Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/22.1.2016/

Знаменити Срби на служби Русији – Свети Сава Крипецки

Источник: васељенска

Идеја за писање текстова о знаменитим Србима у историји Русије, потекла је од мојих руских пријатеља. То писање сам дуго одлагао, а «иницијалну капислу» за почетак рада на тој теми представљао је скандалозни интервју «Вечерњим новостима» (изузетно ниског интелектуално-моралног нивоа) Мајкла Кирбија, амбасадора САД у Београду. Дакле, док су по речима владике Николаја, српски синови одлазили на Запад са торбама препуним врлина, а враћали се са торбама препуним заблуда, са Истоком је било обрнуто – узајамна богољубива надоградња прожимала је многе српске великане у Русији, као и многе руске великане у Србији. Промислитељске, мистичне везе између Срба и Руса грађене су вековима и ни један непријатељ нити окупатор, није успео да те везе покида, па свакако неће ни Мајкл Кирби. У време татаро-монголског нашествија на Русију, моћна Србија Немањића помагала је на све начине православну браћу. Православна браћа су то вековима враћала са захвалношћу и враћају и данас. Исто тако, у време великих несрећа једног народа, његова истинска елита је налазила уточиште код своје браће, истовремено доприносећи развоју и јачању вере и културе братског народа. Тако је пад Византије и Српског царства изазвао прилив таласа једновераца-подвижника, градитеља, иконописаца и уопште културних делатника српских у Русију. Они су свакако приложили своју лепту у јачање и уздизање величанствене творевине коју данас зовемо «Свјатаја Рус». Са друге стране, тешко је било којим кантаром измерити огромни допринос руске емиграције која је пред црвеном пошасти запљуснула српске земље после Октобарске револуције. О неким српским великанима који су играли значајну улогу у историји Русије се зна доста, о некима знатно мање. Један од таквих о којима се у Србији мало зна, који је после пада Константинопоља (1453. године), са Свете Горе стигао у Русију (1454) преко немачких и литовских земаља (јужни пут преко територија које су освојиле Османлије био је много опаснији) био је и јунак наше приче – свети Сава Крипецки. Да подсетимо прилично необавештеног амбасадора, било је то скоро пола века пре «открића» Америке.

* * *

Кратак опис живота светитељевог

Један од поменутих путева преко германско-литовских земаља којима је у Русију стигао један број припадника српске национално-културне елите, водио је преко Пскова. Руски пријатељ, историчар, који ми је недавно поклонио књигу о Крипецком манастиру, после повратка са Ћоровићевих сусрета и утисака из «војводства Светог Саве» илити Херцеговине, рекао ми је у шали да је Псковштина у неку руку «руска Херцеговина, војводство од светог Саве Крипецког». После прочитане књиге о овом светитељу и о манастиру који је основао, видим да у шали мог пријатеља има и доста збиље. Са зебњом приступам писању о овом духовном горостасу, молитвено призивајући светог Саву Крипецког да просветли мој замућени ум, како би слабашном руком описао делић бисерног наслеђа овог штићеника вере Православне, који је представљао штит спасења свима који су му се молитвено обраћали. Основно житије светог Саве Крипецког написао је презвитер Василиј 1555. године, при Митрополиту Макарију Московском и Епископу Пимену Псковском.

Дакле, после пада Константинопоља, овај српски монах (нема директних писаних трагова о пореклу светог Саве Крипецког) долази у Русију и првобитно борави у манастиру Рождества Пресвете Богородице недалеко од Пскова. Када се почела проносити слава о његовом добродетељном животу и молитвености, прелази у лавру преподобног Ефросинија на реку Толбу, ради духовног уздизања. Усрдно је испуњавао сва послушања, па Ефросиниј увидевши пред својим очима велики светилник вере Православне, шаље свог омиљеног ученика Саву у удаљену пустињу на подвизавање у пустиножитељству. Велики духовних пожелео је свом духовном чеду да многе душе приведе Христу ради њиховог спасења, што се потом и збило.

Удаљивши се од Лавре свог учитеља на више од 15 врста (1), Сава је пронашао место насељено многим животињама и неприступачно за људе. Био је то невелики брежуљак окружен блатом, са околном шумом и језером, на коме је блажени Сава после молитве одмах почео са изградњом мале колибице. Ту је будући светитељ почео да живи, духовно и телесно се подвизавајући, пребивајући у молитви и посту и уздржању великом, «сузама својим оквасивши постељу своју». (2) Попут његовог небеског покровитеља Светог Саве Српског, и овај подвижник имаше дуго времена само хлеб и воду за храну, среду и петак пребивајући у потпуном посту и преданости молитви Господу. Немогуће је описати какву борбу су са демонима водили овакви подвижници, али чврста вера је увек призивала у помоћ чврсту силу Божију, па демони нису могли поколебати тврди камен вере Савине. Ускоро блажени на том месту почиње градњу храма посвећеног љубљеном апостолу Христовом Јовану Богослову (потом је јачањем манастира саграђен и параклис небеском заштитнику светитељевом, Светом Сави Српском), после чега се почела по граду Пскову и његовој околини проносити слава о трудољубивом животу, високом смирењу, умилним речима и поукама, уопште о свехваљеним делима његовим. Тако су се око блаженог Саве почели окупљати иноци, жељни заједничког подвизавања са светитељем, а он их је сретао и примао са љубављу као достојни ученик Христов. Одмах за њима, чувши за велике подвиге и смирење светитеља, ради духовне користи, у манастир су почели пристизати и књажеви и властела ондашње Русије и сви богољубиви житељи славног града Пскова. Светитељ је свима излазио у сусрет, поучавајући и силнике овога света да не понижавају потчињене своје, често подсећајући на речи Господње – каквим судом судите, тако ће вам бити суђено. Јачањем манастира и братије, светитељ за игумана поставља Касијана и братији одређује послушања, саставља манастирски Типик сличан светогорским Типицима, а слава о живом светитељу све више се ширила руским земљама.

Једно од првих чуда које је својом молитвом Господу сотворио светитељ, говори нам о још једној промислитељској улози Божијих угодника који су тада из Србије стизали у Русију. Можда највеличанственију одлику периода владавине светородне лозе Немањића, представља једна уистину Божанствена симфонија световне и духовне власти у периоду два златна века српске историје епохе Немањића. Управо ту симфонију коју је у Немањићкој Србији учврстио Свети Сава, а у земљи Русији «игуман све Русије» Сергије Радоњешки, молитвама свог небеског покровитеља наставља да учвршћује и Сава Крипецки. Тако је књаз Псковски Јарослав Васиљевич веома поштовао пустиножитеља Саву и несебично је прилагао многе дарове на градњу манастира. Једном је књаз са својом тешко болесном женом кренуо да прими молитву и благослов од светог старца. Међутим, пошто је Типик забрањивао улазак женама у манастир, блажени старац је послао изасланика да упозори књаза. Књаз је оставио свиту и сам дошао у манастир, клекнуо пред старца и замолио за опроштај због своје лакомислености. Видевши смерност књажеву, сам светитељ са игуманом и братијом манастира излази изван зидина манастирских, где су одржали молебан и благословили кнегињу, после чега се њена болест неповратно повукла. После овог чуда, књаз наређује да се построји мост преко великог блата до светитељеве обитељи. Тај мост се до дан данас зове Јарославов мост, наравно, данас до манастира води асфалтни пут, али је пут који је изградио књаз Јарослав и до данас очуван. Слика која предивно сведочи о јединственом духу Небеске Србије и Свете Русије.

Блажена кончина и обретење моштију

У дубокој старости и већ телесно изнемогао, светитељ је окупио око себе манастирску братију, још једном их поучио давши упутства свима и после примања светих Тајни Христових, у миру је своју душу предао Господу 30. августа (10. септембра по н.к.) 1495. године.

Шездесет година по упокојењу блаженог старца, Господ је јавио свету новог светитеља. Десило се то овако. Године 1554 по Рождеству Христовом, свештеномонах Исаија који је био пострижен у Крипецкој обитељи, после одслужене Свете Литургије је задремао и имао у сну виђење како оснивач обитељи Сава излази из гроба и обраћа се тројици монаха из манастирске братије. Разбудивши се, одмах је отишао до игумана и испричао чудесно виђење. Игуман је после молитве са братијом отишао на место где је у виђењу монаха Исаије устао светитељ и после краћег копања наишли су на храстов ковчег. И заиста, ум људски не може изразити оно што је Господ уготовио онима који Га љубе – братија је обрела часне и многочудесне мошти светитеља из којих се ширио предивни неземаљски миомирис. Свете мошти су пренете у нови ковчег, а одмах по обретењу моштију верни народ се почео окупљати у обитељи и узимати делиће са старог ковчега у коме су лежале мошти светитеља. Брзо су почела да се догађају чудесна исцељења, био је то почетак неизбројних чуда која су се касније догађала над часним моштима новопројављеног светитеља. Писцу житија, већ поменутом презвитеру Василију, о том догађају је причао сам Исаија коме се у сну јавио светитељ, побудивши га да напише житије светитеља. Од небројених чуда самог светитеља и каснијих чуда над његовим гробом, у овом житију описана су 22 чуда везана за овог великог угодника Божијег, а у књизи «Крыпецкая обитель» (3) описана су многобројна чудеса преподобног Саве Крипецког, нека и из нашег доба.

Најпознатије манастирске светиње

По откривењу моштију светитеља, игуман Теоктист 1555. године уместо старог дрвеног, започиње градњу каменог храма. Тада је на јужној страни цркве саграђен и већи каменозидани параклис посвећен првом срском Архиепископу Светом Сави, као и параклис Светом Сави Крипецком. Ту је још саграђен и параклис посвећен Петорици светих мученика – Евстратију, Авксентију, Евгенију, Мардарију и Оресту. Управо у периоду уздизања јединствене моћне руске државе – Московске Русије – манастири су представљали центре и важне спроводнике општенационалне вере Православне, културе, нових праваца у архитектури и уопште, манастири су играли велику улогу у политици уједињења руских земаља. Крипецки манастир је дао значајну лепту том сверуском уједињењу. Златно доба градитељства манастир доживљава у XVI веку, а најбоља потврда огромног угледа манастира у то време представља позив из 1598. године игуману Крипецког манастира Теодосију да присуствује избору Бориса Годунова за цара. Чудом Божијим, манастир је и током крвавог Ливонског рата био поштеђен разарања, што се не може рећи и за «Време смутње» које је потом уследило. Можда и због тога што се међу иноке «ушуњао» и Гриша Отрепјев каснији самозванац који је својом смутњом донео много муке и невоља народу и држави руској. Овај несрећни авантуриста описан је у делима двојице великана из Пскова – Пушкина и Мусоргског – у поеми, односно опери «Борис Годунов». Међутим, у исто то «Време смутње» у Крипецком манастиру је боравио још један знаменити гост Пскова – Алексеј Хозин – човек чија је смрт изазвала страшну народну побуну против самовоље присталица самозванца Лжедимитрија II, па је народ и духовенство протерало стрелце изван зидина Псковског кремља. Гроб Алексеја Хозина откривен је тек 2003. године, покрај главног улаза у саборни храм. Из овога се види колико је била државотворна, проруска, промосковска позиција братства Крипецког манастира, па не чуди да је после Смутње манастир дариван са два изузетна прилога – за звоник Крипецког манастира изливено је највеће звоно, а 1614. године манастир је добио ново подворје (да напоменемо да тада није било много манастира у Русији који су се могли похвалити својим подворјима). У манастирска подворја Крипецког манастира уписани су и манастир Великомученика Пантелејмона у Пскову, потом петровска фортификација такође у Пскову на обали реке Велике. И током XVII века Крипецки манастир је био међу најважнијим манастирима Псковштине, па постоје записи о дужем боравку у манастиру најугледнијих политичких делатника допетровске Русије. Средином XVIII века приметан је нови грађевински замах. Изграђена је нова капела изнад моштију светог Саве Крипецког, нови звоник… У XIХ веку је сазидана нова камена манастирска ограда, нова трпезарија, нова коњушница и стаја за стоку и читав северо-западни комплекс добија облик слова П, саграђен је манастирски хотел са 9 келија за поклонике… Такође, практично сви храмови Крипецког манастира су обновљени у другој половини XIХ века, а изграђена је и капела Алексеја човека Божијег. Манастиру је у другој половини тог века припао и храм светог Василија на Горки у Пскову. Почетком XХ века реновиран је главни манастирски храм посвећен Јовану Богослову, а 1907. године дошло је до разбојничког напада на обитељ када су убијена два монаха Крипецке обитељи.

Дакле, практично током читавог периода свог постојања све до револуционарне пошасти, Крипецки манастир игра улогу једне од најважнијих светиња Псковских, а манастирска братија током читаве историје свог постојања задржава славу једне од најпоштованијих манастирских обитељи Псковске земље, непрекидно и архитектонски надограђујући своје светиње.

Најпознатије манастирске светиње су иконе преподобног Ефросина Псковског, светог Јована Богослова, Светог Саве Српског, преподобног Саве Крипецког, мошти преподобног Саве Крипецког, мошти Корнилија Крипецког… Једна од највећих светиња манастира вековима је била икона коју је свети Сава Крипецки донео из своје Отаџбине Србије у Русију. Она се налазила на иконостасу главног храма и на њој је насликано погребење светог Јована Богослова, а са стране предстоје Свети Сава Српски и Свети Јован Златоусти. Икона је била опточена сребрном ризом, са мноштвом драгог камења и одсликаних звездица. У десној руци апостола Јована налазило се сребрно перо, а 1893. године за ову икону је израђен киот од никла. Ова икона је била иконописана на дасци од кедра.     

Разарање манастира и његова обнова     

Богослужења у Успењском храму прекинута су још 1918. године, јер су бољшевици оштетили Свети Престо приликом реквизиције манстирске имовине. Међутим, и у тим страшним временима братија није престајала да гради, па је 1921. године изграђена капела посвећена светом Николају Мирликијском, а 1922. године урађена је санација крова на Успењском храму. Манастир је коначно затворен 19. децембра 1923. године, а братија је подвргнута прогону, многи су ухапшени. Ускоро су и манастирска звона скинута са храмова и однета у непознатом правцу, једно време манастир је био седиште совхоза, а тридесетих година уништено је и манастирско гробље. За време Другог светског рата, манастир су као своју базу користили партизани. Крајем педесетих година ХХ века од манастира су остале само полуразрушене зидине главног храма и звоника и совхоз је престао са радом. Изградња капеле преподобном Корнилију започета је 1958. године, али је ускоро срушена, међутим у периоду 1958-1961. године, рађени су одређени конзерваторски радови. Ипак, тек осамдесетих година ХХ века, са променом односа државе према РПЦ, захтеви за обновом манастира добијају широку друштвену подршку.

И тако, прво богослужење у још разрушеном храму Јована Богослова, одржано је 10. септембра 1991. године. Први настојатељ у новом периоду живота манастира био је отац Дамаскин, који је рукоположен у монаха по благослову знаменитог Јована Крестјанкина. Колико су дивни и неизрециви путеви Премудрости Господње, говори податак да је отац Дамаскин пострижен у монаштво још 1974. године, управо на дан преподобног Корнилија Крипецког, о коме ће у наставку текста бити више речи (да напоменемо, то је било 35 година пре прослављења преподобног Корнилија за светитеља). Почела је обнова манастира и изградња пута, стигли су рестауратори из Москве који су спровели обиман научно-истраживачки рад и направили ексцизу пројекта рестаурације комплекса каменог ансамбла храма. Са озбиљнијом градњом почиње се 1993. године и врше се припреме за велики јубилеј – 500 година од упокојења оснивача манастира (1995). Свечаност одржана 10. септембра 1995. године у Крипецима претворила се у свенародни празник, уз учешће Архиепископа Псковског и Великолушког Евсевија и тадашњег губернатора Пскова. Тога дана освештан је први потпуно обновљени храм посвећен светом Сави Крипецком, али он није могао да прими све оне који су допутовали на празник и богослужење је вршено напољу, међу зидинама сабора. Следеће 1996. године почиње обнова храма Петорице мученика са параклисом Светом Сави Српскоме, а 1997. године манастир добија струју и завршава се параклис посвећен Првом Српском Архиепископу. Већ 2000. и 2001. године потпуно је завршена грађевинска обнова саборног храма светом Јовану Богослову, са параклисима Светом Сави Српском, Светом Сави Крипецком и Петорици мученика, а свечано отварање и прва служба у главном храму Јована Богослова, одржана је већ 10. јануара 2004. године. После тога урађено је још много на рестаурацији манастирског комплекса, али је и остало још доста да се уради. Манастир који је основао знаменити Србин у служби Русији и светом Православљу, и у наше дане добија нове светитеље. Тако се у време Божићних празника, у време празновања 2000-те годишњице од Рождества Господа нашег Исуса Христа, 10. јануара 2010. године, у задужбини овог знаменитог Србина празновало и прослављење преподобног Корнилија Крипецког, прозорљивца и чудотворца, који је прибројан лику светитеља Господњих РПЦ. Почетком ХХ века преподобни Корнилије је пророковао: «Ми нећемо имати Цара! Смениће га као лошег домаћина… Мене ће сахранити са главом окренутом ка северу… и све док моје тело правилно не сахране, у Русији ће бити невоља и туга…». До преноса моштију новог тајновидца Крипецког и правилне сахране са главом ка истоку, дошло је 23. јула 1997. године. Надамо се у Бога да ће се и други део пророчанства овог тајновидца о препороду Русије, до краја испунити.

Дакле, духовни горостаси, свети људи, градили су нераскидиве везе између Срба и Руса и те везе не могу покидати ни НАТО бомбардери. Ето због чега би пример светог Саве Крипецког могао опоменути и нечему научити и поменутог амбасадора. Но, по свој прилици он није у стању схватити да се зла воља свих силника кроз историју, на крају претварала у оружје за сопствено самоубиство. Житије Саве Крипецког, као и историјат његовог манастира, свакако су више него поучни. Између осталог, опомињу «номиналне» хришћане како у Србији, тако и у Русији, да за спасење није довољна само номинална припадност Цркви, него и оцрковљени живот. Такође могу да опомену и поједине данашње српске црквене јерархе да вера није само познавање теолошких постулата, него да је вера могућност живог општења са Богом и да се у ствари љубав према Богу и људима налази у основама свих црквених канона и заповести. Када се данас погледају фотографије обновљених храмова Крипецког манастира, свесни смо да је то знак Божије милости над Русијом и да је то знак да ће се остварити пророштво преподобног Корнилија да ће Крипецки манастир постати царска лавра, а над његовим гробом да ће стајати храм. Људима то изгледа немогуће, али је Богу све могуће, јер је диван Господ у светима Својим! Свети Саво Крипецки, моли Бога за спасеније твојих Отаџбина, Србије и Русије!




 

Loading...

Косовский фронт