Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.4.2016/

Игор Стрелков: у ноћи између 11. и 12. априла прешли смо границу

Источник: Руснекст

 

     

Игор Стрелков прича Александру Кравченку непознате појединости почетка Славјанскеепопејеуексклузивном интервјууза сајт RusNext.ru

     

 

     

Игоре Ивановићу, ближи се дан почетка епопеје борбе за Новорусију. Кључни тренутак те борбе представљао је улазак вашег одреда у град Славјанск. Када се тачно то десило? Ког дана?

     

 

     

То се десило у ноћи између 11. и 12. априла. Прешли смо границу. Требало је да то буде између 10. и 11. али нам није успело. Нисмо стигли да се спремимо до поноћи и стигнемо до тачке преласка. Морали смо да се вратимо у базу како бисмо сачекали да падне мрак. До следеће ноћи већ смо били у пуној борбеној готовости. Још смо у извесној мери имали среће што су у Ростов најзад стигле исте униформе и обућа за јединицу, које сам наручио још за наш батаљон специјалне намене на Криму. Пре тога су наши борци били опремљени како се ко снашао.

     

 

     

Ноћу смо аутобусом стигли до границе, искрцали се и извели марш кроз нечувани део границе на територију Украјине. Укупно смо превалили између 12 и 15 км. Нисам имао бројач корака, можда је било и више, пошто смо, приближавајући се граници, кривудали.

     

 

     

Избили смо на трасу у Луганској области. Тамо су нас чекали фургон нове „Украјинске поште“, возило ВАЗ 2115 и тројица људи. Ја сам сео у „Жигули“, који су још дуго извлачили из блата (претходног дана је падала киша). После су исто на једвите јаде изгурали возило нове поште које се такође заглибило у шумарку. На сваких пола сата морали смо да се заустављамо и отварамо задња врата како би се фургон проветрио, пошто је био дупке пун – у њему је било малтене педесет људи.

     

 

     

Све остало сам већ не једном причао. Одлука да идемо у Славјанск донета је на лицу места, када смо се већ укрцавали у возило. Био нам је потребан град средње величине, у коме је прилично јак актив. Првобитно нисам планирао да залазимо тако далеко. У плану је био Шахтјорск или Торез.

     

 

     

Зар нисте страховали од тога да удаљеност од границе може одиграти кобну улогу? Што се потом и десило?

     

 

     

У том тренутку никаквог страховања није било. Били смо уверени да ће се све одиграти по кримском сценарију, да је довољно само подржати тамошње снаге, помоћи им да се организују и одбију навалу. Не војске него десног сектора и националне гарде. И помоћи им да се одрже док се народ не организује и правно утврди свој независан статус како би прогласио припајање Русији. У таквом сценарију Славјанск је, обрнуто, изгледао као идеално полазиште за будући поход народног покрета даље на Харков, Дњепропетровск.

     

 

     

Град би уз одговарајуће снаге било прилично згодно бранити. Налази се на саобраћајном чворишту, кроз њега пролазе сви терети од Изјума, Барвенкова и Харкова. С друге стране, тамо има много природних препрека које омогућавају организовање одбране. Рецимо, Краматорск је већи град, али таквих одбрамбених предности као Славјанск није имао.

     

 

     

Зашто је одабрано управо то време за улазак у Новорусију?

     

 

     

Чим нам је пошло за руком да припремимо јединицу, ушли смо.

     

 

     

А да ли је била могућа варијанта ранијег уласка – на пример, крајем марта?

     

 

     

Још нисмо били спремни – то као прво, а као друго, требало је да започне народни устанак у Доњецку и Луганску. Да смо ушли пре него што је ослободилачки покрет Новорусије почео, испало би да смо диверзанти. То јест, онда не бисмо прискакали у помоћ устанку већ бисмо изгледали као његови покретачи.

     

 

     

Како сведоче учесници тог похода, после преласка границе одржали сте им надахњујући говор. Сећате ли се тога?

     

 

     

Да, наравно, сећам се свега што сам рекао. У тренутку када смо се коначно припремили за дејство и опремили, налазили смо се у једној бараци напуштеног пионирског одмаралишта. Јединица се постројила и ја сам се обратио борцима. Објаснио сам им куда и зашто идемо. Између осталог, поновио сам слоган ВДВ (ваздушно-десантних снага) „Нико осим нас“ – на шта је већина присутних бораца сложно поновила те речи. Многи међу њима служили су у ВДВ.

     

 

     

Упозорио сам их да идемо потпуно свесни своје одговорности, сасвим добровољно. И ма како да се наш поход заврши, историја Украјине и Русије после тога ће се променити.

     

 

     

Униформе које сте спомињали – зашто је одабран управо тај десен, тај крој? Да ли је у вези тога било неких мишљења, или је то било спонтано?

     

 

     

Ја сам одабрао десен и крој, пошто сам био у вези са њиховим произвођачима још пре поласка на Крим. Желели смо да у те униформе као радне обучемо нашу јединицу службе безбедности, али, пошто нисмо имали довољно средстава, то смо одгодили на неодређено време. Када смо формирали батаљон на Криму, сетио сам се тих произвођача, знајући колико су њихове униформе ваљане и удобне. Колико се сећам, наручио сам триста комплета. У то време у батаљону је било двеста људи. Униформе су стигле знатно касније, када је батаљон већ био расформиран. Пре пребацивања преко границе, 52 комплета употребљена су за опремање људства. Још стотинак комплета касније су ми дотурили, тако да је Славјанска бригада била у истим униформама. Још сто комплета негде се загубило, доспело код козака који су такође кренули у Луганск да ратују.

     

 

     

Игоре Ивановићу, да ли бисте, као добар познавалац историје Грађанског рата, могли да пронађете сличности између априлских збивања у Донбасу и догађаја после Руске револуције? На пример, са Леденим походом, устанцима у Сибиру...

     

 

     

Не бих се упуштао у таква смела поређења која нису сасвим исправна. Ипак се размере догађаја у Донбасу приметно разликују од размера чак и Леденог похода из 1918. године. Напетост, жар борбе, губици – све то је било знатно мање. Поређења би ипак била натегнута. Али нескромно је говорити о неким подударностима. Јасно је да се у насталој смутњи у Русији штошта понављало у виду фарсе. А нешто се понављало и у прилично драматичном виду...

     

 

     

Размере нису исте – али је историјски значај догађаја из 2014. године јако велики, јер се ништа слично на постсовјетском простору пре тога није десило. Хоће ли догађаји 12. априла остати у историји Русије и које место ће у њој заузети?

     

 

     

Време ће показати, бесмислено је унапред нагађати. Једно се поуздано може рећи: оно што се десило имало је обележје неповратног процеса. Крим је имао неповратно обележје, и поход у Славјанск, који је представљао наставак Крима, такође је био неповратан. Историја је почела да се одвија у одређеном правцу, који се пре похода није назирао. Свакако, прелазак границе је у том смислу постао историјски догађај. Међутим, ако наша ствар буде изгубљена, и ако наши непријатељи, који већ две године фактички тријумфују, почев од првих дана маја 2014. године, победе – сви ми бићемо жигосани као „терористи“, „диверзанти“. Кудиће нас као непријатеље не само украјинског него и руског народа.

     

 

     

Да ли сте претпостављали да ћете једном стати на чело војске Новорусије?

     

 

     

Не, нисам. Штавише, рачунао сам на Кримску варијанту са становишта доласка стварних вођа, које ће одиграти улогу попут Аксјонова и Чалија на Криму. Мислио сам да ћу у најбољем случају бити војни саветник уз њих. И то саветник у сенци, без одређених овлашћења и да се за мене уопште не чује – као што је било на Криму.

     

 

     

Мене је у први план гурнуло једино катастрофално помањкање озбиљних народних вођа попут Аксјонова и Чалија у Доњецку и Луганску. Можда је Мозговој заслуживао такву улогу. Али тада још није стигао да се испољи. Он би могао да постане такав, али, вероватно услед одсуства ресурса и полазних позиција, није узмогао то да учини. Управо сам због непостојања вођа у одређеном тренутку био приморан да преузмем одговорност. Да ту одговорност покажем људима. Да постанем јавна личност.

     

 

     

Тако је испало да се 12. април подудара са даном руских добровољаца који су ратовали у Србији. Међу њима сте били и Ви.

     

 

     

То је случајна подударност. Стицај околности.

     

 

     

На сајту RusNext.ruспроведена је анкета на тему: који дан се може прогласити даном Руског пролећа? Шта мислите, да ли је 12. април достојан повод?

     

 

     

Мислим да је сасвим достојан. Али, Руско пролеће је ипак почело од Крима. Зато бих, да ја одлучујем, одабрао управо кримски датум. На пример – 23. фебруар (Дан бранилаца Отаџбине у Русији)...

     

 

     

Године 2014. обележена је историјска годишњица исконске Новорусије. Катарина Велика потписала је 1764. године указ о стварању те области... а потписан је управо 12. априла.

     

 

     

По мом мишљењу, све подударности су случајне. Премда, у томе можда има неког символизма. Без воље Божије ништа не бисмо учинили: нити створили јединицу, нити прешли границу, нити ушли у Славјанск, нити – тим пре – из њега живи изашли. А да ли смо узмогли да је оживотворимо – није на нама да судимо.

     

 

     

     

Разговарао Александар Кравченко

     

 

     

Посрбила Сава Росић




Просмотров: 788
 

Loading...

Косовский фронт