Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.6.2016/

Хиљадугодишњи витезови Крста Светог Јована Владимира: Живот дамо, Крст не дамо!

Источник: волим подгорицу

 

     

     

Горан и Милош Андровић

     

Православна црква данас, 4. јуна слави Светог Јована Владимира, дукљанског кнеза, од чије мученичке погибије се сјутра навршава хиљаду година.

     

Исто толико траје и култ Светог Јована Владимира, и његовог Часног крста који чува барско братсво Андровића, и сваке године, на Тројчиндан, по традицији износи на брдо Румију изнад Бара, заједно са кумовима, пријатељима и браћом мулиманске и католичке вјероисповијести.

     

Реликвију непроцјењиве вриједности, Крст Светог Јована Владимира, покушавали су из руку Андровића да отму многи. У село Микулићи надомак Бара долазили су освајачи и војске, разбојници и бјелосвјетски хохштаплери, надајући се да ће се дочепати светиње над светињама.

     

Од Османлија преко Аустроугара, до војски у Другом свјетском рату, сви су из Микулића одлазили празних шака. Горјеле су куће, падале су главе, али крст се није дао!

     

     

Братство Андровића је најстарије братство у овом крају, за то имају и доказ – крст који чувају као зјеницу ока, и то више од девет вјекова. Андровићи завјетну светињу са којом је, на превару, погубљен српски кнез Зете Владимир, чувају животима.

     

И дан данас, када се крст износи из тајности, Андровићи имају имају очи и уши на све четири стране свијета.

     

– Није то свеједно, никад се не зна шта некоме може пасти на памет – причају нам браћа Горан и Милан Андровић. Многи су покушавали да га се домогну, и Андровићи су га до сад сачували. Ако би неко кренуо и данас да га отме, спремни смо живот да дамо.

     

Само једном у години, светиња угледа свјетлост дана, о Тројчиндану, када га износе на планину Румију, гђе је, каже легенда, некада била црква. У тој цркви су, по легенди, згријешили чобан и чобаница, и она је одлетјела на друго мјесто. Легенда, даље, каже да ће се, када вјерници на врх Румије изнесу довољно камења, црква поново сама направити.

     

     

Освештавање воде на извору Питин

     

Вјековима припадници све три конфесије, православни, католици у муслимани, о Тројчиндану излазе на Румији, за Светим крстом који носи један од Андровића. Свако у руци носи по камен који оставља на врх ове планине са које пуца поглед на сву Црну Гору и Албанију.

     

Витезови Крста Светог Јована Владимира, Андровићи, су, наизглед, обична породица, каквих је много у Црној Гори. Они се тако и осећају, тако и живе. Ипак, ореол мистериозног крста је увек око њих. Миленијумско витештво овог братства њих није одвојило од модерне свакодневнице. Својим рукама раде и стварају, и, кажу, хвала Богу, не жале се.

     

– Нама је то све нормално, ми смо расли и живимо са тим завјетом, наши очеви, ђедови и прађедови су умрли спокојни, наша ђеца са тим расту, причају Горан и Милан, који већ неколико година износе крст на Румију. У сваком моменту спремни, ако затреба, за њега и живот да дају.

     

     

Силазак низ Румију

     

Најмање 19 покољења Андровића су чувари Светог Крста, а недавно је цијела та прича, Култ Светог Јована Владимира, проглашена за нематеријално културно добро Црне Горе.

     

Од легенде о Владимиру и Косари, преко кнежеве погибије, до доласка крста у Андровиће, па све до данашњих дана.

     

– Крст је у братство Андровића стигао недуго послије трагичне смрти кнеза Вадимира. Његове мошти су заједно са крстом пренијете у манастир Пречиста Крајинска, а крст је у нашу кућу донијела у мираз кћи свештеника те цркве. Друга кћи је добила у мираз барјак, а трећа бунаре. Барјак је нестао а бунари и данас дају питку и чисту воду, прича Горан.

     

     

Породица Андрвоић са крстом 1930.

     

У Андровићима се са кољна на кољено преносе легенде које прате Крст Светог Јована Владимира, а истина је, веле, да се и Књаз Никола био “намерачио”.

     

– Било је то у вријеме када је књаз ослободио Шушањ од Турака. Тада је, љут на Турке, наредио да се посијече све што се не крсти са три прста. Андровићи, који су православци, бринули су за своју браћу по крви. Један од православне браће, Никола, отишао је код књаза да моли за милост, и овај му обећа да их неће дирати “ако никакво зло нису чинили”. И затражи да види крст.

     

– Донијећу, господару ако ми чврсту вјеру даш да ћу га и вратити, рече Никола. Књаз обећа и Никола донесе крст. Књаз га је дуго загледао, окретао и на крају рече: А… шта би било да ти га не вратим? Никола се укочи. – Господару, дао си ријеч. И, књаз пружи крст Николи Андровићу.

     

     

Храм Светог Јована Владимира, заштитника Бара

     

Крст је, мимо Тројчиндана, када се носи на Румију, изношен за полагање камена темељца и освјештања Храма Светог Јована Владимира у Бару. Крст на куполи Саборног храма идентичан је оригиналу, само што је много већи. Крст је изношен и приликом отварања завичајног музеја Краља Николе у Бару.

     

– Колико наше сјећање сеже, крст никада није напустио Бар, каже Горан. Једини забиљежени “одлазак” био је у 16 вијеку, када је ношен у Италију гђе је опшивен сребном гравуром преко које је извршена позлата.

     

Поријекло и старост се не могу утврдити. Крст је Владимиру послао македонски цар Владислав као залогу да га неће убити, ако дође у његову престоницу Преспу. Македонски цар је превјерио и одрубио му главу 1016. године, а извори говоре да је крст, могуће, и старији, те да га Владислав није направио, већ узео из неке цркве.

     

     

Часни крст и реплика испред Храма Светог Јована Владимира у Бару

     

ЧУВАЛИ ГА И МУСЛИМАНИ

     

Крст Светог Јована Владимира чували су, причају Андровићи, вјековима и њихова браћа по крви, муслиманско братство Перочевић. Постоји прича, да су једном у Микулиће упали Турци и тражили крст. Пријетили су да ће побити све српско.

     

Тада су устали Перочевићи и рекли да прије тога морају побити све из њихове куће, па онда све друге муслиманске куће, док дођу до њихове православне браће.

     

НИКО НЕ ЗНА ГДЕ ЈЕ

     

У братству Андровића, само двојица или тројица мушкараца, углавног старијих, знају гђе се крст чува.

     

– Истина. Сад да ме питате, не знам. А не знам ни ко зна. Традиција је да најстарији члан породице, И још двојица знају гђе је крст. У случају да се некоме од њих нешто догоди, да не остане сакривен. Међутим, нико не зна ко зна гђе је крст, прича Милан. Током свих девет вјекова, каже он, колико се зна, нико из братства Андровића није покушао да проневјери, изда или украде крст.

     

БЕЗ ПОЛИТКЕ

     

Андровићи нису задовољни што се култ Светог Јована Владимира, како кажу, скрнави политиком.

     

– Они који причају о крсту, Румији и цркви која је тамо постављена, овако или онако, покушавајући да уберу ситне политичке поене, сигуран сам, никада се нису попели на Румију, и не знају ни шта причају, каже Милан.

     

– Крст Светог Владимира је, прстом судбине, завршио у православљу, јер смо ми православци. Да смо католици, био би католички. Тај крст је из времена када је хришћанство било јединствено, он мири, а не завађа. На Румију се, на Тројчиндан, пењу са нама наши пријатељи И кумови, муслимани и католици, кажу браћа Андровић.

     

ИЗНОШЕН И У КОМУНИЗМУ

     

Само два пута, колико се сјећају Андровићи, није се крст износио на Румију. Једном, за вријеме бомбардовања, а други пут за вријеме страшног невремена, када су Андровићи, у страху да се некоме нешто не догоди, одлучили да се врате. За вријеме комунизма, крст је кришом изношен на Румију.

     

– Крст је кришом изношен у село Велики Микулићи а понекад и на Румију када је било услова за то. Износили су га и тада Велиша Андровић и поп Павле Радуновић који је, као свештеник ишао у пратњи крста, причају Андровићи.




Просмотров: 1254
 

Loading...

Косовский фронт