченска кампања опет је било великих губитака и он и је рекао: «Борци питају зашто не долазе наши свештеници? Тешко нам је овде, бар да нас подрже, да се помоле овде за нас, с нама...» Помислио сам: а зашто да не ако је раније постојало војно свештенство? И одлучили смо се на овакву авантуру. Али стварно, наравно, учествовао сам у борбеним дејствима како сам знао и умео...     

– Тачније?     

– Ој, на различите начине. Укључујући и то да сам држао и аутомат у рукама. Кад сам владики Пантелејмону, нашем тадашњем епархијском архијереју испричао каква је ситуација, он је одмахнуо руком и рекао: «Види сам. Али имај у виду: ако некога убијеш биће ти забрањено да служиш.»     

По милости Божијој никога нисам убио и већ преко 20 година служим Богу и људима.     

– А како сте стекли веру, како сте одлучили да постанете свештеник? Ко је имао посебан утицај на вас?     

– Да ми је неко пре 25 година, кад сам био студент Новочеркаског политехничког института рекао да ћу постати свештеник, веома бих се зачудио. Тада нисам веровао у Бога, али ми је било занимљиво: ипак су нам причали једно, а око себе сам видео нешто друго. Причали су нам да је религија удео, како се сад обично каже, маргинала, заблуделих људи, али сам кад сам већ почео да стасавам, видео да у храм не иду само старице и старци. А и они старци с којима сам почео да разговарам су ме просто запањили: то су били искусни људи, који су ратовали, нису се могли назвати неукима, заборављенима, несрећнима... И постепено су почели да се руше стереотипи које су неки стварали у нашим главама.     

Затим сам срео оца Модеста (Потапова), сад већ покојног, - човека који је поседовао прави дар љубави према људима. Управо он ме је благословио да постанем свештеник.     

– Дакле, дошли сте у војску која је ратовала. Да ли вам је било тешко да успоставите контакт с борцима?     

– Кад сам се нашао тамо видео сам да у принципу не треба да радим нешто посебно. Треба само да будем с момцима, да живим истим животом као и они. И да ако они ризикују – и ја ризикујем. Ако иду у напад – да идем с њима у напад. Ако се повлаче – да се повлачим с њима. Односно, како је говорио апостол Павле «с онима који плачу плачите, с онима који се смеју смејте се». Ето, трудио сам се да тако поступам.     

Наравно, у тренуцима кад се могло поразговарати разговарали смо искрено. Прво су се момци дуго навикавали, зато што је то и њима било необично.     

     

Асиновска, граница Ингушетије и Чеченије     

– Да ли сте носили свештеничке одежде или војну униформу?     

– Расу сам скинуо буквално сутрадан. Првог дана сам се још шепурио у њој, а онда ми је пришао један обавештајац и рекао: «Свети оче, ми наравно, нисмо против све ове ваше свечане одоре, али знајте да сте, као прво, одлична мета: момци стоје на брду и све мотре, а ми смо у равници – метак може да долети у свако доба. А као друго, не само то, још ће некога поред вас кокнути. Хајде да вам изаберемо неку другу одећу...» «Па, хајде,» кажем.     

А кад сам се налазио у логору, на територии где није било терориста, облачио сам подрасник.     

– Зна се да међу нашим војницима који су били ангажовани у Чеченској кампањи нису били само Руси, већ и Татари и Башкирци – односно, муслимани. Какви су били ваши односи с њима?     

– Било је много момака-муслимана. И они су ми прилазили, разговарали смо, али није било никаквих дискусија, није нам било до тога, разговарали смо просто о животу. Они су исто живи људи као ми, исто се брину, исто воле, исто пате.     

Никад нећу заборавити како је једном допутовала мајка поручника Јафарова Џафјаса, хероја Русије. Тог трагичног дана сам баш био у борби с њим, погинуо је на 150 метара од наше групе. Пришла ми је и рекла: «Иако сам муслиманка, веома сам вам захвална због тога што чувате сећање на нашу децу-муслимане. Огромно вам мајчинско хвала од свих.»     

«Страх је природно људско осећање»     

– Оче Андреје, да ли вас је мучило осећање страха?     

– Још увек се плашим. Али тамо се то заборавља. А плашим се кад треба да кренем, искрено речено. Идем и увек мислим: па куд сам то кренуо? Шта ће ми то? Већ сам у годинама, и унучица ми се родила... А с друге стране, док си жив, док имаш руке и ноге, док можеш да благовестиш – благовести.     

Прилазе дечаци које чак ни не познајем, а они су видели фотографије, на пример, чули су неке приче и питају: «Оче, да ли ћете поћи с нама? Први пут идемо на терен...» «Наравно да ћу поћи,» - кажем. Идем, а они ми прилазе у ешалону, у возу, постављају питања. Трудим се да их охрабрим, да им улијем веру која помаже, што се каже, да се и планине померају.     

– Да ли сте осетили неку промену у себи кад сте се први пут вратили с терена?     

– Не, први пут нисам. То је била еуфорија: све је прошло глатко и мирно. А други пут... Стварно је било густо: борбе у Комсомолску, пред крај пута сам контузован, било је других непријатности... Али «непријатности» су прошле – хвала Богу, жив сам, не треба о томе звонити на сва звона. Ето, тад ми је у једном тренутку било већ свеједно: да ли ће ме убити или неће. Размишљао сам само о једном – да не доспем у заробљеништво. Имао сам осећај: нећу се вратити. Размислио сам мало: вероватно је леп дан за смрт. А можда и није баш леп... Најтежа мисао која ми није давала мира је вероватно: да се не осрамотим кад будем умирао. Јер за време богослужења се молимо да наш «крај буде миран, непостидан и да дамо добар одговор на Страшном Христовом суду.» И помислио сам: Господе, а шта ћу ја рећи? Кога сам привео Богу, а кога сам можда саблазнио или одвратио? Ето, тога сам се плашио – да могу да погинем, а своје назначење нисам испунио до краја.     

     

Ингушетија, молитва у мобилној капели     

А страх је природно људско осећање. Човек од њега никуда не може да побегне. Плашио сам се да летим хеликоптером, још увек се плашим. Плашим се да се возим оклопним возилом – зато што те у сваком тренутку вреба мина или паљба, а ти седиш као врабац на грани, сваки метак може да те погоди. Чак није сташна смрт – то је тренутак – али ако останеш без руке или ноге, или обе руке, обе ноге... Колико момака без руку и без ногу сам крстио, исповедао и причешћивао... То ми је било најтеже, кад сам схватио да ми нерви попуштају. После тога сам почео да схватам људе који су губили разум после таквих путовања. Одавали су се пићу или су тражили још екстремније излазе... Схватио сам да сам дужан да им у извесној мери помогнем.     

– Како им се може помоћи?     

– Схватио сам да ако човек има слабу веру, наравно, може да доживи слом и најчешће га доживљава. Само вера, нада и љубав – вера у Бога, нада у боље, љубав према својим ближњима, ради којих све то радиш, трудиш се – помажу ти да све то савладаш. То се може савладати само уз Божију помоћ, не својим слабим снагама – само уз помоћ Божије благодати. И ако Бог не излечи твоје ране, нико их неће излечити – ни војни психолог, ни психијатар. А још мање ће те излечити вотка и дрога – све то само појачава, потискује проблем унутра, и ти си као котао у којем расте притисак, а који не пушта пару. Једна чашица, друга, трећа – и као да ти је мало лакше... А шта ти је лакше? И ја сам био у тој ситуацији, једно два месеца сам имао озбиљних проблема с тим после контузије, било ми је тешко. После је попустило – после трећег службеног пута.     

– А да ли се дешава да нипошто не желите да идете?     

– Да. Било ми је страшно пред трећи одлазак на терен. Буквално сам морао да угурам себе у хеликоптер на силу. И мислио сам... већ се спремамо за полетање, папири су готови, и официр ми поставља питање: «Свети оче, да ли летите?» (Много пута сам им објашњавао да код нас није обичај да се свештенику обраћају са «свети оче», онда сам одустао: па добро, нека будем свети отац.). И тада ми је севнула мисао: рећи ћу да сам се разболео, да ми је лоше, да ме боли зуб или да имам неку упалу. Могао сам да слажем, у принципу, све би прошло нормално, нико не би ни приметио. Али сам се у једном тренутку страшно постидео. Помислио сам: момци ме чекају, обећао сам им брда и долине, да ћу се вратити, да ћу бити с њима до краја. И буквално сам себе приморао: лоше ми је али ћу полетети. И ето, од тад идем, идем, идем...     

– Колико пута сте били на терену?     

– Преко двадесет.     

– И хоћете ли још ићи?     

– Па, док сам жив, док ме здравље служи, ићи ћу.     

«Стално осећам радост!»     

– А да ли има неких упечатљивих позитивних утисака после ових путовања?     

– Наравно! Крстовдан у Урус-Мартану кад сам организовао купање и за себе и за људство. Било је хладно. Стајала је група официра која је управљала дивизијом, командир дивизије, генерал... Освећујем воду, скидам војничку блузу – и изливам на себе ведро воде. Они: «Ох! Јак је отац!» Кажем, ето, сад ћу и вас да укрепим – и почнем да их поливам... (Смеје се.) После су ми момци прилазили, говорили су: «Слушај, мислили смо да ћемо се после тога разболети – нико се није разболео.» Касније сам био у амбуланти дивизије, лекар ми је рекао да им се нико није обраћао за помоћ, иако су специјално обишли људе, питали да ли се жале на здравље. Напротив, рекао је да су оздравили и они који су боловали.     

– Како се ваши најближи односе према вашим путовањима?        

– Прво је све било бурно, са сузама, с расправама. Затим је ушло у рутину, постало је обична ствар. Жена је научила да не показује, да ни на који начин не испољава своју бригу, иако кад дођем кући видим – кандило гори, молитвеник, очигледно је да се мучи док ме нема. Моле се и чекају!     

Сад је лакше се телефонским разговорима, а било је време кад није било никакве везе. Само је командир јединице имао сателитиски телефон, а и он је био лимитиран. Али знате жене. Кажем јој: «Имам тридесет секунди! Само оно најважније!» А она почне да ми прича све новости. Командир: «Оче Андреје! Већ сам дужан пет хиљада!» Кажем: «Готово, завршавај,» а она: «Чекај-чекај!...» Командир се смеје: добро, нека прича, нешто ћемо смислити...     

– Има ли тренутака због којих осећате, ако не понос, онда радост?     

– Стално осећам радост! Ради се о томе што се срећем и с мојим ученицима, који су некад похађали богословску школу, а сад су достигли извесне висине. И радујем се због тога што се човек сећа како сам га крстио и венчао, шта сам говорио. Радујем се због тога што се живот наставља, зато што се сваке године, што се каже, «радосно загрлимо» и изговарамо најдивније речи: «Христос воскресе!» Радујем се због тога што је Господ с нама. Наравно, има тренутака кад у немоћи просто желим да одустанем. Кад видим да сам претрпео пораз на овом бојном пољу. Ни сам нисам био на висини, и неког човека сам изневерио или нисам спасио од невоље. Али се онда сетим: «сила се Божија у немоћи остварује». И опет благодат лечи, даје ти разум, поучава те. Зато можемо да изгубимо бој, битку, али треба да тежимо томе да добијемо рат.     

     

     

С протојерејем Анрејем Немиконом
разговарала је Уљана Романенко



 

Loading...

Косовский фронт