Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.10.2016/

Степинац – балкански Томас де Торкемада (наставак 4)

ЈОВАН ПЕЈИН

     

СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА

     

Седми део

     

Степинац „светац” у време када је заборав прекрио злочин

     

На суђењу у Загребу 1946. године Алојзије Степинац се понашао као последња разбојничка лопужа свесна кривице и у очекивању тешке казне те се бранио циничним ћутањем

     

 

     

Римокатолички свештеник Едуард Перичић, објавио је у Задру 2000. године "оду" "Алојзије Степинац у свјетлости крижа". Незграпни стихови са пропратним текстом описују "мученика за веру" и "човека и духовника", титуле коју је заслужио за смрт око милион Срба.

     

Четвртог дана расправе пред "комунистичким" судским већем 3. листопада 1946. године каже велечасни Едуард Перичић надбискуп је одржао свој говор!

     

Надбискуп је рекао, како Едуард Перичић цитира судски записник: "На ове тужбе, које су овдје против мене изнесене, одговарам да је моја савјест мирна, макар се публика томе смијала. Сада се не каним бранити нити апелират против осуде. Ја сам за своје увјерење способан поднијети не само исмехивање, презир и понижење, него – јер ми је савјест чиста – приправан сам сваки час и умријети....

     

Уписује ми се у кривњи прекрштавање Срба. То је уопће неисправан назив, нетко тко је једном крштен, не треба га више прекрштавати, него се ради о вјерском прелазу. Ја о томе нећу опширније говорити него велим, да ми је савјет чиста, а повјест ће једном рећи о том суд..."

     

Велечасни Едуард Перичић сматра да је реч Степинца реч истине, али је испала прворазредна лаж! Претходно смо на то већ указали! Редовници и свећеници "цркве у Хрвата" са паством учинили су оно што је желео док је ћутао док је трајала НДХ. Међутим, ћутање у НДХ је био понор нечињења ничега да помогне жртве и да је исто као ношење "стројнице", маља или издавања наредбе.

     

Едуард Перичић цитира речи "моја је савјест чиста" и показује ускогрудост Степинца у схватању хришћанства, а ова ускогрудост одвела га је у мржњу заједно са већ постојећом у "Цркви у Хрвата."

     

Осуђени злочинац је градио свет, али какав, када насупрот њему стоји истина и светост доброчинства! У чему је светост дела Степинца и његове личности када су у питању животи људи и море крви за чије спасење није учинио ништа. Ћутао је и благословио оружје и људе који су чинили злочине.

     

Балкански Томас де Торкемада, надбискуп Алојзије Степинац, којег је пратила послушна паства "Цркве у Хрвата", у својој апостолској мисији духом на челу усташке хорде, иако није био заклети усташа, на суђењу речима одбране које цитира велечасни Перичић признао је учешће у геноциду над Србима. Сцена на суду између судије и оптуженог Степинца иста је као у причи руског писца Антона П. Чехова о суђењу сељаку који је извадио клин којим се закива шина за пружни праг јер му треба! Сељак гледа у судију и не схвата своју кривицу, јер је извадио само један клин из жељезничке пруге, а колико их има..... Тако и Алојзије Степинац – па шта, они су крштени не могу се поново крстити по догми и само су потврђени сада као неофити. Ништа се Србима није десило! Само више нису православни а потом према ставу "апостола југословенства" нису више ни Срби!

     

Да је изнета теза тачна види се из меморандума упућеног папи Пију ХII познатом као "Хитлеров" папа, 18. марта 1943. године у којем је практично одговорио на писмо из Ватикана од 17. марта. Саопштио је "апостолски" план усташког режима за масовни прелаз православних Срба на римокатолицизам у намери да се ојача римокатоличка црква. У наставку текста меморандума објашњава папи да би нестанак НДХ значио губитак његове пастве пошто су "новопреведени католици, импровизовани католици." Није изоставио да у меморандуму помене хрватски мит о Србима – да би победа великосрпске идеологије значила разарање католицизма северозападног Балкана а то је хрватске државе. Подвукао је улогу фрањеваца у обнови католицизма у Бугарској и Албанији и вољу римокатоличког свештенства да ће радије дати своје животе него да ризикују да изгубе 240 хиљада новопреведених католика, сада бивших Срба, заједно са њиховим црквама и манастирима.

     

На суђењу у Загребу 1946. године Алојзије Степинац се понашао као последња разбојничка лопужа свесна кривице и у очекивању тешке казне те се брани циничним ћутањем. Његово ћутање поред свести о кривици значило је и: не можете ми ништа, убити ме не смете, направићете мученика од мене, пустите ли ме ослободићете ме кривице. Цео процес за јавног тужиоца, Јакова Блажевића, свео се на народну причу "Тамни вилајет": ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се!

     

Ипак суд у Загребу оптужницом и пресудом обуздао је моћну међународну институцију за коју је везан хрватски народ и "нови Хрвати." Даље од пресуде макар колико је добро образложена суд не може, нити су могли политичари у Хрватској, а нису ни хтели! Пресуда је схваћена као завршница промене режима у Хрватској и "Црква у Хрвата" може да одахне.

     

Поводом реченог меморандума Степинца упућеног папи Пију ХII огласио се званични лист Ватикана "Осерваторе Романо" 10. октобра 1946. године текстом и покушао да демантује да такав докуменат уопште постоји у архиву папиног државног секретара.

     

Ватикан се огласио јер је на усташе гледао као на "борце за веру". Искорењивали су православне Србе, ови "борци за веру" римокатолици и са њима "топовско месо" муслимани заједно под пажљивим надзором викара хрватске војске и усташа – надбискупа загребачког Алојзија Степинца. На терену акцију надбскупа су помагали и подржавали између 1200 до 1700 "свећеника", фрањевачких редовника и редовница разних редова на терену ножем, "самокресом" и "стројницом".

     

Укупно у редовима усташа ратовало је 12.879 римокатоличких свештеника и редовника према извештају Државне комисије за ратне злочине Југославије. Без освртања на ову чињеницу, Степинац се обратио судијама и судском већу на процесу вођеном против њега речима да је: ..."око 260-270 свећеника побијено од народноослободилачког покрета! У ниједној цивилизваној држави на свијету не би толики свећеници били тако кажњени за те кривице, које им импутирате".

     

Надбискуп Алојзије Степинац на суду својом одбраном бранио је резултат државног злочина НДХ а са њим и конфесионалног "Цркве у Хрвата". Речи "моја је савјест чиста" које изговара пред судијама су крајње брутална изјава и у суштини оптужује суд за злочин према њему – надбискупу "Цркве у Хрвата" и према његовом римокатоличком народу који је извршио "апостолску мисију" на Балкану вођен својим свештенством и редовницима. Придружио се наведеним речима одбране кроатонацистима и потврдио своју солидарност са паством коју је посматрао док су нељудски и свирепо као "добри католици" поступали према православним Србима. Ћутање надбискупа на суду не показује само његов став ради одбране његове пастве која је извршила злочине не само због мржње према православним Србима зарад њиховог уклањања као народа него зарад пљачке и отимања територије. Ради се о жељи да за оно што је опљачкано и отето нико не постави питање власништва!

     

Ватикану није сметао хрватски нацизам! Важан је резултат спровођења пројекта потискивања православне цркве! Изопаченост усташке геноцидне великохрватске идеје сматрана је врлином пошто се потпуно уклапа у пројекат ширења "праве вере".

     

Деманти гласила Ватикана није успео, будући да су сачувана друга документа чији садржај потврђује да је надбискуп Алојзије Степинац написао меморандум папи. Једно сведочење потиче од министра иностраних послова НДХ Ервина Лобковича а друго од папског легата у Загребу опата Ђузепеа Рамира Марконеа.

     

Поред наведених свеочења постоји још једно! Чиновник италијанског министарства иностраних послова Лука Пјетромарки известио је претпостављене да је у Хрватској преведено 240.000 православних на римокатоличанство!

     

Судски процес у Загребу, који је привукао пажњу јавности у католичко-протестантском свету, поводом њега, огласио се британски посматрач, члан војне мисије у Југославији, 25. октобра 1946, у листу NewStatesmanandNation.

     

Неименовани британски официр док је био на дужности у Југославији анализирао је текстове хрватских медија и емисије загребачког радија у којима су се појављивале поруке Алојзија Степинца хрватском народу да пруже отпор савезничким војскама

     

Када је неколико недеља после истеривања усташа дошао у Загреб затекао је надбискупа Алојзија Степинца још увек на челу "цркве у Хрвата."

     

Британац је посетио надбискупа и провео са њим цео сат у разговору. Надбискуп му је рекао да је рат схватио као борбу нацизма против комунизма, да је одобравао нацизам и да је прилаз Британцима оставио за касније.

     

Разговор је показао Британцу да је Степинац заједно са хрватским бискупима остао на истој линији са хрватским нацистима усташама и њиховим вођама Антом Павелићем, Андријом Артуковићем, Милом Будаком и другима. Такође, поред подршке усташкој власти и НДХ, подржао је покушај преговора усташа са западним савезницима које су покренуле Павелићеве присталице у Италији и не само у Италији, да се НДХ прихвати као савезничка сила на основу стечених позиција 1941. године код Немаца и Италијана са границама које су тада постављене.

     

У даљем разговору напао је Србе и предложио да Запад употреби атомске бомбе против комуниста Москве и Београда.

     

Док је одлазио од Степинца, Британац се питао колико дуго ће надбискуп остати на челу духовног вођства "Цркве у Хрвата."

     

Суђење Степинцу створило је хрватски националистички мит, који је избио свом силином када га је папа Војтила, Пољак, наречени Јован Павле II прогласио "блаженим" и почео припрему да га Ватикан прогласи за свеца универзалне римокатоличке цркве.

     

Његова, Степинчева, личност је преувеличана у улози спаситеља Срба и Јевреја. Да је имао неку улогу заштитника не би прво подржао ниткове да би водили крсташки рат против православних Срба у земљама западно од реке Дрине! Или би, као војни викар, нашао решење да обузда Поглавника и злочинце око њега прилазом као римокатолички прелат и стајањем испред православног народа у знак солидарности као изражене жеље да буде жртва као хришћанин. То се није десило! Уместо заштите православног народа, хвалио се "Хитлеровом" папи Пачелију, Пију XII, колико је православних прихватило римокатолицизам а потом изразио бригу да у случају слома НДХ ови "неофити" не напусте "цркву у Хрвата".

     

Изостављена два поглавља књиге историчара Виктора Новака MagnumCrimen доприносе бољем сагледавању личности Алојзија Степинца не само као верника и духовника и челника "Цркве у Хрвата". Пред читаоцима се појављује лик хрватског нацисте!

     

Избија на видело особина Степинца као првог човека "Цркве у Хрвата", безосећај конфесионалне тоелранције а са њом и националне. Види се његов уски, провинцијални поглед на религију чак и у оквиру сопствене црквене догме развијане у римској цркви после западања у јерес 1054. године што је утицало да не схвата суштину основе хришћанства кроз божију заповест "Љуби ближњега свога!" Ову смислену заповест није разумео и у својој провинцијалној скучености свео је на "љуби само римокатолика и Хрвата!", као да други хришћани нису хришћани и људи, без обзира на каноне према којима се владају. Њему је најважнија само хрватска и римокатоличка сношљивост. Зато је могао да каже да су усташе кољачи "добри католици!"

     

Припрема за проглашење "блаженог" Степинца за свеца показује да се "Цркве у Хрвата" ништа није променило од 1914. године, када је почела прва фаза савременог "крсташког рата" против Срба до данас. Крсташки рат за Каптол у Загребу још није завршен! Црква римокатоличка исто као православна је место где се кристалише морал и где сви припадници имају обавезу да се држе јединственог става. Црква је организација која почива на савести сваког верника који се ослања на моралну основу Десет Божијих заповести. Где је ту "блажени" Степинац? Где је "блажени" Степинац? Где је његова бесмртност и слава?

     

ЈОВАН ПЕЈИН

     

СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА

     

Осми део

     

Ортаклук "балканског Химлера" и "балканског Томаса де Торкемаде"

     

"Хрватски Химлер" Андрија Артуковић, водећи државник НДХ, представљао је глас Алојзија Степинца и пре преузимања било какве акције против Срба, министар је консултовао надбискупа

     

О улози надбискупа Алојзија Степинца у НДХ добро сведочанство оставио је његов секретар језуита Стјепан Лацковић који је побегао у САД где је водио борбу да "хрватски Химлер" Андрија Артуковић не буде изручен Југославији.

     

Поред тезе да је "хрватски Химлер" Андрија Артуковић био водећи државник НДХ, Лацковић је подвукао чињеницу да је Артуковић представљао глас Алојзија Степинца и да се пре преузимања било какве акције против Срба министар консултовао са надбискупом. Лацковић је на овај начин објаснио таласе злочина усташа. На терену усташе су се умарале од злочина и долазило је до затишја, али увек када би стали стизао је нови подстрек из Загреба. Овим консултовањем Андрије Артуковића са надбискупом и добијањем благослова за све мере које је као министар унутрашњих послова НДХ предузимао против Срба посредно је учествовао у злочину геноцида на исти начин као што је Томас де Торкемада неколико векова раније пре њега спаљивао људе и жене у Шпанији. Степинац је ипак надмашио Томаса де Торкемаду. Говори се о 700 хиљада убијених људи, жена и деце у Јасеновцу. Међутим, др Радомир Булатовић је покушао да утврди тачан број убијених Срба у Јасеновцу и резултат истраживања саопштио је у књизи Концентрациони логор Јасеновац, коју је објавио у Сарајеву.

     

Ради утврђивања тачног броја страдалих од усташа у НДХ др Радомир Булатовић користио је математичку методу уз анализу антрополошке грађе и разних других докумената.

     

На основу приступачних докумената, анализе антрополошких материјала и површина гробница тврди да је у Јасеновцу убијено милион и 110 хиљада мушкараца, жена и деце.

     

Шта је могло толико да веже "балканског Химлера" и "балканског Томаса де Торкемаду"? Пријатељство терористе Андрије Артуковића и духовног оца загребачке надбискупије и "Цркве у Хрвата" Алојзија Степинца? Одговор на питање је једини могућ: мржња према Србима! Можда је подстрек овом пријатељству био говор Андрије Артуковића на загребачком "круговалу" априла 1941. године када је поручио слушаоцима да ће Хрвати побити све Србе у Хрватској, а са њима чиновнике и официре и чак децу у мајчиној утроби!

     

Ову поруку два ортака, терориста и апостолски мисионар, у великој мери су успели да отелотворе! Зато ћутање Ватикана о проблему геноцида над Србима у Другом светском рату који је извршила ни мање ни више "Црква у Хрвата" радом њеног свештенства и редовништва у служби државне иделогије Независне државе Хрватске са народом треба да се прекине.

     

Ватикан, Конгрегација за правна питања светих, треба да се сети да Томас де Торкемада није светац и чињенице процене коју је утврдила Међународна комисија за истину о Јасеновцу да је две трећине римокатоличких свештеника заједно са редовништвом лично учествовало у убиствима Срба.

     

Уколико и даље опстане тишина у Ватикану у вези балканског Томаса де Торкемаде, не само што ће бити канонизован злочинац за свеца него ће постати светац фра Мирослав Филиповић, због вештине и начина клања људи прозван Мајсторовић и фра Сотона, а са њим фрањевац Силвије Франковић, који се прославио клањем Срба и реченицом: "Стварно је лоше што прво нисмо ликвидирали муслимане па потом Србе!", или свештеници Бранимир Жупанић из Рогоља који је убио 400 Срба, Еуген Гујић из Бусоваче који је убио православног свештеника Ђорђа Скобића, двојица римокатоличких свештеника из Грубишиног поља Петар Сивјановић и Јакоб Марјановић који су организовали злочин.

     

Листа "светаца" правих апостолских мисионара "цркве у Хрвата" је дуга око 1.200 имена а неки тврде да се продужава до 1.700 свештеника и редовника са камом, "самокресом" и "стројницом"!

     

Светац Степинац би рехабилитовао усташки режим и ослободио хрватски народ заједно са "Црквом у Хрвата" сваке одговорности за почињени геноцид над Србима. Служио би као пример верницима римокатоличке цркве широм света како да се понашају према православнима, Јеврејима, протестантима или муслиманима или другима.

     

Речи одбране поштовалаца Степинца да је надбискуп реаговао на злочине Немаца и да је укорио усташки режим треба примити са опрезом и уз опаску да је то учинио тек када је њујоршки кардинал Спелман послао поруку папи да је Осовина изгубила рат!

     

Негде смо нашли запис: "Алојзије Степинац: горостас вјере и устрајности. Свједок какав нам управо данас треба: до краја у опредјељењу за вјечне вриједности, кроз ријеч и дјело, кроз живот пастора, учитеља и мученика."

     

Питамо се није ли овај запис пренос става ватиканских адвоката изречен на једном суђењу у Сан Франциску да је геноцид над Србима у НДХ 1941-1945. године био допустив?! Прави апостолски "блажени" мисионар!

     

Наставиће се

     

Приредила Биљана Живковић




Просмотров: 1074
 

Loading...

Косовский фронт