Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/27.8.2016/

Трагом руске цркве и споменика грофу Рајевском

Источник: православие.ру

 

     

     

Пратећи путоказ на којем је писало ,, Руска црква“ кретали смо се путем од Алексинца до Доњег Адровца па даље кроз поља и њиве са којих је у месецу који је за нама пожњевена пшеница.

     

Крај пута који се вијугао уз брдашца, и благо спуштао низ поља, на ветру су се лелујала стабла шљива, а кукуруз се хвалио својим пуним клиповима. Као ћилими у свим нијансама зелених и жутих боја свуда око нас простирала се српска земља. То је Србија коју волим, рекох сама себи, плодна, родна, лепа…

     

Прошли смо оних седам километара са последњег путоказа, али цркве још увек није било. И таман смо помислили да смо се изгубили, наиђосмо на село уз пут. Из њиве, са корпом у којој је носила клипове младог кукуруза, изађе бака. Знатижељно је гледала у непознате пролазнике који се однекуд појавише. Упитасмо је за Руску цркву, а она нам објасни да ,, све идемо путем до краја села и тамо на брду је црква“.

     

     

,, Јел отворена? –опет је упитасмо.

     

,,Биће тамо неко да вам отвори“, рече бака и зађе у двориште првих кућа у Горњем Адровцу, како на табли писаше да се село назива.

     

Настависмо уским асфалтом, кроз багремар и наиђосмо на велику жуту таблу на којој је писало на руском и српском језику:

     

,, Руска црква Свете Тројице, Друштво Српско – руског пријатељства ,,Рајевски-Вронски“ Алексинац.“

     

И чим проминусмо крај табле, указа се велика, шарена црква, обложена црвено-жутим циглама поређаним у крстасте мозаике. На једном стубу капије кроз коју се улазило у црквену порту, беше исписано, на оба језика:

     

,, Спомен црква Свете Тројице подигнута је на месту погибије руског пуковника грофа Николаја Рајевског добровољца у ослободилачком рату 1876 г средствима његове породице. Овај споменик се налази под заштитом државе.“

     

А на другом је натпис казивао ко је и када капију подигао:

     

,, Капија цркве Свете Тројице изграђена поводом 125. годишњице погибије руског пуковника грофа Николаја Рајевског средствима Министарства иностраних послова Руске федерације. Радове је извео Енергопројект холдинг Београд.“

     

Стазом поред дрвореда старих липа, по предању донетих са имања Рајевских из села Разумовске у Украјини и спомен чесме коју је 2003. Коло српских сестара из Ниша подигло, стигосмо до цркве. На први мах уочисмо да је црква складних пропоција, са карактеристичним правим угловима. Основа јој је у облику правилног грчког крста , а на све четири стране су тремови између крстова. Над централним простором уздизала се купола. А с унутрашње стране, изнад улазних врата видело се звоно.

     

     

Иако су врата на цркви била откључана, у цркви не затекосмо никога. На сточићу је свештеник оставио број телефона,, ако неком нешто затреба да га назове“. Ми нисмо назвали свештеника, желели смо само да видимо светињу, да се поклонимо светима који у њој, невидљиво, обитавају. Руска црква, заиста подигнута у руском духу, учини ми се да је временом изгубила сјај те раскоши. Само је иконостас задржао ту своју свежину, док су на зидовима, са живописом на којем је између осталог, приказано крштење Русије, а српски кнез Лазар са одсеченом главом у рукама стајао наспрам Александра Невског наслоњеним на бојно копље, боје некако избледеле.

     

На западној страни, изнад улазних врата, пажњу нам привуче фреска са фотографијом и именом грофа Рајевског у војној униформи ,, Спомен пуковнику Николају Николајевичу Рајевском погунулом херојском смрћу у месту Адровац “писало је изнад слике. Кажу да је предлошке за фреско декорацију урадио руски сликар В.М.Васнецов, а живопис је радио сликар Д.Обреновић.

     

О ктитору руске цркве остао је траг на мермерној плочи на северном зиду храма :,,Трудом и надзором Епископа Нишког Г. Никанора Ружичића а о трошку ктиторке племените Госпође Марије Рајевске озидан је овај свети храм и освећен 2 септембра 1903 године“.

     

     

Марија Рајевска, је по неким записима била снаја грофа Рајевског, супруга његовог брата Михајла. Она је после смрти грофице Рајевске, са супругом преузела бригу о изградњи цркве. А по предању грофица Рајевска је поверила владици Нишком 3000 дуката за градњу цркве и школе са именом Николаја Рајевског. Од тог новца је, иако су радови завршени према плану, утрошен сваки трећи дукат, а преостали новац је владика вратио грофици Рајевској. Зато је, поред имена ктиторке, урезано и име владике Никанора. О откупу имања од сељака из Адровца и пројекту за изградњу цркве и школе заузела се лично и краљица Наталија Обреновић, што видимо у преписци коју је водила са Михаилом Рајевским. Нажалост данас, од школе није много остало, али црква је обновљена и поново освештана после 125 година од погибије овог хероја. Тада је свету архијерејску литургију служио српски Патријарх Павле који је том приликом рекао: „Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја, који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви”. О обнови цркве сведочи запис на спољњој фасади:

     

,, Спомен црква СВ. Тројице

     

Споменик Руско-српског братства по оружју обновљена поводом 125. годишњице погибије руског пуковника грофа Николаја Рајевског, на иницијативу амбасадора Русије у Београду В. Јегошкина, средствима Министарства за иностране послове Русије, руских и југословенских организација, са благословом Епископа Нишког Иринеја, и уз подршку општине Алексинац

     

                               2 септембра 2001. године“

     

     

А као добротвори у обнови су учешће узели ,, Државна академија словенске културе Москва, Представник ОАО,, Газпром“ у Београду, Представник руског д.о.о. Космас Београд, АБК ,, Ескима“ Москва, Интурбанк Москва, Енергопројект – Холдинг Београд, Монтавиа Д.О.О., Војно грађевинска установа Краљево“

     

Загледана у фреске и слике у руском стилу, и натписе на фасади цркве, сетих се недавно прочитаних редова о пуковнику Рајевском, који је погинуо као добровољац, тј. самовољац ту у Адровцу у Српско- турском рату. Живот овог одважног, слободољубивог, образованог официра послужио је великом књижевнику Толстоју као инспирација за лик грофа Алексеја Вронског. На крају књиге, Толстој је са добровољцима у воз за Србију „укрцао” и Вронског речима: „И то не сам, него цео ескадрон води о свом трошку! А ко је објавио рат Турцима? Нико није објавио рат, него људи саосећају са патњама ближњих, и желе да им помогну”.

     

У време доласка Рајевског на фронт, Адровац је био на граници, а руски добровољци су дошли да помогну браћи по вери, заједно са Словенима из других земаља. Ово је био његов други долазак у Србију, јер је већ био 1867. године, када му је било само 25 година и када је оставио писане трагове кроз два вредна документа: План о реформисању српске коњице, према којем је касније вођен рат, и „Пројекат устанка на Балканском полуострву”. Овај други долазак из Одесе у Србију се десио 21. јула 1876. године. Погинуо је само месец дана касније. У дану погибије, Рајевски је одабрао подесно место за командовање близу непријатељских снага. Одатле је командовао нападом својих јединица. Како је у свом извештају касније писао поручник Коста Шамановић, Рајевског је ,,око 4 сата поподне погодио непријатељски куршум у главу и Рајевски је пао мртав без да је могао једну реч изустити“:

     

,, То се десило у самој мојој батерији. Ја сам одмах наредио мојим војницима да погинулог Рајевског однесу у позадину у завијалиште. Рајевски није имао уза се ни једног ађутанта. За време борбе и коњ му је био рањен…“ писао је Шамановић.

     

Тело пуковника Рајевског пренето је у манастир Светог Романа код данашњег села Ђунис. Сахранили су га у манастирској порти, југоисточно од олтара. Тело је неколико дана потом, по налогу његове породице, којој је сам кнез Милан послао телеграм саучешћа, откопано и пренето до Саборне цркве у Београду, одакле је испраћено уз све почасти за Русију. О жељи породице да се тело Рајевског пренесе у домовину, сведочи телеграм Михаила Рајевског упућено из Царског села, кнезу Милану:

     

,, Хвала Вашем височанству на изразима саучешћа за мојим братом који је дао живот за Вашу свету ствар. Вратите нам његово тело и задужите нашег пријатеља капетана Кизлокова да га пренесе у Русију. Пуковник Мишел Рајевски.“

     

     

После овог телеграма у Београд је допутовала и Ана, мајка пуковника Рајевског. У Саборној цркви је пре поласка погребне поворке за Русију, опело служио митрополит Михајло са седамнаесторицом свештеника. И руске и српске новине су писале како је 12. септембра тело јунака Рајевског испраћено за Русију. Много је народа дошло да испрати овог јунака који је крв своју пролио за отаџбину и слободу српску, а у пратњи су учествовале војна банда и козачка легија. Сахрањен је поред својих славних предака у породичној гробници у селу Разумовска, у Кијевској области, у Украјини.

     

У порти манастира Свети Роман је, по легенди, што данас сведочи натпис на том месту и гроб украшен цвећем, остало сахрањено срце овог хероја, јер је за живота говорио да би волео да му срце остане у Србији.

     

На месту где је погинуо, његови ратни другови, Срби, који нису могли да га забораве су поставили споменик од камена пешчара са уклесаним речима: ,, Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овоме месту 20.августа 1876. године.“

     

     

Споменик и данас стоји са десне стране стазе која води у Руску цркву.

     

По неким историјским изворима у борби за Алексинац, као и у другим биткама на Моравском фронту, Турци су изгубили од 15 – 20 000 људи, а код Срба је ван строја остало 9 000 људи. Изгинуло је и тридесетак руских официра. Губици су износили једну четвртину целокупне војске која се тих дана борила.

     

А данас, осим спомена на грофа Рајевског и све оне који су тада погинули, Руска црква чува успомену на страдале јунаке у једном новијем рату, рату у одбрани Србије на Косову и Метохији.

     

     

У једном ћошку Руске цркве с леве стране олтара, крај Крста са Христовим распећем, посетиоцима привлачи пажњу велики застакљени рам у којем су унакрст поређане фотографије цивила, војника и полицајаца пострадалих на Косову и Метохији, за отаџбину, како је изнад фотографија исписано. Имена и презимена испод фотографија, датум и место рођења, као и датум и место трагичне погибије. Горан Николић је погинуо у месту Целине код Ораховца, Живковић Драган у селу Зрзе код Ораховца, Дракуловић Драган у Кориши код Призрена, Лемић Бошко и Станковић Слађана на Планеји, Станисављевић Славољуб код Ђаковице, Ранђеловић Зоран у Студенчану код Суве Реке, Остојић Зоран на Кошарама… Не упамтих сва имена испод фотографија, али узнесох молитву Светом Тројству за душе њихове. Помислих ,, Захваљујући њима данас још увек српска нога хода Косовом и Метохијом.“

     

     

И ето, одбрана отаџбине, некада са Русима, ту код Адровца, а деведесет девете на Косову и Метохији. Сабрали се заједно ту под сводом ове Руске светиње, српски и руски хероји. Руским је подигнута црква, српским једва да је негде и споменик подигнут. Променило се време, жртва за отаџбину се не мери истом мером, дувају ветрови запада над Србијом. Можда је и зато ова Руска црква овако усамљена, усред огромне порте, са пожутелом травом. Угледах тамо на једном крају, поред ограде мирно пасу овце. Не осудих, нека су, нека је ту остао неки овчар да напаса стада, можда се понекад и помоли за душе хероја- страдалника.

     

Српско село Горњи Адровац , некада граница, на које излазећи из порте погледах, изгледало је напуштено и усамљено баш као и ова црква. У кућама преко пута као да се живот давно угасио, зарасла у грмље дворишта, шљиве и јабуке родиле, ал изгледа као да неће скоро ниједно дете убрати плода са њихових стабала. Окренусмо се још једном ка цркви, пре него пођосмо низ пут. Велики крст на куполи се златио на заласку сунца. Чини ми се да су нас пратиле душе још многих страдалника у тим ратовима за ослобођење Србије. Јер само је једна битка приказана на великој мапи у порти, а водиле су се на десетине, стотине…

     

Возили смо се полако вијугавим друмом кроз село. У једном дворишту угледах девојчицу како трчи за дечаком нешто млађим од себе. Смејали су се у игри. Осетих да ми у грудима нешто затрепери. На лицу се појави осмех. Ипак има деце. Можда има наде за ово село. Можда ће се опет обновити школа са именом Рајевског и можда ће та деца опет запевати славу Господу у Руској цркви на брегу. Дај Боже!

     

Аутор: Оливера Радић




Просмотров: 965
 

Loading...

Косовский фронт