Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/15.11.2015/

Шест година од блаженог упокојења Патријарха Павла

Источник: ФБРепортер

Било је недељно јутро, 15. новембар 2009. године, када је на Војномедицинској академији после дуже болести у сну, након примања свете тајне причешћа преминуо. Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле, није и неће бити заборављен све док међу верницима Српске православне цркве живе сећање на њега и његове готово лековите речи.     

Памтиће га човечанство. Памтиће његову човечност. Био је светост и светлост. Животом својим светим и делима својим обасјавао је пут кроз тмину. Такав склад речи и дела познат је само у доба Светог Саве.     

Све око себе мерио је дубином своје вере и ширином своје душе.     

Када се буде писала историја Српске Православне Цркве у минулих сто година, најлепше и најсветлије поглавље носиће назив: Патријарх Павле.     

     

Реке суза сливале су се улицама српске престонице. Толико уплаканих очију, и толико болних уздаха, и толико тихих јецаја Београд није видео. Мешале су се у тим бескрајним колонама туга и радост: туга што ћемо га виђати само на иконама, радост што у овој несагледивој маси опет видимо ону Србију за коју смо, у тренуцима очаја, мислили да је нема, да је потонула у чемер и јад, у страначке деобе, да се одрекле себе и Бога. Ево у овим колонама Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте, ево молитвене Србије наших часних предака. Ево Србије коју је освестио и отрезнио Патријархов одлазак. Ево Србије која је препознала све оне моралне вредности, све оне врлине које су красиле српског Патријарха.     

Свима нам је могао бити путовођа, али смо ми, тонући у грех, прихватали неке друге вође. Одбацили смо и Светог Саву и Стефана Немању, и Кнеза Лазара и цара Душана, и Карађорђа и Милоша, и Његоша и Вука, а изабрали туђинца за вођу и учитеља! Није нам сметало што је туђинац, чије је право име и презиме још непознато, бацао буктиње на српске куће и српске главе подметао пред окупаторске митраљезе. Није нам сметало што је туђинац распарчавао земљу Србију и њене драгуље поклањао као своју имовину.     

И тако се нађосмо на беспућу. Оволики морални пад Србије није се могао ни замислити. Испуњене су све димензије тога пада.     

Јесмо ли грешни? Јесмо! Јесмо ли се камењем и на Бога бацали? Јесмо, али нисмо могли да добацимо. Зато смо се лаћали ватреног оружја – ено још стоји метак у челу Пантократора на куполи цркве Карађорђевића на Дедињу. Испалио га је бивши дворски жандарм, касније генерал. А кад жандарм постане Брозов генерал умисли да је већи од Бога!     

Јесмо ли грешни према Патријарху Павлу? Како ли се данас осећају они који га пре неколико година у једном листу „насликаше“ у каубојској одећи, са калашњиковим у рукама и бомбама и ножем за појасом! Патријарх је приказан као харамбаша и убица! Боже, греха ли големог! Али, кад су му показали ту слику, насмејао се и рекао: „Види, насликали ми и сат на руци, а ја га никад нисам имао“. Стиде ли се људи и боје ли се Бога они који су га исмевали и који по врлинама њему, онако крхком и малецном, нису ни до колена! Користећи се вулгарним призорима, ругајући се, групица отпадника од вере и нације, за коју ништа није узвишено и свето, вређала је и њега и српску нацију, посебно српску младост приказујући потпуно искривљен начин на који он благосиља српску децу.     

     

Не плаче српски народ само зато што са чела наше Цркве одлази старац готово на прагу стоте године живота, народ се боји, дрхти и стрепи да ће са Патријархом у гроб отићи све оне моралне вредности по којима нас је некада познавао и поштовао свет. А он, Патријарх, био је најпоузданији чувар тих вредности.     

Стрепњи нема места. Бог дао, Бог узео, Бог ће опет дати. Кад се српски народ врати Богу и Цркви – можемо се надати Божјој милости да на челу Цркве буде архијереј који ће бити истински следбеник Патријарха Павла. Има, дао Бог, архијереја који и могу и смеју да изађу и пред Господа и пред свој народ и пред човечанство.     

Пре осамнаест година, тек што се Владика рашко-призренски Павле нашао на трону Српске Патријаршије, имао сам много записа о његовом животу: свештеници и калуђери који су одлично познавали владику Павла и који су га волели, ценили и поштовали, пунили су моју бележницу. Прота Љубинко Костић из Матарушке Бање памтио је на стотине прича о владици и касније патријарху. Били су то све сами бисери. Те бисере требало је пласирати у јавност како би грађани чули одговоре на питање: Ко је српски Патријарх. Искрени молитвеник пред Богом, Мило Глигоријевић, главни уредник НИН-а, с радошћу је прихватио мој текст и објавио га на две стране. Он је смислио и наслов: ДУША ОД МАСЛАЧКА. Мала невоља настала је оног часа када је управник Патријаршијског двора гласно прочитао текст. На то је Патријарх рекао: „Нисам то ја, тај писац ме је много улепшао!“     

Из сваког разговора, а било их је доста, извлачио сам поуку и откривао начин његовог живљења. Једном сам се дивио калуђеру који је био задужен да у рату, оном преко Дрине, снабдева сиротињу брашном и другим животним потребама. И шта све нису радили они који су га у томе спречавали: пуцали су из митраљеза на камион, разбијали куршумима ветробран, бушили гуме, али је калуђер успевао да стигне до гладних и унесрећених. Поента моје приче била је у овоме: српски калуђер је, излажући се смртним опасностима, успевао да прехрани многе српске породице. На то је Патријарх Павле рекао: „Јесте, то је истина, али је тај калуђер задобио Божију милост зато што је у тим приликама прехранио и многе муслиманске породице.“     

     

У минулом грађанском рату на нашем тлу, чије су трагичне последице и данас видљиве, Патријарх Павле отишао у једно насеље у Славонији да види може ли шта својим ауторитетом да учини да се спречи крвопролиће. Само што је стигао, трчи према њему човек наоружан до зуба – преко груди и око паса реденици, калашњиков, бомбе. Ваша светости, каже, благословите моје злочине. Патријарх се згрозио. Забога, како од српског патријарха можеш да тражиш благослов за злочине. Морам, рекао на то човек, ово су била моја деца – показао је слику поклане деце. Страшно, сурово, рекао је патријарх. Али да те питам: хоћеш ли ти бити мањи злочинац од овога који је поклао твоју децу ако ти закољеш његову?!     

Србине, ово није наук само за тебе, ово је наук за човечанство.     

Веран традицији Српске Православне Цркве да увек у судбоносним тренуцима буде са својим народом, Патријарх је у марту 1991. године дошао међу студенте на Теразијама који су протестовали против безбожничког режима. Обраћајући се студентима и народу, патријарх је рекао: „Дошао сам да будем с вама да вам се не деси нешто неупутно. Чуо сам да неки хоће силом да крену на вас. Ваше тежње и жеље за правдом, демократијом, истином, Црква православна благосиља. Ви сте цвет и достојанство овог народа. Али, времена су и моменти озбиљни па вас молим да, имајући у виду интерес и добро и ваше и нашег народа, понављам – достојно се владајте као што вам и доликује.“     

Патријарх је дочекан и испраћен аплаузима и другим скандирањем: „Павле, Павле! Пајо, чика Пајо!“     

Помислио сам:  Благо српском патријарху кад је он за ову српску младост постао њихов чика-Паја…     

     

Сећате ли се девојчице Невене Срећковић, оне што је дошла да испрати патријарха Павла? Било је то на аутобуској станици у Овчар Бањи. Патријарх је био гост у манастиру Благовештење код игумана Георгија. Одлучио је да путује аутобусом, иако се неколико људи понудило да га аутомобилом возе у Београд. У овој причи важни су девојчица Невена и куварица из оближњег ресторана. На питање да ли зна како се зове човек око кога се окупио народ, рекла је: „Овај човек зове се Патријарх Српске Православне Цркве Господин Павле Будимо Људи“. И Патријарх се насмејао, а затим поклонио девојчици икону Пресвете Богородице. Невена је данас одличан студент и још чува Патријархов дар. А куварица је посебна прича. Пришла је Патријарху уз широк осмех и речи: „Пајо, много те волимо, кад ћеш опет да нам дођеш? Кажи нам ако те игуман Георгије није гледао као треба и по заслузи. Слушај, донела сам ти две лепиње с кајмаком. Молим те да једну поједеш, а ову другу, знам да ћеш дати некоме…“ Из ове племените жене проговорила је душа српског народа.     

Испунила се порта манастира Благовештење – чуо народ да је Патријарх Павле ту, па дошао да га поздрави, да му целива десницу и упита за здравље. Али, сви упртили неке завежљаје, нико не долази празних руку, сви би да дарују Патријарха – неко чабрицом кајмака, флашом домаћег сока од боровнице, кафом, бисквитима, пробраним крушкама, јабукама, прслуком од црне вуне, меканим и топлим чарапама и папучама. И сви стоје у беспрекорном реду. А српски Патријарх? Он стојећи прима ове дарове, благосиља народ и захваљује. И говори дародавцима: „Хвала, ја сам ово примио, а сада те молим да ово узмеш и даш некоме коме је ово потребније. Ја ово не бих могао да поједем и да попијем за годину дана…     

На крају ове скрушене и молитвене колоне дародаваца стоји старица смежураних руку и увелих образа. Али, отресита, лагано изговори ове речи: „ Оче, ништа више немам осим ове две дуње. Молим те да их узмеш – миришу као твоја душа“.     

И узе Патријарх Павле две дуње. Да замиришу у његовој соби.     

Ништа у његовом животу није остало тајанствено, нејасно и сумњиво. Све је у његовом животу било видљиво. Као на длану.
Ето, то је наш Патријарх Павле. Српски Патријарх! Наш! За сва времена!      

Аутор: Антоније Ђурић     

 




 

Loading...

Косовский фронт