Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/10.2.2016/

Oдговор цара Ивана Грозног Јану Рокити

     

У пролеће 1570. године поглавар пољско-литванског престола Сигисмунд-Август упутио је Ивану Грозном своје посланство са циљем да закључи примирје између Русије и Пољске. Међу посланицима се налазио и проповедник Јан Рокита, који је позван да би вршио богослужења за протестанте у саставу дипломатске свите. Пастор Јан Рокита, Чех, родом из Љутомишља, у општини чешке браће која су живела у Пољској, сматран је једним од најагилнијих чланова. Стекавши образовање у Немачкој, Рокита је добро знао латински, немачки и словенске језике, владао је вештином беседништва, и не једном узимао учешћа у разним споровима о вери, уобичајеним у тадашњим протестантским токовима. У раздобљу које описујемо, општина чешке браће се у својим религиозним погледима умногоме ослањала на немачки протестантизам, на учења Лутера и Калвина. Један од смерова делатности те општине било је и стремљење ка ширењу својих ставова међу другим верама, не само на Западу већ и у источним хришћанским земљама. Дана 10. маја 1570. године у Москви, у царској палати, уз присуство краљевских посланика, руских бољара и вишег свештенства, одржан је диспут између Ивана Грозног и Јана Роките. Грозни је свом опоненту дозволио да говори смело и отворено, затражио од њега да изложи суштину свог учења и задао Јану Рокити неколико питања о основним поставкама његове вере. Саслушавши излагање Јана Роките, Грозни је наложио да се оно запише и обећао му ускоро дати писмени одговор, где ће оповрћи догмате које он излаже. Тај одговор послат је Рокити већ 18. јуна 1570. године.

     

Одговор цара Ивана Васиљевича Грозног познат нам је данас у три преписа потпуне редакције и једном препису скраћене редакције потписане псеудонимом Грозног – «Партеније Јуродиви». То је једно од малобројних дела Ивана Грозног која су стигла до нас преко рукописа из 16. века (два преписа), и то представља значајан аргумент у полемици око оригиналности стваралачког наслеђа Ивана Грозног. Осим тога, постоји и латински превод Одговора Грозног, начињен убрзо након што га је добио литвански протестант Ласицки. Руски текст Одговора Грозног (обе редакције) био је издаван четири пута: два пута према настаријем препису из Холмске богословије, који се данас чува у Харварду; једном га је издао А. Попов према препису из своје збирке (ПГБ, ф. 236, бр. 19), такође из 16. века, и једна кратка редакција – према препису из збирке Уварова (ГИМ, Ув. 423).

     

Одговор Јану Рокити издваја се од осталих списа Ивана Грозног пре свега по особености свог жанра и тематике. Жанр – расправа о вери, и тема дела – оспоравање протестантских догмата и заштита православља – диктирају писцу и тон посланице, и одређене особености аргумената коришћених у расправи. Иван Грозни се при писању свог одговора ослањао на писани извор – запис излагања Јана Роките, и отуд се у делу често срећу позивања на тај извор: «А што пишеш…» итд. Истовремено, у делу је верно пренета усмена природа жанра расправе о вери: на сваку тезу опонента Грозни даје антитезу и широко је образлаже. Са те стране ово дело је у највишем степену жанровски доследно у поређењу са осталим стваралаштвом Ивана Грозног. Одговор Јану Рокити поседује многа својства живописног особеног стила Ивана Грозног. Као и у преписци Ивана Грозног са Андрејом Курбским, и овде има ироничног односа према сабеседнику, и заједљивих израза, преузетих, додуше, из Светог Писма – онагри, аспиде глухе, јарчекање; има мешања свечаних, сувопарних израза са простим говором. Па ипак, најизразитију одлику стила Одговора Јану Рокити представља потпуна истоветност Ивана Грозног као писца и као личности. Овде Грозни иступа не толико као властодржац, већ и као заштитник и проповедник православља, те зато у делу нема, на пример, самоунижења и јуродивости, својствених другим његовим текстовима, већ преовладава покровитељски, поучни тон учитеља вере.

     

Расправа Грозног са Јаном Рокитом води се око основних питања у којима се разилазе учења протестантизма и Православне Цркве: о неоспорности поставки Новог Завета, о значењу старозаветних заповести и обреда, о лутеранском схватању оправдања вером, о посту, о светитељима и апостолима, о литургији, о монаштву, о поштовању икона. Тако је целокупна друга реч цара посвећена побијању протестантског одрицања Светог Предања, тј. дела црквених отаца, и закључака Васељенских Сабора. Разматрајући та питања, Грозни још једном показује своју образованост, изванредно познавање текстова Старог и Новог Завета, патристике, историјске литературе, хагиографије. У његовим аргументима преплићу се цитати из Новог Завета с описима историјских личности преузетих из Хронографија, литургијски текстови с апокрифним легендма, позивање на старозаветне реалије и житија византијских светитеља. Образованост и начитаност писца најизразитије се одражавају у поглављу о поштовању икона. Ту Грозни показује познавање практично свих византијских и руских извора посвећених тој за православље толико значајној теми. Треба истаћи да су сви текстови, на које се Иван Грозни позива ради аргументовања у корист поштовања икона, потом ушли у састав «Зборника о поштовању икона» који је изашао 1642. године као једно од првих штампаних издања Московске штампарије.

     

У 7090 (1582). години, у дане благочестивога цара и господара све Русије и великога кнеза Ивана Васиљевича долазио је из Рима од папе посланик по имену Антон и говорио господару од <у име> папе, да руски народ, хришћани, не живи у вери, не по проповеди јеванђељској и не по учењу апостолском, и тражио од господара <да сазове> сабор, да би говорио о вери и поучио. Одговор је господарев: «То су нам свети апостоли и свети оци заповедили, да не буде осмога сабора до доласка Господњег, када ће се Он јавити у слави и васкрснути све који <беху> од века, и тада ће се открити помисли срца и постаће видна свачија вера и дела свих људи, шта је сваки учинио; а какво је твоје учење – ти нам подај <о томе> писмо, и ми ћемо о томе поразмислити и наредити да се папи одговори»1).

     

Одговор господарев

     

Заправо ти нисам ни намеравао одговарати, као што ти и пре рекох, јер ти питаш запиткивања ради а не вере ради, јер Господ наш Исус Христос учио нас је: «Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње»2), то јест не дајте свете речи псима неверним и неверујућим у Свето Писмо; <не приличи> божанске речи пред њима изговарати и Божанске догме исповедати пред њима, јер недостојни су слушања Божије речи. Воде живот попут паса, и својим лавежом и злобом духовну срж човека прождиру и растржу, попут свиња у каљузи по нечисти се ваљају и у гнусоби пребивају3). И зато не приличи бисерје речи пред њима расипати, јер неће само на речи насрнути, већ ће и учитеља растргнути. У бешчашће су тако погружени да ће, ако су пре поуке нешто чинили, тим пре то исто након поуке чинити. И тако реч спасења постаде узрок пропасти. И још тај исти божански апостол Павле у Посланици Титу каже: «Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио»4). И зато ти не хтедох одговарати. И због мноштва послова око мог царског управљања тешко ми је сада у таквим беседама по Божијем Писму упућивати те истини, «јер ми не би достало времена кад бих стао казивати»5). Зато ћу ти кратко рећи, да не би помислио како ми није познато какав си отров ти излио, или да вам се не учини како ја не знам шта да вам одговорим, и да не умем вашим речима своју реч супротставити, или да не знам Писмо, или да сам се тами саблазни ваше покорио и унинија допао, или с насладом вашу науку примио, или како међу нама нема истинских хришћана, таквих који би знали истину о тајнама хришћанским. Да то не би посумњали, укратко ћу вам рећи.

     

Прва моја реч

     

О вашем учитељу Лутеру6): како је њему допало, у животу своме, достојно име да стекне. Ваистину се он зове Љутер, јер је љут. Јер је љуто, љуто је на угаони камен; Христа7), насртати, и Његове божанске законе рушити, и проповеди божанских Његових ученика и апостола ништити, и законе светих отаца преиначавати. На све начине се довијате како бисте читаво Свето Писмо лажно исповедали. Као што Сатанаил беше свргнут са небеса и уместо светлим анђелом, тамом и обманом га назваше, а анђеле његове бесовима именоваше – тако и ви. Као што је бесовском родоначелнику име Сатана, тако је и првом међу вама име Љутер, и као што анђеле његове бесовима прозваше, тако и вас – сплеткарошима8). Како говори сасуд изабрани, апостол Павле: «И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у анђела свјетлости, тако се и слуге његове <претварају да су> слуге праведности»9). Како рече учитељ наш Исус Христос: «Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их»10), то јест по учењу њиховом – ко је од Бога и које учење је лажно (а не онако како ће нам рећи учитељ у одежди смирења, а изнутра заударајући на злобу учења грешника порочних). Као што је речено у Јеванђељу по Јовану: «Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају»11). Тако и ви, пошто сте преко плота божанског учења прешли и на учитељско место стали, својим наукама Христове словесне овце, које је Он својом часном крвљу искупио, попут лопова крадете и упропашћавате, јер на врата нисте улазили ни по чијој заповеди. Тако и вратар Христос говори врховном апостолу Петру: «Напасај овце моје». И то је Он трипут објавио због троструког одрицања његовог, показавши свима начело покајања12), а ви сте одбацили могућност спасења путем њега. И још на другом месту каже <Христос> врховном апостолу Петру: «И даћу ти кључеве Царства Небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима»13). И након тога божански апостол Петар прими власт од Владике свих Христа, и тако је пренесе својим ученицима, и епископе по градовима постави, то јест оне који обилазе14), и тако је то дана данашњег. Али они су на врата ушли, и вратар Христос им отвори двери, и напасали су стадо Христово сваки према својој моћи. А ви, јер сте се својевољно јавили и на пастирство посегнули, а на врата нисте ушли, зато се лоповима и разбојницима називате. На томе ћемо и <стати>.

     

Друга моја реч

     

Називаш себе хришћанином. Нас је, пак, Громов син15) научио: «Ако неки не признају Исуса Христа да је дошао у телу, и ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се с њим. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима»16). Ни по овом Писму ти ниси хришћанин, јер Христово учење наказиш, а науке светих апостола и светих отаца одричеш.

     

Трећа моја реч

     

Писао си и о томе како си, тобож, науковао да сваки хришћанин треба имати истинску веру у сва света Писма, у све чему нас пророци и јеванђелисти и апостоли поучише и у Писмима нам предадоше, у чудесима великима запечатише. А ви сами, чему учите, то и рушите, пошто сте сва правила светих отаца изопачили и одбацили. Господ наш Исус Христос у Јеванђељу каже: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.»17) Гледај, како се обећава: «до свршетка вијека». Где су сада апостоли? Није ли сам Он рекао – тамо где труп божанског Његовог оваплоћења са Оцем лежи, тамо ће се и Божански орлови апостоли окупити18). Или сада нема Христа међу вернима? Тога не може бити, и тога ради посла <апостоле> и рече: «до свршетка вијека», а не рече: «до свршетка вашег <века>». Они су се, пак, као добри трудбеници, благодати Владикиној послуживши, на небеса узнели, радујући се. Господ наш Исус Христос, извршивши тајну Свога Промисла, пославши божанске ученике и апостоле да проповедају, и за њиховог живота, и после њих, и до дана данашњега пребива са вернима – и до свршетка века, до другог Његовог доласка, кад ће <Он> доћи да суди живима и мртвима. Према истинитом обећању пребиваће Он са вернима, јер Својим божанским страдањем извршава тајну Промисла Свога учовечења, молећи Оца Свога за ученике и за читав свет, говорећи: «Као што Ти Мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет, и Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао»19). Видиш ли каква је величина светих отаца? И Господ наш Исус Христос није се Оцу Своме молио једино за ученике, већ за све оне који верују у Њега благодарећи њиховом учењу. Да би се и они, кроз њих, сјединили с Оцем, и Сином, и Светим Духом неразлучно – не суштаством, већ вером и испуњавањем заповести Христових, и кушањем блага Царства Небескога. Зато људи могу бити с Богом и у Богу пребивати, испуњавајући Његове заповести, као Отац у Сину и Син у Оцу. А у Јеванђељу по Марку каже Господ: «А знаци онима који вјерују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће»20). У изобиљу ћеш тога наћи, што извршише Божански оци. Свети Василије Велики, док је био архиепископ у Цезареји, дао је <могућност> богоносном Јефрему Сирину21) да молитву <написану> на асирском језику изговори на јелинском, што ће рећи грчком. Пуно је таквог у Божанском Писму, ако усхтеднеш, пуно ћеш <таквога> наћи. Да нису били истински пастири и да нису на врата дошли стадо Христово да напасају, не би извршили она јеванђељска чудеса што их је Христос речју проповедао. И како ви учите чувању вере по свим Писмима светих <отаца>, кад сте сами божанско Писмо унаказили и одбацили?

     

А оно што о чудима пишеш, за то сасуд изабрани апостол Павле у првој својој Посланици Коринћанима каже: «Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим»22). А да сте верујући, ви бисте веровали у Божанско Писмо, а не бисте се чудесима дивили. Како је у Јеванђељу по Јовану речено: рече Исус Јудејцима што му дођоше: «Не тражите Ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни»23). Како каже сасуд изабрани апостол Павле у Посланици Јеврејима: «Умом бејасте попут дјеце, и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању праведности, јер је дијете»24). Тако и ви: чудеса прихватате, као млеко, а моћ Писма не разумете, као јаку храну. И још исти тај Павле каже у првој Посланици Коринћанима: «Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост»25). На томе ћемо и <стати>.

     

Четврта моја реч

     

А то што написа о 10 заповести из Мојсијевих Закона поновљених26), то су и божански апостоли одбацили; само се две заповести прихватају: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе»27). А ви сами <то> не чините. Јер Јован Богослов каже: «Онај који говори да у Богу пребива, дужан је да и сам тако живи као што поживје Исус Христос, Син Божији»28). А ви сте све одвргли и <угађајући> свом неуздржавању живот уредили. А осталих речи што се тиче, казаних у Законима поновљеним, ако је нужно придржавати их се, онда је нужно и обрезивати се и свих Закона Мојсијевих држати се (зато ви и јесте жидовствујући, <што> не доликује истинским хришћанима)29), <све> то је Христос тајном свог Божанског оваплоћења срушио и Нови Завет као закон установио. И како рече Јован Богослов: «Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа»30). Павле пак у Посланици Јеврејима каже о Законима поновљеним: «Јер да је први завјет био без мане, не би се тражило мјесто за други»31). Другим речима, мада је Нова Благодат хришћанска била после <Закона>, ипак је Благодаћу Христовом истина показана, и зато се првом назива. А Стефан првомученик, стојећи на исповеди, казао је о Законима поновљеним у Делима апостолским: «<Ви> који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте»33). А Павле, сасуд изабрани, у Посланици Јеврејима каже: «Мојсеј пак бјеше вјеран у свему дому његову као слуга, за свједочанство онога што је имало да се каже, док је Христос као Син над домом његовим; а његов дом смо ми»34). Зато не доликује истинским хришћанима јеванђељско учење оспоравати позивајући се на Законе поновљене (што јесте одступање невољама бременито), и поново са Јудејцима Христа да разапињу. Павле у Посланици Галатима пише о обрезању: «Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити»35). Зато си, примивши из Закона поновљених малу или велику реч, мимо јеванђељских учења, одступио од Христа. А то што си написао о вери, о молитви и о служби Божијој (запетљао си се око службе с крстом), и о вечери Христовој, и оно што си написао о поглављима из Матеја, па и нама су проповеди апостолске и предања <светих> отаца познати и <знамо> како их ваља испуњавати. Него смо те ми молили да нам о томе приповедаш како ти то испуњаваш и како друге поучаваш. Ти нам то ниси показао. На томе ћемо и <стати>.

     

Пета моја реч

     

А пишеш и то да се због Адамовог пада сви ми рађамо у плот оденути и на смрт осуђени. И зато Бог Реч постаде тело и усели се у нас36). Зажелевши да помилује заблуделог човека, удостојио се Бог да постане Човек, <родивши се> од Пречисте Дјеве Марије. Јер је смрт царевала од Адама до Аврама, од Аврама до Мојсија, а од Мојсија до оваплоћења Христова. И не беше <само> за грешнике то царство смртно, јер и праведници до Христова оваплоћења на смрт беху осуђени и одлажаху у ад. После оваплоћења Христа смрт <више> није имала такве смелости, јер је Бог наш Исус Христос отворио нов и прост пут, и онима који раде за добробит и онима који истински верују у спасење. Сада смрт нема никакву власт, а сви праведници, као уснули, прелазе у Царство Вечно. Не могу их задржати ни небески дуси, јер они врлинама сијају јаркије од сунца, и никако их не могу задржати непријатељски дуси, јер у праведнику ничег свог не могу наћи. Како вели Господ наш Исус Христос у Јеванђељу по Јовану: «Јер долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа»37). Тако су и ти <праведници> кренули стопама Христовим, и кнез овога света ничег <у њима> неће наћи. И зато смрт нема власти над њима. А они који по својој вољи <у искушење> падају, царству се смртном покоравају, и на овом свету болно и мучно им се душе од тела одвајају, а на оном бесконачне муке примају. Јер Господ наш Исус Христос створи човека слободног, какав и Адам беше до пада у грех, идући стопама Христовим. Грех Адамов се животом праведника искупљује, и смрт над њима нема никакве власти. Од грешника, пак, или одступника од вере неће се само за Адамов грех тражити, већ и за сопствене пороке, и ради својих грехова двоструко ће се мучити. Над њима смрт као и пре има власт, и још се од њих тражи и одговор за неизвршавање заповести Христових. Како је у Посланици Римљанима <речено>: «Што смо криви ми, и Јудејци и Јелини су сви под гријехом»38). А пре тога је написано: «Јер Бог не гледа ко је ко»39). Као што исти тај свети апостол Павле у Посланици каже: «Бог не гледа ко је ко. Варварин и Скит, роб и слободњак, мушкога рода и женскога – сви су једно у Христу у дјелима добрим»40).

     

А оно што пишеш да нико себе ничим избавити не може, ни својим учењем ни делима добрим, и позиваш се на Посланице Римљанима и Галатима: «А ономе који ради, не рачуна се плата по милости него по дугу; ономе пак који не ради, а вјерује у Онога који оправдава грјешника, рачуна се вјера његова у праведност»41). А што у Посланици Јеврејима говори <апостол Павле>: «А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који вјерују на спасење душе. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој стари примише добро свједочанство. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани Ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивог. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сâм Бог прихвати даре његове. Вјером Авраам послуша када би позван да пође у земљу коју је имао да прими у насљедство, и пође не знајући куда иде. Вјером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди. Вјером Мојсеј када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове; и више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу гријеха. Сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду. Вјером он остави Египат, не побојавши се јарости цареве, јер се чврсто држаше Невидљивога, као да га види»42).

     

И шта Јаков говори у Саборној посланици: «Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва? Авраам, отац наш, не оправда ли се дјелима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вјера садјејствовала дјелима његовим, и кроз дјела усавршила се вјера? И испуни се Писмо које говори: «Авраам повјерова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божији назва се». Видите ли, дакле, да се дјелима оправдава човјек, а не само вјером?»43) И шта нам је сада чинити са тим апостолима, кад Павле пише о вери, а Јаков – о делу? Или, мислиш да је распра била међу њима? Не, <није распра> већ сагласје велико. Један је учвршћивао дела, други је веру утврђивао. И благодарећи обојици, беше општа корист људима за спасење – у вери и у делима. Види још и то да је тај исти апостол Павле и веру исповедао и дела утврђивао. Да Авељ није жртву принео, не би добио сведочанство да је праведан. Да Енох није пренесен, не би био веран. Да Ноје није ковчег сачинио, не би поверовао. Да Авраам није дошао у Земљу Обећану, не би поверовао. Да Сара није родила Исака, не би веровала у рођење семена. Да Авраам није довео Исака на жртвовање, не би поверовао да Бог има моћ васкрсавати из мртвих; и зато га прими <Бог> и пријатељем Божијим назва се44). Погледај и самог апостола Павла, који пише о делима: «Гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат. Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако! Ми који умријесмо гријеху, како ћемо још живјети у њему? Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ходили у новом животу»45). Видиш ли да добрим делима треба Богу угађати?

     

А уколико, свагде говорећи, ти изврћеш <мисао о томе> да је једино кроз Господа Бога нашега Исуса Христа <могуће> утемељење спасења људима, ти самим тим одступаш од предања отаца, неразумно говориш, ни о чему не сведочећи. О томе писмо овако каже: «Јер темеља <другога> нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»46), и то у хришћанству јесте основ за утврђивање вере и извршење дела. Апостоли и оци, као учитељи предобри, упућују нас на <спознају> Божије воље, откривају тајну неупућенима и управљају ка Богу. Као што апостол Павле пише Тимотеју: «Јачај у благодати која је у Христу Исусу. И што си чуо од мене пред многим свједоцима, то предај вјерним људима, који ће бити кадри и друге научити»47). Видиш ли како треба бити водич и наставник, и друге учити? А сви водичи и наставници нису на свом темељу судили, већ су на Христов темељ све свели, јер је Христос свему почетак. И апостол Павле у Посланици Коринћанима каже: «Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»48). И у Посланици Тимотеју он поново каже: «Захваљујем Христу Исусу Господу нашему који ми даде моћ, што ме за вјерна прими, поставивши на служење, мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник, али бих помилован, јер то из незнања учиних, у невјеровању; али се још више умножи благодат Господа нашега са вјером и љубављу у Христу Исусу»49).

     

Дакле, Господ Исус Христос је заступник људи пред Богом и Оцем. Адамов грех се поништава кроз оваплоћење. И они који до крштења не знадоше шта чинише, и они се прочишћавају Благодаћу Христовом и попут новорођенчади, изашавши из крстионице божанског крштења, неће на себи имати никаквога греха после крштења, и дужни су држати се свих заповеди. Ако их се ко не држи, то њему, грешноме, Христово оваплоћење неће донети користи. Јер ако је Владика страдао за робове, како онда ми нећемо страдати за Владику и заповести <Његових> се држати и испуњавати их! Господ наш Исус Христос каже: «Ко Мени служи, за Мном нека иде»50). И још: «Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на небесима»51). Виде ли како <Господ> заповеда да не будемо лењи у чињењу добрих дела? И још на другом месту каже Он: «Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско»52).

     

<Ако си> о Галатима тако написао, тиме сам своју славу оповргаваш. Јер то је написано у Законима Поновљеним, да би се оповргао први Закон Мојсијев, којему ти прибегаваш. А што си написао како Јован Претеча прстом показује и говори о Сину Божијем: «Гле, Јагње Божије које узима <на Се> гријехе свијета»; и о томе сам ти горе писао. Бојим се много да ти причам, да ме не би као Јуду осудили јер непријатељу откривам тајну. И како рече божанствени апостол Павле у Посланици Филипљанима: «Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско»54). Навешћу још и усклик тројице младића, <упућен> цару Навуходоносору55): «Има Бог свемоћни на небесима, и Он нас може избавити из пећи огњене, ако не будемо ни боговима твојим служили, нити се поклонимо златном лику који си поставио»56). Желим вашу нечасност ћутањем победити, као што је Христос <победио> Пилата и архијереје, а не дугачким говоранцијама. То што сте допустили незаконити брак – то је неуздржаност у насладама, угађање трбуху и похоти.

     

А оно што написа, западајући у јерес, о оваплоћењу Речи Божије, да је Син Реч Божија почео постојати <тек по Рођењу> од Пречисте Богородице, то апостол Павле у Посланици Филипљанима о томе каже: «Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек»57). Видиш, није се ко други оваплотио од Приснодјеве Марије, већ Реч Божија савечна Оцу и Духу, <Христос>, оваплотивши се ради нашега спасења, узајмивши плот од Пречисте и Приснодјеве Марије, Он, јединствени, сабезначални Син Оца и јединородни Његов, оваплотивши се од Приснодјеве Марије ради спасења. «Да се свако дијете мушко које најприје отвори материцу посвети Господу»58). Савршен Бог и човек.

     

А о страдању Христовом, и о васкрсењу, и о вазнесењу, и о седењу с десне стране Оца, то нам је познато. А како ти то разумеш, о томе ниси написао. То што Христос узима учешћа у нама и, како рече апостол Павле, <Он> свагда проповеда ради нас, како ти то читаш? Ако ти верујеш предањима апостолским, у какво их звање постављаш и какве им почасти одајеш – њима, који су нам такву тајну открили и правом путу нас упутили и поучили? Какве почасти им приличи указивати?! Ако мајстора за злато сретнеш, или земљомера, или неимара, оне који се у наукама усавршавају, или који здања подижу, или каменоресца, или било кога још од простих занатлија – уважавамо их као учитеље и наставнике што нам премудрост открише и поучише нас како живот да устројимо. И ако они за пролазна и краткотрајна умовања с таквом чашћу признања стичу – у вашим земљама мајстори за злато и сребро, ако створе какво дело, према вредности израде примају нарочито много, – дакле, ако су ти <мајстори> достојни таквих почасти, како онда можемо ми да не поштујемо оне који нас благочестивости уче, и мудрост познања нам откривају, и ка Христу нас упућују! Зар и твојој речи, као <речи> Писма, веровати? И да нису написана Јеванђеља, како бисмо схватили Промисао Речи Божије? И да апостоли нису поучавали и Посланице да нису писали, како бисмо разумели Реч Божију, људима ниспослату и људе ка Богу што узноси? Ко је достојан части, и поклоњења, и похвала ако не Божанствени апостоли и свети оци, што таквим светлом осветлише душе наше и умножише талант што им Господ даде и велику корист стекоше? Ми пак, истински хришћани, верујемо да је Христос Бог наш заступник пред Богом, и зачетак спасења, и посредник људи – пред Богом и Оцем. А ми, створења Његова и слуге, чезнући за Његовим спасењем, Њему се поклањамо са Оцем и са Пресветим Духом, у једном суштаству и у Три Лица, и молимо се, и славословимо, и славимо Га на вјеки, и молимо отпуштење грехова и наслеђе Царства Небескога, и корист душама и телима нашим – као Богу и Цару, и Створитељу свега, и све у рукама Својим држећем. <Поклањамо се> Пресветој Пречистој Приснодјеви Марији, јер се Она удостоји да послужи таквој тајни и прими у утробу своју неопалими огањ Божанства, нас ради сместивши <у себе> несместивог Бога, кроз Њу измирисмо се <ми> са Богом, и непријатељство што од Адама беше Бог разруши, <клањамо јој се> и као Матери свих, Владичици и Богородици, јер материнску слободу према Њему стече и несавршенство наше Христовом Благодаћу испуни. Како рече божански апостол Павле: «Јер се сила Христова у немоћи показује»59). Њој као заступници и посредници читавог рода хришћанског молимо се и помоћ тражимо, да умоли Творца, и Сина Својега, и Бога нашега за <опроштај> грехова наших, да нам дозволи Христос Бог наш Њеним молитвама да стекнемо спасење и окусимо сласт блага будућих.

     

Ми апостоле не Боготворимо, не може тога бити, као што сам апостол у Посланици каже: «Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, <него Бог> који чини да расте»60). Тако и ми поштујемо Божанске апостоле, јер су они – Речи Божије ученици и посланици, наставници и руководитељи спасења нашег. Зато им се ми молимо и призивамо их у помоћ да би оно што написаше и <чему> нас научише, сви ми боље усвојили и у њима стекли помоћнике спасења нашег. Тако <поштујемо> и свете оце – као наставнике и учитеље истине и побожности. Тако и свете мученике поштујемо, јер су они за истину побожности пострадали, а ми, наоружавши се њиховом ревношћу, <дела> побожна извршавамо. <Поштујемо и> преподобне као оне што утеловише апостолско учење и, подражавајући их, и сами се на пут побожности усмеравамо. Тако ми верујемо да је јединствен <наш> заступник – Господ наш Исус Христос; Пречиста Његова Матер – Владичица свих и за све молитељица и заступница свих хришћана; сви апостоли, пророци и светитељи, и сви свети као слуге истине и наши учитељи, ка Христу приводећи, поштују се, зато се ми и моштима њиховим клањамо да бисмо велику помоћ од њих добили. И како рече Господ наш Исус Христос: «Нема ученика изнад учитеља својега. Довољно је сваком да буде као и учитељ његов»61). Видиш ли ти, да <Господ> заповеда не узвисити се над учитељем, већ га следити. Али како каже божански апостол Павле: «Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости, а другоме ријеч знања по истом Духу, а другоме вјера истим Духом, а другоме дарови исцјељивања истим Духом, а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће. Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним пићем <духовним> напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, где је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви били један уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су. И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част. Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови: а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? Имају ли сви дарове исцјељивања? Говоре ли сви језике?»62)

     

Доста сам те упутио како доликује поштовати Богоносне апостоле и свете оце. А оно што пишеш о заступништву Божијем и о имену, да се не може у друго име спасти већ само у име Господа Исуса Христа, <да је> и отпуштење грехова – у име Његово, и живот вечни – па и ми то исто верујемо, само што до тога долазимо преко ученика Његових и апостола и Богоносних отаца и путу истине <од њих> се поучавамо. А што си о начелима рекао, та тога ни сами апостоли не написаше о својим начелима – спасење људима да буду – јер јединствено су начело, Христово, они као слуге Благодати Владикине раширили и утврдили на темељу и начелу Христовом. А што написа да се греси отпуштају по благодати, бадава, а не према делима, и <да се> недостаци благодаћу допуњавају, ако се делима грех не побеђује, онда послушај Господа, то казује у светом Јеванђељу: «Ко не остави оца својега и матер, и жену и децу, посед и имање и не одрече се себе сасвим, и од душе своје, <тај> не може бити Мој ученик. И који не узме крста својега и не пође за Мном, није Мене достојан»63). Крст за оне који у свету <бораве> значи да предају себе свету на разапињање. Распеће пак значи одрицање од свих мирских страсти: поседа, и имања, и богатства, хране и пића, и ничега не потребовати, и не избирати, задовољити се само <оним што> се дешава ненамерно, и све то – с уздржањем великим, и чврстином <духа>, и непрестаном молитвом. И приде љубити непријатеље <своје> и све који вас понижавају, и молити се за оне што вас вређају, и све што вам припада презирати као да не постоји и не бринути о њему, већ само <чинити> непрестану молитву, држати пост и испуњавати заповести Господње са страхом <Божијим>. Ми смо овде житељи привремени, како рече апостол Павле, но будући век заувек желимо и у та вечна насеља и у ту вечну кућу хоћемо да се преселимо, и ничега овдашњег не желимо. Тако треба крст свој узети, и разапети се свету, и за Исусом следити.

     

А оно што пишеш да Бог-Отац заслуга ради Сина Свога прими човека у милост Своју и грехе му бадава отпусти, то ти написа западајући у аријевску јерес64), јер си Сина прогласио потчињеним Оцу. Громов син нас научи: «У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Ријеч бјеше Бог. Она бјеше у почетку у Бога. Све кроз њу постаде, и без ње ништа не постаде што је постало»65). Виде ли да је сабезначалан Син Оцу, љубави ради, и нераздељиви и несливени Отац са Сином, по Богослову. Како је у светом Јеванђељу по Јовану речено: «Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени, Он твори дјела. Вјерујте ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени». «И што год заиштете од Оца у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину». «Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сâм»66). И још је речено: «Отац љуби Сина, и све Му показује што Сам чини. Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину да сви поштују Сина као што поштују Оца који га је послао»67). Послање схвати не као унижење, већ као заједничку вољу и жељу Оца и Сина и Светога Духа. Али <само> један од Тројице, Син Реч Божија, у плоти промислом тајне своје даде спасење људима – с Оцем и Светим Духом. Јер где је Син, тамо је и Отац, и Дух, и где је Дух, ту је и Отац, и Син. Како <рече> Господ у светом Јеванђељу: «Када дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене»68). Видиш ли ти да је Отац безвремен и Син сабезначалан и да су обојица присносушни Пресветоме Духу? Једна слава, част и сила, једна воља и стремљење, и стварање – Света Тројица. И убрзо затим поучава <Христос>, говорећи: «Када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину. Јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће Мене прославити, јер од Мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од Мојега узети, и јавити вам»69). Видиш ли ти јединствену суштину: да је Син послат вољом Оца и Својом вољом и деловањем Пресветог Духа спасење људима створи. Тако и Дух не може у своје име говорити, већ <само> једном вољом са Оцем и Сином, а послање Сина ми схватамо као оваплоћење. Још је о једносушности и сабезначалности Сина и Оца речено у Јеванђељу по Јовану: «Зато Ме Отац љуби, јер Ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сâм од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца Свога»70). Видиш ли ти <да је Син> самовласан и сабезначалан Оцу? И нико не треба да Га подиже из мртвих, већ Он сам својом влашћу васкрсава из мртвих. Како говори сасуд изабрани, <апостол> Павле: «<Христос> се није отимао да буде једнак са Богом, него је понизио Сам Себе узевши обличје слуге»71) и тако даље. Када је <Господ> Лазара васкрсао, дошавши, рече над њим: «Оче, благодарим Ти што си ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш; него <рекох> народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме Ти послао»72). И још каза Исус: «Ако Ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити»73). Видиш ли ти: свуда једнака власт, а не повиновање. И још каза Исус: «Оче, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе»74). И много ћеш још другог наћи у Божанском Писму, што сведочи о томе да је Син једнак у части Оцу, а не потчињен. На томе ћемо и <стати>.

     

Шеста моја реч

     

Још си написао, зашто ће доћи Господ наш Исус Христос да суди живима и мртвима, али о свему томе горе је написано, а ти ниси превише разумео. Ми те питасмо о томе, како ти верујеш, какав ће бити суд Божији и устајање из мртвих. А ти о другом проговори, а о томе не написа. Већ написа да не називате добрим ученицима за оно што човек сам измисли – и то написа ти о апостолима и о светим оцима, али је о томе већ горе речено. А што о десет заповести написа, и о томе је горе казано. Ако ти прихваташ Закон Мојсијев, онда ти приличи и суботу да поштујеш, попут Јудејаца75), о чему сам ти већ укратко довољно рекао, и не желим са тобом многословити, као са псом, јер си ти непријатељ крста Христовог. А оно што пишеш по главама у Апостолу и Јеванђељу, па наше главе са вашима нису исте76), јер је вас Лутер тако упутио; а друго ти лажеш. А што написа ти, да је тобож у Јеванђељу по Матеју <речено>: «Што мене хвалите помислима људским», то код Матеја није написано, већ код Луке, и то не тако како ти написа, већ је код Луке написано овако: «Што Ме зовете: Господе! Господе! а не извршујете што говорим?»77) А ти си – непријатељ крста и усред пшенице кукољ сејеш78), и лаж у истину обрћеш. И како рече Господ у Јеванђељу: «Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините. Када говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи»79). А што написа ти да апостол Павле пише <у Посланици> Коринћанима како «Царства Божијега неће наследити ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи»80) то све код вас се збива, код лутерана. А што ви, лутерани, клањање иконама са идолопоклонством сравњујете, о томе ће опширна реч бити напред. Написа ти, слагавши, и друго, чега нема у Божанском Писму. На томе ћемо и <стати>.

     

Седма моја реч

     

О Лутеровом учењу ти написа да веру своју ви заснивате на самом Христу, Господу нашем, а не на Лутеру, а да су тобож Лутер или ко други показали своје разумевање. Оно што је у Светом Писму дато, ту науку ви треба да примите, као од самог Бога. А ако би ко учио против те науке Господа нашег Исуса Христа, јеванђељске и апостолске, па био он и анђео са небеса, тог би осудили као проклетог. Послушај шта апостол каже о томе што ти написа. Овако каже: «Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! Зар ја настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа»81). Видиш да је <недопустиво> по својој вољи или по своме разуму Благу Вест проповедати, нити још нешто од себе домишљати. Ако је нешто речено у Божанском Писму, ништа од себе немој мислити, као ваш Лутер и <остали> обмањивачи, што су заједно са вама. Али, Павле је благовестио Откривењем Христовим и свога темеља није постављао, осим постављеног, који јесте Христос. Слушај шта исти Павле пише, обраћајући се Коринћанима: «Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати»82). Видиш ли да нико не може поставити темељ, осим постављеног, који јесте Христос.

     

Христос после свог васкрсења посла Божанствене своје ученике и апостоле да проповедају, говорећи: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што Сам вам заповједио»83). Видиш ли ти да <Христос> заповеда да се држи заповеђеног и написаног? Као што Громов син каже: «А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге»84). Слушај, шта каже <Исус> у јеванђељу по Луки о онима што не слушају апостолске поуке и не повинују им се: «Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче»85). Апостоли пак, одлазећи да проповедају, на своје место поставише 70 намесника апостолских, следећи за њима постадоше светитељи, који по увођењу свештенства дођоше и до наших дана, од њих <потекоше> и свештеници који <су> учитељи људима. Како каже Павле у Посланици Титу: «Чедо Тите, зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима свештенике»86). А да није нужно то било хришћанима, не би апостол писао о томе. Вашег, пак, Лутера и вас, ко је поставио? Па ви не само да истину не говорите, већ <је> и изврћете. Како рече врховни апостол Петар, у Другој посланици, овако говорећи: «Као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст»87). О темељу ја рекох горе да «Ко зида на темељу злато, сребро, драго камење», то јест добра дела <чини; а ко> «дрва, сено, сламу» недостојна и грешна дела. Видиш ли у какву сте се провалију стровалили, изврћући Писмо, како каже Петар, јер изврћете по сопственој вољи. Павле, пак, говори да «темеља нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос». Ви, пак, мимо свештеника, мимо других учитеља, и светитеља исто тако, и апостола, саму Христову заповед изврћете, распињући у себи Христа Исуса, и својој власти учите. А што апостол у Посланици Галатима каже: «Не смете ни анђела слушати, кад не <говори> то, што ви примисте»88). Ви сте се, пак, свих предања апостолских одрекли, и зато, према апостолу, сами себе проклињете. Зато и ми, као суд праведни над непријатељима истине и поборницима безбожности, предајемо <вас> проклетству, јер сте ви – људи Антихристови, то јест Противникови.

     

А што написа ти о руској вери, <откако> је Бог просветлио прародитеља нашег благочестивог великог кнеза Владимира, нареченог у светом крштењу Василијем, он се крстио у име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова, амин – од тада па све до сада не назива се <наша> вера руском, већ хришћанском. Зато се свуда, по читавој земљи, где је истинска вера хришћанска, зову <људи> хришћанима, а где се зову другим именима, по називу земље, ту је јерес и раскол, а не истинска вера. Како каже божанствени апостол Павле: «Јер ако и има у безбожника много богова и много господа, ми имамо само једнога Бога Оца, кроз којега је све, и ми кроз њега. И један Дух Свети, и у Њему све, и ми у Њему; једно крштење и једна вера. Јер ако и безбожници свуда верују и жртве приносе, мислећи да су за бога, <у стварности> демонима верују и жртве им приносе»89). У Тројици прослављеном Богу приљежно се молимо да спаси све нас и све православно хришћанство земље Руске од напасти мрака неверја вашег.

     

А ако ти видиш нешто код слабих и лењивих, што све заповеђено не извршавају, то није <због тога што> закон прописује, већ по њиховом немару. То је оно несавршенство које у немоћи Христос Благодаћу допуњава. Ако пак, и добивши благодат, они неразумни остају, тиме сами на своје главе непокајане суд Божијег гнева обраћају. А што написа ти о Цркви, да ви <њу> не ограничавате једним народом, језиком или местом на свету, па хришћанска саборна и апостолска Црква и јесте једина. На једном ли је месту, у граду или селу, или посвуда, по читавој земљи – макар и много цркава, један устав имају. А што написа ти о католичкој цркви, заиста не желим о томе пуно говорити, јер као што су католици – лаж, тако сте и ви – мрак. Јер ако неко избави неког <човека> из тамнице, мрачне и без светлости, и заточи га у другу, тамну и мрачну, какву ће корист донети? То је обмана, а не истина. Јер за себе се тражи – из таме на светлост изаћи. Ако пак <неко> још приде и наследника таме створи, онда је он варалица, а не праведник. На томе ћемо и <стати>.

     

Осма моја реч

     

А оно што пишеш о Лутеру, како је он дошао до <свог> учења и како он тобож правилно поучава, то смо горе вишекратно разобличили, да су сва учења вашега Лутера – извртање и ваша саблазан. Као што Сатана са ђаволима свуда људе саблажњава, тако и ви ђаволској преласти доприносите. И о латинској цркви смо горе показали. А то да је Лутера тобож хришћански сабор изабрао у његово звање, могао би нам и то открити – ко га је изабрао, и ко га је поставио, и у каквом је чину био: да ли апостол или епископ. Апостол Павле пише о самовољном учењу попут вашега: «Јер сваки који призове Име Господње, биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће повјеровати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани?»90) А ко је послао вас, што тако саблажњујете људе, изврћући истину? А што си писао о духовном стицању богатства, то су свуда одбацили. А ако теби нешто није угодно, а Писму верујеш, зашто онда истинску веру не следиш?

     

Девета моја реч

     

А оно што пишеш о посту, све је – лаж, а не истина. Јер и Сам Господ наш Исус Христос, када изађе из воде и стаде постити 40 дана и 40 ноћи, победи кушача утеловљеном Божанском суштином Својом. О томе су писали Матеј, Марко, Лука: Сам Господ рече <то> Својим ученицима, када се преобразио и сишао са горе, када је Његовим ученицима човек из народа довео свог опседнутог сина, а ученици тада још несавршени беху, не примише још благодати дара Светога Духа и не смогоше изагнати <ђавола>; после тога доведоше опседнутог к Исусу, и Исус га исцели; и ученици Га упиташе о томе у дому једнога <од њих>, и рече им <Исус>: «Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом»91). Зато и ми, хришћани, по угледу на Владику Господа нашега Исуса Христа, четрдесетодневни пост држимо, као што је и Он постио, подражавајући тиме Његово Божанско страдање и васкрсење92). Пост, пак, светих апостола93) држимо у великом спокојству и са мањим уздржањем, осим тога, служи на корист онима који су под забраном. А посту Пресвете Богородице Владичице94), као Матере свих, почаст одајемо. И за поста пред Рођењем Христовим95), као и за поста светих апостола, постимо. Целогодишњи пост, онај што је у среду и петак96), часно постимо зато што у среду твар намисли убиство Господа, славе свих, а у петак Он беше распет. И ми се томе дивимо и Господа славимо, што се Спаситељ ради људског спасења провиђењем <Својим> спусти дотле да за људе пострада, и тугујемо и негодујемо, што се таква твар на Створитеља дрзну.

     

Многи су и строжији постови установљени ради уздржавања и покоравања тела. Како рече апостол Павле: «Ја тако трчим, не као онај који бије вјетар, него изнуравам тијело своје и потчињавам га»97). Тако и ми постимо да бисмо уздржали тело и потчинили га духу, – и оправдавамо се пред Господом. Кад је ваздух замагљен не види се јасно сунце, тако и уз засићену плот, више него уз сумрачни облак, не могу се разумети заповеди Господње и угледати праведно сунце – Христос.

     

А оно што из пророка Исаије пишеш о постовима, то Господ наш Исус Христос у Јеванђељу друго говори: «Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру. Вођи слијепи који оцијеђујете комарца а камилу прождирете»98). И апостол Павле каже: «И не опијајте се вином, од кога је разврат и друго зло»99). И ако се човек постом отрезни, усвојиће сва добра дела која, по Писму, воде ка ослобођењу грехова и нужним променама ка смирењу, љубави, сагласју, милости, милосрђу, бризи о сиромашнима и осталим врлинама. Они који пост не држе, ништа од тога учинити не могу. О Јонином посту и о Агејевом, а исто тако и о Ниниви и осталом100) – сви они личе један на други. Тако и Ахав ради Језавеље Навутеју нареди да пости и у тај пост уби га101). Како рече пророк Давид: «Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и од раног јутра искаху Бога. И помињаху да је Бог обрана њихова и Вишњи избавитељ. Ласкаху Му устима својима, и језиком својим лагаху Му, а срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету Његову»102). Још много тога ћеш наћи о томе у Божанском Писму. А оно што пишеш да је апостол Павле писао Тимотеју у обе посланице о лажним пророцима и о последњим кушачима, свему томе сте ви следбеници. Како рече апостол Павле у истим тим посланицама, да сте «ви у замци ђаволовој, што вас живе улови да вршите његову вољу»103). На томе ћемо и <стати>.

     

Десета моја реч

     

А што пишеш о молитви, да свеце на помоћ не призиваш и литургије не слушаш, – и о томе горе беше пуно писано, а сада ћу ти само нешто мало рећи. Кад би ти на темељу Христовом и апостолским поукама стајао и у тору свештених учења словесна овчица био, ништа ти од апостолских заповести не би нарушио. А пошто нарушаваш, онда си не само јарчина, већ грабљивац и вук, лопов и разбојник. И како је речено у Јеванђељу: «Ко прелази ограду, тај је лопов и разбојник»104). Како каже син Громов: «Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама»105). И поново <на исто> доводи, говорећи: «Сваки који не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, и тај је <човек> антихристов»106). Сети се и онога што је код Луке речено: «Ко апостоле одриче – Христа се одриче»107). И код Матеја је написано: «Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи»108). То Господ говори ђаволу. О апостолима и о свим светима, како им се приличи молити, горе сам написао.

     

О литургији је у Јеванђељу испрва написано. Затим су свештени апостоли успоставили молитве, а свети оци – како да се литургија врши. Или сматраш да је то просто хлеб и вино? Како се може помињати смрт Господња, ако се литургија не врши? Апостол Павле, обраћајући се Коринћанима, пише: «Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече: «Узмите и једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен». Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: «Ова је чаша Нови Завјет, у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете»109). И Господ наш Исус Христос говораше, када у божанском свом страдању наложи дванаесторици својих ученика и рече им: «И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: «Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за Мој спомен». А тако и чашу по вечери, говорећи: «Ова је чаша Нови Завјет у крви Мојој, која се за вас излива»110). То је код Луке. Матеј и Марко кажу: «Ово је крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова»111). Гле, а како спомен Господу чинити, ако литургије нема? Тим пре, што је <Христос> Сам учио Своје ученике и апостоле молитву чинити. Сам је узносио хвалу Богу и Оцу, како крај Лазара, тако и овде.

     

И зато, ако неко литургију не врши, тај не обзнањује смрт Господњу, он је – антихрист и кваритељ вере Христове. Сасуд изабрани, апостол Павле каже: «Све се крвљу чисти по Закону, и без пролијевања крви не бива опроштење. Оне <тј. жртве> сваке године подсјећају на гријехе, јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе». Потом рече: «Ево идем да учиним вољу Твоју, Боже. Укида прво да постави друго. Том вољом смо освећени приношењем тијела Исуса Христа једном за свагда»112). Видиш ли како, о литургији говорећи, пише како је доликује вршити и слушати? А онима који ово не желе вршити, овакву је казну наложио, говорећи: «Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе. Него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: «Моја је освета, ја ћу узвратити» говори Господ»113). На томе ћемо и <стати>.

     

Једанаеста моја реч

     

Ето ти често спомињеш заступство Исуса Христа. Слушај: заступство Господа нашег Исуса Христа то је и <заступство> божанских Његових ученика, и апостола, и светих отаца. Заступство Господа нашег Исуса Христа је онакво како је написано у књигама Постања114): у почетку створи Бог небо и земљу, све видљиво и невидљиво, а затим Адама и Еву, и заповест му одреди. Кад прекрши он заповест, би изгнан из предела рајских и осуђен да буде смртан и трпи бреме плоти. Пред Рај беху постављени херувими с огњеним мачевима да чувају врата Едема, да нико у њега не уђе. Немој мислити да има неко противан Богу а да има власт уграбити рајско насеље, већ су тога ради и постављени мачеви огњени да објаве гнев Божији на људе. И од тога доба смрт и грех владаху међу људима несагрешившим, од Адама до Ноја, од Ноја до Аврама, од Аврама до Мојсија, од Мојсија до Христова оваплоћења. Како рече Павле, обраћајући се Јеврејима: «Сви свети, који вјером побиједише царства», и даље – «И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство»115). Зато што до доласка Христова, ако је ко и био праведан, непорочан, али због Адамове осуде сви су умирали и у ад одлазили. И Бог, видећи да створење Његово ђаво мучи, смилова се – посла Сина Својега да се оваплоти од Пречисте Приснодјеве Марије, људскога спасења ради. Како каже изабрани апостол Павле: «Посла Бог Сина Својега јединороднога, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење»116). И поново, Јеврејима обраћајући се, пише: «Имајући дакле, браћо, слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест тијелом својим, и Свештеника великога над домом Божијим»117).

     

Ето заступства Господа нашега Исуса Христа. Како је речено код Луке о Рођењу Господа нашега Исуса Христа: «И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља»118). Зато што гнев Божији и међу људима мржња пребиваху од Адама па до оваплоћења Христовог. Христовим божанским Промислом и оваплоћењем све се то разруши: и смрт, и грех, и власт ђаволска. И по Благодати Христовој људи постадоше власни над собом, и беху научени како треба побеђивати кнеза таме и света овога и века. И извршивши вољу Божију, и благодарећи божанској речи Његовој, уз помоћ Духа Светога, бићемо наследници Царства Небескога. Који својом вољом не примише заповести Христове и добровољно се ђаволу покорише, у муку вечну ће сићи; јер до Христова оваплоћења, ако су случајем неки и били праведни, због гнева Божијег и проклетства Адамовог ђаво <над њима> власт имаше, душе им у ад одвлачећи. Исус Христос, дошавши, оваплоћењем Својим, и распећем, и васкрсењем проклетство ово разруши, уместо нас заклетвом поставши, и мир Божији људима даде, и уништи гнев због Адама, и силу ђаволску разруши, и учини човека кадрим својом влашћу чинити добро и зло, какав и Адам беше до кршења <заповести>. Како пише апостол Павле, обраћајући се Римљанима: «Слава и част и мир свакоме који чини добро, а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло»119). И поучи нас Господ наш Исус Христос како ваља заповести Његове, Оца и Светога Духа испуњавати и бити наследником Царства Небескога. И када се узносио на небеса, предаде то божанственим Својим ученицима и апостолима, шаљући их да проповедају и заповедајући им да и друге томе науче.

     

Ето заступства Господа нашег Исуса Христа: «Приђите, узрадујмо се Господу, истинску тајну исповедајући, зидови оградни срушише се, и мач огњени одвраћа се од Мене, и херувим одступа од дрвета живота, и Ја се причешћујем рајском храном, <раја> из којег бејах изгнан због непослушности, јер непромењиво обличје Оца, обличје Његове вечности прими <на себе> обличје роба. Из <утробе> у браку девствене Матере изашавши, не измени се Онај, Који беше и оста Бог истинити. И оно што не искуси промене, човеком постаде човекољубља ради»120). И поново, у васкрсним стихирама каже: «Животворном Твоме крсту непрестано клањамо се, Христе, и тродневно Твоје васкрсење славимо. Јер тиме Ти обнови трулежну суштину људску, Свемоћни, и улаз на небеса обнови нам; Ти, једини благ и човекољубив». Ето заступства Господа нашег Исуса Христа. Много сам тога из Божанског Писма ја теби исприповедао, али ти у то, попут онагра121), не верујеш, и «као аспида глуха затискујеш уши своје, не чујеш гласа што ти истину објављује»122).

     

Заступство апостола и светих отаца је – учити људе и поучавати како ваља испуњавати заповести Христове, о чему је горе било речи, како се све на темељу Христовом зида, како пише апостол Павле, да «темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»123). Јер од Христова оваплоћења до дана данашњег ми се сви називамо хришћанима и ни у које друго име се не крстимо, осим у име Оца и Сина и Светога Духа. И сви су божански апостоли и свети оци учили и водили људе, упућујући <их> на спасоносне заповести Христове и научили речима и стварима које су изнад разума, и откривали им како ваља веровати и заповести Христове испуњавати. Горе сам ти много о томе писао из Божанског Писма, шта је то заступство Господа нашег Исуса Христа и чему то уче божански апостоли и свети оци. Ако нећеш одавати хвалу светим оцима и светим апостолима, следити њихов наук и називати их учитељима спасења, онда не треба ни Писму њиховом да верујеш. А ако се Писму њиховом не верује, како се може разумети шта јесте Бог, и како се <Он> у Тројици слави, и чега ради сиђе са небеса, и оваплоти се, и васкрсе, и вазнесе на небеса. Како схватити заповести Божије? Јер доиста је то тама – не познавати веру у Бога. Како схватити, кад нико не поучава? Благодарећи учењу Божанских апостола и светих отаца, ми светлост вере видимо. Како каже Громов син Јован: «Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема, јер му тама заслијепи очи»124). Тама је – не видети како да се разуме Закон Божији. Светлост је – разумети заповести Божије. И како другачије разумети него кроз Писмо, ко ће поучити? И ради тога потребно је божанске апостоле и свете оце као учитеље поштовати и молити им се, онда и Писму веровати, и учити из њега. Ако пак све буде онако како ти, ђаволом подбадан, саблажњаваш, онда ће сви људи бити као стока, ништа не разумевајући. Слушај шта Господ наш Исус Христос говори о вама кроз Јована Богослова: «Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету. Који у Њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост»125). На томе ћемо и <стати>.

     

Дванаеста моја реч

     

Ево писао си и о поштовању икона, а ја ћу укратко твоје безумље раскринкати. Ако желиш сазнати истину, прочитај у «Царствима» о иконоборцу Лаву Исавријанцу и сину његовом Константину Гнојавом, и Лаву Јерменину, и Теофилу Богомрском126), прогонитељу светитеља – и све ћемо тамо наћи објашњено о божанском поштовању икона и о Богомрском противништву безверних царева, чијем сте се безбожју ви својом вољом подали. А што Законима поновљеним прибегаваш, горе сам ти већ писао: ако Закону Мојсијевом прибегаваш, онда ти ваља и све по <том> закону чинити. Ако чак само обрезање извршиш, а не све што је у закону, никакве користи ти од Христа неће бити. Како пише апостол Павле, обраћајући се Галатима: «Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. А свједочим опет свакоме човјеку који се обрезује да је дужан сав Закон <Мојсијев> творити. Одвојисте се од Христа, ви који себе Законом <Мојсијевим> оправдавате, и од благодати отпадосте»127). А то што ти наводиш из десет заповести «не гради себи слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи»128), тако и сви пророци, и ја ти то тумачим, да је то све о идолима речено. Како се каже у Изласку Мојсијевом: кад је Мојсије примао таблице, тада сви људи усташе на Аарона и рекоше: «Начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске не знамо шта би». И тако сакупише злато, прстење и наушнице од својих жена и бацише у огањ, и излише главу телета, и поклањаху му се, говорећи: «Ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Мисирске»129). Како дођоше они Валаку, цару моавскоме, и како због лепоте женске западоше у нечист, коју ви безрасудно примисте, прихвативши спајање са женама и одбацујући чедност, тако и Јудејци тада, саблазнивши се дражима женским, Велфегору служаху и јеђаху жртве мртвима принесене, и Астарти, и гнусоби сидонској служаху и Хамоса оплакиваху130); како рече пророк Давид: «Кушаше и срдише Бога Вишњега и уредаба Његовијех не сачуваше, одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук, и увриједише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га», «него се помијешаше с незнабошцима и научише дјела њихова, стадоше служити идолима њиховијем, и они им бише замка; синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима; проливаше крв праву; крв синова својих и кћери својих, које приношаху на жртву идолима Ханаанским»132). Као што се и Соломон жене ради идолима клањао и од Бога живога одступио133), и још Јеровоам у Самарији два златна телета поставио и заповедио људима да им се клањају, и беше то клањање све до пропасти Самарије134).

     

Но, доста о том идолопоклонству, о којем су и пророци говорили и апостоли благовестили. А теби се разум запетљао између светог и мирског: о икони Христовој судиш једнако као о идолу Аполоновом, о икони Богородичиној – једнако као о Дију, <такође> и осталих светитеља135), клањање које ти држиш за идолопоклонство. Наше пак, хришћанско клањање и поштовање окренуто је ка Пралику и божанској <суштини>, и спасењу води. Где ћеш ти наћи код Божанских икона клање жртава и проливање крви? И како рече пророк: «Зар ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем? Принеси Богу хвалу на жртву, и узнеси Свевишњем молитве твоје»136). Зар не чине све то уз иконе, што уз идоле никада не раде јер су тамо, крај идола, жртвеници и ломаче, и жртве, и проливање крви; уз иконе – цркве, и духовна молитва и жртва од срца. Немој мислити да ми то боготворимо, већ се Пралику почаст одајући, клањамо. Не бојама и даскама, већ насликаном лику Христа, Богородице и свих светих <клањамо се>, Пралику почаст одајући.

     

А како ти из Закона Мојсијевог говориш, <онда> ћу ти ја самога Мојсија навести: како Мојсије два златна херувима постави у Светињу над Светињама, и како сатка завесу, на којој везом приказа читаво небеско подобије, и како <постави> ћивот Завета, са свих страна окован златом, у којем се чуваху сасуди, мана и процветало жезло Ароново и таблице Завета – свему се томе Јудејци клањаху. И <то> не беше само предсказање истине. <Све> то се исто поштовало, као што се поштовала Светиња над Светињама. Када су Јудејци ишли <ван храма>, на свима беху покривала. А када су улазили у Светињу над Светињама, тада су покривала одбацивали137). Као и оваплоћење Речи Божије, када Авгар, едески кнез, доби лик Господњи на убрусу, и како га је од болести раслабљености подигао. А на истој тој постељи није се могао ни окренути, кад му Господ наш Исус Христос посла лик Свој на убрусу по апостолу Тадеју. И када је овај пошао са ликом, и када је био на три попришта од града, <Авгар>, који се на тој постељи не могаше окренути, без муке здрав устаде и, идући својим ногама, сусрете крај градских врата божански лик. И колико чудеса разних тај божански лик од тога времена изврши: исцељења болесних, истеривања ђавола, пораза безбожничких војски, победа благочестивих – све до рушења Грчкога царства!138) Колико се много различитх чудеса од тога доба тим божанским ликом извршило! Ако желиш истину знати, прочитај о Грчкоме царству, тамо ћеш сву истину и сазнати. И како је она крволиптећа, када беше исцељена, излила од бакра богочовечији лик Христов у природној величини. И многа исцељења изврши тај лик, све до времена <владавине> слуге Сатанине и злочестог отступника цара Јулијана.139)

     

А Лидске цркве што се тиче, у којој на стубу крај западних врата беше слика Пречисте Богомајке са Предвечним Младенцем, ту су цркву апостоли подигли, и та се слика у њој јавила због спора правоверних са неверницима: које се вере знамење јави, тој ће вери и црква припасти. По Божијој заповести Нерукотворени лик на стубу се појави, не руком сликан, већ Богом. И сама Богомајка <још> жива беше, и апостоли је умољаваху да дође на освећење храма. А она им рече: «Идите, чеда, и Ја ћу тамо са вама бити». Они пак, дошавши и угледавши тај преславни лик, испунише се безграничном радошћу, и са сузама узнесоше молитве Богу, Творцу свих. Затим и Богомајка дође да види лик Свој истинити, и овако рече: «Благодат Моја и сила нек буде са тобом». И тај божански лик злосмрадни онај Јулијан хтеде уништити. И ма колико клесари секли камен, и ма колико се трудили лик тај на земљу да сруше, Божијом вољом те боје нетварну силу стекоше, још дубље улазећи у камен. И таква су се чуда десила да послани одоше необављена посла, не смогавши тај лик срушити, само понегде неравно постаде због посекотина. Потом руке благочестивих и то изгладише. И кад су секли и гладили, боје се нимало не изменише, беху као пре. Тако и онај Енеј што беше исцељен Петром и Јованом. Исто тако подиже он предивну цркву, и исти се лик Богомајке појави, и многа се чудеса догодише. Тако је и божанствени Лука лик Богомајке насликао и Њој однео. Она пак рече: «Благодат Моја и сила биће с тобом». И та икона Божијом вољом овде је, у царствујућем граду Москви борави, хришћане чувајући. А шта да ти кажем о оној икони Богомајке коју божанствени Герман, патријарх Цариграда, са те Лидске <иконе> преслика, и како је она, не наквасивши стопе, преко мора до Рима ходила?140) Ви сами и више од нас можете знати <о томе>, зато што је црква римска – код вас. Шта да ти кажем о чудесима, и о исцељењу болести, и о истеривању бесова, који се догодише благодарећи божанским иконама и онима који им се клањају? Због њиховог мноштва ни описати их не могу, «јер ми не би достала година кад бих стао казивати»141) о томе, како пише апостол Павле, обраћајући се Јеврејима. Ако хоћеш истину сазнати, све ћеш то наћи у Божанском Писму.

     

И кажи ти мени, када је и како почело клањање идолима и стварање икона, и ради чега? Није ли Серух први почео идоле правити?142) Неко је међу храбрима име своје прославио, неко међу мудрима, неко се благодарећи <некој> другој ствари похвалној <прославио>, и он, јер бејаше разуман, ради спомена и похвале то уради. После њега, они који немаху његову мудрост, стадоше их градити, као богове, и као боговима им се клањати, и саме те идоле боговима називати. То је гнусно и забрањено преко пророка Божијим заповестима, јер се идоли у име поганих људи дизаху: једни беху блудници, други пијанице, неки пак разбојници, лопови и лакрдијаши. Божија слика – као прво, то је слика Спаса и Господа нашег Исуса Христа, јер се у тај лик изволео оваплотити и спасти нас. Пречиста Његова Богомајка – пошто је удостојена таквој божанственој тајни да прими и примивши просторно божанствени огањ у утробу Своју, као посредница спасења нашег, кроз коју се ми с Богом помирисмо. И зато се лику Њеном поклањамо. Силе небеске – као помагачи спасења нашег. Ликове свих светитеља на иконама ми поштујемо зато што су они извршиоци заповести Господњих, учитељи. И ми сами стремимо побожности, подражавати <им> желимо, и извршавати <заповести>. Толико о иконама. Што се тиче идола, на тако нешто ти не можеш указати, јер се поштовање икона разликује од идолског махнитања. Реци ми, можеш ли на таква чудеса да ми укажеш крај идола, као крај икона што су исцелења људи? Ако ти клањању иконама, као пас, не верујеш, онда, према заповести Господњој, не треба пред тобом о светоме говорити.

     

А оно што пишеш о Јовановој посланици о иконама, у Јовановој посланици је написано: «Дјечице, сачувајте себе од идола»143). А о иконама у Јовановој посланици није писано. И то си лаж написао. А што пишеш да је тобож Бог страшно карао оне што иконе мећу, е то ми у Божанском Писму нигде нисмо нашли. А што написа о вазнесењу Господњем, управо тај ред томе не пристаје. А што је писао апостол Павле да «тела наша јесу цркве Божије, у којима живи Дух Божији»144). А оно што си о Петру и Корнилију говорио, и како се <говори> код Богослова у Откривењу о анђелу, <све> то је смирења ради145). Јер и сам Господ наш Исус Христос, кад се преобрази на гори, силазећи с горе, заповеди својим ученицима, говорећи: «Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне»146). И тиме Господ показује смерност и учи смерности, да се нико не би узгордио. Зато и анђео Богословца диже – смерности да га учи. Тако је и Петар <дошао> Корнилију ради смерности. А када би то било онако како ти говориш, онда шта ћеш с тим, што се троструким питањем Господњим троструко одрицање Петрово исправило, <речима>: «Напасај овце моје»? А ако се ви не поклањате и не славите, каква ли ће тек паства бити!

     

Та погледај, и сами свети апостоли власт имају. И у Јеванђељу рече Господ Петру: «И даћу ти кључеве Царства Небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима»147). Видиш да је и небеска хијерархија апостолској и светитељској потчињена? И како у Закону Илија затвори небо, и не беше кише три године и шест месеци, једино по речи уста пророчких148). Виде ли какав је обичај Благодати Божије слушати своје праведнике. А оно <што> пишеш о Павлу и Варнави, та они су управо зато и забранили, што жреци идолопоклонички хтедоше жртву да им принесу, као да су идоли. Они зато и забранише, јер их ови нису онако поштовали како свете ваља поштовати.149) А оно што пишеш да не приличи, сем Бога, на помоћ светитеље призивати, у Јеванђељу је другачије писано: «Господ видје народ многи, и сажали му се на њих, јер бијаху као овце без пастира»150). Тад рече Он ученицима Својим: «Жетве је много, а посленика мало; зато се молите Господару жетве да изведе посленике на жетву». «И позва дванаест ученика Својих и даде им власт над нечистим дусима, да <их> изгоне и исцељују сваку немоћ и сваку болест»151). Видиш ли ти какву власт даде Господ ученицима Својим и светитељима, не зато што не могаше спасти људе, већ сажаливши се на немоћи њихове и неразумност, и кроз то показујући људима истинити пут, као што је о томе горе писано.

     

А оно што из псалама Давидових говориш, то је све о идолима писано, а не о иконама. А оно што пишеш да неколико стотина година икона није било, то си лаж написао. Од Христова оваплоћења почеше иконе па све до данас. А оно што пишеш о светом епископу Епифанију Кипарском152), како је он тобож раздерао лик некаквог светитеља на убрусу, то је лажно написано. То је писаније јеретичко и истинским хришћанима неприхватљиво. Сети се и самог Епифанија кад већ отачком учењу прибегаваш, како потом беше епископ на острву Кипру, где много поклоњења иконама беше, и клањаху им се много. А када епископ Папос постави Епифанија за епископа града Кипра, диван беше тада његов избор, јер се свети оци усавршаваху духом од призора – нађоше га на тргу где се Божија слика продаје. У та времена беше пребожанствени Златоуст, и тај рече: «Поштујем лик од воска изливен». Василије Велики, што пре тога живљаше, каже да се поштовање лика односи на Пралик. А у вашој земљи шта се с иконама ради, не желим ни говорити о томе како сте се предали ђавољој обмани, и сами то знате. Како рече божанствени апостол Петар у Посланици: «Суд ваш одавно не одоцни, и погибао ваша не дрема»153). А оно што си писао из Дела светих апостола о апостолу Петру, то не спада у ово, и у Делима апостолским то није написано, и лаж си написао. На томе ћемо и <стати>.

     

Тринаеста моја реч

     

А оно што си писао о чедности и о браку, то ниси писао оно о чему сам те ја питао. Ја сам те питао о томе како се ви односите према девствености, браку и блуду, а не о томе о чему си писао. А оно што си писао, та о томе пише Јован Богослов у својој првој посланици: «Сваки, који верује у Господа Исуса Христа оваплоћеног и који сведочи <о томе>, у њему мора и бити»154). Како је он чинио, тако и ми чинити <требамо>. А у Христа жене не беше, и сви апостоли жена не имаху. А то што у Петра беше ташта и жена, то беше пре него што за Христом пође. Када је, пак, пошао за Христом, он је и чистоту чувао, и ташта му беше као мати, а жена као сестра. Тако исто и Филип, од седморице ђакона155), што је имао четири кћери, пророчица. Док није Христа следио, онда их је и родио, а кад је за Христом пошао, тада је у чистоти пребивао. И кћери његове с мушком чврстином чуваху чедност, удостојише се пророчког дара и реч Божију заједно са апостолима проповедаху. А и мироносице, нису ли све оне девственост следиле? <Све ово> не тиче се само <људи> мушког пола, већ и женског.

     

Двојако може бити пребивање у хришћанству, девствено и обично. Они који завет чедности дају, морају се одрећи од брака и од меса, не због одвратности, већ уздржања ради. Они пак, што не дадоше завет чедности, ако и буду кушали брак и месо, нема им <на то> забране, ако се заповести Христових држе, јер нису једнаке заповести за иноке и мирјане. А о онима што дадоше завет чедности и не послушаше заповести <Христове>, апостол Петар пише: «Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповиједи. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља»156). Господ наш Исус Христос каже о чедности и о браку: «Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. А што је Бог саставио човјек да не раставља»157). И поново: «Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу, и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу»158). Толико о браку. О чедности пак, јеванђелист Матеј пише овако: «Рекоше Му ученици Његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се. А Исус им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими»159).

     

Сасуд изабрани апостол Павле пише, обраћајући се Римљанима: «Сада нам је спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и не угађајте плотској похоти»160). И опет исти тај Павле, обраћајући се Коринћанима, пише: «А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога: овај овако, онај онако. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја; ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену». «А за младиће и дјевојке немам заповијести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа да је вјеродостојан. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човјеку овако бити. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну». «А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени. Разликује се и жена од дјевојке. Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и тијелом и духом; а која је удата брине се за овосвјетско, како ће угодити мужу. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега»161).

     

То сам ти написао, како доликује брак чувати. А питао сам те о томе зато што сам чуо да неки од вас блуду значење не придају и греха у њему не виде. И такве разобличавајући, врховни апостол Петар каже: «Зна Господ побожне да избавља од искушења, а неправеднике да чува за казну у Дан судњи; а особито оне који иду за тијелом у нечистој похоти, и презиру господство Божије; дрски, самовољни, и не дрхте хулећи на славе, док анђели, који су већи снагом и силом, не износе против њих пред Господом хулнога суда. А они, као бесловесне животиње, по природи саздане за лов и трошење, хулећи на оно што не познају, у покварености својој пропашће. И примиће плату неправде. Они сматрају за сласт посведневно уживање; бестидници и неваљалци, који се наслађују својим пријеварама, једући са вама: очи су им пуне прељубе и непрестанога гријеха, прелашћују неутврђене душе, имају срце извјежбано у лакомству. Дјеца проклетства! Оставивши прави пут, залуташе, и пођоше путем Валаама Восорова који заволи плату неправде. <Али> би покаран за своје безакоње: немушто марвинче проговори гласом човјечијим и спријечи безумље пророково. Они су извори безводни; облаци олујом гоњени, за њих се чува мрак таме заувијек. Јер говорећи надувене и сујетне ријечи прелашћују на тјелесне жеље и разврат оне који су стварно побјегли од оних што живе у заблуди, обећавајући им слободу а сами су робови покварености»162).

     

А оно што си написао о монашком животу, то је кренуло од апостола. Како рече Господ наш Исус Христос у Јеванђељу по Матеју, зачело 19: «Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан»163). И поново, глава 33: «Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде»164). У Јеванђељу по Луци, глава 54: «Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мој ученик. И ко не носи крста својега и за Мном не иде, не може бити Мој ученик». «Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити Мој ученик»165). Сасуд изабрани апостол Павле, обраћајући се Римљанима, пише о томе: «Сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем. Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме, да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са Њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада Њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда, а што живи, Богу <живи>. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под Благодаћу»166). «Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. Јела су за трбух и трбух за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути са Њим силом Својом. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело <с њом>? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. А ко се сједини са Господом, један је дух <с Њиме>. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, <Којега> имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији»167). «Ничим другим се не ваља хвалити осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим»168). И кажи ти мени, ко је немоћи исцелио, ко је болесне <на ноге> дизао, ко мртве васкрсавао, ко је смртну <чашу> испио, себи не нашкодивши, ко је бесове изгонио, себи не нашкодивши, и остало по Јеванђељу? Није ли све то монашки подвиг? На томе ћемо и <стати>.

     

Четрнаеста моја реч

     

А оно што пишеш да си по нашој заповести слободно и смело говорио, и да ми наш гнев на тебе не дижемо, ми те своје речи памтимо и никаквог гнева на тебе немамо. А то што тебе не смем држати за нејеретика, то је зато што су сва твоја учења одвратна Христовом учењу, и о свему ти мудријашиш супротно Христовој Цркви, и ти ниси само јеретик већ и слуга Антихриста и ђаволског већа. И <ако> над Лутером нема никог, <онда> над тобом има! А убудуће то твоје учење у нашој земљи да ниси објављивао. И за то Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља свих, приљежно молим да нас, руски народ, спасе од таме вашега неверја. Слава Оцу, заједно са приносушним Сином Његовим и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

     

     

Коментари

11) «У 7090 (1582). години... из Рима од папе посланик по имену Антон... наредити да се папи одговори». Овај увод, који је у тексту издвојен цинобером, постоји само у препису РГБ, ф. 236, бр. 9. У њему се говори о посети Русији, године 1581-1582, Антонија Посевиноа (1534-1611) – једног од најистакнутијих посленика католичке реакције. Антонио Посевино је био у мисији ради закључивања примирја између Ивана Грозног и Стефана Баторија. Такође је познато да је, по налогу римског папе Григорија XII, покушао да ступи у расправу о вери са царем Иваном Васиљевичем, с циљем да га преобрати у католичанство, међутим, тај покушај није окруњен успехом. Очигледно да је преписивач овог рукописа поистоветио догађај који се одиграо недавно (препис се датује у крај XVI века) с темом друге једне расправе о вери – оне Ивана Грозног са Јаном Рокитом.
 

22) «Не дајте светиње псима... пред свиње»... – Мт. 7,6.
 

33) Воде живот попут паса... и у гнусоби пребивају. – Уп. 2 Пет. 2, 22.
 

44) «Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању... самога себе је осудио». – Тит. 3, 10-11.
 

55) «...Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати». – Јевр. 11, 32.
 

66) ...учитељу Лутеру... – Мартин Лутер (1483-1546) – један од вођа Реформације, утемељивач лутеранства као протестантског учења (1517). (Руски: Љутер – прим.прев.)
 

77) ...на угаони камен, Христа... – Уп. Пс. 118, 22; 1 Пет. 2,7.
 

88) ...Као што Сатанаил свргнут беше... сплеткарошима. – Апокриф о свргнућу Сатане са небеса. Уп. Палеја са тумачењима по препису, урађеном у Коломни, 1406. године. Старањем ученика Н.С. Тихонравова, М., 1892. Изд. 1. Стб. 73-74. Називајући следбенике Лутеровог учења «кознодеји», тј. «нечасни, они који праве сплетке», Иван Грозни се иронично поиграва са пољском речи «kaznodzieja», тј. проповедник.
 

99) «И никакво чудо... слуге праведности». – 2 Кор. 11, 14-15.
 

110) «Чувајте се лажних пророка... познаћете их»... – Мт. 7, 15-16.
 

111) «Ко не улази на врата... глас његов слушају». – Јн. 10, 1-3.
 

112) Тако и вратар Христос... показавши свима начело покајања... Три пута поновивши питање, Исус Христос је примио Петрово покајање и обзнанио му свој опроштај (види Јн. 21, 15-17).
 
113) «И даћу ти кључеве... на небесима». – Мт. 16, 19.
 

114) ...и епископе по градовима постави, то јест оне који обилазе... – Епископи су у ранохришћанско време били поглавари хришћанских општина; једно од значења речи «епископ» на грчком је и – «посећивати, обилазити».
 

115) ...Громов син... – Јован Богослов, апостол, ученик и следбеник Исуса Христа, писац једног од Јеванђеља, посланица и Апокалипсе. Већ на почетку свог хришћанског пута, Јована Богослова је Исус Христос назвао «сином Грома» (види: Мк. 3, 17). («И надједе им имена Воанергес, које значи синови громови» – прим. прев.)
 

116) Ако неки не признају... у његовим злим делима. – Уп. 2 Јн. 7-11.
 

117) «Идите, дакле, и научите све народе... до свршетка вијека». – Мт. 28, 19-20.
 

118) ...где труп... апостоли окупити. – Уп. Мт. 24, 28.
 

119) «Као што Ти Мене посла... да си Ме Ти послао». – Јн. 17, 18-21.
 

220) «А знаци онима... и оздрављаће». – Мк. 16, 17-18.
 

221) Свети Василије Велики... Јефрему Сирину... – Јефрем Сирин (IV век), један од великих црквених отаца, стекао је знање грчког језика захваљујући молитви Василија Великог (329-379), архиепископа Цезареје, васељенског оца и учитеља Цркве, види: Пролог, 28. јан.: «Житије Јефрема Сирина» и «Повест о светом Јефрему преподобном и о Василију Великом».
 

222) «Тако су језици не знак... него вјерујућим». – 1 Кор. 14, 22.
 

223) «Не тражите Ме... за живот вјечни». – Јн. 6, 26-27.
 

224) «Умом бејасте... јер је дијете». – Уп. Јевр. 5, 12-13.
 

225) «Јер и Јудејци ишту... премудрост». – 1 Кор. 1, 22-24.
 

226) ...о 10 заповести из Мојсијевих Закона поновљених... – тј. о десет заповести Старог Завета, изнетих у Књизи Закона поновљених – последњој књизи из Мојсијевог Петокњижја (5 Мој. 5, 6-21).
 

227) «Љуби Господа Бога својега... као самога себе». Лк. 10, 27.
 

228) «Онај који говори да у Богу пребива... Син Божији». – 1 Јн. 2, 6.
 

229) ...и свих се Закона Мојсијевих држати (зато ви и јесте жидовствујући, што не доликује истинским хришћанима)... – У протестантизму и католичанству посебан значај се придаје старозаветним текстовима Библије, док је у православљу то Нови Завет. У Русији се одушевљење Старим Заветом на уштрб Новог Завета одавно, још од XI века, сматрало скретањем у јудаизам – «жидовску јерес». «Жидовствујући» које помиње Иван Грозни – то је антиправославни духовни покрет који се раширио Новгородом и Москвом крајем XV – почетком XVI века. Новгород је био центар одакле се јерес ширила, али је мноштво њених присталица било и у Москви, и то у највишим круговима. Међу њима су митрополит Зосима (1490-1494) и многи други новгородски и московски свештеници. Од мирјана – Иван Волк Курицин (умро 1504. године) и његов брат Фјодор Курицин, дијак Посланичке управе и фактички руководилац спољнополитичке делатности Русије за време владара Ивана III. Године 1485. новгородски архиепископ назвао је Курицина «начелником» свих јеретика. Једно време јеретицима је нагињао и сам велики кнез Иван III. Сам назив – «жидовствујући» – јеретици су добили из два разлога. Као прво, извор јереси били су Јудејци који су у Русију стигли из Западне Европе. Као друго, јеретици су одрицали значај Новог Завета, дајући првенство старозаветним и, по свој прилици, некаквим јудејским књигама. Осим тога, код следбеника те јереси налазимо паралеле с јудејском догматиком и обредима – поштовање суботе, обрезање, коришћење јеврејског календара. Подаци о јереси углавном су сачувани у противјеретичким списима – у посланицама архиепископа новгородског Генадија и у «Просветитељу» Јосифа Волоцког. Списи самих јеретика или нису сачувани, или су до нас стигли у шифрованом виду. Зато је данас тешко реконструисати суштину јереси «жидовствујућих». Осим нагињања ка јудаизму, зна се да су јеретици одбацивали најважније догме православне веронауке – Свету Тројицу, богочовечанску природу Исуса Христа и Његову улогу Спаситеља, идеју васкрсења после смрти итд. Текстове Библије и светоотачку литературу подвргли су критици и подсмеху. Осим тога, јеретици су одбијали да признају многа традиционална начела Православне Цркве, између осталих институцију монаштва и поштовање икона. Званична црква је прогонила јеретике. На црквеном сабору 1490. године били су осуђени поп Денис, дијак Гридја, црноризац Захар и др. Одлуком црквеног сабора 1504. године осуђени су на смртну казну и затим спаљени на ломачи Иван Волк Курицин, Митја Конопољев, Иван Максимов, Њекрас Рукавов. О судбини осталих вођа «жидовствујућих» не зна се ништа. На пример, име Фјодора Курицина последњи пут се у документима помиње 1500. године.
 

330) «Јер се закон даде преко Мојсија... кроз Исуса Христа». – Јн. 1, 17.
 

331) «Јер да је први завјет... мјесто за други». – Јевр. 8, 7.
 

333) А Стефан првомученик... «Ви који примисте закон... и не одржасте». – Дјела, 7, 53. Стефан – апостол и првомученик, један од седморице ђакона које су поставили апостоли. Прича о њему у Дјелима светих апостола – једној од књига Новог Завета која казује како су ученици Христови проповедали хришћанство после његове смрти – представља Стефана као човека мудрог, испуњеног вером, који чини чуда и знамења. Будући да се нису могли супротставити Стефану у спору мудрости, противници су га оклеветали пред синедрионом како хули на Бога и Мојсија. Након јавне осуде био је каменован (уп. Дјела 6, 8-15 и 7, 53-60). Православна црква слави успомену на овог првомученика 4. јануара и 27. децембра.
 

334) «Мојсеј пак бјеше вјеран... а његов дом смо ми». – Јевр. 3, 5-6.
 

335) «Ако се обрезујете... неће користити». – Гал. 5, 2.
 

336) «И зато Бог Реч постаде тело и усели се у нас». – Уп. Јн. 1, 14.
 

337) «Јер долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа». – Јн. 14, 30.
 

338) «Што смо криви ми, и Јудејци и Јелини су сви под гријехом». – Рим. 3, 9.
 

339) «Јер Бог не гледа ко је ко». – Рим. 2, 11.
 

440) «Бог не гледа... дјелима добрим». – уп. Кол. 3, 11; Гал. 3, 28.
 

441) «А ономе који ради... рачуна се вјера његова у праведност». – Рим. 4, 4-5; уп. Гал. 2, 16.
 

442) «А праведник ће од вјере живјети... као да га види». – Јев. 10, 38-39; 11, 1-4, 8, 11, 24-27.
 

443) «Каква је корист, браћо моја... а не само вјером?» – Јак. 2, 14-24; (види: Постање, 15,6)
 

444) «Да Авељ није жртву принео... пријатељем Божијим назва се». – Уп. Јев. 11, 4-18.
 

445) «Гдје се умножи гријех... у новом животу». – Рим. 5, 20-21; 6, 1-4.
 

446) «Јер темеља другога... који је Исус Христос». – 1 Кор. 3, 11.
 

447) «Јачај у благодати која је у Христу Исусу... и друге научити». – 2 Тим. 2, 1-2.
 

448) «Јер ми смо Божији сарадници...који је Исус Христос». – 1 Кор. 3, 9-11.
 

449) «Захваљујем Христу Исусту... и љубављу у Христу Исусу». – 1 Тим. 1, 12-14.
 

550) «Ко Мени служи, за Мном нека иде». – Јн. 12, 26.
 

551) «Неће сваки... који је на небесима». – Мт. 7, 21.
 

552) «Ако не буде правда... Царство Небеско». – Мт. 5, 20.
 

554) «Јер многи... оно што је земаљско». – Фил. 3, 18-19.
 

555) ...цару Навуходоносору... Навуходоносор – вавилонски цар (604-561. године п.н.е.). Прославио се многобројним победама а такође и утврђивањем Вавилона, његовим претварањем у престоницу у којој је подигао велелепна здања и окружио је зидинама. Књига пророка Данила приповеда о мноштву чудеса за Навуходоносорове владавине, а најпознатије од њих је чудо о спасењу тројице младића из пећи огњене (Дан. 3, 12-97).
 

556) «Има Бог свемоћни на небесима... који си поставио». – Уп. Дан. 3, 17-18.
 

557) «Зато нека је у вама иста... нађе као човјек». – Фил. 2, 5-7.
 

558) «Да се свако дијете... посвети Господу». – Лк. 2, 23 (уп. 2 Мој., 13, 2).
 

559) «Јер се сила Христова у немоћи показује». – 2 Кор. 12, 9.
 

660) «Ја посадих, Аполос зали... чини да расте». – 1 Кор. 3, 6-7.
 

661) «Нема ученика... учитељ његов». – Уп. Лк. 6, 40.
 

662) «Но свакоме се даје пројава Духа на корист... Говоре ли сви језике?» – 1 Кор. 12, 7-30.
 

663) «Ко не остави оца својега... није Мене достојан». – Уп. Мт. 10, 37-38; Лк. 14, 26-27.
 

664) ...у аријевску јерес... – Арије (умро 336. године) – свештеник из Александрије, оснивач аријанства. Године 318. иступио је против учења о једносушности Бога-Оца и Бога-Сина. По Аријевом учењу, три лица Свете Тројице – Бог-Отац, Бог-Син и Дух Свети нису једнаки и нису јединствени по својој суштини. Бог-Отац створио је Бога-Сина «из ничега», као и све остало. Зато Христос није првобитан и не поседује исту суштину као Бог-Отац, већ му је «подобосуштан». Исто тако ни Дух Свети није постојао одувек и био је такође створен, али већ не од стране Бога-Оца, већ Христа. Аријанство је осуђено на Васељенским саборима у Никеји 325. и Константинопољу (Цариграду) 381. године. На тим је саборима био утврђен и Никејско-Цариградски Символ вере. Он се састоји из 12 чланова (делова) и признаје «једносушност» Бога-Оца, Бога-Сина и Духа Светог.
 

665) «У почетку бјеше Ријеч... што је постало». – Јн. 1, 1-3.
 

666) «Ријечи које вам ја говорим... јавићу му се Сâм». – Јн. 14, 10-11, 13, 21.
 

667) «Отац љуби Сина... који га је послао». – Јн. 5, 20-23.
 

668) «Када дође Утјешитељ... свједочити за Мене». – Јн. 15, 26.
 

669) «Када дође Он... и јавити вам». – Јн. 16, 13-15.
 

770) «Зато Ме Отац љуби... од Оца Свога». – Јн. 10, 17-18.
 

771) «Христос се није отимао... обличје слуге». – Уп. Фил. 2, 6-7.
 

772) «Оче, благодарим Ти... Ти послао». – Јн. 11, 41-42.
 

773) «Ако Ме неко љуби... ћемо се настанити». – Уп. Јн. 14, 23.
 

774) «Оче, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе». – Јн. 17, 1.
 

775) ...приличи и суботу да поштујеш, попут Јудејаца... – Тј. поштовати суботу. По јудејском обичају, у суботу – 7. дан у недељи – треба оставити сваки рад и посветити се миру и служењу Богу. Празновање суботе посвећено је стварању света и срећном изласку Јевреја из Египта. Богослужење у суботу одликује се приношењем веће жртве.
 

776) ...наше главе с вашима нису исте... – У историји библијског текста постојале су две традиције поделе на главе парних новозаветних књига – Јеванђеља и Апостола. Док је у Западној Европи традиција поделе Библије на главе, слична савременој, била раширена још у XIII веку, у Русију је она први пут доспела с текстом Генадијевске Библије (1499), али се раширила тек након издања Острожске Библије (1581). До тог времена, у Русији су се придржавали старе византијске поделе Апостола на такозване «еуфалијеве» и Јеванђеља на «амонијеве» главе. Сам Иван Грозни, позивајући се у посланици Рокити на одређена места из Јеванђеља упућује на нумерацију глава по «амонијевој» подели.
 

777) «Што Ме зовете... што говорим?». – Лк. 6, 46.
 

778) ...усред пшенице кукољ сејеш... – Грозни пореди Ивана Рокиту са непријатељем рода људског, парафразирајући јеванђељску причу о кукољу посађеном по доброј пшеници (види: Мт. 13, 24-43).
 

779) «Вама је отац... отац лажи». – Уп. Јн. 8, 44.
 

880) «Царства Божијега неће наследити... ни отимачи». – 1 Кор. 6, 9-10.
 

881) «Чудим се... откривењем Исуса Христа». – Гал. 1, 6-12.
 

882) «Јер темеља другога нико не може поставити... јер ће Дан показати». – 1 Кор. 3, 11-13.
 

883) «Идите, дакле, и научите све народе... што сам вам заповједио». – Мт. 28, 19-20.
 

884) «А има и много друго... написане књиге». – Јн. 21, 25.
 

885) «Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче». – Лк. 10, 16.
 

886) «Чедо Тите, зато те оставих... свештенике». – Тит. 1, 5.
 

887) «Као што вам и љубљени наш брат Павле... на своју сопствену пропаст». – Уп. 2 Петр. 3, 15-16.
 

888) «Не смете ни анђела слушати... примисте». – Уп. Гал. 1, 8.
 

889) «Јер ако и има у безбожника много богова... и жртве им приносе ». – Уп. 1 Кор. 8, 5-6; Еф. 4, 5-6; 1 Кор. 10, 20.
 

990) «Јер сваки који призове Име Господње... не буду послани?» – Рим. 10, 13-15.
 

991) Сам Господ рече... «Овај се род ничим не изгони, само молитвом и постом». – Мт. 17, 1-8, 14-22; Мк. 9, 2-8; Лк. 9, 28-36.
 

992) ...Четрдесетодневни пост држимо... подражавајући тиме Његово божанско страдање и васкрсење... – Тј. Велики пост – пост свете четрдесетнице који траје 40 дана пред Ускрс.
 

993) Пост, пак, светих апостола... – Петровски пост пред празник светих апостола Петра и Павла 12. јула (29. јуна); његов почетак зависи од празновања Ускрса, зато му трајање варира: од 6 недеља до 8 дана.
 

994) А посту Пресвете Богородице Владичице... – Успенски пост, пред Успење Пресвете Богородице, траје од 14 (1). до 28 (15). августа.
 

995) Пост... пред Рођењем Христовим... – Божићни (или Филипов) пост траје од 28 (15). новембра до 7. јануара (25. децембра).
 

996) Целогодишњи пост... у среду и петак... – Пост средом и петком установљен је од апостолских времена као успомена на предају Исуса Христа страдањима и смрти (среда) и сама страдања и смрт Господа (петак).
 

997) «Ја тако трчим... савлађујем га». – Уп. 1 Кор. 9, 26-27.
 

998) «Тешко вама књижевници и фарисеји... а камилу прождирете». – Мт. 23, 23-24.
 

999) «И не опијајте се вином, од кога је разврат и друго зло». – Уп. Еф. 5, 18.
 

1100) О Јонином посту и о Агејевом, а исто тако и о Ниниви и осталом... – У време опасности или великих несрећа, код Јудејаца беше обичај и сматрало се религиозном дужношћу прописивање поста, тј. уздржавање од јела, молитва и приношење жртви. Два таква случаја помиње Иван Грозни – пост који је проповедао пророк Јона житељима Ниниве – престонице Асирског царства (Јона 3, 3-5), и пост који је Јудејцима прописао пророк Агеј приликом подизања храма Господњег у време Зоровавељеве управе (Аг. 1-2).
 

1101) Тако и Ахав ради Језавеље Навутеју нареди да пости и у тај пост уби га. – Ахав, осми цар Израиљски (925-903. п.н.е.), једанпут реши да узме у свој посед виноград суседа Навутеја, међутим овај то одби. Тада безочна Ахавова жена Језавеља нареди старешинама да у мужевљево име огласе у граду пост и, према обичају, посаде Навутеја међу народне главаре, а насупрот њему двојицу клеветника. Оклеветани Навутеј би одведен ван града и каменован до смрти, и на тај начин Ахав узе његов виноград (1 Цар. 21).
 

1102) «Када их убијаше... завјету Његову». – Пс. 78, 34-37.
 

1103) ...«ви у замци ђаволовој, што вас живе улови да вршите његову вољу»... – 2 Тим. 2, 26.
 

1104) «Ко прелази ограду, тај је лопов и разбојник». – Јн. 10, 1.
 

1105) «Од нас изиђоше... остали би с нама». – 1 Јн. 2, 19.
 

1106) «Сваки који не остаје... антихристов». – Уп. 1 Јн. 4, 3; 2 Јн. 9.
 

1107) «Ко апостоле одриче – Христа се одриче». – Уп. Лк. 10, 16.
 

1108) «Господу своме клањај се и Њему јединоме служи». – Мт. 4, 10.
 

1109) «Јер ја примих од Господа... смрт Господњу објављујете». – 1 Кор. 11, 23-26.
 

1110) «И узевши хљеб заблагодари... за вас излива». – Лк. 22, 19-20.
 

1111) «Ово је крв Моја Новога Завјета... отпуштења гријехова». – Мт. 26, 28; Мк. 14, 24.
 

1112) «Све се крвљу чисти по Закону... једном за свагда». – Јев. 9, 22; 10, 3, 9-11.
 

1113) «Јер ако ми гријешимо... говори Господ». – Јев. 10, 26-30.
 

1114) ...У књигама Постања... – Постање – једна од пет књига Старог Завета које је написао пророк Мојсије. Постање се састоји из 50 глава и приповеда о Стварању света и човека, о паду Адамовом и искупљењу греха, садржи историју патријараха од Адама до Јосифа. Даље Иван Грозни укратко препричава основни садржај Постања о Стварању света и Адамовом паду.
 

1115) «Сви свети, који вјером побиједише царства... достигли савршенство». – Уп. Јев. 11, 33, 39-40.
 

1116) «Посла Бог Сина Својега... примимо усиновљење». – Гал. 4, 4-5.
 

1117) «Имајући дакле, браћо... над домом Божијим». – Јев. 10, 19-21.
 

1118) «И уједанпут са анђелом... добра воља». – Лк. 2, 13-14.
 

1119) «Слава и част и мир свакоме... који чини зло». – Рим. 2, 10, 8-9.
 

1120) «Приђите, узрадујмо се Господу... човекољубља ради». – из службе на Рођење Христово.
 

1121) Онагр – дивљи магарац; та се животиња помиње у Библији (види: 1 Мој. 16, 12; Јов. 29, 5 и др.).
 

1122) ...«као аспида глуха... истину објављује». – Пс. 58, 4-5.
 

1123) ...«темеља другога нико не може поставити... Исус Христос». – 1 Кор. 3, 11.
 

1124) «Онај који говори... заслијепи очи». – Уп. 1 Јн. 2, 4, 11.
 

1125) «Не посла Бог Сина својега... мрзи свјетлост». – Јн. 3, 17-20.
 

1126) ...прочитај у «Царствима» о иконоборцу Лаву Исавријанцу... и Теофилу Богомрском... – Позивајући се на извештаје Хронографа, Иван Грозни набраја имена византијских императора који су се највише истакли у иконоборству – покрету против поштовања икона у Византији од прве половине VIII до средине IX века; Лав III Исавријанац (717-741) је 726-728. године први иступио против поштовања икона, наредивши да се оне скидају и пребоје. Константин V Копроним (Гнојави, 741-775), његов је син. Године 754. сазвао је црквени сабор који је подржао иконоборце. Закључци тог сабора, на коме није присуствовао ниједан представник других патријаршија, одбачени су 787. године на VIIВасељенском сабору у Никеји, који је анатемисао иконоборце и поново успоставио поштовање икона. Лав V Јерменин (813-820) сазвао је 815. сабор на коме су потврђене одлуке сабора из 754. године, чија је последица било обнављање иконоборачког покрета за време његове владавине, након дужег прекида. Теофил Богомрски (828-842) ревносно је прогањао поштоваоце икона, тако да је поштовање икона коначно успостављено тек након његове смрти, када је 842. одржан сабор где су коначно потврђене све одлуке Никејског сабора. Имена ових византијских императора Иван Грозни помиње и у Првој посланици Андреју Курбском, где Грозни са императорима-иконоборцима пореди савремене «непријатеље хришћанства» – пољско-литванске владаре и војсковође, у руским изворима тога времена више пута оптужене за пљачку и разарање православних храмова.
 

1127) «Ако се обрезујете... од благодати отпадосте». – Гал. 5, 2-4.
 

1128) «Не гради себи... доље на земљи»... – Једна од 10 заповести Мојсијевих (уп. 2 Мој. 20, 4).
 

1129) ...у Изласку Мојсијевом... «Ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Мисирске». – Излазак – друга књига Старог Завета у саставу Петокњижја Мојсијевог, састоји се из 40 глава и казује о чудесном изласку Јевреја из Египта под Мојсијевим вођством и о Закону датом народу на гори Синајској; наставља историју Јевреја као народа Богом изабраног, од Јосифа до градње скиније. Прича о саздању бога-телета, уп. 2 Мој. 32, 1-4.
 

1130) ...Валаку, цару моавскоме... Хамоса оплакиваху... – Моав – земља која се налази источно од Мртвог мора, с обе стране реке Арнон. Моавићани беху привржени идолопоклонству приносећи жртве различитим боговима. Владавина моавићанског цара Валака пада у време када је пут Јевреја у обећану земљу водио кроз моавску земљу (4 Мој. 22, 1-10). Моавићани, уплашени бројношћу Јудејаца, не дочекаше их хлебом и водом већ покушаше да им науде, искушавајући их развратним кћерима моавским и наводећи их на идолопоклонство. Због тога је земљу Моавску Бог проклео и она беше осуђена на вечно отпадништво од Господа (2 Мој. 23, 3-6). Ваал-Фегор (Пс. 106, 28) – назив Моавитске горе и незнабожачког божанства. Служење и празници томе божанству били су праћени развратом, жене и девице су приносиле на жртву своју част и девичанство (Ос. 9, 10). Астарта – главно женско божанство Феничана и Сиријаца, слично Ваалу – главном мушком божанству у многим паганским земљама. Служење Астарти вршило се од најстаријих времена и било тако распрострањено да је цар Соломон њен култ увео у сам Јерусалим (3 Цар. 11, 33). У Писму се Астартино име најчешће помиње заједно са Ваалом. Писмо такође назива Астарту «гнусобом сидонском», јер је служење њој било праћено оргијама и развратом. Хамос (огањ, пламен) – моавски идол, такође називан «гнусобом моавском» (4 Мој. 21, 29). Постоји мишљење да је Хамос оличавао планету Марс.
 

1132) ...«него се помијешаше с незнабошцима... приношаху на жртву идолима Ханаанским». – Пс. 106, 35-38. Првобитно, житељи земље Ханаанске, синови Ханаана, потомци Хамови, до доласка Израиљаца у ту земљу беху познати као ревносни служитељи паганских обреда. Зато је Бог Мојсију дао строге законе, према којима се није дозвољавала никаква попустљивост према Ханаанцима, забрањивао се сваки савез, а нарочито бракови са Ханаанкама (2 Мој. 23, 23-33). Ипак, Израиљци не испунише вољу Божију; Ханаанци не беху истребљени, са њима су склапани бракови, и сами Израиљци се почеше клањати паганским боговима. Као казна за то на њих се обрушише велике невоље. Супарништво Израиљаца и Ханаанаца трајало је веома дуго, и тек од времена Јездрина беше осуђено идолопоклонство, развргнути сви бракови са паганима, и сви Јудејци заклеше се да ће испуњавати Божије заповести (1 Јез. 9; 2 Јез. 8, 65-92; 9).
 

1133) Као што се и Соломон жене ради идолима клањао и од Бога живога одступио... – Соломон, цар Јудејски, десети син Давидов, ступивши на престо, оженио се кћерком египатског цара Фараона и, мада се клањао једном Богу свога оца, сматрао је нужним да привремено допусти богослужење и приношење жртава идолима (3 Цар. 3, 2-3). Касније, већ у старости, када је у свом харему сакупио мноштво наложница из паганских земаља, њима за љубав сагради паганске храмове Хамосу и Молоху и стаде им служити и молити се Астарти и другим паганским боговима (3 Цар. 11, 1-13).
 

1134) ... Јеровоам у Самарији... до пропасти Самарије. – Јеровоам – цар Израиљски (975-954. п.н.е.). Његова резиденција био је град Сихем на западу Самарије – средишне области земље Ханаанске. Још на почетку свог царевања Јеровоам је поставио у градовима Дани и Вефилу, који су се налазили на два супротна краја царства, два златна телета, како народ Самарије не би морао ради принишења жртава одлазити у Јерусалим – престоницу непријатељског царства (3 Цар. 12, 25-28). И установио је празник, по угледу на празник у Јудеји, на коме је народ приносио жртве својој телади. Тај су обичај задржали и његови наследници, све до пропасти Самарије у време цара Осије (4 Цар. 17, 1-6).
 

1135) ...о икони Христовој судиш једнако као... такође и осталих светитеља... – Аполон, Диј (Зевс) – античка божанства. Овај фрагмент посланице Грозног цитат је из Посланице Јована Дамаскина Константину Копрониму о светим и часним иконама, споменика који се традиционално користи у полемици са иконоборцима, и који је касније ушао, у издању Московске штампарије, у «Зборник о поштовању икона».
 

1136) «Зар ја једем месо волујско... молитве твоје». – Пс. 50, 13-14.
 

1137) А како ти из Закона Мојсијевог говориш... тада су покривала одбацивали. – Подробан опис скиније – места за богослужење, који је Мојсије подигао по Божијем завету, види: 2 Мој. 25-27; Јев. 9, 1-10.
 

1138) ...када Авгар, едески кнез, доби лик Господњи на убрусу... до рушења Грчкога царства! – Иван Грозни излаже предање о Нерукотвореном лику Исуса Христа, што представља традиционални аргумент у заштиту поштовања икона. Различите варијанте староруског текста предања познате су нам из многобројних споменика. Текст се налази у Хроници Амартола, у Руском Хронографу, у делима Јована Дамаскина, ВМЧ (16. авг.) и др. По чињеничним подацима, које даје Иван Грозни у својој посланици, тешко је одредити каквим се извором он користио.
 

1139) И како је она крволиптећа... злочестог отступника цара Јулијана. – Предање о крволиптећој жени Вероници коју је Христос исцелио, такође нам је познато из неколиких споменика: апокрифног Никодимовог Јеванђеља, Хронике Јована Малале, Летописца Јелинског и Римског, Руског Хронографа, ВМЧ (16. авг.).
 

1140) А Лидске цркве што се тиче... Тако и онај Енеј... Тако је и божанствени Лука лик Богомајке насликао... А шта да ти кажем о оној икони Богомајке коју божанствени Герман, патријарх Цариграда... преслика, и како... преко мора до Рима ходила? – Сви ови сижеи потичу из Легенде о чудесима иконе Богородице Римљанске. Овај текст је од XIV века био доста познат у Старој Русији, посебно зато што се, по Типику, читао у понедељак друге недеље Великог поста. Легенда је улазила у састав рукописних зборника, како устаљеног (Панегирик) тако и неустаљеног састава. Године 1642. и она је укључена у «Зборник о поштовању икона» (ф. 232-283). Иван Грозни је очигледно познавао тај споменик. Као доказ може послужити и чињеница што је један од Панегирика крајем XV – почетком XVI века, који садржи текст легенде, био његов прилог Соловјецком манастиру.
 

1141) ...«јер ми не би достала година кад бих стао казивати»... – Уп. Јев. 11, 32.
 

1142) Није ли Серух први почео идоле правити? – Серух – један од старозаветних патријараха после потопа. Почео је подизати идоле у спомен славним људима прошлости. Потомци његови, не схвативши његову замисао, почеше им се клањати као кумирима.
 

1143) «Дјечице, сачувајте себе од идола». – 1 Јн. 5, 21.
 

1144) «Тела наша јесу цркве Божије у којима живи Дух Божији». – Уп. 1 Кор. 6, 19.
 

1145) А оно што си о Петру и Корнилију говорио... смирења ради. – Апостол Петар је, дошавши у Цезареју, подигао Корнилија који му се клањао речима: «И ја сам човек» (Дјел. 10, 25-26); анђео Господњи забранио је Јовану да му се поклони, заповедајући му да се Богу поклања (Отк. 22, 8-9).
 

1146) ...Сам Господ наш... «Ником не казујте што сте видјели... из мртвих не васкрсне». – В. Мт. 17, 1-9.
 

1147) «И даћу ти кључеве... на небесима». – Мт. 16, 19.
 

1148) Илија затвори небо... по речи уста пророчких. – В. 3 Цар. 18, 1-41.
 

1149) А оно <што> пишеш о Павлу и Варнави... како свете ваља поштовати. – Апостол Павле и његов сапутник Варнава забранили су житељима Листре и жрецима, што су их сматрали равним античким боговима, да им принесу жртву и служе им као паганским боговима (Дјел. 14, 11-18).
 

1150) «Господ видје народ многи... без пастира». – Мк. 6, 34.
 

1151) «Тад рече Он ученицима Својим... немоћ и сваку болест». – Уп. Лк. 10, 2-9.
 

1152) ... о светом епископу Епифанију Кипарском... – Епифаније Кипарски (367-403) – епископ Саламине на острву Кипру, ревносни бранитељ хришћанства у борби с различитим јересима. Иван Грозни овде препричава житије Епифанија Кипарског (види: Пролог, 12. маја).
 

1153) «Суд ваш одавно не одоцни, и погибао ваша не дрема». – 2 Пет. 2, 3.
 
1154) «Сваки, који верује у Господа... у њему мора и бити». – Уп. 1 Јн. 2, 6.
 

1155) ...Филип, од седморице ђакона... – Филип – један од седморице ђакона Јерусалимске цркве (Дјел. 21, 8-9).

1156) «Јер боље би им било да не познаше Пут правде... у блату ваља». – 2 Петр. 2, 21-22.
 

1157) «Због тога ће оставити човјек оца својега и матер... да не раставља». – Мт. 19, 5-6.
 

1158) «Ко отпусти жену своју... чини прељубу». – Мт. 19, 9.
 

1159) «Рекоше Му ученици Његови... Ко може примити, нека прими». – Мт. 19, 10-12.
 

1160) «Сада нам је спасење ближе... не угађајте плотској похоти». – Рим. 13, 11-14.
 

1161) «А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене... а мислим да и ја имам Духа Божијега». – 1 Кор. 7, 1-11, 25-28, 32-40.
 

1162) «Зна Господ побожне да избавља од искушења... а сами су робови покварености». – 2 Пет. 2, 9-19.
 

1163) «Који љуби оца или матер... није Мене достојан». – Мт. 10, 37-38.
 

1164) «Ко хоће за Мном да иде... и за Мном иде». – Мк. 8, 34.
 

1165) «Ако неко дође Мени... Мој ученик». – Лк. 14, 26-27, 33.
 

1166) «Сви који се крстисмо у Исуса Христа... него под Благодаћу». – Рим. 6, 3-14.
 

1167) «Све ми је дозвољено... јер су Божији». – 1 Кор. 6, 12-20.
 

1168) «Ничим другим не ваља се хвалити... на тијелу својему носим». – Гал. 6, 14-17.
 
 

Уводни чланак и коментари: Н.В. Савељева, С.В. Перевезенцев

(Текст са коментарима узет са: Ответ Яну Роките - История - РУССКОЕ ВОСКРЕСЕНИЕ)

(Превод својевремено објавио Предраг Драгић Кијук у „Књижевним новинама“)

Са руског превела Ружица Росић (1955-2016)
 



Просмотров: 1571
 

Loading...

Косовский фронт