Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/17.11.2015/

Руски добровољац о српском генералу Младићу

Историчар, стручњак за Балкан, Михаил Јамбајев овим отвара циклус разговора са људима из Русије који су били у прилици да се лично срећу са српским националним јунаком генералом Ратком Младићем. Надамо се да ће ови краћи дијалози или монолози-успомене открити нове црте карактера легендарног генерала, показати истински руски поглед на хероја и руководиоца национално-ослободилачког рата Срба против окупатора и агресора.      

Циклус почиње записом успомена руског добровољца Александра Кравченка, који се борио у јединици руских добровољаца у Републици Српској.      

Александар Кравченко се сећа:      

Ми, руски добровољци, сазнали смо, све у свему, прилично касно за нашег врховног команданта генерала Младића. Или релативно касно. Зато што смо, у целини гледано, у прво време имали прилично магловиту представу о томе како је устројено војно руководство Републике Српске (РС). Није нам било сасвим јасно ни сасвим разумљиво какву везу с тиме има Југославија, југословенска народна армија (ЈНА), како је то све организовано и структурисано.      

Једино што смо тада поуздано знали јесте да је председник РС – оне државе за коју ратујемо – био Радован Караџић. И са њиме смо непосредно имали неке сусрете, неке контакте готово од самог почетка. На пример, у Вишеграду смо новембра 1992. године били сведоци кад је хеликоптер Газела, француски хеликоптер SA.341 Gazelle, који је тада користило војно и политичко руководство РС, у град довезао Радована Караџића. Видели смо тај хеликоптер, видели долазак Председника РС.      

А за Младића смо сазнали касније. Било је то већ 1993. године. Тада је припремана озбиљна офанзива у Источној Босни, негде фебруара-марта 1993. године. Управо је Ратко Младић припремао ту офанзиву. Причало се да се лично појављује на линији фронта. Тада су многи међу нама први пут сазнали да генерал Ратко Младић руководи оружаним снагама РС.      

Михаил Јамбајев: То јест, фигура врховног команданта као да је пре тога била у магли?      

Александар Кравченко: За нас јесте. Зато што је постојала и језичка баријера, те нисмо сасвим схватали неке политичке моменте. Али, после шест месеци почели смо да све знатно боље разумемо и схватамо.     

Многи, на пример, био је међу нама познати Олег Валецки, који је чак покушао да ступи у контакт са највишим политичким руководством РС. Наши људи већ су били упућени у неке политичке, војно-политичке танчине догађаја који су се тада одигравали на територији бивше Југославије. Добровољци, који су већ дуже време били у Босни, знали су да је општи војни руководилац Ратко Младић, да се његов штаб налази у Хан Пијеску, а да је влада на Палама.      

Сем тога, крајем пролећа – почетком лета 1993. године успешно је изведена офанзива ВРС. Наш већи руски одред активно је учествовао у припреми, а потом и непосредно у тој офанзиви, којом је ослобођено Трново и завршена коначна блокада Сарајева и Горажда. То је била јако велика офанзива, јако велика операција. Трново је спајало Сарајево и Горажде. Само Трново муслимани су заузели у лето 1992. године. Тамо су извршили читаво мноштво злочина, разапели свештеника на олтару, срушили цркву. (Био је то познати пораз Срба у лето 1992. године.) Тако су ослобођење Трнова и коначна блокада Сарајева и Горажда, као и заузимање Игмана и Бјелашнице, сасвим затворили излаз муслимана из Сарајева. То је била јако велика и, по општем признању, блиставо изведена операција. Ми смо учествовали у чувеним биткама на узвишици Заглавак, које су се одигравале у контексту читаве те офанзиве. Тамо су се годину дана водиле борбе. Толико времена није могло да се заузме једно село. Прилике су тада биле сасвим необјашњиве.      

Услед те велике офанзиве, њеног успешног извођења, ослобођена је огромна територија на којој смо ми водили рововске битке. Тамо је малтене свака узвишица не једном прелазила из руку у руке. Офанзива се развијала на фронту од неких 300 км. У њој је учествовало неколико корпуса.      

Сама замисао операције била је, по мом мишљењу, ако не генијална, онда врло талентована. Поновићу, ту офанзиву, ту операцију осмислио је и спровео Ратко Младић. И он сам је био непосредно на положајима. О томе сведоче наши добровољци, између осталог, на подручју Трнова. То је већ далеко од Дрине и од Вишеграда. Али била је то некако иста линија фронта.      

Захваљујући тој офанзиви дошло је до преокрета у Источној Босни. Док је раније претила опасност од избијања муслимана на границу Србије... А то се заправо и десило: већ су излазили на саму границу Србије. Узимимо макар њихов пробој из Сребренице на подручје Скелана у јануару 1993. године. Ситуација је била критична – није се знало „ко ће надгорњати“. Зато се после те офанзиве противник – муслимански побуњеници – већ сасвим усредсредио на одбрану тих својих малених енклава. Управо су се тада, у лето 1993. године, појавили први „мировњаци“ у тим енклавама – у Жепи и Сребреници.      

Наредне, 1994. године изведена је операција на Бихаћ. Исто у принципу успешна операција, био је још читав низ успешних операција којима је непосредно руководио Младић. Али, треба схватати да је у Босни рат био „исполитизован“. Зато се о исходу ових или оних војних операција не може судити искључиво са војног становишта. Зато што су, на пример, Срби могли да заузму Горажде 1993. године, али им то нису дали, просто су им забранили. Потом Бихаћ – исто то. Срби су стигли до центра града, али је по наредби, на ултимативан захтев Запада, операција заустављена и војска повучена. И то се дешавало практично свуда.      

Дакле, била је то 1993. година и већ смо имали потпуну представу о томе ко и како руководи. Сем тога, језичке баријере готово да више није било. Срби су нам много тога причали о врховном команданту Ратку Младићу. И, наравно, војно руководство оличено у Младићу и другим генералима, уливало је јако велико поверење и поштовање српском становништву. Међутим, све у свему, исто то се не може рећи за политичко руководство. Наравно да је и оно било популарно, али мање популарно од војног руководства оличеног у Младићу.      

До мог личног сусрета са Младићем дошло је после мог рањавања у ногу крајем јануара или почетком фебруара 1994. године. То се десило у Сарајеву. Мене је погодио снајпер. На познатој раскрсници, где је много људи погинуло, где је много људи рањено, укључујући и руске добровољце. Најпознатији случај – на Бадње вече, када је муслимански снајпер убио жену, а руски добровољци су покушали да ту жену изнесу. Тада је један од њих погинуо (Виктор Десјатов) и тројица су рањена. На истој раскрсници сам и ја рањен. Раскрсница се налазила на подручју Јеврејског гробља.      

Рана је била прилично тешка – у кук. Почео сам да се сељакам из болнице у болницу. И у болници на Палама, непосредно пред моје упућивање у Београд на ВМА, болницу у којој сам лежао посетио је генерал Младић. Он је обилазио рањенике. Колико ми је познато, то је чинио редовно. Обавезно је посећивао рањенике и разговарао са њима. На неки начин давао им моралну подршку. 

Ето тада сам први пут срео Младића. То је онизак човек у маскирној униформи какве су тада носили у РС. И генералској шајкачи са штитом. Врло смирен и пажљив према људима. Не бих рекао да је остављао утисак „генерала на белом коњу“, штоно кажу. Врло човечан. Не желим да кажем како је то био некакав „доброћудни декица“. Врло усредсређен, прибран – право војно лице, тим пре старе југословенске школе. Али, његово лице и читава појава уопште исијавали су нешто доброћудно, људско.      

По други пут сам генерала видео неколико месеци касније. Пребачен сам хеликоптером у Београд, на ВМА, скупа са другим рањеницима којима је била потребна озбиљнија помоћ. Био сам неколико пута оперисан, и тамо сам лежао око пет месеци. И када сам се већ налазио у одељењу за физиотерапију, опет нас је посетио генерал Младић. Колико знам, он је, било где да се нађе, обавезно посећивао болнице и обилазио рањенике, разговарао са њима.      

Лежао сам у соби са још двојицом рањеника. Један је имао преко 40 година, и био је из Српске Крајине. Био је ћутљив, није био нарочито причљив. А други је био млад момак из војне полиције, а сам је из Градишке, то је Западни део РС. Више се и не сећам како се звао. Чини ми се – Саша. Био је висок око 1,90 м. Наизглед – прави Србин. Имао је вероватно 19 година, не више. И током једне војне операције нагазио је на мину. То је било на самој обали Саве. Сава тамо раздваја Хрватску и Босну. И нагазио је на мину, отргнуте су му обе ноге изнад колена. Тежак утисак. С једне стране. С друге стране, гледао сам и њега и друге рањенике којих је тамо било... Млади, лепи људи. Једног познаника – учесника Олимпијаде у Албервилу – метак је погодио у леђа и прошао му кроз читаву кичму. Парализован је, непокретан... Све то ствара толико „упечатљив утисак“. У мојој ситуацији, када сам клонуо духом, па онда видео шта се другим људима дешава, то ме је повратило.      

Генерал је ушао у нашу собу, са свима се поздравио и када је пришао том момку, суза му се низ образ скотрљала. Када је видео да је тако млад, леп момак, висок 1,96 остао без обе ноге. (А то је било у време када је генералова кћерка погинула.) Потом је пришао мени и поздравио се. Наравно, више ме се са Пала није сећао. Али, некако одмах је рекао: „Ево руског добровољца!“ Истина, није испољавао неку посебну усхићеност и тако даље. Врло смирено је то примио. Једино је рекао пратњи, људима са ВМА, обетбеђењу: „Видите: нисмо сами, са нама је Русија!“.      

На ВМА је било сестара које су ми давале озбиљну моралну подршку. Нарочито једна од њих, Јадранка Новаковић, жена потпуковника ЈНА. Она је повремено радила на вип-одељењу, где су лечени патријарх Павле и генерали ЈНА. Имала је троје деце. И син Филип је са 16 година отишао као добровољац на фронт. Када је први пут отишао, отпутовала је за њим и вратила га. По други пут је отишао са 18 година. Отац му је дозволио, припремио је за себе најбољу униформу. Узели су га у војну полицију. И он је рекао: ову униформу спремам за тренутак када будем у пратњи генерала Младића. То су сасвим озбиљни грађани, житељи Београда, а не просто усхићени житељи из унутрашњости. Такав је био однос према Ратку Младићу. Касније је Филип трагично погинуо.      

Био сам у додиру са људима који су непосредно познавали генерала. Имао сам познаника који је ишао у школу са Ратком Младићем. То је житељ Калиновика. Њих двојица су заједно ишла у школу. Добро се познају. Чак и сада он пише писма својим рођацима у Калиновик, у контакту су. За житеље Калиновика генерал Младић је непобитно херој.      

Сећам се случаја док сам студирао на Универзитету Српског Сарајева, и пришао ми је студент – младић од 17-18 година. Питао ме је познајем ли генерала Младића, јесам ли чуо за њега и шта у Русији о њему мисле. Па ми каже: знате ли да је Младић – српски Жуков?! То јест, чак и за сасвим младе људе он је био оријентир, стуб.    

Генерал Младић је човек племенит у сваком погледу и врло достојан. После толиких година могу рећи да Ратко Младић за мене остаје саставни део РС, те изванредне државе која је настала у Босни и Херцеговини, српске православне државе. Он је историја те државе, историја њеног настанка, везана за тежак рат који је потрајао готово три и по године, с оним жртвама, оним подвизима и херојима, с оним надама – на крају крајева, све је то једна целина. Генерал, као и Председник РС, чине део те епопеје. То је у ствари био делимично успешан покушај стварања православне државе на западној обали Дрине. Засад је то још увек недовољно оцењено и у политичком и у историјском смислу. Али, само по себи, оно што се тамо дешавало представља изванредну, врло надахњујућу појаву. Лидери те државе били су носиоци тих идеја, надахњивали су свој народ на подвиг стварања те нове православне државе. Сасвим недавно смо нешто слично видели у Новорусији...      

Михаил Јамбајев, магистар историјских наука      

Посрбила Сава Росић     

     

 




 

Loading...

Косовский фронт