Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/3.9.2016/

Сава Росић : Из разговора са Маријом Семјоновом

За све оне који су заволели Вукодава, Зиму Жељеновну и Страхињу, јунаке романа „Вукодав“, „Валкира“ и „Мач мртвих“ Марије Семјонове, и као увод у неки будући разговор са том словенском плетисанком, одабрала сам и превела оне делове њених ранијих интервјуа који би свакако занимали и српске поштоваоце њеног стваралаштва. Иначе, у Русији се пре две године појавио и шести наставак „Вукодава“, Немачка је друга земља (после Србије) у којој ускоро излази превод „Вукодава“, а ја почињем да преводим њену популарну енциклопедију „Ми смо Словени!“

     

 

     

Вама је пошло за руком да изведете јединствену ствар – романтизујете словенску давнину, занимљиво испричате о њој...

     

Ми већ годинама проучавамо некакву отрцану стару Грчку и ништа мање отрцани стари Рим, а о нашој сопственој давнини, нашим боговима и нашим митовима – три ретка у уџбенику, тобоже, ништа није познато. А то је права лагарија. Научници су бог би га знао колико времена у ископинама провели – људи не живе толико колико су ти академици преседели у својим рововима. Само што они пишу научним језиком за читаоца најмање у звању доктора.

     

А да се то узме и онако људски изложи, како бисмо сви ми могли да се снађемо... У том смислу сам заиста нешто учинила. А још да се прикупе те преостале мрвице наших митова, расуте по научној литератури у чланцима насловљеним, рецимо, „Биљка першун у контексту основног мита“, од кога ти дође да се сместа обесиш, и од тих мрвица се склопи прилично складна слика – ту сам и ја канда нешто зуцнула.

     

А зашто је све тако досадно? Чак и ако се појави нешто на тему руске историје, написано је тако да те просто чамотиња хвата.

     

Чамотиња – из једног јединог разлога. Зато што то није стара Руска (стари назив Русије) него некаква огроменска планета која се ко зна зашто зове стара Руска. Како залазим у године некако постајем све злобнија и жучљивија. Могла бих дуго и џангризаво да причам о томе како су сви погрешно писали. Али нећу. Просто сам написала онако како сматрам да треба. Имам прилично скроман књижевни дар, али није важан сам таленат него оно шта је човек од њега начинио.

     

Па ако није било добрих књига, како сте се онда загрејали за стару Руску?

     

Почело је на нимало похвалан начин за једног Руса. Занела сам се Викинзима. Прочитала сам у средњој школи неку књигу у којој су споменути. „А-ха – рекох – треба сазнати о чему се ту ради“. А ја носим тешко наслеђе – родитељи су ми научници. Те зато ако кажем „разјаснити“ – то не значи прочитати неке романе него макар научнопопуларну књигу. Почела сам од научнопопуларне књиге, па се све дубље и дубље упућивала, а онда се наједанпут испоставило да су ти Викинзи долазили у Руску. А шта се у Руској дешавало? Већ је почело да ме занима кога су овде сретали, шта су видели. А у Руској – ковитла се некаква безоблична мрља у којој се баш ништа не може разазнати. Онда сам опет кренула да читам те ово те оно. И на крају крајева постало ми је занимљивије да читам о Руској него о Викинзима. Тако да сам заједно са Викинзима стигла у Руску. И толико ме је као стопостотну Рускињу због тога било срамота да сам се латила писања књига које ће деца моћи да читају и захваљујући којима могу да крену са сопственог а не страног полазишта.

     

Како сте дошли на идеју да напишете „Вукодава“ и шта је он за Вас?

     

То је било почетком деведесетих година – само што је покуљао талас преводне епске фантастике. Тада сам зарађивала превођењем, по правилу, грозних дела, чији се књижевни ниво никако не може пристојним речима описати. Премда сам имала пуну ладицу сопствених историјских романа, у издавачким предузећима су говорили: стари Словени? Коме то треба? Сада треба писати о елфовима! И наши писци су узимали „увозне“ псеудониме и издавали своје романе за преводне. Побеснела сам – зашто треба писати о драконима и гоблинима, када остаје неистражена наша етнографска грађа? Наљутила сам се и рекла: има свима вама да покажем! Хоћете епску фантастику? Добићете је! И латила сам се „Вукодава“. Та књига је роман епске фантастике наопачке.

     

У епској фантастици обично све почиње тиме што су непријатељи спалили рођену кућу, побили читаву породицу, јунак скупља снагу, кује оружје, запада у пустоловине, и на крају креће да се славодобитно освети душманину. А код мене све почиње тиме што је он дошао, осветио се, а шта даље да ради, како да живи – не зна. Згаснуо је онај сутон у који обично одлази јунак епске фантастике на завршетку, али шта даље да ради? Треба негде преноћити, нешто појести, попити, у жбуње треба отићи. То јест, како ће јунак живети после свог звезданог тренутка? А мој јунак сем тога није ни намеравао да тај звездани тренутак преживи, али тако је испало. И даље он просто живи својим животом, доспевајући у разне згоде и незгоде. Тако се родио тај роман. У суштини, роман о томе како та машина за освету поново учи да буде човек. Сасвим неочекивано за издавача, књига је врло добро примљена.

     

На корицама Ваше књиге пише – „руски Конан“. Има ли сличности између Вукодава и Конана?

     

Опростите, то су опречне супротности и немешљиве течности. Рекламни слоган на корице ставио је издавач, страхујући како ће „руску епску фантастику“ примити читалац навикнут на посттолкиновске препеве о драконима, гоблинима и принцезама. Услед тога се већ годинама браним од тог питања које ми стално постављају! Шта ту уопште може бити заједничко? Почнимо од тога да у Конановом свету жене рађају децу како би она потом могла да постану јунаци који ратују и изводе подвиге. А код мене јунак, обрнуто, ратује и изводи подвиге како би жене могле да спокојно рађају и подижу децу! Конан је – и његов првобитни аутор то стално подвлачи – „природни човек“, неискварен условностима цивилизације и вођен само сопственим исконским нагонима.

     

Мој „варварин“ Вукодав је производ хиљадугодишње културе. Само што је та култура другачија и није увек разумљива цивилизованим књишким научницима. А ја сам из петних жила упињала да је покажем. И најзад, у нашем дођоу (дворани за увежбавање борилачких вештина), где сам се бавила аикидом, извиканог „великог ратника“ Конана са његовом спретношћу исмејале би петнаестогодишње цурице. Вукодав би Конану, укаже ли се прилика, извините, још и њушку разбио, без да се нарочито озноји. Тако да је Вукодав – прави правцати „обрнути Конан“, уз то створен, између осталог, из осећања противљења.

     

Сада схватам да је готово све у „Вукодаву“ – аутобиографско.

     

Па, све у свему, управо Вукодав пред вама и седи. Ја одасвуд штрчим као гранчица из брвна, мене је одувек занимало нешто друго – не оно што занима нормалне људе. На пример, за стару Грчку и стари Рим стално тврде – е, то је интересантно! А стари Словени – тамо не залази. Зато сам ја тамо – испрва носом, потом лопатом, а потом багером. И када кажу како је Перун – словенски Зевс, иде ми на живце такво незнање. Други кажу да је купус у Руску доспео из Рима, павлака – са Балкана... Слушајући неке паметњаковиће, испада да су се стари Словени само јеловим шишаркама хранили и на истој јелки и живели.

     

Од Ваших књига остаје осећање извесне веродостојности, малтене историјске. Како се то постиже? Шта је уопште веродостојност у жанру попут епске фантастике?

     

Митолошки менталитет. Схватате, када читате неку увозну епску фантастику, тамо су сви ти елфови, гоблини и витезови – обични момци, истргнути из савремене америчке улице. Просто су на њих ко зна зашто натакарили шлемове, оклопе и незнано куд их послали. Они мисле, осећају и појме тај свет као садашњи житељи цивилизоване земље, а не као људи код којих иза сваког угла обавезно живе богови и злодуси.

     

Постоји појам – „сакрална географија“. За човека је околни предео био готов уџбеник свете историје сопственог народа – свугде се нешто збивало, управо под овим храстом седео је 50 поколења уназад родоначелник, код овог камена сусретао се саплеменик са Богом, и тако даље. Код мене Вукодав није лик из Москве или Петербурга, већ човек поникао на тадашњем тлу.

     

Разликују ли се Ваше књиге од „америчких узора“?

     

Жанр епске фантастике умногоме је, као и кримићи, компромитован бујицом лоших дела. Међутим, ја не делим жанрове на високе и ниске. Постоји књижевност и постоји некњижевност, фалш, чиме ја ни под разно нећу да се бавим. Не волим западну епску фантастику зато што су њихови ликови, по правилу, момци са савремене америчке улице. С истим манирима, истим језиком и начином мишљења. Међутим, свако раздобље решава сопствене, само њему својствене проблеме. Без познавања архаичне психологије изнутра не могу се ни измислити те ситуације.

     

Сем тога, свако раздобље решава и вечне проблеме. Са проблемом – треба ли разбити њушку или се ствар може и речима решити – суочавају се сви народи у свим раздобљима. Најбоља борба у борилачким вештинама јесте она коју сте успели да избегнете. Мој јунак ће у другом тому морати да дође до тог схватања. Све чиме се човек бави поставља пред њим етичке проблеме.

     

Човек побеђује само онда када цепа на грудима мајицу и устремљује се у борбу – не марим што ћу погинути, али тебе, гада, има да поред мене закопају!

     

Борилачке вештине, једрење, јахање – набројао сам Ваше хобије... Испоставља се да се и „мушка“ проза може писати без обзира на полну припадност.

     

Не знам по ком обележју се проза може делити на „мушку“ и „женску“. И треба ли то уопште чинити. Таква подела књижевности показује њену мањкавост. Уобичајено се сматра како је женска проза – „шмрцање и кукање“, а мушка – „он га трес! А овај њега – буб! И обојица – буп!“ Опет, и једна и друга биће тек накарадни одломци нечега што би могло представљати складну целину. Запрепастим се кад ми поводом „Вукодава“ неки кажу – он ти је такав супермен, а каткад поступа као мекушац. „Кад то?“ – „Ето, извадио је штене из воде...“ Шта, зар је „супермен“ требало само да прошиша, журећи да спасава свет? Наравно да код мене ничег сличног томе нема. С друге стране, једном приликом сам разговарала са једним врло стручним психологом. Када је сазнао да је пред њим аутор „Вукодава“, само што није пао са столице – толико је био уверен да је роман написао мушкарац. (Смеје се)

     

Историчар Анатолиј Кирпичњиков, који се бави археологијом Приладожја, рекао је током једне дискусије да старост ладошке цивилизације износи око 1.500 година. Како се Ви односите према таквим тврдњама? Радња Ваших романа „Валкира“ и „Мач мртвих“ дешава се на том подручју, само пет векова касније…

     

Јако ми се свиђа исказ, мислим, Роберта Жељазне – „тешко је започети причу, зато што је увек пре тога нешто било...“ Они људи који су живели у IX веку у Приладожју, нису са дрвета сишли. Већ у VIII веку ту су дизали град-тврђаву Ладогу, прву престоницу Руске. Народ је у тим крајевима одвајкада живео. Ту није било никаквог „жала пустог“ (навод из „Бронзаног коњаника“ Александра Пушкина) – све је било насељено... Ја сам затекла време када је у историјској науци постојало једно мишљење, оверено печатом и потписом. Корак улево, корак удесно – сместа следи искључивање.

     

За мене је то раздобље повезано са покојним академиком Рибаковом. Тако да се треба само радовати када се чују разни гласови. У науци право на постојање има милион тачака гледишта. Узмимо, на пример, позивање Варјага у Руску. Са крхотинама грнчарије и записима на брезовој кори у рукама може се доказати десетак најразличитијих хипотеза. И све то неће противречити археолошким налазима ни потоњем развоју Руске. А наши уџбеници, по правилу, пружају једну једину тачку гледишта. А притом сами аутори врло добро знају да Рјурикове папуче нико није пронашао и ни о чему се сасвим поуздано не може судити.

     

А шта Ви у животу волите?

     

Волим када нешто почиње да се оцртава – некакав резултат, било да је то књижевно дело, или када нешто правим, или свога пса васпитавам. Свиђа ми се кад видим да су моји напори уродили плодом…

     

Ви нисте политизован човек, али ипак – дозволите ми да се тако гадно изразим – пишете национално обојена дела. Да ли су Вас оптуживали за национализам?

     

Национализам и оптужбе за то почињу онда када понос за свој народ прераста у охолост. Када охолост не признаје другим народима право на национални понос. Ја сматрам да сваки народ – био он многобројан или не – има право да се поноси својом историјом, својим достигнућима и делима. Мој начин постојања је да будем Рускиња, волим свој народ и његову историју. Али ја се озбиљно бавим историјом и схватам да стара Руска није била забран у коме су људи живели у етничкој стерилности и чистоћи. Ко све није учествовао…

     

Шта мислите, шта од оног што сте досад написали има изглед на дуг живот?

     

По свој прилици, дуг живот највише заслужује књига „Ми смо Словени!“. Мења се књижевна мода, мењају се склоности, али после те популарне енциклопедије основано сматрам да нисам крала богу дане. Она у целини представља протест, јер нам стално утувљују како нам наводно „о старим Словенима готово ништа није познато“. У сваком уџбенику можете прочитати ту фразу! А притом су научници у својим ископинама преседели онолико колико обични људи не живе! И постоје резултати тог седења, све је прибављено, све је забележено и чува се на полицама Јавне библиотеке!!! Докле више ће нам, мислим се, и поред толиког богатства, говорити како „готово ништа није познато“? Ево ја сам проучила извештаје научника, а онда сам покушала да стечена сазнања изложим нормалним људским језиком... Једном приликом обрела сам се на Зиланткону (међународни конвент љубитеља фантастике, толкинистике и играња улога) у Казању. И један учесник ми је испричао како је тог лета отишао у шуму са толкинистима.

     

И док су „елфови“ и „гномови“ у шуми тражили место за постављање градића, неочекивано су наишли на археологе. Они су им показали древно село настрадало у нападу – ево ископине, ево згаришта куће, ево прага те куће. На прагу лежи костур човека. У руци му је секира. А у грудима – пет стрела... Завршило се тако што је половина толкиниста сместа одјурила у библиотеку да чита о историји завичаја. Испоставило се да је то занимљивије од измишљених светова.




Просмотров: 857
 

Loading...

Косовский фронт