Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/12.8.2016/

Српски народ представља највећи проруски потенцијал на Балкану

Источник: фонд стратешке културе

 

     

„Постоје две Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела ни деловала, али која страсно сања о будућности и већ има партије и интриге… Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија, која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им“.

     

Ф.М. Достојевски

     

     

Срби су у последњих хиљаду година своје историје представљали бројчано релативно мали народ (за разлику од Руса), али народ који је, као и Русе, одликовао менталитет великог народа. То су показали и својим царством, и у Косовском боју, и многобројним устанцима током турског ропства, епском поезијом и немирењем са ропством, показали су то и у Првом светском рату заративши са три моћне империје не желећи ново ропство без борбе, показали су то и у Другом светском рату не мирећи се са Хитлеровим нацизмом, показали су то и 1999. године када су попут усамљеног витеза стали на пут повампиреном нацизму НАТО пакта.

     

У својим ослободилачким тежњама, српски народ је увек у православну Русију гледао као на сунце са Истока. На жалост, Србија виших слојева често је, по речима светог владике Николаја, на Запад ишла са торбама пуним врлина, а враћала се са торбама препуним заблуда. Тако већ Карађорђев син бива инфициран болесним западним вирусима, та инфекција добија малигни облик у време владавине краља Милана Обреновића (сетимо се само велеиздајничке “Бечке конвенције” коју потписаше српски напредњаци), а српска политичка елита после пето-октобарског државног удара добрано се труди да престигне “достигнућа” Чедомиља Мијатовића и осталих српских напредњака из периода најамничке владавине краља Милана. Тужно је гледати како данас српска најамничка елита патолошки хрли у загрљај својих џелата, али речи Ф.М. Достојевског са почетка текста не треба губити из вида – поред ове Србије постоји народна Србија… И то не треба да имају у виду само Срби, него и Руси. Они морају бити свесни да у српском народу Русија има огроман проруски потенцијал који је моћнији од свих база НАТО пакта на Балкану. Из историје се морају извлачити поуке, уколико не желимо да нам се она понавља.

     

Због тога, поред потребе за непрекидним разобличавањем најамничке политике српских властодржаца, неопходно је указати и на неке реакције из Русије које као да се подсмевају историји. Јер ни Русија виших слојева није увек имуна на “штетне инфекције”. Текст “Браћа се не смеју издати”[1] који је недавно преведен са руског језика, показује да добри познаваоци српског народа и српске историје правилно схватају речи великог Достојевског и свесни су великог проруског потенцијала у српском народу. Али то често не схватају многи утицајни људи у Русији. Тако смо, рецимо, имали прилику да чујемо челника значајног института у Русији, да је Србија непоуздан партнер и да Русија треба да стави акценат на сарадњу са Бугарском. Ово не само да није истина, него представља и изругивање са историјом, јер је протежирање Бугарске престављало можда највећу спољнополитичку грешку у историји руске државности. Прво, Србија се ослободила турског ропства уз велику помоћ Русије али пре свега крвљу својих војника, док је Бугарска ослобођена пре свега крвљу руских војника али јој то није сметало да непуних 40 година касније ратује против Русије. Друго, Срби и Руси никада нису међусобно ратовали, у оба светска рата су били савезници, док су Бугари били на страни наших непријатеља. Треће, Бугарска је поодавно у НАТО пакту, а једине две земље у региону које још нису чланице НАТО пакта (и нису истакле кандидатуру за чланство), су Србија и Босна и Херцеговина (захваљујући српском народу у Републици Српској). Овде није згорег, илустрације ради, цитирати дијалог руског амбасадора у Србији, кнеза Н. Трубецког,[2] са Царем Николајем (април 1916): - “…Ваше Величанство, један од разлога је и то што Бугарска није хтела допустити да ми загосподримо у Константинопољу.” – “Како? Зар Бугари не би били срећнији да смо им ми суседи?” – “Бугари нису тако мислили.” – “Да, да, Фердинанд.” – “И не само Фердинанд! Да је само он тако мислио, са њим се могло изаћи на крај, али се Фердинанд у томе ослањао на много истомишљеника. Бугари су схватали да би са њиховом хегемонијом на Балкану било свршено ако би се Русија учврстила у Константинопољу. Онда више не би могли да насрћу на своје суседе”. – “Да, то је тачно”, сложио се Цар. “Мени је Бугарска изашла из срца.”

     

А бивши министар иностраних послова Царске Русије, Сазонов, 1921. године пише Штрандману: “У тренуцима нашег националног расула и страдања, ни један народ, ни један од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи ”.[3]

     

А Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, ми морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава”.

     

Ове речи познатих руских дипломата и одличних познавалаца прилика на Балкану (и истинских великана попут самог Иљина), требало би да проуче и поједини данашњи руски стручњаци за Балкан. Тада им свакако не би падало на памет да говоре да су Бугари поузданији партнер Русији од Срба.

     

Ради илустративности, наводим и један лични пример где сам био сведок површног познавања српског народа од стране утицајних људи у Русији који се баве Балканом. У мају текуће године учетвовао сам на једној конференцији у Русији када је руски обавештајни генерал (у пензији – верујем, пријатељски настројен према Србима) за свечаним ручком, на моју здравицу о српско-руским везама, реплицирао да је на жалост “српски народ на последњим изборима изабрао приступање НАТО пакту”. Нисам желео да за ручком улазим у полемику са генералом, само сам баћушки поред себе прокоментарисао да је по тој логици руски народ на Криму пре петнаестак година (када је на референдуму изгласан останак Крима у саставу Украјине) гласао за улазак Крима у НАТО пакт. Плашим се да овакви резони само доприносе евентуалном, не дао драги Бог, уласку Србије у НАТО пакт, руски обавештајни генерали би требали знати каквих све има манипулација на изборима. Српски народ се у својој огромној већини противи уласку у НАТО пакт и српском народу је потребна помоћ Русије да се одупре таквим тенденцијама појединих западних најамника на власти.

     

Куликовска битка у преводу значи Косовска битка, али сада нећемо понављати мноштво тих Промислитељских веза Срба и Руса. Међутим, треба истаћи да, ако је Русија била и остала несхватљива и страшна за хладног западног посматрача, она је вековима живела у духовном јединству са православним срцем Србиновим, увек своје тајне радо откривајући сваком Србину који јој се обраћао са љубављу и надом и тражио њену помоћ. То духовно јединство осећале су и десетине хиљада Руса који су после грађанског рата 20-их година ХХ века, другу Отаџбину нашли у Србији. Српски и руски народ у свим тренуцима тешких искушења увек су били заједно, дубоко преживљавајући све недаће своје браће. Због тога и сваки озбиљан државни делатник у Русији мора бити свестан тога да Србија представља последњи православни Кремљ према русофобном Западу. Јељцин није схватао да се Кијев бранио и у Книну, верујемо да данас многи у Кремљу схватају да се Москва брани и у Београду. Није бугарски народ 1941. године својим устанком одложио за пар месеци напад на СССР, него је то урадио српски народ. Није бугарски народ 1999. године стао против планетарног зла и пробудио успаваног руског медведа из зимског сна, него је то урадио српски народ.

     

Данас не само Срби, него цело нормално човечанство које содомски Запад још није успео претворити у подобије звери, гледа у Русију као у једину наду за спас. Међутим, Русија нема ни у једној тачци на земаљској кугли, изван своје територије, ни приближно јаке позиције у неком народу као што их има у српском народу. И истинска руска елита је дужна и због те чињенице и због своје и српске историје, да српском народу помогне да спречи своје најамнике у патолошкој намери склапања брака са сопственим крвницима. Јер тренутна политичка номенклатура може да не буде савезник Русије, али српски православни народ је вечни савезник Русије. 

     

Ради тога Русија не треба да сарађује само са најамничком прозападном политичком елитом на власти, него да добро осмисли и активира сарадњу са читавим спектром патриотских организација у Србији које су апсолутно проруски орјентисане. И данас у српском роду сигурно има дичних синова попут Саве Владиславића који би радо служили српско-руској ствари. То је потпуно другачија, благочестива и спасоносна служба, за разлику од погубног најамничког слугерањства према Западу. Посебно је важно ставити акценат на сарадњу српске и руске омладине. Огромна предност Запада лежи у информативном пространству Србије које је под потпуном контролом Запада и на том пољу је неопходно озбиљно радити. У извесној мери, србофобија и русофобија се финансирају и руским новцем. Када би се новац који руске компаније дају за рекламу србофобским и русофобским Сорошевим медијима у Србији, преусмерио ка истинским проруски орјентисаним организацијама и појединцима, када би Русија помогла истинске патриотске медије у Србији, када би степен културне и друштвене сарадње био подигнут на много већи ниво – прозападна најамничка власт би врло брзо могла постати ружна прошлост Србије…

     

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/prevod-sa-ruskog/braca-se-ne-smeju-izdati-rusija-mora-da-se-bori-za-srbiju/

     

[2] Г.Н.Трубецки: “Рат на Балкану 1914-1917 и руска дипломатија”, Просвета – Београд 1994. Стр. 252,253.

     

[3] Василиј Штрандман – “Балканске успомене”. Издавач: Жагор, Београд 2009. Стр. 33.




Просмотров: 786
 

Loading...

Косовский фронт