Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/9.2.2016/

О српско-руским односима кроз призму Православља

Источник: ФСК

Пријатељским братским вековним везама Срба и Руса бавили су се многи аутори, али та тема ни издалека није исцрпљена. Поготово ако имамо у виду период наше комунистичке историје, када се та тема свесно гурала под тепих. На жалост, по том питању ни евроунијатска Србија не заостаје пуно за Титовом Југославијом. Данас историја све мање личи на науку а све више на систем оцена који зависи превасходно од политичке коњуктуре. Глобална власт прекрајањем историје покушава да је искористи као инструмент како би свима наметнула свој поглед на свет. У овом тексту пишемо о неким моментима из руско-српске историје о којима се у нашој јавности веома мало зна или су тумачења одређених догађаја прилично противуречна. И да појаснимо речи из наслова – када кажемо кроз призму Православља, то нипошто не значи огрешење о историјску истину, већ напротив – то само значи да смо свесни да је последњих хиљаду година наше историје Православна религија представљала главну стваралачку друштвену снагу како руског, тако и српског народа.

     

 

     

ПЕЋКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

     

Улогу Промисли Господње у односима између Срба и Руса потенцирао сам лично у више текстова. Међутим, једна од најупечатљивијих историја о Промислитељским везама наших народа, мало је позната широј јавности. Ради се о историјату иконе Пећке Мајке Божије, из кога се види да је Сама Пресвета Богородица благословила нераскидиве духовне везе српског и руског народа. Према предању, икону је сликао апостол Лука у Гестиманији, покрај гроба Пресвете Богородице, 48. године по Рождеству Христовом. У Цариград је пренео у V веку Цар Лав Мудри где је боравила до пред крај IX века, када је однета у Херсон на Криму. Тамо је икону дочекао руски кнез Владимир, каснији Крститељ Русије и пред њом се крстио. Забележено је да је крајем Х века икона била у Великом Новгороду, одакле је пребачена у Никеју. Ту је Цариградски Патријарх дарује на благослов Светом Сави Српском приликом његовог хиротонисања и Свети Сава икону доноси у Србију. После преноса Патријаршије у Пећ, ова чудотворна икона се тамо смешта и добија данашњи назив – Пећка икона Мајке Божије. Дакле, Владимира Великог, Крститеља Русије и Светог Саву српскога, нашег духовног сверодитеља, а самим тим и руски и српски народ, духовно је сјединила под својим омофором Сама Пресвета Богородица.

     

 

     

О ПРОТЕЖИРАЊУ БУГАРСКЕ

     

Наравно, било је момената када је долазило и до извесних несугласица у руско-српским односима и то наши непријатељи обилато користе и надувавају, а поједини незнавени Срби из тога знају да извуку фразу која се на жалост често може чути – “А кад су нам Руси помогли”? Са данашње историјске дистанце може се рећи да је руска спољна политика погрешила извесним протежирањем Бугарске после ослобођења балканских народа од турског јарма. По мом скромном мишљењу, два су кључна чиниоца утицала на ту погрешку. Први чинилац је да руска дипломатија тада није схватала да једино Срби као народ, попут Руса, имају ИМПЕРИЈСКИ а не ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ менталитет. Руски империјски менталитет није сматрао “смртно” важним питање територијалног разграничења два словенска православна народа, рачунајући на њихове, како словенске, тако и религиозне везе. Међутим, код Срба као и код Руса, националне мањине у њиховим државама се осећају слободно, док код Бугара одмах почиње жестока бугаризација становништва. Други чинилац “бугарофилства” у руској дипломатији с краја ХIХ и почетка ХХ века, била је веома јака пробугарска пропаганда у Русији (да поменемо само злобног бугарофила Миљукова који се није устезао од отворених сплетки и лагања против Србије – о томе пише и сам Штрандман у својим “Балканским успоменама”), потпомогнута не само бугарским елементом, него и многим западним мешетарима, а касније и организацијама и фондовима. Свакако да Сорошеви фондови као пета колона у појединим земљама, нису никакав изум новијег времена. Улогу смутљиваца у Царској Русији су поред појединаца играле и поједине западне институције попут московског Карнеги фонда и сличних. Док просрпске пропаганде практично није ни било. И само захваљујући таквим истинским заљубљеницима у српски народ попут руског посланика у Београду Николаја Хартвига, српска ствар на руском двору је уочи Балканских ратова постала много познатија, боље осветљена и заступљена.

     

 

     

ПИТАЊЕ МОРЕУЗА

     

Међутим, чак и многи историчари често превиђају једну другу ствар – често несхватање положаја Русије, па и себичлук, од стране православних држава на Балкану. Рецимо, питање мореуза било је прилично нејасно како српским, тако и свим балканским политичарима. То питање је и данас нејасно огромном делу српске и не само српске интелигенције, чак и неким геополитичким аналитичарима. Када је 1912. године дошло до краткотрајног италијанско-турског рата, дошло је и до тронедељне забране пролаза бродова кроз мореузе од стране Турске и свакако најпогођенија том одлуком је била Русија која је само за пар недеља изгубила силне милионе. Бугарски цар Фердинанд (који често није скривао ни русофобију ни србофобију) сматрао је, ни мање ни више, него да мореузи треба да припадну Бугарској. Грчка се позивала на Византију и историјско право. Румуни због проблема у Бесарабији нису гледали благонаклоно на руско заузимање мореуза. Па и из Србије су се чула неозбиљна мишљења да би српским заузимањем Солуна тај проблем био решен. Дакле, када је било у питању ослобођење од Турака, сви балкански православни народи су то сматрали (с правом) светом дужношћу православне Русије. Али када је био у питању ВИТАЛНИ државни интерес и вековни сан Русије о коме је писао и велики Достојевски, све балканске православне државе су биле мање-више против руског заузимања мореуза. И заиста треба бити поштен, у многим ситуацијама су балканске државе зарад својих макар и оправданих али не и животних интереса, често пренебрегавале руске животне интересе и често прецењивале снагу Русије. То се посебно односи на период уочи Балканских ратова, када су балканске земље, нарочито Бугарска, упркос упозорењима Русије да се сачека, да после исцрпљујућег рата са Јапаном Русија још није спремна да ратује са удруженим непријатељем, разбуктале ратни пожар. Русија је била дубоко свесна да се Ватикан и германски фактор неће тек тако помирити са значајним проширењем православне државности на Балкану и да ће док се Русија потпуно не опорави, покренути велики ратни пожар. Иако је питање мореуза представљао најважнији могући интерес за Русију, она тај задатак није хтела решавати на силу и само сопственом иницијативом, али је била свесна да уколико тај моменат дође на ред, Русија мора бити за то спремна.

     

Хтели ми то признати или не, Балкански ратови против Турске нису били добри за руске интересе, јер се остварило оно од чега је Русија и страховала – велики пожар који ће после Балканских ратова изазвати Аустро-Угарска и Немачка ратом против Србије као најоданијег руског савезника. Русија је своје балканске савезнице упозоравала да би Русија тек 1916-1917. године могла бити спремна за такав рат, али јој није дато времена. И премда је Хартвиг био најомиљенији дипломата у историји српске државности, у самој Русији многи сматрају да је због своје огромне љубави према Србима понекад пренебрегавао виталне руске интересе.

     

Очекивања од Русије и са српске стране често су била претерана, међутим, треба рећи да од свих балканских држава (ово не пишем само због тога што је “кошуља ближа од џемпера”, него зато што је тако било) Србија у кључним историјским тренуцима никада није ишла против интереса Русије и била је спремна на максимална попуштања са своје стране. Уосталом, Србија је у четири рата била руски савезник, никада у рату нису били на супротним странама, а по питању несрећног Другог Балканског рата – Србија је тражила арбитражу Цара Николаја II, али је то Бугарска одбила. На жалост, ево већ целих век и по, скоро да се само германска мелодија може чути у свирци политичке елите Бугарске. Данас ту мелодију свирају и поједини српски властодршци, не дао Бог да та мелодија икада постане угодна за слушни апарат српског православног рода.

     

 

     

НЕЗАХВАЛНОСТ

     

Слава Богу да је стоту годишњицу од почетка Првог светског рата, Србија обележила и подизањем дивног споменика Цару Николају II у Београду, који су заједно освештали руски и српски Патријарх. Овде није згорег присетити се и једног срамног поступка српске политичке и црквене елите од пре 76 година. Након 25 година од почетка рата, на прослави јубилеја српске победе, 1939. године, зарад додворавања бољшевицима нису позвани ни један Василиј Штрандман који је имао званични статус, нити генерал Артаманов који је био званични руски царски војни аташе уочи и за време Првог светског рата. Да подсетимо, на тој прослави су говорили председник владе Драгиша Цветковић, Патријарх Гаврило Дожић и генерал Душан Трифуновић и ни једном речју нису поменути ни Цар Николај II, ни Царска Русија уопште! У свом писму од 19. новембра 1929. године, краљ Александар је писао Штрандману: “Уверавам Вас да се моја осећања према земљи, којој мој народ и ја дугујемо вечну захвалност, никада неће променити и ништа их не може ослабити. Ви ћете за мене увек остати представник те Русије”. Међутим, као да је после убиства краља Александра, српска политичка и црквена елита почела да заборавља спасилачку руку Царске Русије која је пружена Србији у једном од најтежих момената њене историје. Дао Господ да се тако нешто никада више не понови, јер жртва Цара Николаја II данас као сунце обасјава целокупни руски и српски род.

     

 

     

СОВЈЕТСКИ ПЕРИОД РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

     

Знамо колико је штете српском и руском националном корпусу донео комунистички период, али треба бити свестан да историјским процесима управља Промисао Господња и она свакако није била.бездејствена ни у совјетској епохи руске историје. Живот није стао са нестанком руског и српског монархизма, а у том периоду смо имали такође мноштво мученика, патриотских делатника, државотворних људи… Такође, руско-српске братске везе ни у том периоду нису прекидане. Срби никада не смеју заборавити херојство совјетских војника приликом ослобађања Београда 1944. године. Тада је преко 5 хиљада совјетских војника дало свој живот за ослобођење српске престонице од наци-фашизма.

     

 

     

УЛОГА ПРОМИСЛИ У ПОБЕДИ НАД ТРЕЋИМ РАЈХОМ

     

Пошто ово пишемо 2015. године, на седамдесету годишњицу велике победе над фашизмом који се данас повампирује, да кажемо пар речи и о улози Промисли у тој победи. Православни Србин треба да зна да се управо на празник Вакрсења Христовог 6. маја 1945. године, на згради окултистичког Рајхстага завијорила победничка застава руског војинства. Заставу су поставила двојица представника православних народа – Рус Михаил Јегоров и Грузијац Мелитон Кантариј. Дакле, на дан Васкрсења Христовог, на дан победе живота над смрћу, руска војска је победнички ушла у Берлин који је тада представљао видљиво оваплоћење сатанистичких антихришћанских сила зла, сила смрти. Православни Србин треба да зна да је предводник те војске која је 6. маја ушла у Берлин био Георгије Жуков, чији је небески покровитељ био Свети Георгије Победоносац. Треба да зна да се због Васкрсења Христовог сви остали празници померају за три дана, па је Свети Георгије те године обележен 9. маја, када је окултистички Трећи Рајх потписао капитулацију. Дакле, силе зла су потписале капитулацију на празник светог Георгија Победоносца, светитеља који се налази на грбу руске државе, светитеља који представља симбол непобедивости руског православног војинства. Па зар могу православни људи не видети велику симболику у свему овоме и не поштовати Дан Победе као уистину велики и светли празник?

     

 

     

СТАЉИН И ТИТО

     

Око личности Ј.В. Стаљина и у самој Русији још увек се воде велике полемике у интелектуалним па и црквеним круговима. Лично сам о томе писао у више наврата, у овом тексту само пар кратких закључака који се из те огромне литературе могу извући. Пре свега треба рећи да у искључиво негативном контексту о Стаљину пишу искључиво пролиберални духови и русофоби свих боја. Када је у питању руска традиционална конзервативна мисао, однос према Стаљину је много уравнотеженији. Морам рећи да ми је било веома чудно да о Стаљину у најмрачнијим тоновима пишу сви русофоби и србофоби овог света, па је то и био разлог да уђем у мало подробније изучавање те епохе руске државности. Оно о чему се у Србији мало зна, јесте чињеница да србофоба Тита као новог југословенског владара уопште није форсирао “комуниста Стаљин” него “демократа Черчил”. Чак је Стаљин за време самог рата покушавао да помогне и Југословенској влади у избеглиштву, док није постао свестан да је она у потпуности у канџама англосаксонаца. Гледајући из данашње перспективе, из перспективе српских националних интереса, постављам једноставно питање. Да ли неко заиста мисли да би била могућа тако разорна антисрпска политика унутар Југославије да је она, да се сликовито изразимо, остала под “Стаљиновим кишобраном”? Да ли би у таквој Југославији уопште биле могуће свакојаке операције по живом српском организму, да ли би било могуће такво черечење српских историјских територија, стварање покрајина-држава, насељавање Албанаца, прогон Срба са својих историјских територија, стварање вештачких народа, вештачких језика, вештачких цркава, борба против ћирилице, антисрпска историографија, прећуткивање геноцида, прећуткивање српско-руског пријатељства, итд., итд.,…?

     

Стаљин није био светац, али није био ни олицетворење ђавола. Стаљин није био Православни Цар, али јесте био државник који је сачувао независност и државност руску. Ојачао је моћ те државе и добио рат против окултистичког Трећег Рајха који је био покорио читаву Европу, чиме је одбранио право на живот великом руском народу и наставак његове историје. Дакле, данас заиста нема потребе за искључивошћу, нема потребе ни за похвалама, ни за критикама по сваку цену. Међутим, хтели ми то признати или не – руска државност се после револуционарне пошасти морала спасавати жељезном руком, како би се огромно евроазијско пространство спасило од потпуне пропасти и тоталног распада. И данашње јачање Путинове Русије не би било могуће без Стаљинове победе, прво над Лењином и Троцким, а онда и над окултистичким Трећим Рајхом.

     

 

     

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПОСЛЕДЊИМ РАТОВИМА НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

     

Не смемо заборавити ни руске добровољце у Републици Српској Крајини и Републици Српској из периода распада Југославије. На жалост, и о њима се веома мало зна у српској јавности. Многи од њих су дали своје животе за слободу српског народа и стварање Републике Српске и њихова имена не смемо заборавити. У Вишеграду и Билећи, српски народ им је подигао достојне споменике. Да поменемо Владимира Бакова, који је погинуо у Билећкој бригади и чији је отац, војни пилот Русије, завештао да после смрти такође буде сахрањен покрај сина у светосавској Херцеговини.Нека је слава руској браћи која су своју крв дала за слободу српског рода, а по речима великог Достојевског – из руске крви проливене за српску слободу, нићи ће и српска слава.

     

 

     

СРПСКА БОРБА ЗА РУСКО БУЂЕЊЕ

     

Српски народ је у време распада Југославије представљао својеврсног усамљеног витеза у борби против планетарног зла. Међутим, та борба је била изузетно значајна, имала је улогу сличну оној из 1941. године, када је српски устанак на Балкану одложио напад Немаца на СССР за неколико месеци. Дивљачко бомбардовање западних неонациста 1999. године као да је разбудило великог руског медведа из зимског сна, Јељцина је заменио Путин и – уследила је већ другачија и лепша историја. Прекинут је процес растакања руске државности и започет је процес поновног прикуљања руских земаља. Помоћ руске државе у очувању виталних српских националних интереса у периоду владавине Владимира Владимировича Путина, једноставно је немерљива. И не само руске државе, него и Руске Православне Цркве. Надамо се у Бога да ће ускоро почети и процес поновног прикупљања српских земаља. Дакле, као што видимо, Промислитељска улога руско-српских братских веза не прекида се ни у наше дане…

     

 

     

     

 

     

Ранко ГОЈКОВИЋ 




Просмотров: 1388