Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.4.2016/

Протојереј Јован Пламенац: О Козацима и козаштву

Источник: Митрополија

 

     

     

 

     

О Козацима и козаштву

     

„Козачество – ета сасловије, ета сасловије, ета сасловије“, викао је Козацима Александар Исајевич Солжењицин у прелијепој, огромној Армијској Вазнесењској цркви, чији су темељи у меком и нестабилном терену дубоки колико је она висока, крајем септембра 1994. године у древној козачкој престоници Новочеркаску.

     

Тако се угодило, да сам у Новочеркаску био само три дана након овог догађаја и гледао сам на локалној телевизији снимак Солжењицинове посјете.

     

„Не може се замислити да козаштво себе проглашава нацијом. Вјерујте, нација можемо набројати толико колико имамо области, а козаштво је сталеж (‘сасловије’): интересни, традиционални сталеж који се поштује“, говорио је Солжењицин у цркви Козацима. Дошао је у Новочеркаск да им каже да није требало да потписују уговор о ненападању са Чеченима. Тај уговор потписао је атаман Донске козачке војске Казацин, најстарије и највеће од свих 14 козачких војски колико их данас има. Познаваоци тамошњих прилика кажу да је руска администрација хтјела да гурне Козаке у сукоб са Чеченима, да би послије могла да каже како она није учествовала у сукобу, да је чистих руку, нешто слично као што је урадила србијанска администрација  са  добровољцима које је слала у у то вријеме актуелни рат на Балкану. Потписивање овог уговора изазвало је много реакције у Русији, па и  међу  самим  Козацима.

     

„Козак без православља није Козак, али данас имамо и таквих Козака који кажу: Нама православље није потребно, ми имамо славну совјетску традицију“, говорио  је, даље, Солжењцин.

     

Да, Козаци су кроз историју углавном били компактна сила, војна али и духовна. Све до револуције 1917. године, када су се подијелили на „бијеле“ и „црвене“ и међусобно сукобили. Грађански рат међу Козацима није издржао донски атаман Алексеј Максимович Каледин, који је, увидјевши величину зла које је снашло људе које је предводио; у безнађу, 29. јануара 1918. (по старом календару) кубуром разнио себи срце.

     

Четири године раније, 1990. године, Козаци су основали Савез козачких војски Русије и иностранства (СКВРЗ) и за врховног атамана изабрали Виктора Николајевича Ратијева, који је касније добио чин генерала. Он је у то вријеме био једини генерал у козачкој војсци.

     

Козаке је Стаљин разасуо по Совјетском Савезу. Као добростојећи домаћини добили су статус кулака и – Срби добро знају како је то ишло – проглашени народним непријатељима. Стаљин је хтио да уништи козаштво, али десило се нешто контрапродуктивно: Козаци су, попут малигних ћелија, метастазирали широм комунистичког Совјетског Савеза.

     

Козаци су довели династију Романових на власт, а ови су им узвраћали не малим привилегијама. Њихово вјековно животно гесло, које је временом прерасло у бит њиховог постојања и које је постало синоним козаштва, било је – борба за православље, отаџбину и цара. Били су објективна опасност за бољшевизам и Козлов, Троцки, Лењин и други, још прије Стаљина, настојали су да их збришу са лица земље. Јурисдички су престали да постоје као сталеж 10. новембра 1917. године декретом „О уништењу сталежа и грађанских рангова“, а многи су нестали и физички, након наредбе Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) од 24. јануара 1919:

     

„Неопходно је, имајући у виду искуство из година грађанског рата с козаштвом, признати за једино правилну најбеспоштеднију борбу са свим врховима козаштва путем свеопштег уништења. Никакви компромиси, никаква половичност пута није дозвољена. Зато је неопходно: 1) Спровести масовни терор против богатих Козака који су узели било какво посредно или непосредно учешће са совјетском влашћу…“

     

Овом наредбом регулисано је и одузимање жита и осталих пољопривредних производа Козацима, њихово расељавање, насељавање њихове земље итд.

     

Али, као да су Козаци сами криви за усуд који их је задесио.

     

„Да козаштво није било неутрално у фебруарској револуцији, те револуције не би било и империја би остала. И у октобарском преврату Козаци су били неутрални. Тако смо добили ’18. годину“, корио их је Солжењицин.

     

Већ годинама Козаци рестаурирају своју организацију, али и даље као да болују неке дјечје болести. Хируруршки захват комуниста на козачком бићу оставио је ране које још нијесу зарасле. Понеко је увијек подгријевао питање: Ко су Козаци, Руси или посебан народ? Али, кренимо редом.

     

Стари Грци су на Дону формирали колоније још много година прије Христоса. У то вријеме у донским степама, прошараним густим шумама, живјели су полудивљи људи Скити и Сармати. Грци су Дон називали Танаисом, а у његовом доњем току подигли су град Танаиди. Овуда су водили велики трговачки путеви за Исток, али и дуж мора, ка Кавказу. Била су то врата између Азије и Eвpoпe кроз која су у Европу дошла азијска ратничка племена.

     

Из Азије су дошла и источнотурска номадска племена Хазари која су у доњем Дону у VII и VIII вијеку имали моћну државу, Хазарски Каганат. И данас се у атару козачке Цимљанске станице виде остаци хазарске тврђаве Саркели… Хазаре је покорио номадски народ турско-татарског поријекла, Печењези, који је такође дошао из Азије. Печењези су се стопили са Хазарима, а са њима Кумани (Половци), такође номадски народ турско-монголског поријекла који је дошао такође из Азије, из Туркменија. У XI вијеку Кумани су образовали државу Кипчак, коју су им разбили Монголи, а они су морали на запад, тако да се у Македонији спомињу све до турског времена.

     

Монголска (татарска) племена у Азији ујединио је Темуџин, касније назван Џингис-кан. Почетком XIII вијека освојио је сјеверну Кину и средњу Азију, а онда провалио у Русију гдје је на Ријеци Калки 1223. године потукао разједињене руске кнезове. Његов унук Бату-кан разорио је Кијев 1240. године и у наредне двије године поразио угарског краља Белу IV и опустошио Угарску, Хрватску, Босну, Србију и Бугарску. Монголи су се потом вратили у Русију и на доњој Волги основали државу „Канат златне хорде“.

     

На подручју Волге и Дона Татари су подигли главне градове. Они су са собом донијели и мухамеданску вјеру. Остаци џамија и данас се могу видјети широм донске области. Услиједило је више од два вијека татарског зулума над Русима. Њихова пустошења била су страшна. Код Руса је остала изрека: „Куда прође татарски коњ – трава не расте“.

     

Најмногобројнијим становницима европског дијела Русије Словени постају почетком нове ере. У IV вијеку они, као и турско-татарска племена, почињу да оснивају племенске савезе. Од многобројних племенских савеза Словена у IX вијеку нарочито су се истицала два, поникла на воденом путу који спаја Балтичко са Црним морем: један око Иљменског језера, са сједиштем у Новгороду, и други на Дњепру, са сједиштем у Кијеву. У руским књигама сам читао да су Руси у Новгороду за кнеза 862. године изабрали Рурика. У нашим, при чему се аутори позивају на старе руске љетописе и предање, читао сам да су средином IX вијека Источне Словене почели да нападају Источни (Балтички) Нормани, такозвани Варјази и да је њихов кнез Рурик заузео Новгород. Даље, његов син Олег, удруживши се са неким словенским кнезовима, спустио се на Дњепар и 882. године заузео Кијев и формирао државу Кијевску Русију. То је била прва ранофеудална држава код источних Словена. До 1598. године кијевски кнезови били су Руриковичи. Кнез Владимир Сватославич, са бојарима и кнезовима, превео је Русију у хришћанство 988. године. Руси су хришћанство примили од византијских свештеника. Кијевска Русија распала се послије смрти Владимира Мономаха 1125. године на низ кнежевина.

     

У разједиљеној Русији није имао ко да се бори против Татара. Али, након разарања Кијева 1240. године на важном трговачком путу нашла се – Москва, и почела је нагло да богати. Московска кнежевина полако се ширила и постајала је све јача. Њене границе примицале су се Дону. Руси су на граници постављали препреке и подизали кулице. Али сталне војске нијесу имали, него су је скупљали када би се приближила опасност. Татари су палили села и поља, одводили су у ропство руске жене и дјецу.

     

„Татари иду!“ – био је страшни крик који се проламао тадашњом Русијом.

     

На црквама су звонила звона. Три четвртине руске земље у то вријеме плаћало је данак Татарима и истовремено страховало од њихових сатанских напада.

     

И тада, као први Руси који су продрли у дубину татарске територије и на татарске нападе одговорили својим нападима, први Руси који су упали у татарске шаторе и скинули ланце са њихових заробљеника, такође Руса, као заштитници Русије и борци за слободу руског народа, појављују се – Козаци.

     

О Козацима је написано пуно књига. Обашка то што је у руској литератури лик хероја, заштитника, увијек Козак. Ове књиге, углавном историјске, често контрадикторно објашњавају ко су Козаци; њихови аутори не извлаче исте закључке из истих чињеница. Многе од ових књига писали су козачки емигранти након револуције. За потребе овог текста опредјелио сам се за двотомно популарно писано дјело „Слике некадашњег тихог Дона“ објављено у Санкт Петерсбургу 1909. године.

     

Руски кнезови су своје вјерне борце, бојаре, великаше, награђивали земљом заједно са сељацима који су живјели на њој. У почетку је сељацима било дозвољено да селе од једног бојара до другог, али се испоставило да код појединих бојара долази више људи него што би требало, а код других их нема довољно да би могли да одговоре књажевом позиву за рат. И сељацима је забрањено пресељавање.

     

Код једног властелина сељаци су живјели добро, слободно, а код другог као робови. И тако, најјачи, најодважнији кметови, који нијесу могли да забораве своју слободу, одлазе из родног села да потраже срећу на југу, у дивљем Пољу (тако су тада називали донску степу) које су насељавали Татари. У Пољу су се ови руски људи нашли са остацима већ измијешаних храбрих Хазара, Печењега и Кумана, кроз чије вене је текла и крв Сармата, Скита, па и Грка, али и других освајача ове капије између Европе и Азије које су асимиловали. Они су се скривали од Татара у донским непроходним шумама и пространим степама. Одбјегли руски кметови су се удружили са њима, сјединили, крвно повезали и – поставили основе донском козаштву. У руским љетописима донски Козаци спомињу се од 1500. године.

     

Руси су посебно тешко живели у вријеме цара Ивана Грозног. За ријеч могли су изгубити главу. И тада је многе жеђ за слободом одвела на Дон. Али, у дивље Поље су отишли и они који су пострадали од Татара, који су хтјели да се свете. Онај коме су Татари убили оца, мајку, или заробили и одвели невјесту, сестру, брата, отишао је на Дон да се освети за убијене и да покуша да избави заробљене. А било их је и које је рука сврбјела да се поиграју копљем, стријелом, који су хтјели да окушају срећу у бојном послу у широком Пољу.

     

Све њих Дон је примао, свима је нашао мјесто. Живјели су од упада, рата и плијена. Звали су их Козацима. (На татарском и на турском „гозак“ значи „лако наоружани коњаник, војник без оклопа, без панцира, шљема“. Такви су били први Козаци.)

     

Татари су били изванредни ратници и Козаци су учили од њих. Коња и сједло опремали су на татарски начин, са јастуком и бисагама, наоружавали су се сабљом, луком и стријелом. Свака козачка станица, или група, бирала је себи старијешину кога су, по примјеру сјеверних помораца што су бродили по руским ријекама, називали „ват-маном“, од чега је произашао назив „ата­ман“.

     

Козаци су се насељавали међу Татарима, на самом бојном пољу. Градили су насеља од прућа да им није велика штета да их напусте у случају зле среће. Чврстину зидова својих кућа надомјестили су будношћу, стражарењем, добрим извиђањем.

     

Земљу нијесу обрађивали, него су живјели од онога што би отели од Татара, а и Турака. Отимали су коње, одјећу, оружје, али и злато за које су послије куповали оно што нијесу могли да отму. Из тог времена је и пјесма:

     

„Код нас на Дону не живе на ваш начин,

     

Не ткају, не преду, не сију, не жању,

     

А добро живе…“

     

Када нијесу тражили борбу, Козаци су ишли у лов. У шумама је било пуно дивљачи, а у ријеци рибе. Слободно вријеме између ратничких похода проводили су са луком и тоболцем по шумама, или са мрежама на лаком чуну издубљеном од дебла. Тако живећи, постали су предузимљиви, сналажљиви, лако покретни и храбри.

     

Козаци су ширили свој животни простор: насељавали су се дуж Дона и његових притока. Подигли су и прве градове, Горње и Доње Раздоре. Ко је селио сјеверније од Горњих Раздора, од ушћа Донца у Дон, добио је назив горњи Козак. Јужно од Донца живјели су низијски Козаци.

     

Први Козаци, већ старосједиоци, живећи међу Татарима, измијешавши се и сродивши са остацима старих народа који су овдје живјели, умногоме су се разликовали од новопридошлих. Били су црнокоси, витки, живахни и весели. То су били низијски Козаци.

     

Више Горњих Раздора Козаци су почели да се насељавају касније. Овдје је било више чистих Руса. То су били горњи Козаци, који су били плавокоси, носили су браде и говорили чистим руским језиком, без татарских ријечи. Они су живјели мирније од низијских Козака.

     

Разлике између ових Козака могу се видјети и данас. Горњи Козаци су разборитији, мање брзи у одлукама, брину за кућу више него низијски Козаци. Код низијских Козака осјећа се крвно сродство са азијатским народима и Грцима из древних Танаида. Они су пуни борбене страсти и веома су смјели.

     

Кад год је требало да нешто одлуче што је од важности за све, да изаберу атамана, да крену у ратни поход, или пак лов, Козаци су се окупљали на општи збор, обавезно укруг. Успостављајући своја насеља, образовали су невелика друштва – козачке станице. Ако је у њиховом насељу било капелице, окупљали су се око ње, а ако је није било, на тргу, и износили су икону Спаситеља или светог Николе Чудотворца, коју су постављали на налоњ у средини круга. У ратном походу одлуке су доносили такође окупљајући се укруг, често не силазећи са коња. У морском походу укруг су довозили чамце. Стајали су лицем један према другоме да би свако могао да види шта се ради у кругу и чује што се говори. Свако је могао слободно да каже оно што мисли да је корисно, свако је могао да прихвати или не прихвати предлог. Али када нешто прихвати читав круг, то је постајало свето. За кршење одлуке круга казна је била бичевање кратким бичем „нагајком“ или – смрт. За издају се знало: у врећу па у воду.

     

У Козаке су примали свакога. Неопходан је био само један услов – вјера у Христоса. К себи су Козаци тако примали и храбре Татаре, Турке, Грке, чак и Њемце. Сви они су брзо примали козачке обичаје и начин живота и постајали прави Козаци.

     

„Вјерујеш ли у Бога“, питали су Козаци придошлицу.

     

„Вјерујем“.

     

„Де, прекрсти се“.

     

И готово.

     

На Дону и данас има Козака који се презивају Греков (од Грк), Татаринов (од Татар), Турченков, Турчанинов (од Турчин), Жидченков, Жученков (од Жидов), Грузинов (од Грузин), Персијанов (од Персијанац), Черкесов (од Черкез), Милеров (од Њемац), Пољаков (од Пољак), Сербинов, Себријаков (од Србин)… У врховној атаманској управи у Новочеркаску срео сам Козака који се презива Косов. Његови преци на Дон су дошли са Косова. Али, сви они су прави Козаци. Само им имена подсјећају ко им је предак који је дошао на Дон.

     

Козаци су временом у спретности, окретности, сналажљивости, војничкој окретности превазишли своје непријатеље, али и учитеље, Татаре. У ратним походима изградили су свој начин дјејствовања „лава“ (на татарском: „масовна навала козачке коњице“). Нико није могао да се надмеће са Козацима у „лави“. У извиђање Козак је ишао непримјетан и за оштро татарско око. Ишао је на коњу кроз траву, са травом раван. Изванредни ратници били су и на води.

     

Древни Козаци су се чамцима спуштали низ Дон у Азовско море, а одатле у Црно. Знали су отићи и до Крима, али и до турских обала у Малој Азији. За морске походе градили су веће чамце, без палубе, у које је могло да стане по 60 до 100 људи. Низ вјетар су ишли на једра, уз вјетар на весла. Носили су са собом воду и храну, али не и вотку. Вотку су пили када се врате кући.

     

Козаци су пуно пјевали, и у походу и кyћи, и без вотке, и са њом. Пјевали су хорски, као што се у то вријеме пјевало у цијелој Русији. То су научили од Грка. Пјесме су им и данас живе. У њима је описан живот Козака.

     

Са руским владарима Козаци почињу да сарађују од 1552. године, када их је Иван IV Васиљевич Грозни, који се пет година раније, као шеснаестогодишњак, прогласио царем, позвао да му помогну да освоји Казањ, татарску престоницу, и тако се једном за свагда ослободи татарске пошасти. Претходно је Иван IV два пута безуспјешно ишао војском на Казањ. У трећем покушају Руси су га покорили. Уз зидине овог утврђења први су се успели донски Козаци.

     

Убрзо, 1570. године, устројена је Донска козачка војска. У једном од похода по Каспијском мору, гдје су пресријетали персијске трговце, затекла их је јесен, бурна и хладна. Нијесу могли да се врате и зазимили су на Кавказу. Ту им се допало и остали су. Тако је настала Терска козачка војска, која је сачувала обичаје и културу живљења донских Козака. Потом је оформљена Уралска (Јаицка) козачка војска, временом још њих девет и Јакутски пук. У обнављању древних козачких војски, формиране су још двије на територијама које нијесу традиционално козачке, али на којима, након постреволуцијског расељавања, живе Козаци.

     

Почев од Ивана Грозноr, заслуга козаштва за Русију је оrромна. Без претјеривања се може рећи да није било Козака, не би било ни Русије, или би она била колико нека њена кнежевина.

     

У руским љетописима подробно је забиљежен подвиг донских Козака у Сибиру. Они су, под вођством легендарног атамана Јермака Тимофејевича, након опсежних припрема и дугог и упорног похода, у јесен 1581. године поразили татарског цара Сибира Кучума и ову огромну земљу подарили Ивану Грозном и Русији. Сибир је освојило 840 Козака!

     

У смутно вријеме Козаци се нијесу најбоље снашли. Дешавало им се да подлегну гласинама које су стизале на Дон и иду у Москву да штите самозванце. Али, на крају, Бог их је извео на прави пут. Управо Козаци су из Москве избацили Пољаке, римокатолике, који су, уз помоћ самозванаца, у ствари својих људи, искористивши нејединство руске властеле, засјели на руски трон. И Козаци су на руски престо довели Михаила Фјодоровича, родоначелника династије Романових.

     

Величанствена је козачка епопеја на Азову. Бореhи се за вјеру православну против Турака, освојили су град за којег се мислило да је неосвојив. Михаил Фјодорович није могао да им помогне да задрже град; Русија је још била нејака за рат против Турске. Турски султан је на Азов послао триста хиљада војника и ко зна колико сељака. Предводили су их четири паше. Са њима је било шест хиљада Њемаца, мајстора за опсаду градова. Са мора је дошло 45 великих бродова и броја им се не зна колико малих… А Азов је бранило 5.000 Козака. И одбранило га је! Три хиљаде Козака је изгинуло. Остали су теже или лакше рањени. Борба је трајала читаво љето 1641. године, од 24. јуна до 27. септембра.

     

Турска је поново почела да купи велику војску, али овога пута да нападне на Русију. Цар је Козацима у Азову послао грамату којом је од њих тражио да напусте ово утврђење. Послије свега, да напусте Азов! Козаци су послушали цара. Из Азова су изнијели 80 пушака и чудотворну икону светог Јована Претече, пред којом су се све вријеме опсаде молили.

     

Азов су Руси напали тек 1696. године, у вријеме цара Петра I. И опет су га узели Козаци, њих хиљаду и по који су се без команде, самоиницијативно, узверали уз зидине утврђења. Козаци су сањали да предају Азов руском цару Петру Великом, који се борио заједно са њима.

     

Козаци су потукли страшне пруске хусаре у седмогодишњем рату у другој половини XVIII вијека. Ушли су у Берлин и покупили мундир пруског краља Фридриха Великоr. Пруски краљ је тада говорио:

     

„Руског војника је мало убити, треба гa још и оборити“.

     

Ратовали су Козаци са Суворовим. Били су му елитна војска. Један козачки пук тада је предводио мајор Себрјаков. Нема рата којег је Русија водила а да у њему не само да су учествовали Козаци, него много пута су директно одлучили исход битке у руску корист.

     

Уистину, да није Козака ништа не би било од Русије. Али Козаци знају да је и обрнуто, да нема Козака без Русије. Козаци су се још од цара Ивана Грозног борили за Русију, која је била и њихова отаџбина, борили су се за руску вјеру, која је била и њихова, и борили су се за руског цара, који је био и њихов. О козачком етносу, заиста, незахвално је говорити.

     

Компактност једног народа чини његова духовност. Козаци су живи примјер како то изгледа. Козаштво је првенствено духовни принцип борбе за православље, отаџбину и цара (сада легално изабраног предсједника Русије). Они јесу ратници по дефиницији, али њихово ратништво проистиче из њихове духовности.

     

Основ козачке духовности је православље. У почетку им није било важно „ко се како крсти“, али убрзо су се приклонили православљу као правој вјери. То им нико није наметнуо, као што им ништа друго није могао наметнути. Они су, уосталом, у својој историји увијек били заштитници православља.

     

Протојереј Јован Пламенац

     

 

     

     

У Никшићу одржано вече руских Козака

     

Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ из Никшић у сарадњи са Московским културним центром из Подгорице прексиноћ су организовали Козачко вече. Поезијом на руском представиле су се чланице Козачке станице „Свети Петар Цетињски“ са сједиштем у Подгорици: Анастасија Александровна-Врбица, Олга Погодина, Људмила Бурцева, пјесникиње из Ростова на Дону. Гошће не само да су се показале као изванредни рецитатори већ и као вокалне солисткиње. О духовности у козачкој култури говорио је протојереј Јован Пламенац, барски парох. Потпуковник Вукоман Булатовић, замјеник атамана Козачке станице, рекао је да раде на популаризацији Русије и Козачке станице „Свети Петар Цетињски“, и да их спаја православље.

     

– Козачке станице су формиране на Косову, Републици Српској и Црној Гори. Сви који воле и љубе слободу су козаци. Веже нас љубав према Русији, љубав према православљу. Заједнички сви ми идемо истом циљу иако различитим путевима. Слога нас повезује.

     

Удружени без обзира о којим организацијама се ради, надамо се да ћемо успјети на том путу и да ћемо сви заједно убудуће радити на слози, заједништву, поштовати православље и умножавати се, каже Булатовић. Студенткиње са Студијског програма за руски језик и књижевност Андријана Жижић, преводила је поезију гошћи из Русије на српски језик, док је њена колегиница са групе Милена Пићурић, прочитала одломак из романа „Тихи Дон“. Пјесникиња Милица Бакрач, казивала је своју поезију. Уредница трибине је проф. Весна Вукићевић, са Филозофског факултета у Никшићу.

     

Планирају обнову козачког гробља у Гусињу

     

Вукоман Булатовић наглашава да Козачка станица „Свети Петар Цетињски“ у сарадњи са „Ноћним вуковима“ планира обнову гробља у Гусињу гдје је између два рата пострадало 26 козака.

     

– Од козака који су били гарда албанском краљу Зогу, а који су између два рата чували границу према Албанији, њих четворица из патроле су преживјели док су остали побијени. Сви они су сахрањени у заједничкој гробници на православном гробљу у Гусињу – казао је Булатовић.

     

Лидија Никчевић

     

 




Просмотров: 915
 

Loading...

Косовский фронт