Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/8.10.2016/

Оливера Радић : Русија моја љубимаја

Источник: православие.ру

 

     

После посете Русији човек се из корена мења - казала нам је наставница Јована која је са децом из Ораховца и Велике Хоче походила ову свету земљу

     

     

У сарадњи,,Фонда јединства православних народа“ одељења у Београду и Руско српског пријатељства из Москве, дванаесторо деце из Ораховца и Велике Хоче је од 17- 26. септембра боравило у Русији. Са децом и њиховом наставницом Јованом Баљошевић из Ораховца, на путовање у Русију је кренула и Наталија Коцев из Београда, а на аеродрому у Москви, дочекала их је Олга Серебровска, из Руско-српског пријатељства, која већ шесту годину за редом организује долазак деце са Косова и Метохије у Русију, у оквиру пројекта ,, Помоги делом“. Прво одредиште и место где су деца три ноћи била смештена у Москви био је Донски манастир. У Донском манастиру се са осталим светињама чувају и мошти патријарха Тихона мученика, који је убијен од комуниста. Шетња Црвеним тргом, посета цркви Светог Василија Блаженог, обилазак манастира посвећеног Пресветој Богородици Одигитрији, у којем је живела сестра Петра Великог, Сретењски манастир, Третјаковска галерија, са највећим сликарским делима руских сликара, од портрета Достојевског, до чувених икона Андреја Рубљова; поглед на панораму Москве са једног видиковца, фотографисање крај чувеног Московског универзитета Ломоносов, уживања крај великих акваријума са воденим светом у чувеном Москваријуму... све је то на децу из малих метохијских средина оставило дубок утисак. Манастир Светог Сергија Радоњешког, у Сергијевом посаду, тзв. Тројице Сергијева лавра, са својим црквама малим и великим и светињама које се у њима чувају, подсетила је на причу о Сергију Радоњешком, који је и у српском народу познат као велики светитељ и исцелитељ.

     

     

У град Переслав Залески, родно место још једног великог руског светитеља, Светог Александра Невског, где се налази црква у којој је он крштен, децу је дочекала Нина Александровна. И ту је боравак био изузетан. Од пријема у градској кући, код саме заменице градоначелника, преко шетњи крај чувеног Плешејевог језера, крај старих руских рибарских кућица, до посете једној школи, где су се деца дружила са својим вршњацима уз концерте и руске палачинке, до посета Даниловском манастиру и манастиру Светог Никите. Посета музеју у којем се чува једини преостали бродић из времена Петра Великог и фотографије из тог времена изазвала је пажњу гостију. Ту су сазнали да је Петар Велики још као младић, баш на том Плешејевом језеру окупио људе и направио прве бродове, флоту. Она наравно није могла никуд да отплови, јер је језеро затворено са свих страна, али је он ишао на запад и тамо је добро изучио бродоградњу и све лично радио са својим мајсторима у Русији, тако да је био творац прве Руске флоте.

     

     

У Долгопрудном, следећем граду који су посетили, своје вршњаке са Косова и Метохије, дочекала су деца, чланови позоришта ,,Семја(породица)“ Приредили су им концерт и дочек уз традиционалне руске игре. У овом граду су обишли и предивну цркву са тридесет купола, присуствовали концерту на којем су наступала два фолклорна друштва из Србије, а сутрадан су их испред организације ,, Од срца срцу“, готово сат времена, на својим мотоциклима возили чувени руски ,, Ноћни вукови“. Они су иначе стални гости те организације и помажу на разне начине деци са посебним потребама, па је један дечак из те установе поздравио руском песмом своје руске пријатеље, а за своје српске вршњаке отпевао песму ,, Тамо далеко“.

     

     

Димитрију Радићу, из Ораховца као и осталима из групе, ово је био први одлазак у Москву. Он се као и његови другари и другарице вратио одушевљен овим путовањем:

     

- Толико смо обишли за неколико дана да не знам шта прво да издвојим. У Москви смо обишли Црвени трг, дворац Кремљ, Сретењски манастир са црквама и Богословијом, великим учионицама, кабинетима, салама. Возили смо се метроом, прошли смо поред вечног пламена, стајали испред споменика који је подигнут после ослобођења Русије, на којем су исписана имена градова који су ослобођени. То је једна од највиших тачака у Москви, посетили смо много музеја, ишли у Москваријум. Ја сам био одушевљен, а и остали јер смо први пут видели толико акваријума на једном месту, и у њима су били разни морски организми од најситнијих риба до највећих, као што су ајкуле и китови убице. Видели смо морске раже, ракове, шкољке...У Переславу Залеском нас је дочекала Нина Александровна и са њом смо посетили музеје посвећене Александру Невском, седели смо на обали језера где је направљена прва руска флота, разгледали старе рибарске куће. У Сергијевом Посаду смо посетили Тројице Сергијеву лавру, највећи манастир у Русији. У Долгопрудном су нас дочекала деца са којом смо се спријатељили. Они су нас научили њиховим играма. Кроз Долгопрудни нас је водила Марија Козлова. Испричала нам је историју тог града, како је почео да јача научно и финансијски, рекла нам да је у њему настао први цепелин, први ракетни систем је ту направљен и одбрамбени штит. Сазнали смо да је то град где живи највише научника, и ту смо обишли музеје. Било нам је много занимљиво. Било је узбудљиво и незаборавно возити се на мотоциклима са руским бајкерима који су познати као,, Ноћни вукови“.У једном дому ,, Од срца срцу“ су нас деца дочекала као најрођеније. И на крају као врхунац свега био је пријем код српског амбасадора у Москви. Ту смо се дружили са људима који живе и студирају у Москви, супруга г-дина Терзића и његове ћерке су нам даривале чоколаде, а он нам је са службеницима у амбасади даривао поклоне. И за мене, је све било једно велико и дивно искуство које нећу никада да заборавим-рекао је Димитрије.

     

     

И наставница Јована Баљошевић је из Русије дошла пуна утисака. Иако уморни од веома богатог програма који су организатори припремили, љубав коју су тамо осетили је нешто што ће носити у себи целога живота: - Иако смо отишли са знањем да је Русија нама братска земља, тек сам тамо схватила да нико од нас нема свест о томе колико Руси воле Србе. Москва је огроман, град, живи се брзо, али ви уопште немате утисак те брзине, ви просто осећате неки мир. Посетили смо Кремљ, били у цркви Архангелској, где су се сахрањивали сви руски цареви до Петра Великог. У Сретењском манастиру нас је топло примио отац Игнатије Шестаков. Он је човек који има добар смисао за хумор и све зна о Ораховцу и Великој Хочи, и показао нам је на смарт телевизорима који су тамо у једном ходнику постављени на зидовима, текстове о Ораховцу, објављене на сајту Православие.ру. Посветио нам је време, иако је доста заузет, пуно ради, поделио нам је иконе Царске породице Романових и Богородице Казанске. Где год смо се појавили било је довољно да кажемо да смо Срби и све нам је отворено, за нас се крше правила. Са нама су сво време биле Наталија Коцев и Олга Серебровска, жене које су одвојиле своје време за нас и срцем се посветиле нама. Оне су дубоко утемељене у оно што раде и срцем и душом и имају пуну свест о важности и начину на који руско-српске везе треба успостављати и одржавати.

     

     

За путовање у Москву новац је обезбедио Србин из Москве који је желео да остане анониман. Само за     карте је дато 4000 евра. Наравно, ту су и остали који су уложили своју жртву, труд и време за децу из Ораховца и Велике Хоче. Захваљујући Нини Александровној у граду Переславу, обезбеђен је хотел, са идеалним условима, а сваког дана су деца са водичима била угошћена у неком ресторану, етно кући, музеју, школи. Како су нам деца испричала, домаћини су пазили и да храна буде прилагођена њима, и сви су се трудили да све буде савршено. У Долгопрудном је деци смештај обезбедила Скупштина града, а све време водич је деци била Марија Козлова. Међу Србима које су тамо срели био је и Дејан Берић, који је са децом са Косова и Метохије прославио и свој рођендан.

     

- Наставница Јована је пре поласка у Русију направила један двадесетоминутни филм о животу и страдању Срба на Косову и Метохији са посебним освртом на ораховачки крај – испричале су нам девојчице из Велике Хоче. То је, изазвало велико интересовање код наших домаћина јер су, поред тога што смо им ми испричали, могли да виде понешто из нашег краја. Филм је приказан у Переславу у школи, али и у ,,Међународном дому словенске писмености“ у Москви, где смо ми, чланице Метохијских жубора наступале својим програмом.

     

     

И сам амбасадор Славенко Терзић, се после филма и концерта обратио окупљеним Србима и Русима, рекавши да је Косово и Метохија Стара Србија, о којој је и сам књигу написао после дугог истраживања на терену:

     

Косово и Метохија је Стара Србија, то је драма нашег народа, која се дешава неколико векова. Тамо су престонице наших царева, наших манастира и то је, говорим и као историчар и као човек, српска, а не албанска земља. На Косову и Метохији су Србима срушили домове, рушили цркве, и Косово и Метохија су на неки начин бранич уласка ислама у хришћанску Европу. Албанци у Србији имају сва права, али албански народ има своју земљу – Албанију и немају право да отимају нашу. Ова наша деца која су сада у гостима овде и њихови другари су хероји, јер живе и одрастају на тој страдалној земљи, Косову и Метохији. Зато ја хоћу да проносите ту историју, коју је сведочио и руски конзул у Призрену Иван Јастребов, и који је оставио писане трагове у својој књизи Стара Србија.

     

     

Деца су и у Српској Амбасади у Москви лепо дочекана уз српске специјалитете.

     

-Сусрет са нашим амбасадором је имао јак утисак на нас, јер он, као и сваки честит Србин,сматра да је ово што се дешава на Косову и Метохији, само једна епизода, и да ћемо се извући из свега и да Косово и Метохија као што и јесте сада бити и остати српско - рекла нам је наставница Јована. И то је оно у чему смо истомиљеници, ми који смо дошли у Москву и он који је у Москви. И једноставно амбасадора смо осетили као једног уваженог, честитог човека, великог дипломату, попут Ракића, Нушића, некада. Поредим га са нашим дипломатама који су представљали свој народ у конзулату у Приштини у времену под Турцима, и који су оставили огроман материјал иза себе као наук нама како се треба владати. Зато сам и деци дала да говоре Ракићеве стихове у Москви, јер нисам нашла песме које боље и снажније говоре о Косову и Метохији од песама из Ракићевог Косовског циклуса. Заједно са песмама нашег Гаврила Кујунџића у извођењу Метохијских жубора, и десетоминутним филмом о нашем животу и страдању, оставило је снажан утисак на те људе тамо.

     

На крају су девојчице, као доказ да се на Косову и Метохији дешавају и лепе ствари отпевале и једну веселу народну песму. Своју љубав према Русији су Метохијски жубори, на сваком месту казивали и Гаврином песмом ,,Русија моја љубимаја“ коју Србија носи у срцу. Пуни утисака, благослова и поклона деца са Косова и Метохије су се вратила својим домовима. А њихова наставница Јована нам је за крај рекла да после Русије нико не остаје исти:

     

-После посете Русији, оно што је сигурно, нико више не остаје исти, човек се из корена мења, али не само тиме што схвати величину земље, него што осети огромну духовну снагу и ту љубав, свест о љубави народа који је физички веома удаљен од нас, али који нас толико воли. Речи хвале бисмо упутили свима који су се потрудили и морам да кажем, да иза свега остаје стрепња и питање да ли ми, као људи, можемо да оправдамо толику љубав и поверење које нам пружају?

     




Просмотров: 957
 

Loading...

Косовский фронт