Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/23.5.2016/

Српска епска поезија као висока школа етике и благоразумног тумачења српске прошлости

Источник: Фонд стратешке културе

 

     

Српске гусле су уистину свети српски инструмент не само зато што су сачувале од заборава многе историјске догађаје, него пре свега и изнад свега, јер је захваљујући у великој мери гуслама сачувано непроцењиво српско духовно благо.

     

Српска епска народна поезија сачувана захваљујући гуслама, сачувала је један несвакидашњи морални кодекс српског православног рода, па српску епику с правом можемо назвати српским народним Јеванђељем.

     

Толико је српски православни род био прожет хришћанским моралом, светосавском и светолазаревском етиком, да скоро да нема етичког постулата који говори о добру и злу, а да није забележен у српском народном стваралаштву. Пошто се на моралу и моралним начелима одржава људска цивилизација, српска епика је представљала непревазиђену школу етике.

     

Слушајући српског гуслара, српско дете је непогрешиво усвајало позитивне етичке појмове попут храбрости, поштења, братољубивости, гостољубивости, дружељубивости, мудрости, скромности, разборитости…  Из своје епике Српче се учило поштовању према Богу и роду, поуздању у Бога, вери и поверењу, нади (умесној и неумесној) и љубави (према Богу и роду и братској љубави), поштовању према праведности, значају молитве, чојству и јунаштву, учило се посту, учило се да се буни против неправде, учило се савести и хуманости, плашило се суда друштва и Божијег суда, учило се врлинама и свекорисности врлинског живота, поштовању празника, поштовању и непријатеља, чињењу добра, неговању задужбинарства, учило се заветништву, заклетви, милостињи, спасоносној улози Цркве, поштовању Цркве, поштовању празника, слављењу Крсног имена, мотивима и значају брака, верности и оданости, учило се избору брачног друга, сватовском расположењу, понашању у тузи, заштитништву мужа, непорочном животу, значају породице, домаћег огњишта, лепом васпитању, дечијим негативностима, васпитним казнама, наслеђу, поштовању родитеља, разборитости и сналажљивости, штетности непромишљености, учило се мудрости, смирености и умерености, ограничавању нагона, учило се послушности, вредноћи, поштовању, чувању здравља, његовању болесника и рањеника, чувању части и достојанства, другарству, сродству, пријатељству, кумству, побратимству, одбрани сиротиње, гостопримству, оптимизму, мирољубивости, доброј вољи, хуманости, сажаљењу, међуљудским односима, учило се Српче шта је грех и како су погубне последице греха (мржња и завист, убиство, блуд, превара, издаја, освета, клевета, увреда, прељуба, насиље и отмица, лакомство, пакост, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље,…), учило се степену греховности, учило се да се грех не може сакрити и што је најважније – учило се Српче из српске епике једином леку против греха (после ратовања у Малој Азији, Марко Краљевић је свратио на Свету Гору где се “причестио и исповедио, јер је многу крвцу учинио”)…

     

Могло би се свакако још набрајати, али је и ово довољно да се извуче закључак да је српска народна епика висока школа етике.

     

Немачи еп о Нибелунзима у десетини хиљада стихова описује море крви које најближи међусобно проливају само да би сачували “благо Рајнских девица”, а мајка највећег српског јунака заветује сина јединца да по цену живота не сме огријешити своју душу! Не знам да ли и један други народ на кугли земаљској има такву епику у којој мајка највећег националног јунака изговара такве високо етичке речи јединцу сину:

     

“Марко сине, једини у мајке,

     

Не била ти моја рана клета,

     

Немој, сине, говорити криво,

     

Ни по бабу, ни по стричевима,

     

Већ по правди Бога истинога!

     

Немој сине изгубити душе:

     

Боље ти је изгубити главу

     

Него своју огр’јешити душу!” 

     

Захваљујући таквој етици, српском роду је било могуће преодољети и вековном ропству и страшним историјским искушењима кроз која је пролазио. Оваква високо етичка епика сачувала је историјско памћење нашег рода и дубоко осмишљено тумачила историјске процесе у нашем роду.

     

Да би се суочили са бурним и оштрим питањима и изазовима, треба их пре свега познавати. Због тога по том питању ни једна наука нема толико значаја као историја која нам пружа искуство веренице покољења. Добро познавање произашлог у прошлости помаже нам да се боље разаберемо у данашњости, да избегнемо мноштво већ направљених грешака и неуспеших покушаја. Тек обогаћен историјским знањем, савремени човек може развити самосталност и стећи своју духовну слободу која спасава од тешких окова партијашења.

     

Међутим, у последња скоро два века, као да је прекинута нит духовног осмишљавања српског живота и тумачења српске историје. Већ почевши од почетка XIX века (може се рећи да Доситејево “просветитељство” представља почетак «световне» историјске науке код Срба, која се суштински разликује од манастирског летописања), истраживачи српске прошлости изједначавају историјска достигнућа српске саборне духовности са свакодневним животним искушењима која неизбежно прате грешно земаљско битисање. “Прогресивни рационализам” доситејевштине полако али сигурно је истискивао из умова наших историчара Промислитељски смисао људске предназначености.

     

Српска прошлост почела је да се накарадно тумачи у убогим умовима “здраворазумних” историчара који су све мање одрастали уз етику српских гусала, а све више уз материјалистичке и богоборачке социјалне теорије. Упркос фактолошкој пуноћи, пажљивом  и мукотрпном архивском раду – недостатак концепта и одређена идентитетска инфантилност која се прикрива научничком терминологијом и апаратуром – избија из огромног броја савремене српске академске историографије. Мало по мало и нашли смо се пред неразрешивим противуречностима између величанствених резултата историјског битија Немањићке Србије и “мрачног Средњег века”, како се описује у историјским читанкама ХХ века. Како је тај неуки сељачки народ у “мрачном средњем веку” успео да створи величанствену културу чији нас плодови – у области књижевности, сликарства, поезије, права, архитектуре… – све до данас обасјавају и хране?

     

Неопходно је још једном подсетити да је немогуће многе историјске процесе тумачити само путем рационалистичке научне методике (крах “историјског материјализма” то потврђује). Као што је немогуће пуким позитивистичким филозофским схемама објаснити појам националног идентитета. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу, постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима.

     

Као што смо видели из увода о српској епици-етици, координатни систем идентитета православних Срба заснован је на моралним хришћанским императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у координатни систем западног погледа на свет, као што су “користољубље”, задовољство”, “лагодност”… Дакле, са једне стране Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – са друге стране имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”.

     

Православна цивилизација којој руски народ стаје на чело као носилац идеје Москве – Трећег Рима (којој и ми као народ припадамо) и западна цивилизација која после отпадија Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве из века у век постаје све више антихришћанска, у наше дане постају толико сукобљене да већ можемо говорити о потпуним антиподима два света. Српски народ је у дубини своје православне душе то схватао и схвата, али на жалост, тога нема у историјским читанкама, то није схватала и не схвата његова безбожна елита.

     

Ове противуречности рационализма и материјалистичког схватања историје могу се превазићи само духовним разумевањем живота на основама Светог Писма, светоотачког предања и апостолске пуноће црквеног вероучења – а све то је садржано и у високој школи српке етике – српској народној епици…

     

“Отац руске историје” Нестор Летописац може бити одличан пример сваком благочестивом историчару и горди скупљачи фактографије са високим академским титулама могли би да много науче од Нестора. Из Несторовог дела видимо да су у Русији (као и у Србији), манастири били расадници истинске просвете, настале у атмосфери усрдне молитве, нелицемерне љубави, истинског уздржања од свега ружног и греховног. Поред историјских извора које је проучавао, Нестор је несумњиво био изузетан познавалац Светог Писма, познавао је грчки и латински језик и све то му је омогућило да руску историју сагледа у контексту светске историје. Почетак руске историје Нестор почиње од Библије, Адама и Еве, Светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења рода људског.

     

A у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио. Нестор Летописац у својим делима пружа читаоцу истиниту, изузетно дубоку, духовно и богословски осмишљену историју своје Отаџбине, не занемарујући ни родољубиву компоненту. Због тога Несторово дело и представља један величанствен споменик не само руске, него уопште светске писмености из кога могу много да науче и српски историчари.

     

Српска историја је толико кастрирана од стране Ватиканско-Германске историјске школе и српских историчара заглибљених у масонске опсене, да је потребно много труда и напора да се та историја почне третирати на прави начин. Свакако је важно и проучавање древне српске историје, али не смемо губити из вида чињеницу да тек са мисијом Светог Саве историја Срба као православног народа, постаје саставни део историје спасења рода људског, тек са Светим Савом наш народ масовно креће за Христом – Сунцем Правде. 

     

Као што рече свети владика Николај – “Кад Сунце (Христос) засија браћо, лампе се склањају у долап”.

     

Велики руски владика друге половине ХХ века, Митрополит С. Петербуршки и Ладошки Јован Сничев писао је о погубном утицају моралног дуализма. “Морални дуализам”, као заблуда о равнотежи добра и зла, не постоји у хришћанском учењу, “моралног дуализма” нема у српској народној епици-етици. Добро представља Сам Бог, Који чак и греховни пад страстима унакажене људске природе, промислитељски обраћа на корист људима (путем Светих Тајни Исповести и Причешћа које је даровао људима).

     

Са друге стране, зло нема своју суштину, зло представља само жалосно одсуство благодати Божије (као што и тама представља само одсуство светлости) која је одступила од оних разумних твари “од којих је и Бог дигао руке” како каже наш народ, то јест, од људи који свесно и слободно одбацују Бога у својој сулудој и погибељној гордости. Само у светлу тог знања могуће је растумачити скривени смисао историјских процеса. Само са свешћу да истина садржана у историјским процесима припада Богу као једином извору свих земаљских и небеских блага, а да мржња, безакоње и лаж представљају злобно искушење ђавола као “човекоубице од искони” –  нашу прошлост можемо правилно схватити и из ње извући поуке.

     

Историчар мора бити свестан да је његов позив веома значајан и веома одговоран и да је истинском историчару неопходно уздићи се до познања мере високе одговорности свог служења. У супротном, његов рад постаје извор заблуда за многа покољења Срба који губе схватање вишег смисла постојања Србиновог и у складу са тим, слаби духовни имунитет против рушилачких социјалних теорија и туђих “вредности” (пре свега богоборачког Запада). Дакле, историчари оштећени својом неутврђеношћу у вери, приликом изучавања српске прошлости концентришу се на зло и пошто је без вере немогуће правилно објаснити себи порекло и природу зла и извући поуке, то је и зло постало реалност српске стварности ХХ века.

     

Истинска српска елита данас је дужна да преломи ове погубне тенденције обесмишљавања нашег живота. Српској историографији неопходна је морално-религиозна “дезинфекција”. За тако нешто неопходан је пре свега повратак свештеног смисла отаџбинској историји, њеној моралној величини и природној духовној пуноћи каква је вековима провејавала из уста српских гуслара, из српске епике.

     

Концептуално ревидирање српског битисања не сме бити осакаћено “политичком сврсисходношћу”  или “прогресивношћу” радова професионалних идеолога. Само истинска научна савесност, вера у Бога и љубав према Отаџбини, неоштећени политичком коњуктуром, могу окончати тај мучни и болни процес и омогућити да се на свет гледа без унакажености. У таквим настојањима српска епика представља непревазиђен узор!

     

 Тек када успемо да рехабилитујемо духовни смисао српског живота, кад будемо свесни Промислитељског садржаја наше прошлости и садашњости, биће могућ препород српског друштва или како каже велики “Ловћенски Тајновидац” -  Срби ће испунити Завет, грдна клетва ће побећи с рода и над њима ће се поново Небо отворити.

     




Просмотров: 893
 

Loading...

Косовский фронт