Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.10.2015/

Царски дар - Сербка

Источник: восток

Руски цар Александар I је 1805. доделио Требјешанима земљиште у пространој равници на дан хода од Одесе. Насеље које су Требјешани подигли звало се Славјано-Сербскоје, а данас Сербка     

     

Срби се у Одеси, пише Љубивоје Церовић у својој студији, појављују почетком 19. века. Указом царице Катарине II, 1794. године основан је град Одеса. Град се нагло развијао захваљујући привилегијама које је руска царска кућа давала досељеницима, међу којима и Србима. И Требјешани из Црне Горе су у избеглиштву 1792. године одлучили да се иселе у Русију. Пуних дванаест година, од 1792. до 1804, требјешки прваци су, са сердаром Малишом Лазаревићем Мином на челу, обилазили руски царски двор, покушавајући да добију дозволу да се иселе у Русију.

Коначно су 1804. године добили дозволу и после месец дана пловидбе морима доспели у Одесу. Становници Одесе, посебно они из Српске колоније, топло су примили Требјешане. Градоначелник Одесе Емануел Осипович, Дука од Ришељеа, дивећи им се, више пута је у свом дому примао Требјешане, представљајући их многим виђеним грађанима. Највећу помоћ међу члановима Српске колоније добили су од Луке Лјесара, трговца, пореклом из Подгорице.

Руски цар Александар I је 1805. године доделио Требјешанима земљиште у пространој ненасељеној равници, дан хода на северу од Одесе. Требјешани су подигли насеље којем је цар дао име Славјано-Сербскоје. Данас се ово насеље зове Сербка.     

     

У српској колонији многи су се обогатили, а појединци међу њима су се афирмисали и као добротвори. Јован Ризнић, рођен 1793. у Трсту, завршио је основну школу код Доситеја Обрадовића, а право у Падови и Бечу. Двадесетих година 19. века, прешао је у Одесу и за кратко време постао најбогатији трговац у граду. У својој кући је примао многе Србе, међу којима и оне који су долазили на школовање.

Поšто је 1853. године оставио државну службу, повукао се на имање Гопчицу код Кијева. Умро је 1861. године. Атанасије Герески, рођен 1807. у Черевићу, стекао је трговином велики капитал у Одеси. Димитрије Тирол, српски културни посленик, оставио је драгоцене записе о Србима у Одеси и у руском царству. Рођен у Чакову 1793. године, као књижевник и историчар, као цењени културни посленик, био је члан српских и руских учених друштава. За себе је говорио да је “српски списатељ и члан Ученог друштва у Одеси”. Тирол се упознао и тесно сарађивао са Димитријем Максимовићем Књажевићем, попечитељем Одеског научног округа, оснивачем Одеског друштва историје и древности. Димитрије Максимовић Књажевић је рођен 1778. године у Санкт Петербургу. Потицао је из српске граничарске официрске породице из Лике. Нјегов отац Максим се доселио 1773. године из Госпића у Санкт Петербург. Подигао је четири сина, од којих је Димитрије био најстарији. Студије права Књажевић је завршио на Универзитету у Казању на Волги. Именован је 1838. за попечитеља Одеског научног округа.     

     

Платон Симоновић, државни саветник у Одеси, потицао је из угледне породице Требјешана који су живели у Српском Селу.

Први светски рат, отпочет нападом Аустроугарске на Србију 1914. године, представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци.

Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њјихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазило се и у Одеској, Харковској, Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила.     

     

Центар окупљања постала је Одеса. Овде су на организованом окупљању добровољаца најважнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао близу 10.000 добровољаца. Командант је постао пуковник Стеван Хаџић. Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник Владе Краљевине Србије. Одлуком руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. У борбама, половина састава била је избачена из строја, а њих преко 2.000 су изгубили живот или су нестали. Октобра 1916. године дивизија је повучена у позадину.

Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11.000 добровољаца. У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40.000 добровољаца. Штаб корпуса се налазио у Одеси, штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску.

Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине. Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен.

У време Октобарске револуције 1917. године, добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије. За њихово организовано наступање била је одговорна Југословенска комунистичка група. Крајем 1917. године у Украјини је отпочело организовање југословенских одреда Црвене гарде. Нјихови организатори су били: Данило Срдић, Максим Чанак, Боривоје Агатоновић, Алекса Дундић, Никола Ковачевић, Никола Груловић и други. Масовно укључивање добровољаца у социјалистичку револуцију условило је организовање Југословенског комунистичког пука. 

С ФРОНТА НА ФРОНТ

Крајем лета 1917. године, Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом Прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12.500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаджбине 1918. године.




 

Loading...

Косовский фронт