Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/27.10.2015/

Прича о правим родољубима, изузетним људима обједињеним идејом: „Србија и Русија – две сестре рођене“

Источник: ФБРепортер

Са огромном радошћу представљам вам текст о пројекту «Србија-Русија – две сестре рођене», који се већ неколико година успешно реализује у подмосковном градићу Долгопрудни.     

Појављивање ове информације на «Руском веку» није случајно. Овај портал, кога је по захтеву  Министарства спољних послова направио Институт Руске дијаспоре, подробно и истрајно говори о јачању веза између Русијр и руског света ван њених граница. А Србија, за нас и јесте «Руски свет».     

Још је један разлог  моје радости – добрим пером новинара Јелене Јефимове настао је интервју о правим родољубима, о изузетним људима које обједињује заједничка идеја на јачању пријатељства словенских православних народа Срба и Руса.     

Овај пројекат открива српској омладини свет Русије, а руској деци прича о правој Србији – нашој херојској тврђави на Балкану. И ово је сада од посебног значаја. Јер пружена рука и отворено срце представљају најјачу линију одбране правих духовно-моралних вредности.     

Наталија Пичурина     

     

Марија Козлова, са којом разговарамо данас, заједно са својим истомишљеницима из Русије и Србије тежи томе, да наше земље остану истинске сестре и да у нашим срцима не престане љубав, то чудесно осећање  које повезује Русе и Србе током многих-многих година.     

Марија Николајевна је заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе. Она улаже и много снаге и времена у пројект „Србија, Русија – две сестре рођене“, који има за циљ јачање руског света, ширење руског језика и очување чврстих веза Русије и Србије.     

* Марија Николајвена, испричајте нам о томе, како је започео ваш пројект, и како сте успели да га реализујете? Ви сте започели овај рад још 2012. г,  ко вас је инспирисао и помагао?     

Када је Америка 1999. г бомбардовала Београд и потпалила рат на Косову, мој отац је рекао: „Тешко нама ако не помогнемо Србима, јер они никада нису ратовали против нас!“   

Ја сам запамтила његове речи. И пошто сам, десет година после тога, чула да се у Сретењском манастиру сакупља помоћ за обнову светиња на Косову и Метохији, одмах сам отишла тамо. Почела сам да читам о Србији и да слушам српске песме. Затим сам се срела са Олгом Серебровском – координатором пројекта „Помози делом“ на сајту senica.ru. Олга је руководила огромним радом указивања помоћи како српским селима, тако и конкретним породицама које живе на Косову. Ова делатност такође подразумева рад на подршци познатим људима као што је Ратко Младић, који се сада налази у хашком затвору, промоцији српске историје и културе и јачању пријатељства међу нашим народима. Олга је свестрана личност и врло предана свом делу; она промовише све што је повезано са руско-српским пријатељством. Управо њу и сматрам својим учитељем и инспиратором, и поносим се нашим пријатељством.     

2012. г смо први пут организовали путовање групе деце са Косова у Долгопрудни. И то не само пут, већ и концерт у храму Казанске иконе Божије Мајке, у коме су учествовала два дечија колектива: оркестар руских народних инструмената „Московија“ и ансамбл „ Метохијски жубори“. Руководиоци и деца су се припремили за долазак гостију, и песму „Генерал“ (коју је написао Гаврило Кујунџић) су изводили заједно. Руси су свирали, а Срби певали. Овај наступ ће се дуго памтити.     

Тада сам се упознала са Наталијом Коцев – руководиоцем београдског одељења Фонда Јединства Православних народа. Она је са своје стране учествовала у организацији путовања српске деце са Косова И Метохије у Русију. Наталија је Рускиња која живи у Србији већ 30 година. Интелигентна, префињена, тактична жена са широким кругом контаката и у светској, и у црквеној средини. На њен позив ја сам први пут посетила Србију, и одмах тамо пронашла много пријатеља и заволела ову земљу једном заувек. Контакт са поменутим фондом и лично са Наталијом траје и до данас.     

 * Ко још указује помоћ пројекту, јер он је врло широк и не ограничава се на један правац?     

Не могу да не поменем Драгану Недељковић, са којом смо 2013. г организовали концерт у Долгопрудном, посвећен св. Николају Српском, сакупљали помоћ за градњу храма Николаја Српског у околини Београда и прошли по руској земљи путем Димитрија Донског – од Сергијева Посада до Куликовског поља, где смо узели свету земљу наших предака.

Драгана живи у Београду, ради у школској администрацији, а свој живот је посветила ширењу духовних дела Светог Николаја Српског, кога зову Српски Златоуст. Она организује добротворне и просветне концерте, у којима учествује и сама, читајући духовне поуке владике Николаја, и изводећи његове песме. После доласка у Русију, Драгана се удала, родила ћерку, коју је назвала Николија у част светог Николаја и написала књигу „Небески звоник над Србијом“, где описује, како су владика Николај и његово духовно наслеђе утицали на њен живот, и на живот њених пријатеља. Књига још није објављена, али ми сви желимо да се она што пре одштампа.  А наши пријатељи у Београду – Анђа Елез, Миро Станишић, Стојанка Обрадовић – помажу у добром делу, према својим могућностима.     

     

Жељко Ђуровић је млад човек из Краљева, представник покрета „Косовски фронт“ у Србији. Управо са Жељком смо боравили на Косову пољу, било је то 28 јуна 2014 год. на Видовдан, на дан када се прославља годишњица Косовске битке. Овде, код споменика на Газиместану, срели смо пријатеље са Косова који су долазили код нас у Русију, одавде смо понели свету земљу предака. Жељко ме је љубазно упознао са управником и сарадницима Духовног центра Владике Николаја (Велимировића) у Краљеву. Нас везује не само чврсто пријатељство, већ и узајамна молитвена помоћ. Пружила ми се изузетна прилика да коначим у Духовном центру, у соби где је 30-их година живео светитељ Николај, у то време-Владика Жички и Охридски. Овде, у Краљеву, стекла сам добре пријатеље, које не могу да не споменем: Горица Белојица и њена породица, Лола Ђорђевић, Бојан Миљковић, Павле Тодоровић, Марија Топаловић, Душан Вујошевић.     

Фебруара ове године, Жељко Ђуровић и ја смо заједно припремили јавни час за ученике Верске школе при храму Георгија Победоносца. Час је био посвећен добровољачком покрету „За пријатеље своје“. Тај покрет је један од начина манифестовања пријатељских осећања међу нашим народима: када браћа у тешким тренуцима, нарочито у време борбених дејстава или ванредних ситуација пружају помоћ једни другима.     

Ми знамо да се српски добровољци храбро боре за Новорусију. У знак подршке и солидарности ми смо једном од њих, Дејану Берићу, предали земљу коју смо скупили на Куликовом и Косову пољу. Са Дејаном-Декијем сам се упознала ове године у Москви, где је боравио после задобијених рана на Доњецком аеродрому. Зашто је он у Новорусији? Зато што је пре много година обећао руском добровољцу на Косову да ће притећи упомоћ када буде затребало. И одржао је своју реч. Кренуо је да се бори против фашиста, за слободу и православну веру. Бори се заједно са пријатељима, међу којима је доста Срба, бори се јуначки. Неколико пута је био рањен. Предложен је више пута за награду, орден и медаљу за војне заслуге.     

     

Десанка Нинков је професор руског језика и књижевности у основној школи “ Свети Сава“ у Стајићеву (Војводина). Студирала је на Филозофском факултету у Новом Саду, на катедри за руски језик и књижевност. Њен мали стан претрпан је књигама, од којих је половина на руском језику. Деса одлично говори руски, прати дешавања у књижевности, никада не пропушта Сајам књига у Београду. Са задовољством ме је одвела на свој факултет, на катедру где је изучавала руски језик. Веома ме је потресао један неочекивани сусрет у Београду. Деса и ја смо шетале улицом када нас је изненада пресрео високи младић и уз срдачан осмех се поздравио са нама на руском. Испоставило се да је то Игор, бивши Десин ученик из Стајићева, који сада студира у Београду. Он је, видевши своју професорку, изашао из аутобуса да се поздрави са њом. „Увек са њом причам на руском“, уз осмех је одговорио на моје питање, тако да смо разговор наставили на руском. Мислим да за професора руског језика од тога нема већег признања!     

Светлана Решетњикова и Викторија Казакова су оснивачи удружења „Светлана“, које има за циљ неговање преписке између деце из Русије и Србије, као и организовање непосредних контаката, размену делегација. Суштина акције је у стицању пријатеља путем преписке, размене “ правих“ писама, а не електронских. Организатори маштају о томе да у сваком кутку Србије постоји дете које ће с поносом да каже: „Имам пријатеља у Русији!“ Са Викторијом и Светланом сам се најпре упознала преко интернета, а затим смо се среле у Београду. Изненадио ме је њихов оптимизам, добро познавање Србије и посебан, руски поглед на ову земљу, њену културу, обичаје. Викторија сасвим течно и без акцента говори српски, тако да су је Срби већ прихватили као „своју“. (Подробније о удружењу “ Светлана“ видети у интервјуу: „У Србији могу гласно и поносно да кажем:“ Ја сам Рускиња!“, који је објављен на сајту Руски век – прим. аутора).     

     

Наташа Лучић је професор руског језика из Пријепоља, ради у основној школи „Милосав Стиковић“ и у Пријепољској гимназији. Своју професију је одабрала након неколико боравака у Русији, тј. Совјетском Савезу, где је стекла добре пријатеље. Шта може да буде јаче од пријатељства из младости? Наташа се из тог разлога међу првима одазвала позиву удружења „Светлана“ на преписку између деце наших двеју земаља. Наташина породица је изузетна, херојска. Њен деда, који има 92 године, учествовао је у партизанском покрету.  Данас се брине о свом воћњаку и башти, држи пчелињак, свако јутро се бави гимнастиком, ради склекове. Такви су Срби! Наташин отац је организовао за нас незаборавну екскурзију до манастира Милешеве, у коме се налази чувена фреска „Бели анђео“, а затим нас је одвезао до националног парка “ Мокра гора“ у Западној Србији.     

А сада неколико речи о мојим руским пријатељима и истомишљеницима.     

Ала Смирнова је директор Школе драмских уметности „Породица“, особа која воли позориште и децу. Та љубав и страст допринели су да у Долгопрудном отвори предиван центар позоришне уметности.  Овде деца изучавају историју уметности, сценске покрете и говор, фолклорне песме и обреде, обучавају се шивењу и ручном раду, играју се и друже.  Ала је занесењак који уме да понесе друге и око себе је окупила исте такве људе: Андреј Љусев, Ирина Коршунова, Ирина Лајушко… Када се повео разговор о пријему српске деце са Косова, била сам сигурна да нико то не би боље организовао од „Породице“. Тако је и било. Породична атмосфера, чајанке, фолклорне игре које подстичу дружење и, наравно, контакти и комуникација међу младим људима, све је то допринело да сусрети у „Породици“ постану незаборавни део програма боравка гостију у Русији. Занимљиво је да Срби воле да играју, певају и да се веселе. Без обзира на све тешкоће са којима се сусрећу та прерано одрасла деца са Косова, она су нам показала како се воли своја земља и православна вера, како се чува ведрина духа, упркос свему. О томе сложно причају сви њихови руски вршњаци.     

     

Протојереј Александар Суворкин је старешина храма Георгија Победоносца у Долгопрудном. Већ 12 година ради у Верској школи при том храму. Управо је отац Александар био први који је подржао идеју о руско-српском пријатељству, а затим и благословио пројекат „Србија, Русија-две сестре рођене“. Као парох у једној од највећих парохија не само у Долгопрудном, већ и у целој Московској области, отац Александар уме много тога да предвиди. Поседујући дубоко богословско образовање и психолошку деликатност, он је за нас прави пастир који уме да исправи ако си у заблуди, да подржи и помогне ако си на правилном путу. Заједно са њим дочекали смо све четири групе деце са Косова, скупљали материјалну помоћ за њих, средства за изградњу храма св. Николаја Српског у Београду, организовали концерте, часове, вечери. Мислим да су у Србији многи чули за Казанску цркву у Долгопрудном. Она заједно са Тројицким храмом и старим дрвеним храмом св. Георгија Победоносца чини нашу парохију, у којој се гости увек топло дочекују. У Казанској цркви се налази икона св. Николаја Српског која је донета из Лелића и освећена на његовим светим моштима. А у храму Георгија Победоносца чува се земља са Косова и Куликовог поља.     

Не могу да не споменем своје колеге – Татјану Дејс, Веру Изотову, Татјану Серјогину, Андреја Попова, матушку Антонину Симакову, који су увек са радошћу помагали у реализацији пројекта српско-руског пријатељства. Без њих пројекат не би био остварив.     

* Које правце у раду на пројекту бисте посебно желели да развијате и подстичете, и зашто?       

Тренутно унапређујемо четири правца:     

 1.“Голуб писмоноша“ – пријатељство путем преписке између ученика из Долгопрудног (Русија), Пријепоља и Стајићева (Србија). У будућности се разматра могућност размене делегација деце и омладине, културно-спортски и духовно-образовни програми, а такође и помоћ у учењу руског и српског језика. Мислим да је то један од најперспективнијих и најпотребнијих праваца у раду. Он ми је и као педагогу близак.     

2.“Света земља предака“- изучавање традиција, православних светиња, херојских страница историје, војничких подвига руског и српског народа;  организовање похода по местима војничке славе, ходочасничких путовања по светим местима, културно-просветитељска делатност.     

3.“Помозимо на делу“- акција помоћи и подршке братском српском народу: помоћ православним  Србима на Косову и Метохији, дочек делегација српске омладине у Долгопрудном, помоћ пострадалима, прикупљање прилога за изградњу православног храма.“ Да би помогао другом човеку не мораш да будеш моћан и богат, довољно је да будеш добар“ – ова мисао монаха Симеона Атонског у потпуности би могла да послужи као епиграф уз овај правац деловања. У том смислу ми активно сарађујемо са О.Серебровском и убеђена сам да ћемо наставити да то развијамо. Нека на свету буде више добра!     

4.“Заувек браћа“- сарадња са друштвеним организацијама, органима локалне самоуправе, стваралачким колективима; организација концертних, духовно-образовних програма, изложби. У плану је успостављање братских веза између организација и установа у градовима Подмосковља и Србије, а могуће је и отварање Центра српско-руског пријатељства у Подмосковљу. Развој овог правца много зависи од подршке органа државне власти и локалне самоуправе.     

     

* Деца долазе, а где их смештају, ко материјално помаже?     

– Тим питањима се увек бави  Олга Серебровска. На рачун „Јандекс-новaц“ доспевају донације од физичких лица. (Наравно, постоји и спонзор, без ког би то било немогуће). Тим новцем се купују авионске карте, плаћа смештај,  храна. Различите организације прихватају српску децу на добротворној основи. Хране их, дарују поклоне. Тако увек и бива у Долгопрудном. Има још један човек – Олег Февралев који сваке године вози децу минибусом из Москве у Долгопрудни, по граду и обратно. Увек бесплатно и поуздано.     

* Ви боравите у Србији, дружите се са људима, са децом, са омладином. Од  те страшне 1999-е када је бомбардован Београд, када је почео рат на Косову, прошло је већ 16 година. Деца која су тада била у колевкама већ су постала млади људи. Како живи то покољење? Чиме се разликују српска деца од руске?     

– Као и било које покољење 16-огодишњака, они живе са мислима о будућности, о дружењу и љубави. Уче, бирају занимања, граде односе… Нажалост, у Србији, а још више на Косову и Метохији, тешко је наћи посао, посебно у струци. Многи су се нашли у безизлазном положају. Западне земље доводе Србе као јефтину радну снагу. Намећу младима своје вредности: власт новца, задовољства, сексуалне слободе итд. У свим српским школама учи се енглески језик, а као други по избору француски или немачки и веома ретко – руски. Ипак, српска омладина наставља да се држи традиција – слави Крсну Славу и Божић. По мом мишљењу, у поређењу са нашом омладином, они су отворенији за веру у Бога, не устручавају се да буду православни. Поносе се успесима својих спортиста, навија цела земља. Била сам у Београду када су дочекивали омладинску фудбалску репрезентацију Србије – победнике европског првенства. Огромни трг пред здањем Скупштине био је пун народа. Млади спортисти и њихов тренер су почели молитвом «Оче наш» и рекли су да се моле пред сваки меч. И тада су «Оче наш» читали сви на тргу! Мени су биле сузе у очима…     

А сасвим недавно, када су српски гости са Косова наступали на сцени позоришне школе «СемьЯ», један од њих, Александар, свирао је гусле – српски народни инструмент. Значи, жива је традиција. Извео је песму о Русији. А други – Михаило – говорио је песму о српским прецима, земљоделцима и Светосавцима (Светосавци су духовни потомци светог Саве, тј. православни Срби – прим. аут.). Он је тело њиховог тела, поноси се њима и хоће да буде достојан њих … «Косово је Србија, и ми не можемо друкчије да мислимо», – говорили су наши гости, 15-16-годишња деца са Косова и Метохије. И у томе је њихова снага!     

     

Дозволите ми да испричам причу коју сам чула у Србији. Чини ми се да ће без сувишних објашњења читаоци схватити какви су они, млади Срби. Увек је причам својим ученицима. Један дечак – Лазар – сваки дан је свраћао пре школе у цркву. Тачно у 7 сати када се црква отварала он је прилазио олтару, минут-два стајао ,и брзо одлазио у школу. Свештеника је интересовало зашто се дечак моли тако кратко и шта он говори у молитви. «Добро јутро, Исусе. Дошао сам тебе да видим!» «И то је све?» – зачудио се свештеник. «Све», – одговорио је Лазар и насмешио се. Тако се настављало сваки дан… Али, једном Лазар није дошао, није га било ни следећег дана, ни касније… Свештеник се забринуо и отишао у школу да сазна шта се десило са Лазаром. Тамо су му рекли да је дечак пао под огромни камион, повређен је и у тешком стању лежи у болници. Свештеник је отишао у болницу. Када је медицинска сестра на одељењу  сазнала да је он дошао код Лазара, рекла је да се са тим дечаком дешава нешто невероватно. Он има тако тешке повреде, а подноси их тако стоички, радосно, и бодри цело одељење! Свештеник је ушао у собу и видео радосног дечака. «Добар дан, Лазаре! Зашто си тако радостан? Сада не можеш да долазиш сваки дан у цркву као раније, не можеш да се молиш пред иконом Исуса Христа?» – питао је свештеник. «Сада Исус долази код мене свако јутро и говори: «Добро јутро, Лазаре! Дошао сам да те видим»», – засјао је дечак. Свештеник, када је то чуо, схватио је све и више ништа није питао… Просто се радовао заједно са Лазаром.     

* Пројекат “Србија, Русија – две сестре рођене” учествује у конкурсу гувернера Московске области “Насе Подмосковје”. Без сумње да је пријатно када труд оцењују по заслузи, али вероватно то није најважније. Пронашли сте нове пријатеље са којима ћете највероватније пословати. Да ли већ радите на неким заједничким плановима?     

– Захваљујући конкурсу “Наше Подмосковље” пронашла сам нове пријатеље и истомишљенике. Сазнала сам да у Московској области постоје три пројекта која су посвећена руско – српском пријатељству: из Фрјазино, Сергијевог Посада и Долгопрудног. Али је ипак први реаговао на моје радове учитељ из Поњкинске средње школе Паљехскова рејона Ивановске области Александар Муравјов. Александар заједно са својим ученицима такође сарађује са удружењем “Светлана” на  препискци међу децом. Од недавно планира видеочас историје, посвећеном Првом светском рату, у којем је предлозио да и ја учествујем. То је нова тема на којој тренутно радимо.     

– Имамо јои и идеју – да сазнамо причу о руском борцу Сергеју Филатову, који је 1944 године погинуо као херој за Српско село Путинци. Његов гроб је сачуван у том селу заједно са гробовима још 2 српска војника. Њихове судбине такође представају невидљиве нити које нас међусобно вежу. Тај гроб су нашли и показали ми га, пријатељи Дејана Берића, посто су Путинци његово родно место. Споменик су подигли захвални становници тог села. Нажалост, тај споменик није више у најбољем стању…     

Захваљујући Дејану Берићу упознала сам Наталију Пичурину и Алексеја Петерика из међурегионалног покрета “Удружење пријатеља генерала Младића”. Они су такође подржали пројекте нарочито: “Голуб писмоноша” и “Света земља предака”. Овде смо нашли доста заједничког и постоји будућност за нашу сарадњу. Тако је ове године на гробље руских добровољаца у Вишеграду (Република Српска, Босна и Херцеговина), где се већ налази земља са Куликова и Косова, однесена и земља из Новорусије. Још једна нит која нас веже.     

Преко стотину деце из Русије и Србије је већ нашло другаре путем писама. Ми ћемо обавезно наставити у том правцу друзежа међу децом, а на часовима православне културе упознаваћемо се са Србијом и њеним светињама, са њеном историјом и културом. Мислим да ће ученици учествовати у годишњем конкурсу “Србија у срцу мом”, који ће се одржати на пролеће 2016. године. Читаће стихове на српском језику.     

     

Имамо још у плану да помогнемо свима који уче руски језик, да пошаљемо уџбенике, свеске, књиге на Косово, у српске школе са којима смо у контакту. Ово је питање од националног значаја. Не могу да заборавим писмо од Милице Јоцић која је написала да захваљујући руском језику све више и више воли Русију. У будућности ова деца ће бити наше лојалне присталице која, као и њихови преци, Русе никада неће издати!     

Настављају се и сусрети са српском омладином у школи позорисне уметности “Породица”. Већ планирамо да на традиционалне фолклорне фестивале “Јесењи скупови”, “Божићно вече” и “Златна врата” позовемо српски КУД (културно уметничко друштво) “Коло” који ради овде у Москви. Већ постоји договор о сарадњи са њиховим руководиоцем Радославом-Рашом Бегушем. Надам се да ће и деца из Долгопрудног ове године учествовати на фестивалима у Србији.     

Потребна је такође сарадња наше парохије са парохијом храма Никојала Српског у Београду, у Реснику. Духовно наслеђе владике Николаја је јака нит која везе Русију и Србију. “То што је од Бога не може бити промењено слабом људском руком. Бог је јачи од човека, Бог је јачи од свега на свету”, писао је овај светитељ. Никада нећу заборавити како је у манастиру Сланци непозната Српкиња, када је сазнала да сам из Русије,  загрлила и почела да ми љуби руке. Прво сам се зачудила, а касније сам схватила – она није љубила мене, она је љубила Русију! У том искреном гесту просте српске жене и јесте сва сила љубави српског народа према руском.     

Право чудо је то – када сте у Србији почињете више да волите Русију. Разумеш, осећаш нераскидиву везу међу нашим народима. Душа се испуњава захвалношћу према Богу и љубављу према људима. Ако смо заједно, онда смо достојни те велике мисије која нам је од Бога одређена – да будемо православни народ.     

* Зашто Руси воле Србе, а Срби Русе? Кажу – зато што имамо исту веру. Али постоје и други православни народи, ипак Србија је за нас посебна земља. По Вашем мишљењу зашто је то тако?     

– Постоји верзија да имамо заједничко пореклло са територије савремене Индије. А неки научници сматрају да су Срби живели у Сибиру… Али ја мислим да је то још и зато што су Срби православни народ, који живи у непријатељском окружењу и бори се за своју веру и језик кроз цели своју историју. Русија је огромна земља са бескрајним просторима – најчвршћа и најпоузданија линија Православља. Русија је увек долазила у помоцћ Србији. Увек! Највећа жртва била је одлука Цара Николаја II да уђе у рат како би заштитио Србију. Због тога Срби никад нису ратовали против Руса. Српски војници и младићи су пре бирали смрт, него да у аустријској, или касније у хитлеровској војсци крену у рат против руског народа.     

Због тога Србија за нас није само – лепа земља на Балкану, већ пример истрајности, храбрости, несаломиве воље и великог отвореног срца. За Србе је “На небу Бог, а на земљи Русија”. То је заиста тако. Једноставно се то из Србије јасније види …

     

Пише: Јелена Јефимова     

Превод са руског: Небоjша Ћосовић, Деса Нинков, Наташа Лучић и Сања Ђоковић




 

Loading...

Косовский фронт