Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/8.1.2016/

Руско – српска (истинита) прича за бајковито Божићно предвечерје…

Источник: ФБРепортер

Пише: Наталија Пичурина     

У бајковито Божићно предвечерје не мисли се о лошим стварима. У старој години остају тужне мисли, неурађена дела  и  стваралачки неуспеси. Пред  величином наступајућег празника све увреде и сузе изгледају мале и смешне.     

Некако, потпуно неважне постају и вести о амнестији олигарха,  о дешавањима  у свету естрадних звезда и о приватном животу чиновника Тмутараканске области.     

И без обзира што на прелепу јелку у центру Ростова не падају снежне пахуље већ мале сиве кишне капи – рађа се жеља да чујемо добру причу… скоро бајку. Причу у којој је мудра и праведна  старост окружена нежном љубављу и бригом. Где се часна и храбра дела хероја поштују и за време њиховог живота.  Где дивне жене, здраве и срећне, сијају светлошћу доброте и материнства. Причу у којој се вечне вредности не замењују украсним папирима и чија се радња не мења у корист политичке ситуације…     

Испричаћу вам причу о једној дивној руској породици која је, игром случаја, нити своје судбине заувек везала за Србију.     

Овога часа, седећи у предвечерје Божића у удобној кући мени драгих људи, не могу ни да замислим ту бол која је пре неколико година, без куцања и најаве, страшном медицинском дијагнозом  ушла у живот моје пријатељице Наталије.     

У тешкој болести постоје само две пута. Први је једноставан и лукав – предати се пред невољом. Други пут је компликован, захтева много стрпљења и непрекидан морални подвиг. Болест нас суочава са избором: са ким смо ми? На чију страну ћемо стати? За православног човека одговор је јасан…     

Примивши благослов свештеника из скромног донског храма, моја пријатељица је кренула на пут у Тројице Сергијеву Лавру да се поклони моштима светог Сергија Радоњешког

Касна јесен у Русији није најбоље време за путовање – кренула је на пут по влажном времену и хладноћи која пробија до последње кости, изнурена боловима и са веома скромном сумом новца која је била строго распоређена: за карту до Лавре и назад, за свећу пред иконом и за  хлеб и чај који је за сваког Руса обавезан… и ништа више. (На жалост, рад поштеног научника и овде се ретко вреднује  великим новцем.)     

Из Ростова се у Сергијев Пасад може доћи само преко Москве. Утонула у своје мисли и наде, и нашавши се у вртлог  Московског метроа, Наталија није ни приметила лукаву руку лопова који је  исекао њену торбу. Немилосрдан зликовац је извукао из торбе и новчаник и све што је било у њему…     

Није јој ни пало на памет да оде у полицију. Тамо би изразили саосећање, али не би урадили ништа више од тога… У Русији  је „щипач“ лопов највише категорије, кога је практично немогуће ухватити после почињеног недела. Сузе су се сливале саме од себе, погоршавајући њену ионако тешку ситуацију. Збуњена и вођена само инерцијом замишљеног плана,  Наталија је дошло је до станице  линијских таксија …     

Поред ње се зауставио скроман ауто са непознатим страним таблицама. „Поштована! Реците ми како да дођем до Сергијевог Пасада?“, питао је човек за воланом, са једва приметним акцентом. Било је нешто добро и поштено у његовом меком руском изговору. Сигурно је поверење и исправност речи, њој тако потребних у том тренутку, бло то што је приморало Наталију да без сумње замоли странца да је превезе до Лавре.     

И тако, реч по реч, у топлом и удобном аутомобилу одужио се пут због уобичајене Московске  саобраћајне гужве. Возач, средовечни Србин који је дивно говорио руски, добро је познавао историју манастира, и дуго и лепо је причао о православљу у Србији. И ништа је није испитивао – ни шта се десило са (раније прекрасном модерном) кожном торбом , ни о сузама које су текле низ образе.     

Некако једноставно и природно, у Наталијиним рукама се нашао поклон из Србије – мала пластифицирана икона Преподобног Симеона Мироточивог са натписом на нашем заједничком црквенословенском језику. Србин је испричао породично предање да су његови преци живели и радили у Смоленску. Да ли је то била истина или лепо смишљена прича, у том тренутку је било поптпуно неважно – пред очима сапутника већ су се засијали златни крстови велике Саборне цркве.     

Постоји један феномен  на путовањима по Русији, који је странцима потпуно неразумљив. Да ли бескрајно пространство или чиста лепота пејзажа моје Домовине, приморава непознате сапутнике, баш као код Лесковљевог „Очараног путника“, да открију тајне странице својих најскривенијих мисли. Уз леп и искрен разговор, након  чега су се срдачно опростили, Наталија и Србин су се разишли свако својим послом не знајући ни име свог сапутника.     

Поклонивши се Светињама и помоливши се у Саборном храму Свете Тројице, Наталија се упутила у трпезарију  да се мало одмори, попије топао чај и размисли како да стигне до Москве… Умивши се, спустила је руке у џепове свог капута махинално испитујући њихов садржај.

Тамо, у левом џепу, стајала је чиста марамица и један свежањ новчаница, који је био довољан не само за богат доручак, него и за превоз до куће… Десило се чудо словенске доброте…     

Наташа, је уз много среће оздравила. Са својом великом породицом она живи у веселом и гостопримљивом дому. Има дивну ћерку и свој омиљено занимање у чијој основи лежи комадић српске душе.     

Ко зна где је сада тај Србин? Дај Господе да ратна дешавања заобиђу његову земљу. Да његови  стари родитељи још много година ујутру пију шљивовицу. Да његова супруга, заборавивши на амерички „фаст фуд“, недељом пече српску гибаницу са младим сиром. А његова деца и унуци,  прелиставајући странице правих књига,  да читају Његоша и Пушкина. Дај Господе да буде срећан и здрав.     

Нису идеолози „новог светског поретка“ само за руског човека измислили стандардну негативну слику. Постоји и „српски“ стереотип кога у последње време посебно марљиво спроводе диригенти из Хага. На тој слици Србин је приказан са буквално свим измишљеним руским манама: као „похлепан, превртљив и окрутан“.     

Не, моји вечни противници! Ми такви нисмо, и никада такви нисмо били…  Неће бити по вашем мишљењу!     

Јер је жива Русија!  Јер је жива Србија!     

Превод: Редакција СРБског ФБРепортера     




 

Loading...

Косовский фронт