Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/22.12.2015/

Гроф Сава Владисављевић, саветник руских царева

Источник: восток

Дуго је требало једном од, можда, најмоћнијих Срба 18. века да измигољи измаглици времена, шкртих докумената и распеваних предања и заузме заслужено место у нашем памћењу, али и делу повести. Руси су Владиславића одавно, с пуним правом, присвојили.     

Народ се често, могло би се рећи од памтивека, поштапа пословицом: Ко ће коме него свој своме! Тако некако, али само на прву лопту, могао би да се схвати несвакидашњи напор који је уложио песник и дипломата Јован Дучић. После десетогодишњег рударења по многим архивама диљем Земљиног шара, премећући документ по документ, мукотрпно је склапао камичке за монографију о нама, дотад, готово непознатом делу и лику грофа Саве Владиславића. 
   
Наиме, по предању, Дучићи потичу од Дуке, брата Савиног оца Луке, и они су се, средином 18. века, после похаре летњиковца Владиславића у селу Јасеник код Гацка коју су починили силни бегови Ченгићи, одселили на различите стране. Дукини, потоњи Дучићи, изабрали су Требиње, а Лукини Дубровник а одатле Русију.
    
Наравно да није само рођачка веза утицала на песника и дипломату да одлучи да истражи све што се тада могло наћи о грофу Сави. У предговору књиге записао је, поред осталог, и ово:     

„За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез с владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат с папом у Риму, пакт о пријатељству и првом и коначном разграничењу Русије и Кине с кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку тамног 17 столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог за ослобођење српства и Балкана... Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана...”     

Прво издање Дучићеве монографије „Гроф Сава Владиславић” појавило се ратне 1941. године у Питсбургу, САД. Занимљиво је да је 1941. године рукопис прекуцао Пеђа Милосављевић, тада секретар наше амбасаде у Мадриду, доцније познати сликар. Пре месец дана појавила се и студија проф. др Богдана Косановића „Сава Владиславић Рагузински у свом и нашем времену” која је у неким деловима надопунила Дучићеву монографију, убедљиво најсвеобухватније дело о нашем човеку који је признања и славу стекао на другим просторима. У причици која следи коришћени су извори и Дучића и Косановића.     

У Стамболу на Босфору    

Мада није поуздано утврђена година рођења Саве Владиславића, чини се да је најближи истини податак из једног руског извора који тврди да се родио 25. јануара 1668. године у селу Јасеник код Гацка. Следећих седамдесет година – умро је 10. јуна 1738. године на свом имању Матокса, недалеко од Санкт Петербурга – исписаће мноштво важних поглавља у руској историји, али ће оставити и те како значајног трага у догађањима на овим просторима.     

Мада је порекло лозе Владиславића обавијено велом предања, са сигурношћу се зна да су били угледна властелинска породица, као и да су Турци разорили њихова имања. Савин отац Лука, угледан трговац, с породицом је отишао у Дубровник где је, верује се, његов син стекао завидно образовање, а постоје назнаке да се школовао и у Венецији.     
Трговачко умеће као да је наследио од оца који му је, како је Сава тврдио у свом завештању, дао почетни капитал да би, крајем последње деценије 17. века, започео самосталну трговину у Цариграду а који му је, мисли се на капитал, уредно вратио. Нимало чудно с обзиром на то да је Сава врло брзо стекао завидан иметак. Многољудни и важни град на Босфору, где је свако радио за свакога и против свакога и где је умногоме (тајно) кројена судбина Европе, био је пресудан за даљи живот некадашњег наследника властелина из села Јасеник а у Херцеговини.     
     
По Дучићу, али и Косановићу, Сава је по доласку брзо на себе скренуо пажњу Луке Барке, дубровачког конзула у Цариграду али и тајног агента руске царевине. То је време склапања (сремско) Карловачког мира (1699) и већ тада се у руским изворима помиње под надимком Рагузински. Он тргује крзном с Русима, али врло брзо успоставља везу с јерусалимским патријархом Доситејем, загонетном и моћном личношћу која је блиско сарађивала с руским двором. И док руски емисари у Цариграду немају важних вести за своје налогодавце, Сава Владиславић им их сипа као из рукава.
 
Посебно оне везане за резултате Карловачког мировног споразума, потписаног између Отоманске империје, с једне, и Аустрије и њених савезника, с друге стране, а о чијим детаљима Руси готово ништа нису знали. Његов први сусрет с Русијом догодио се кад је новембра 1702. године, као трговац с тајним задужењима, бродом стигао у Азив, луку на Црном мору у коју је цар Петар Велики полагао велике наде. С тог пута цару доноси и важан документ „Тајни опис Црног мора”. Руски самодржац, с којим се у војном логору Шлисебург лично упознао у јулу наредне године, даје му прву „пожалевну грамоту”, односно право на слободну трговину и на копну и на мору, што је ретко ком странцу било дозвољено. У њој га назива „илирским племићем”. Руски извори су касније, шало-озбиљно, приметили да је Сава „учио цара како се тргује”, али му давао и корисне савете о градњи бродова. Пут ка богаћењу био му је поплочан невероватним могућностима.    
     
Петар широке руке    
     
„Илирски племић” се ускоро враћа у Цариград као трговац свим и свачим, али и као човек који је  познавао све тајне и интриге на турском двору и око њега, што је било од непроцењиве важности плановима Русије која је била на путу да се утврди од Балтика до Црног мора. Руски изасланик на Порти гроф Толстој, чукундеда чувеног писца Лава, шаље у отаџбину и ове речи:
     
„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити.”
     
Године 1708. Сава се коначно сели у Москву и уз додатне, још детаљније, описе утврда и градова на обалама Црног мора, Петру на дар доводи и три црнопута дечака – роба купљена на пијаци у Цариграду. Један од њих ће постати прадеда Александра Пушкина (видети оквир!). Заузврат, цар му поклања велику кућу у Москви, на реци Покровки, дарује му нове трговачке повластице као и 325 рубаља за личне годишње издатке. Уз то је и званично примљен у Амбасадорску канцеларију, угледну установу задужену за дипломатске везе са светом.
     
Важну улогу за Русију, али и за себе, Сава је одиграо наредне године, у време велике победе над Швеђанима код Полтаве. Успешно је уприличио снабдевање руске војске користећи воловске запреге по непроходним путевима. У знак захвалности Петар Велики га је наградио новим имањима, даровао му дворац у Петербургу, на Неви, близу зграде Адмиралитета. И не само то, добио је и чин дворског саветника за источна питања. Постао је једна од најугледнијих и најутицајнијих личности велике земље.
     
Превремена смрт папе
     
Мада дворски саветник за источна питања, Сава Владиславић је, мало-мало, гледао према западу, Балкану и свом завичају. Кад је Русија (1711) одлучила да објави рат Турској, пало му је на ум да и балканске хришћане укључи у овај сукоб. У Црну Гору је упутио двојицу прерушених руских официра с циљем да убеде владику Данила и остале прваке да се, кад крене рат Русије и Турске на Црном мору, дигну на устанак, верујући да ће и остали прихватити ту искру и коначно се ослободити многовеког ропства. Лепа замисао с тужним крајем.     

Наиме, Руси су на реци Прут, углавном због неспремности и самоуверености, морали да на брзину склопе мир и на цедилу оставе устанике на Балкану које су казнене јединице Нуман-паше Ћиприлића потукле до ногу.     

Од 1716. до 1722. године Сава Владиславић борави у Западној Европи, углавном у Венецији и Риму, а на хитан позив Петра Великог накратко му се придружује у Паризу. Углавном набавља робу неопходну Русији која је хитала да се приближи Европи, али обавља и осетљиве дипломатске задатке по налогу самог цара. Преговоре о склапању конкордата с папом Клементом æИ о коначном уређењу положаја римокатоличке цркве у Русији успешно је завршио, али је сам чин потписивања спречила изненадна смрт верског поглавара. У Италији је боравио и да би за нову руску престоницу, односно двор набавио најбоља могућа уметничка дела која данас, махом, красе просторије гласовитог Ермитажа. У Италији, заправо у Венецији, где је добио још једну титулу грофа, оженио се Вергилијом Тревизан, младом девојком из патрицијске куће од које је био старији тридесет година.     

У Дубровнику, коме се вратио после много година, Сенат му је доделио титулу грофа, тако му и званично признајући не само племићко порекло него, повећма, и многе заслуге којима је задужио град – републику. Ипак је отишао разочаран пошто му Дубровчани, без обзира на молбу самог руског цара, нису дозволили да ту подигне православну богомољу за последње дане своје мајке Симе, у монаштву Теофаније. Повео ју је са собом у Русију.     
 
Граничар два царства 
     
Смрт Петра Првог Великог (1725) није много пољуљала утицај Саве Владиславића у Русији. Напротив. Нова царица Катарина Прва послала га је у Кину као специјалног амбасадора са задатком да с овом многољудном земљом коначно утврди границу дугачку око шест хиљада километара. И ту је показао несвакидашње дипломатско умеће, о чему, поред осталог, сведочи и његов рукопис намењен руском двору под насловом „Тајни извештаји о сили и ситуацији кинеског царства”.
     
После на стотине састанака, уз мноштво перипетија, игара нерава, чак и директних претњи, Владиславић је успео и у овом послу. Споразум је потписан 5. априла 1728. године, на пограничној реци Бури. Управо на месту где је, годину дана раније, гроф Сава поставио велики дрвени крст с натписом: „Крст Божији, знак границе између руског и кинеског царства, постављен 1727. године, јуна 26. дана.” Ондашња граница не разликује се много од садашње.
     
Након повратка царица му је даровала дворац своје мајке (сада једна од зграда чувеног музеја Ермитаж у Санкт Петербургу), окитила га орденом Александра Невског али и унапредила у „тајног саветника”. Али, више није било времена за уживање у новим признањима.
     
Пред крај живота, једна за другом, умрле су му све три кћери из брака с Вергилијом Тревизан, која се вратила у Венецију. Неки извори наводе да је пре њега на онај свет отпутовао и син му Лука, рођен у историји непознатом претходном браку. Уз то, пропадало је и његово дуго стицано богатство, а има сведочанстава да је утеху све више тражио у пићу. Умро је 10. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке и кћерки у Благовештањској цркви у Лаври Александра Невског у Санкт Петербургу. Остатак имања неравномерно је завештао синовцима, а Мојсију Ивановићу, једном од њих, тестаментом је наложио „да пошаље у српске земље два сандука словенских књига”.
     
АРАПИН ПЕТРА ВЕЛИКОГ     
 
     
„Арапчад” као поклон цару Петру на једном од цариградских тргова купио је Сава Владиславић, 1705. или 1706. године. Једном од њих тројице било је суђено да постане царев миљеник и усвојеник. Петар га је покрстио у православље, преименовавши га од Ибрахима у Абрама, дао му очево име по себи а презиме по славном картагинском војсковођи Ханибалу – Абрам Петрович Ханибал. Као царев љубимац, Абрам се школовао за војног инжењера у Француској, учествовао у рату против Шпаније, да би по повратку у Петербург каријеру остваривао у руској војсци. Једно време је био предавач математике и цртања у провинцијској техничкој школи. Недуго после Петрове смрти прогнан је у Сибир, али га је одатле спасао Сава Владиславић, по повратку из Кине. Како пише Богдан Косановић, није поуздано да ли је овај Пушкинов прадеда по мајчиној линији био пореклом из Етиопије (како се раније мислило) или из садашњег Камеруна, односно Судана, како то тврде новији извори. Извесно је да је Абрам најпре био ожењен једном Гркињом коју је уз велики скандал отерао због неверства. С другом женом имао је шесторо деце, а Пушкинова мајка била је кћи Осипа, његовог другог сина. Већ крајем 18. века Ханибали су русификовани. Нажалост, Пушкин није стигао да заврши роман „Арапин Петра Великог” из кога бисмо, вероватно, сазнали још више занимљивости о овом царском „поклону” грофа Саве Владиславића. 
     
ОСНИВАЧ ГРАДА 

„Човек окретан и проницљив, природно обдарен убедљивом речитошћу”, како га је описао Захарије Орфелин у монографији о Петру Великом, гроф Сава Владиславић очигледно је био човек необичне енергије, свестрано даровит, поседник универзалних знања и вештина. Владао је латинским, италијанским, грчким, руским и турским, а у току службовања могао је понешто научити и кинески. Знао је добро класичну и италијанску књижевност, а био је вешт и на неким инструментима. Користећи блиске односе с Петром Великим, предложио је, и успео, да с италијанског на руски преведе књигу „Краљевство Словена” Мавра Орбинија, тада најцеловитију историју не само Срба, него и осталих балканских народа. Брига за завичај се, поред осталог, огледа и у поклонима у књигама и свештеним стварима које је слао и, понекад, сам доносио. О томе и данас сведоче ризнице Пивског манастира, Житомислић, те ризнице цркви на Топлој код Херцег Новог и цркве у Рисну. А у време разграничавања два велика царства – руског и кинеског – Владиславић је добио право да у Сибиру, на Далеком истоку, подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свету Тројицу 1717. године основао је град Тројицкосавскиј у коме је саградио и цркву посвећену светом Сави.

ОТАЦ ПРВЕ РУСКЕ ИНФЛАЦИЈЕ
     

У време кад је Турска објавила рат Русији и спремала се на поход на реку Прут, цар Петар Велики био је на мукама јер више није знао како да наметне нови порез већ различитим дажбинама преоптерећеном становништву. Цареви саветници дуго су мозгали како да сакупе новац неопходан за предстојећи рат, а онда је, по речима Јована Дучића, Сава Владиславић почетком 1711. године поднео предлог насловљен „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата”. Био је мишљења да се монети повећа приход тиме што би њена тежина била смањена за десет одсто по комаду. Цар је ово прихватио оберучке и издао налог да се тако поступи. Године 1712. искована је бакарна монета која је већ наредног лета преплавила пијаце и из оптицаја истерала сребрну.
    

БРОНЗАНИ ПОВРАТАК ИЗ ЗАБОРАВА     

У оквиру ширег научно-културног пројекта руске владе створен је фонд „Путевима Петра”, с циљем очувања култа и духа чувеног владара Петра Великог. У оквиру тог пројекта, али захваљујући и локалним иницијативама, име грофа Саве Владиславића и споменички ће повезати четири града. Тако је недавно, 13. јуна, у Сремским Карловцима, месту у које је слао књиге и учитеље за оснивање прве српске школе, подигнута његова биста, рад академског вајара Ђорђа Лазића Ћапше. Идентична ће, 21. септембра, бити постављена у завичајном Гацку. Бронзани гроф стићи ће и на кинеску границу, у републику Бурјатију, а за наредну годину планиран је и споменик у Санкт Петербургу, где је умро и где му почивају земни остаци, а у међувремену ће, крајем ове године, бити постављена и спомен-плоча у Благовештањској царској гробници у Санкт Петербургу, где је сахрањен.      




 

Loading...

Косовский фронт