Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.2.2016/

Протојереј Всеволод Чапљин: Треба да мењамо стварност према речи Божије истине

У интервјуу порталу Рустрана отац Всеволод Чапљин испричао је о проблемима Цркве, свом односу према збивањима у Донбасу и о томе какве одлике Руси треба да васпитавају у себи.

     

 

     

Оче Всеволоде, добар дан.

     

 

     

Ви сте конзервативац, и то радикалан, али се залажете за то да црквене општине имају могућност да саме бирају свештенике и ђаконе. Неки критичари у тој идеји не виде конзерватизам него, обрнуто, либерализам доведен до степена револуционарности, и оптужују Вас за покушаје да уздрмате Цркву, засновану на јединоначалију, и унесете у њу хаос. Шта бисте им одговорили? Како Ви видите спој конзерватизма и демократије у Цркви?

     

 

     

Ја сам заиста човек конзервативних убеђења и не намеравам да се додворавам либералном делу православне или световне јавности. Идеју коју сам предложио сматрам једним од путева ка томе да наш верујући народ, конзервативно настројен, у потпуности изрази своју вољу не само у избору свештеника и архијереја, него и уређењу црквеног живота уопште, у томе да се не допусти да се на црквене положаје прогурају либерални каријеристи без пастирског искуства. У цркви је хијерархичност одувек била спојена са саборношћу. Да, не треба црквени живот препуштати хаотичним расположењима гомиле или политичким манипулаторима, али у већини наших општина људи су прилично одговорни и неће дозволити да њима манипулишу. Сасвим је неосновано немати поверења у те људе, њихову мудрост, њихову хришћанску савест, њихову стварну бригу за црквени живот. Могућност учешћа световњака у избору свештеника, а свештеника у избору архијереја одбацују они који се, изгледа, уздају у искључиво елитне путеве образовања духовништва, који не воле свој народ и боје га се. И јединоначалије може доводити до крајности које су за цркву опасне, разорне. Када се за архијереја или свештеника именује човек кога општина уопште не познаје, а тим пре није спремна да га прихвати, што се често дешава, то је за цркву разорно и потенцијално опасно.

     

 

     

Вероватно је очито да људе у Русији последњих година више занима лична удобност него друштвене промене. По мом мишљењу, унеколико је утопистички у таквој атмосфери очекивати брз успех Ваше идеје о изборности свештеника. Рецимо, Вашу петицију на change.org потписало је 20-30 свештеника у читавој Русији. Како ће се, по Вама, даље одвијати та иницијатива?

     

 

     

Слажем се са тим да је малограђанска, потрошачка свест у друштву прилично раширена, многи људи више мисле о новчанику и трбуху, о сопственим себичним интересима, него о будућности света, земље, Цркве. Али морамо се трудити да то променимо, између осталог и већом црквеном и грађанском активношћу свештеника и световњака. Засад је петицију потписало 7 свештеника који су навели своја имена (а укупно 880 људи), али чак ни то није мало. Данас више није могуће подавити те људе због њиховог става. Ако им се прикључи више људи из редова духовништва, онда то, као прво, јемчи немогућност репресија без кобних последица по систем, а као друго, омогућиће организовано предлагање измена у оквиру Међусаборског присуства и започињање општецрквене расправе. Током те расправе предложене иницијативе, свакако, могу бити измењене, усавршене, али неће бити могуће да се сасвим одбаце, збришу са стола. Из тог разлога се не само надам променама у догледној будућности него сам и уверен да ће до њих доћи.

     

 

     

Који су горући проблеми савремене Руске Православне Цркве?

     

 

     

Проблема је јако много. Вероватно би сатима могли да се набрајају. Споменуо бих следеће. Одвојеност нижег духовништва и световњака од доношења многих кључних одлука у Цркви, у првом реду кадровских. Затвореност финансијских процеса на највишем црквеном нивоу. Оскудевање у кадровима духовништва. Познато је да се сада у многе богословије уписује њих 5-10, а често су то људи без озбиљног животног искуства и не знају да ли желе да постану свештеници. Изузетак су највеће централне богословије, али ни тамо готово да нема конкурса. Следећи проблем је потреба да се повећа ниво знања људи о својој вери. Узгред, тај проблем се сада постепено решава захваљујући обавезној катихизацији одраслих крштаваних, као и родитеља и кумова крштаване деце пре извођења свете тајне Крштења. Наравно, то су и потешкоће постојања једне вишенационалне Цркве у условима разних реалија у којима људи живе у разним државама – а наша Црква је заступљена у десетинама земаља. Јако желим да се надам како ће нам успети да, без обзира на различиту усмереност политичких процеса, сачувамо себе као једно братство у Христу, прихвативши притом све могуће политичке и националне појединачности, али ипак се не одвојивши од идеје изградње праве хришћанске цивилизације, која се разликује како од западне, и од исламске, и од свих других, по својим представама о вези моралности и права, свом идеалу друштвеног уређења, својој посебној улози у свету.

     

 

     

Како видите главне проблеме руског друштва – питање човеку који се дуго стручно бави међусобним односима РПЦ и друштва.

     

 

     

Први проблем је потреба да се изгради морална држава у којој би закон био не само друштвени уговор него и одражавао највишу истину која је непроменљива, пошто ју је дао непроменљиви Бог. Закон који крши ту истину постаје безакоње. То нису само моје речи, о томе је речено у Основима социјалне концепције Руске православне цркве – документу у чијој изради је крајем 1990-их година учествовала велика скупина заједно са садашњом Његовом Светошћу Патријархом. Моралност не може а да не буде основ државне политике у свим областима, од привреде па све до културе и јавних гласила. О томе је Патријарх добро рекао на недавном Светском руском народном сабору. Други проблем је јаз између елите и обичног народа. Међу првима има много људи који отворено презиру народ који их храни. Бивајући у многим областима, често сам чуо једно те исто питање: «Шта они тамо у Москви мисле?». Политичка, економска, културна и информациона власт мора да чује обичне људе и стварно им одговара, а не да се бави чисто формалним одговорима нити да сматра како људи ништа не разумеју. Трећи проблем је економска политика која још увек врло зависи од спорних и са мог становишта погрешних западних шаблона. Политички курс државе окренуо се родољубивим вредностима, док истовремено известан део бизниса и управљачке елите покушава да шири «аксиоме» које предлажу ММФ и Светска банка, «аксиоме» које сада оспоравају многи независно мислећи економисти и политичари на Западу. Треба покушати да се изгради квалитативно другачија глобална привреда, почевши од себе. У ту сврху има смисла одрећи се игре у оквиру система где новац прави новац и размислити о кооперацији, о бескаматним финансијским механизмима. Уверен сам да је успех сасвим могућ. Штавише, само одустајање од безизлазног модела капитализма има будућност. Четврти проблем је одсуство националне идеје. Народ је зна, она се сасвим може врло кратко срочити на папиру. Светски руски народни сабор много пута је покушавао то да учини. Уосталом, многи људи из власти и елите јако се боје да ће таква идеја бити срочена и нечега ће морати да се одрекну, мораће да преиспитају не само сопствене погледе, не само сопствене одлуке него и сопствени живот. И последњи, пети проблем представљају замор и знаци застоја у понашању елите и у целини у јавном животу. Ми не треба да се бавимо самоубилачким глупим конзерватизмом, већ да постижемо прави руски продор у мисли, државном преуређењу, привреди. Без тога ће људима живот бити неугодан, и убрзо ће уместо застоја доћи велики потреси, као што је увек бивало у историји Русије и других земаља.

     

 

     

У једном од недавних интервјуа позвали сте да се «не бојимо изношења најсложенијих тема црквено-државних односа у јавни простор». Које теме бисте желели да изнесете на широко јавно разматрање?

     

 

     

Треба поставити питање моралног стања елите, шта се дешава у личном животу тих људи, зашто се њихова имовина и рачуни налазе у иностранству, ко од њих од стране државе или бизниса учествује у корупцији, како те појединце приморати да се промене или оду. То није технички ни ускополитички проблем, то је морални проблем, о њему се не сме говорити без навођења конкретних имена. Нажалост, у последње време често се дешавало да се само смешимо тим људима, дајемо им црквене награде, истовремено схватајући да они погрешно раде, да морају бити срећни већ и онда када свештена лица о њима говоре 51% пријатних речи и 49% критичких, не ограничавајући се критиком само у кулоарима. Још једна тема коју треба покретати – то је обраћање пажње на обичног човека. Сада се многи људи обраћају Цркви тражећи да их узме у заштиту. Узмимо макар људе који су подигли хипотекарни кредит са девизном клаузулом, или који страдају од московских грађевинских фирми. Црква се труди да о њима говори на највишем нивоу, писменим путем се заузима за њих, а по правилу добија само формалне одговоре, ништа се не мења, и то је јако лоше. Ако не успемо да се изборимо за решавање проблема писменим обраћањем или кулоарским разговорима, треба изаћи пред народ и рећи – ево овај човек није у праву, он чини грех игноришући мишљење обичног народа. Најзад, нама је потребно државно уређење које је праведније и одговара менталитету нашег народа. Ја не позивам на непослушност властима и Уставу, али сам уверен да има смисла предлагати и разматрати његову промену. Неке промене сам већ предложио – између осталог, увођење положаја доживотно бираног императора и преношење значајног дела функција власти на локал.

     

 

     

Полемика око «Патријарховог сата» већ нам је свима поприлично додијала. Али ево богословског, вероватно, питања о личној безбедности. Треба ли Патријарху оклопни «мерцедес» ако, што сваки хришћанин из Јеванђеља зна, ниједна влас неће пасти с наше главе без Божије воље? Зар оклоп Предстојатеља не «приземљује» оне којима је речено – «не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити»?

     

 

     

Познато је да у савременом свету терористичке и друге опасне скупине покушавају да смакну пре свега вође. Често је смрт вође доводила до катастрофе огромних људских заједница. Зато Црква, наравно, доследно брине за Патријархову безбедност. Тако се поступа у свим највећим верским заједницама света и, како већ рекох, то се не чини случајно. Исувише су данас велике опасности. Уосталом, за многе није тајна да је и сам садашњи Патријарх претерану пажњу посвећивао питањима сопствене безбедности још и пре почетка патријарашког служења. Лично нисам склон таквом расположењу, премда је било и непосредних претњи. Сматрам да хришћанин према том питању треба да се односи са вером... и извесном лакоћом.

     

 

     

О Донабасу. Говорили сте да је «требало деловати одлучније, требало је издејствовати да становништво руског говорног подручја, Руси, оријентисани на Русију, не доспеју у тако понижено стање». Које сте конкретне мере имали у виду – војне, политичке, информационе?

     

 

     

Очигледно је да су у Украјини људи који себе сматрају Русима, који желе да говоре на руском језику и у званичном простору, чланови неких политичких странака, чланови организација опредељених за првенствени развој односа са Русијом, сада дискриминисани у погледу учешћа у политичком процесу, присуства на информационо-културном пољу, могућности утицаја на одлучивање и организовања друштвених акција. Део тих људи потпада под категорију руских земљака. Свака јака земља штитила би своје земљаке и оне који су јој наклоњени. Погледајте како се у сличним приликама понашају САД, Израел, Јерменија и читав низ других јаких земаља. Наравно да је примена силе најмање пожељан пут, али зацело постоји могућност да се читав даљи ток међудржавних односа, укључујући економске и дипломатске, доведе у зависност од тога колико сви споменути људи узмогну да сасвим поврате пређашњу улогу и пређашњи утицај у друштву. Узгред, то се тиче и политичких емиграната. Будућност свих тих људи је по мом мишљењу важнија од добити од нафте и гаса, важнија од односа са западним земљама, уз чији прећутни пристанак су споменуте скупине становништва Украјине избрисане из активног друштвеног живота. Уосталом, и међу украјинским десничарским националистима има људи које ће сада јамачно подвргнути политичком притиску. То су они који желе да граде хришћанску државу, они који се не слажу са диктатом неморалних снага које свој став прогуравају кроз западни утицај. Вероватно да многи не би хтели крајњу економску и политичку зависност од ЕУ и САД. То су људи на чије мишљење вероватно треба обратити пажњу, и њихову будућност такође не треба препуштати спољним снагама. Чак и ако ти људи данас не схватају да су испрва они подвргли политичким репресијама комунисте и русофиле, а надаље могу и сами доспети под репресије, зато што западним елитама нису потребни као самосталне политички активне снаге.

     

 

     

Мислите ли да је Русија могла да у Донбас уведе мировне снаге, исто онако смело као што је учинила у Јужној Осетији 2008. године, или је било неких озбиљних разлога да то не чини?

     

 

     

Свакако да је могла, зашто да не. Бојим се да је разлог био само један – вероватно се известан део наше елите уплашио Запада, уплашио да прекине односе са глобалним економским играчима, уплашио да не изгуби имовину и рачуне у иностранству. Таква врста страха уопште данас спутава Русију. Управо зато и говорим о нужности смене елите. Тај страх треба савладавати. Штавише, Запад би се на крају крајева помирио и са таквом варијантом развоја догађаја. Он по свој прилици није спреман за велики рат. Свакако, сада неки себе умирују – да, одговорили су само санкцијама, а могли су да искључе SWIFT, да одузму сву имовину у иностранству. Боље би било да је тако – брже бисмо опоравили сопствену привреду и политику.

     

 

     

У свом блогу износите смеле предлоге у погледу политичког преуређења Русије, на пример, избор императора – толико смеле да, чини се, застрашују чак и најватреније конзервативце.

     

 

     

У филму владике Тихона (Шевкунова) «Пропаст империје. Византијска поука» дивно се говори о томе колико је делотворан систем којим руководи изборни император и колико одговара менталитету православних народа. У савременом свету бих тај систем уравнотежио значајном самосталношћу области, преношењем већих овлашћења на локал, између осталог у економској политици, већим коришћењем референдума. Императору бих оставио улогу врховног арбитра, право да распушта владу и скупштину (коју бих, узгред, бирао међу члановима обласних законодавних тела), као и улогу врховног команданта, улогу врховног спољног представника. Владу бих потчинио споменутој скупштини коју надзиру области. Погледајте мој предлог изнет у фејсбуку и блогу «Православна политика». Ако се омогући достојно представљање таквог система у јавним гласилима, ако власт пристане на дијалог са народом о озбиљној уставној реформи, уверен сам да ће ту идеју многи подржати. Засад она није, штоно веле, промовисана управо захваљујући томе што је код нас прећутно стављен табу на разматрање озбиљних промена у државном и друштвеном уређењу.

     

 

     

Да ли бисте желели да учествујете у некој постојећој политичкој организацији или у стварању нове која би максимално одговарала Вашим политичким убеђењима – макар и неформално, пошто сте свештено лице?

     

 

     

Ја као свештеник не намеравам да улазим ни у какву политичку странку, али сам спреман за дијалог са свим људима, спреман сам да им предлажем идеје, да разматрам ове или оне идеје са њима – као што видите, неке од њих већ износим. Даће Бог да све то доведе до исправнијег подешавања нашег државног и друштвеног организма. И залажем се за либерално-конзервативну синтезу. Сматрам да у таквом преуређењу морају да играју улогу све снаге које уистину мисле и независне су, од комуниста до монархиста, од присталица либералне економије до оних који предлажу да одбацимо глобални финансијски систем.

     

 

     

У Вашем стилу има нечег старозаветног – извесне оштрине, строгоће, бескомпромисности, склоности да се проблеми решавају силом. Шта мислите о месту Старог Завета у животу савременог руског православног хришћанина? Или је осећање «старозаветности» изазвано Вашом симпатијом према Јеврејима, тиме што пратите њихов живот, у нечему завидите њиховом умећу да се боре за свој живот и веру, за своја права?

     

 

     

Бескомпромисност у вери мора да буде својствена хришћанину ништа мање, можда чак и више него човеку Старог Завета. Прочитајте Беседу на гори и читаво Јеванђеље – то је сасвим нетолерантан и нимало политички коректан текст, он искључује било какву расправу о плурализму истина, о једнакости свих путева ка Богу, о томе да ће наводно сваки човек ући у Царство Небеско и тако даље. Црква не треба да покушава да се свима свиди, она није странка нити канцеларија за продају модерне робе. Њој је важно да каже Христову истину, чак и ако 99% људи буде против, чак и ако се све заврши мучеништвом и чудовишним нападима. Не заборављајмо притом да Христос није дошао да укине старозаветни закон него да га испуни. Јесте, ми као посебан, Богу посвећен дан поштујемо недељу а не суботу, једемо свињетину, али много тога реченог у Старом Завету за хришћанина не губи актуелност, јер у супротном не бисмо поштовали свето писмо Старог Завета упоредо са новозаветним.

     

 

     

Ја се заиста са симпатијом односим према јеврејском нроду, од ране младости сам се дружио са многим његовим представницима, волим да певам песме на јидишу и хебрејском. Али, осим те личне симпатије, осећам и поштовање према јакој вољи тог народа, према његовој способности да живи по древним начелима вере чак и онда када су сви и све унаоколо против. Погледајте на одлучност ортодоксних Јевреја у одбрани свог религиозног начина живота, не само на личном нивоу него и на нивоу државног и друштвеног уређења. Погледајте и на исту такву одлучност муслимана и упитајте себе, православни хришћани: нисте ли можда исувише навикли да се додворавате променљивом свету – било у свом спољном изгледу, било у свом свакидашњем начину живота, било у устпцима моделима изградње друштва и државе које нисте ви смислили?

     

 

     

Стереотипи етничког понашања развијају се дуго, и нажалост, чешће услед историјских околности него вољног избора. И поред тога, човек је ипак способан да некако утиче на тај процес, да себе васпитава. Које одлике бисте Русима – православним, оцрковљеним и не нарочито – посаветовали да у себи развијају?

     

 

     

Вољу и одлучност засноване на вери и мудрости. Не треба да се прилагођавамо стварности већ да је мењамо по речи Божије истине. Хоће ли нам успети или не – ко зна. На крају крајева, хришћани нису социјални оптимисти и знају из непобитних пророчанстава да ће се све завршити тријумфом зла. Међутим, после тога ће уследити Божија победа у последњој бици. Тако да нас могу надиграти, победити, притиснути, уништити, али свеједно ћемо ми коначно победити. Главно је да не лишимо себе плодова победе, то јест да не кренемо путем лажи, зла, мирења са злом, обмане и самообмане.

     

 

     

 

     

Посрбила Сава Росић




 

Loading...

Косовский фронт