Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/12.10.2016/

Степинац – балкански Томас де Торкемада (наставак 5)

ЈОВАН ПЕЈИН

     

СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА

     

Девети део

     

Степинчева "Апостолска мисија" покоља и покрштавања

     

Степинац се определио за нацизам. Игнорисао је и благосиљао трагедију Срба у НДХ у логорима за уништење – Јасеновцу, Госпићу, Пагу, Јастребарском или јамама, масовне покоље, уништавање читавих српских крајева 

     

Загребачки Каптол негује усташоидни великохрватски поглед на геноцид над Србима почињен у НДХ и забележен у свету као најбруталнији у новом веку, али за његове прелате геноцид се није одиграо и не постоји! Крајње циничан став! Зато Каптол ради да Конгрегација за правно питање светих у Ватикану због личних "заслуга у апостолској мисији" подршком усташког режима и благонаколним ставом према раду "апостолских мисионара" свећеника, редовника и редовница ножем, званим "србосек", уместо крстом а затим "самокресом" и "стројницом" за ширење "праве вере" прогласи за свеца.

     

Алојзије Степинац определио се према сопственим речима за нацизам. Игнорисао је трагедију Срба у НДХ у логорма за уништење – Јасеновцу, Госпићу, Пагу, дечијем логору Јастребарско или крашким јамама безданицама као масовне покоље народа уништавањем становништва читавих крајева.

     

Хитлер је за Немце симбол зла док је за Хрвате Анте Павелић симбол херојства, а са њим Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, симбол храбрости и светости.

     

Надбискуп Алојзије Степинац солидарисао се са усташама пре одбрамбеног рата Југославије априла 1941. пружањем уточишта усташама по самостанима и толерисањем свештеника и редовника катихета који су водили антисрпску пропаганду у школама, семинаријима и црквама.

     

Ћутањем да подвучемо, док је зло трајало у НДХ, солидарисао се са радом свештеника и редовника усташа на истребљењу православних Срба. Ћутање је значило и моралну подршку мржњи, прогону, убиствима и мучењу.

     

Овде се ради о добро смишљеној великохрватској и прозелитској пропаганди која шири дезинформације о Хрватској као "жртви" комунистичког режима после Другог светског рата и "жртви" Алојзију Степинцу!

     

Хрватска је након Другог светског рата завођењем кроатокомунистичког режима са Владимиром Бакарићем, Андријом Хебрангом и Владимиром Назором на челу, а под високом заштитом генсека КПЈ Јосипа Броза Тита, била јача него икад у својој историји. Усташоидност КП Хрватске је покривена идеолошким "принципима" који су били носиоци борбе против великосрпске буржоазије, монархије и српске династије.

     

Надбискуп, потоњи кардинал, заточеник "страдалник за веру", постао је оружје у рукама Каптола и верника "Цркве у Хрвата" у акцији ширења мржње према Србима који су "извршили геноцид" над Хрватима, својим суседима, бранећи своје животе и чланове породица од усташа, у Далмацији и другим крајевима где се појављује становништво римокатоличке вере "новим Хрватима".

     

Користећи надбискупа Алојзија Степинца, рекли смо, као оружје, Каптол покушава да створи правну подлогу рехабилитације ратног злочина Хрвата као народа и њихове државе а да се при томе не сагледа суштина геноцида над Србима 1941-1945. и поновљеног 1991-1995. до савремених дана.

     

Ратни злочини и ратни злочинци рехабилитацијом и канонизацијом Алојзија Степинца Каптол би представио свету, не само римокатоличком и протестантском, борбу Хрвата против српског комунизма, комунизма који изједначава са фашизмом а да при томе тај свет уопште не сагледа суштину дешавања на Балкану 1941-1945. године.

     

Рехабилитацијом Алојзија Степинца, његовом канонизацијом "Свети Алојзије" избегло би се питање проблема опстанка Срба као народа на простору западно од реке Дрине 1941. Избегло би се питање зашто су Срби ушли у одбрамбени рат против НДХ и Осовине који се поред отпора геноциду претворио у вишеструки грађански рат на просторима Југославије. Избегла би се одговорност за сецесионизам Хрвата 1991-1995. и ратове против Републике Српске Крајине и Републике Српске.

     

Срби морају да одговоре на питање суштине НДХ као најкатоличкије државне творевине на Балкану после 1918. године. Одговор не може и не сме да буде контрапропаганда цркве Светог Павла уперене против цркве Светог Петра!

     

Одговор мора да почива на истини, на критици историје Хрвата, чији историчари овај начин проучавања прошлости избегавају. Избегавају архивску грађу не само српских архива и библиотека него архива и библиотека европских великих сила, светски познатих универзитета, па и самог Ватикана. Циљ истраживања у великим европским архивима и библиотекама па и самом Ватикану није рушење угледа Свете столице него преиспитивање доказа о ономе шта се десило у НДХ и уочавање примитивног, без духовности, погледа на религију и културу код врха "Цркве у Хрвата", који је довео до дехристијанизације дела римокатоличких верника на западу Балкана.

     

Архивска истраживања у архивима и библиотекама под надзором Ватикана, значи не само у Ватикану, био би допринос развоју екуменизма будући да добро смишљена саопштења загребачког Каптола, која почивају у маси на неистини и конструкцији погледа, налазе свој пут у јавност католичке и протестантске Европе и утичу на њен став према Балкану, посебно Србима. Истраживањима би се зауставило тихо ширење мржње Каптола из Загреба према православним Србима.

     

У овој игри "Алојзије светац", укључио се и Хрватски Хелсиншки одбор потпуно несувисло подвлачењем чињенице да је резолуција о геноциду донета после Другог светског рата. Затим додаје да је прва резолуција о почињеном геноциду на Балкан донета поводом Сребренице!

     

Нећемо о превари звана "Сребреница" да расправљамо а још мање о насиљу земаља НАТО које је вршено и врши се да се ова превара прихвати у Србији и Републици Српској! Истине ради подсетићемо врле борце за људска права ХХО да је термин геноцид употребљен први пут када је независна америчка комисија обишла источну Србију, поприште ратних сукоба српске и турске војске 1876-77. године после првог Српско-турског рата, снимила терен преко којег је прошла турска војска, и утврдила да је иста спровела "убиство народа" и геноцид над Србима!

     

У Сребреници убиства народа муслимана српског језика није било, били су само оружани сукоби ради истеривања локалне муслиманске војске који су извршили погром Срба праћен убиствима цивила, пљачком и уништавањем њихове имовине. Војничке погибије је било али муслиманске жене и деца су безбедно уклоњени из зоне непосредне опасности!

     

Термин геноцид сасвим мирно може да се користи када је у питању НДХ управо због геноцидних радњи које су хрватски народ, усташе, војска, полиција и држава извели на окупираним српским територијама у Босни и Херцеговини, Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Срему, Далмацији и Дубровнику!

     

Није у питању никаква пропаганда Срба да хоће да припишу хрватском народу геноцидност! Законска акта тако дуго жељно чекане независне државе Хрвата, деловање народа одушевљеног државом, органа власти и "Цркве у Хрвата" која је са митрополитом и загребачким надбискупом стала на чело Хрвата извршили су злочин! То није спорно! Доказа, материјалних, има много!

     

Питање да ли је хрватском народу подметнута геноцидност већ спада у филозофску фантастику ХХО а не у историјске чињенице. Ово питање је плод дугог трајања кроатокомунистичке диктатуре украшене алем каменом братства-јединства!

     

Геноцид над Србима у НДХ 1941-1945. године, у Хрватској и на српским територијама које је ова држава окупирала под заштитом сила Осовине, једноставно речено био је табу тема у југословенској федерацији. Очајници, "остатак покланог народа" који су изгубили своје најмилије пресељени су као заслужни "борци за данашњицу", партизани у Србију на њену северну територију на којој је успостављена аутономија 1945, где су причали своја страдања. Причали су сами себи јер тамошњи Срби нису желели да их слушају због бруталног односа комунистичке власти коју су ови пресељеници подржавали и на разне начине учествовали у њој. Временом су борци – партизани старили и умирали као одани чланови Партије. Са сваким умрлим борцем или чланом његове породице умро је један сведок и изгорео један архив, а злочин бледео!

     

Било је међу овим пресељеницима трезвених људи, али мало или готово ништа нису успели да покрену у име истине о страдању у крајевима у којима су рођени, одрасли и које су бранили од хрватских и усташких злочинаца!

     

Геноцид је највише погодио територије бивше Војне крајине где је била сконцентрисана велика маса Срба, а затим Далмацију и Херцеговину. Западна Босна поред поднетих великих жртава захваљујући "четничко-партизанским бандама", према званичној терминологији државних органа НДХ, успели су Срби после првог изненађења да организују територијалну одбрану и да се одржи наносећи осетне губитке оружаној сили НДХ. У источној Босни захваљујући брзој организацији ЈВуО страдања су била нешто мања.

     

Славонија је посебно била изложена "апостолској мисији" – покрштавању, отимању црквене имовине и покољу, док је Срем после првог таласа насиља практично био издвојен из НДХ успостављањем неке врсте аутономије фолксдојчера који нису дозволили због своје безбедности Шокцима – новим Хрватима да нападају Србе, те се стање од 1942. некако стабилизовало, али убиства, логорисања и друге врсте насиља нису сасвим престали.

     

Хрвати су једноставно дозволили себи да "Црква у Хрвата" заједно са кроатонацистима и њихова каква-таква ратна држава али која је израз њихове "повјесне тежње" да се уништавају Срби као народ заједно са њиховим споменицима културе покретним и непокретним.

     

 

     

ЈОВАН ПЕЈИН

     

СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА

     

Десети део

     

Ортаклук кардиналов са ђаволом

     

Степинац није показао ни трунке осећања кривице за учињена недела свештеника и редовника, а још мање усташа, домобрана, полицајаца, оружника и руље која је нападала, пљачкала и убијала Србе у градовима и пустошила српска села     

 

     

Да подсетимо, избијање мржње међу Хрватима и кроатизованим становништвом као новим Хрватима за време Априлског рата 1941. била је немерљива. Усавршена је потом на државном нивоу после формирања и проглашења НДХ коју су створили Хрватска сељачка странка уз помоћ бивших официра и чиновника Каундка монархије, официра Хрвата дезертера из Југословенске војске, франковаца и усташа. НДХ је уживала прећутну сагласност КП Хрватске коју је створио августа 1937. Броз и на чије чело је поставио 1942. године за генсека Андрију Хебранга који се по схватању Југославије није разликовао од Анте Павелића. Већ смо напоменули али да поновимо, дан после доласка Анте Павелића у Загреб, 17. априла 1941, док су трајали преговори о капитулацији Југословенске војске, Миле Будак и Андрија Артуковић, водећи усташки прваци, примили су Владимира Бакарића и Андрију Хебранга, водеће чланове КП Хрватске и врха КП Југославије. При овом сусрету покренули су преговоре о сарадњи усташког покрета и КПЈ. У овој "пролетерској солидарности" прећутно није изостао кроатокомунистички врх КПЈ. НДХ је тиме била легална последица политике Загреба, грађанског и пролетерског, према Југославији!

     

Не можемо рећи унапред да су сви Хрвати били против Југославије и антисрби, али огромна већина је била. Најбоља потврда је поменути дочек Вермахта у Загребу 9. априла 1941. године. Треба поменути и Вараждин, али не смемо заборавити ни Сарајево где су "нови Хрвати", некадашњи "Латини", предвођени остацима каундка културтрегера са немачким, пољским, мађарским и другим презименима такође као "нови Хрвати" поздравили Вермахт. Њима се придружио један број муслимана на дочеку уз поклике: "Швабо наш бабо!".

     

Антисрпство, као идеологија национална и "државотворна", Хрвата, изашла је из само конфесионалних оквира и уобличена је у световном смислу крајем 19. века. Најбољи показатељ овог изласка из црквених кругова је социопат, народски речено ћакнути, Анте Старчевић који је обликовао националну мржњу као политички програм, иначе човек без заокружене националне свести!

     

Као дете у личкој забити и чамотињи у околини Госпића, где је рођен, слушао је уз гусле песме о подвизима Милоша и Марка и зидању задужбина Немањића. Епске песме Хрвати нису имали јер нису имали ни националну свест пре 17. века, која је тада почела да се прави и стигла из Загреба уз свесрдну подршку Беча! Поред православних Срба, Власи и Буњевци римокатолици из Војне границе који су говорили српски, певали су српске јуначке песме, јер за друге нису знали. Исто важи и за римокатолике "Латине" у Босни и "Шкуторе " и "Гркаће" у Херцеговини који и данас гуслају прерађене српске епске песме. Добили су, Хрвати, пургери, епске песме после окупације Босне и Херцеговине када је започела кроатизација тамошњих римокатолика од стране бечког чиновништва и аустријског генералштаба. Аустријски обавештајни полицијски и војни органи пажљиво су проучили ментални склоп личких и далматинских Влаха или Влаја и Буњеваца који су говорили српски и ишли у детаље до хигијенских навика и њиховог сексуалног живота. На основу добијених резултата покренули су у Загребу и Вараждину у интелектулним круговима кроатизованих Немаца распаљене романтичарске свести да се штампају "хрватске" епске песме, што је учињено, те су Вукове збирке песама добиле "хрватски" облик када су штампане латиницом. Срби православни и римокатолици певали су о Краљевићу Марку, кнезу Лазару, Светом Сави, девет Југовића и другима. Хрватски краљеви Томислав, Крешимир или Звонимир се не помињу, нису упамћени а не помињу се ни Хрвати. Простом латинизацијом, како је изведена српска епска поезија постала је хрватска. То је било једно од средстава да се "Латини", "Шкутори, "Гркаћи" и "Шокци" одвоје од православних Срба. Тако су Милош и Марко и славна династија "Немањићах" постали Хрвати.

     

Много раније млади Старчевић када је завршио основну школу збркао је у глави појмовна значења шта је шта, шта је бити Србин, Влај, Шокац или Буњевац, а до свести му није ни дошло шта је културно наслеђе, шта је епика, вера и језик. Пре одласка у Загреб где је научио хрватски на даље школовање, младог Анту у селу су прво отребили од вашака и окупали пошто излази из средине у којима су хигијенске прилике тешке, где се није купало по девет месеци, према извештајима каундка војних лекара, а вашке биле уобичајене. После хигијенског третмана, када је престао да се чеше и драпа, млади Анте се осетио врло лепо и великим, а онда му је велечасни рекао да није само Влај него да је Хрват!

     

Тако очишћен од вашака и свеже опран, одлази у Загреб где је научио "херватски" језик, постао је Херват, велики Херват и свехерват у свој својој величини. У себи, створио је изопачену стварност те се појавио у хрватској јавности ментално узнемирен коју је испољио мржњом према Србима, што су Срби протумачили као ћакнутост и тиме га заштитили од осуде. Ментална узнемиреност Старчевића изражена у његовим делима утицала је касније на испољавање великохрватских антисрпских демонстрација у Загребу 1901, познате као "Арнаутлук у Загребу", а касније условиле су злочине и терор "Шуцкора" у Босни и Херцеговни 1914-1917, са врхунцем извршеним геноцидом 1941-1945. године од стране усташа и хаесеоваца.

     

Не само што је Анте Старчевић постао "Херват" него је пожелео да Милош и Марко постану "Хервати" као он, па и сами Немањићи. Жељу је остварио на папиру те не чуди што га је његов савременик архимандрит Иларион Руварац, Сремац, српски историчар који је добро знао шта су Влаји, Буњевци и Шокци, сматрао ћакнутим!

     

Није само Руварац сматрао др Анту Старчевића ћакнутим. То је био општи став Срба у Угарској, данашњој Војводини и бившој Војној крајини. Остала је забележена питалица: "Шта је то, огроман нос иза тога празна глава?", одговор је гласио: "Анте Старчевић!"

     

Руварац је добро знао проблем католичења православних Срба у 17. и 18. веку и касније на подручју Славоније, Срема и Барање и "Шокачење" али и Далмације и неких делова Војне крајине. Зато је поред солидног познавања историјских процеса на подручјима Угарске могао да каже да је Анте Старчевић – ћакнут.

     

Ћакнутост је вредносни суд о социопатској свести Анте Старчевића, његовој примитивној и празној горштачкој понесености које ни образовање које је стекао касније у Пешти није могло да наведе на рационално размишљање и суочавање са истином коју је он знао а није хтео да зна!

     

Боравак и школовање у Пешти значајан је период у његовом животу. Сусрео се са набујалим мађарским национализмом и идејама о величини мађарске нације које су га навеле да исто мисли о Хрватима који нису могли са Мађарима ни да се очешу нити да се мере у привреди, култури и политици, а камоли да се мере по угледу у Монархији као народ.

     

Илиризам и пургерски романтични национализам свеже кроатизованих кајкаваца и Немаца, под чијим утицајем је био, сукобили су се у његовој глави са истином која га је окружила.

     

Са илиризмом као пропратна појава, чуо је у семеништу у Сењу, а потом и видео да постоје "Хорвати", пургери који говоре немачки и мађарски као отменим језицима а потом и "хорватски" на ком терају шегу са Јожицама, Катицама и Благицама кућним помоћницама, да су "Хорвати" били славни у прошлости, да су водили "хорватско-угарско краљевство"!

     

Понесен славом "хорватско-угарског" краљевства на чијем престолу никада није седео ни један Хрват сукобио се у својој свести са Душаном, Милошем, Марком, царем Лазаром, Старином Новаком и наравно са "херватским" језиком на којем је почео да пише озбиљне текстове буднице поред што је писао песме на личком народном језику, читај српском.

     

Анте Старчевић са својом понесеношћу митском хрватском моћи у прошлости није могао да схвати да се Хрватска простирала на малом простору у Подвелебитју, дуж обале Јадрана која једва да је прелазила планину Динару и сумњиво допирала до реке Купе на северу. Тек од 16. века избегло племство и клер Хрвати који су себе дотле звали Приморци појављују се у Загорју где прихватају хрватско име да би се разликовали од већ постојеће краљевине Славоније и натура га локалном становништву три жупаније Словиња. Следећи политику угарских краљева као такви били су као феудални сталеж признати за народ од Мађара који су само племство признавали за нацију, остали су били "просте сељачине"! Титула "просте сељачине" односила се и на хрватско племство! У својој занесености митом Велике Хрватске средњег века Анте Старчевић је покренуо радикалну мржњу према Србима са којима се сусретао куд год да је кренуо по "Херватској" и њоме створио темељ кроатонацизму који траје до данас.

     

Успротивио се Вуку и хрватским вуковцима и у својој мржњи као "Херват" на "славено-сербску пасмину" није схватио суштину преваре илираца споразумом о језику са Србима из 1850. године. Споразум о језику из 1850, који је створио "нове Хрвате" на просторима где их није раније било нити је постојала хрватска традиција, схватио је касније те је поставио став ако су чакавски, кајкавски и штокавски дијалекти језици Хрвата, онда Срби не постоје!

     

Знао је да су Срби бранили Србију и српске државе од османске инвазије. Знао је да су бранили Угарску и да их је Беч после 1526. године укључио у своју војну организацију и потврдио раније добијене привилегије за војнички занат којим су се бавили. Знао је да су Срби устанцими и ратовима обновили своју државност у Србији и Црној Гори и покренули друге Србе да раде на свом ослобођењу и свесрпском уједињењу. Овај покрет Срба Анте Старчевић је гледао очима завидљивца и са мржњом јер Срби потежу питање свог народа у Монархији и Босни и Херцеговини. Његова мржња нарочито је била појачана после 1878. године када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину и није нашла "Хервате" него збуњене католике "Шокце", "Латине", "Шкуторе" и "Гркаће" којима су придошли језуити објашњавали да су они стародревни Хрвати који су имали "славну државу Хрватску" и да више не треба да славе породичну славу него Све Свете, да не певају о цару Шћепану или Светом Сави.... Још више је његова мржња појачана када Босна и Херцеговина није присаједињена Троједној Краљевини – Хрватској, Славонији и – Далмацији. Босна и Херцеговина је постала кондоминион Беча и Пеште док је Далмација и даље остала под управом Беча!

     

Мржња је била заснована и на "научним" основама. Хрватски историчари Фрањо Рачки, Иван Кукуљевић Сакцински, Вјекослав Клаић и други мање познати писали су пропагандна национална штива уместо да врше критику историје. Хрвати су били сви становници Босне и Херцеговине, чак и "политички Турци" муслимани, Далмације, Славоније са Сремом, а да они то нису знали нити су раније то чули да јесу.

     

Где је овде и шта се крије иза трагикомедије случај социопата Старчевића и савремене драме Степинац светитељ? Шта се крије иза бечке делатности на југу Монархије међу православним Србима, а затим римокатоличким Шокцима, Влајима, Буњевцима и Хрватима и прозелитизма, бившег и савременог, "Цркве у Хрвата"? Шта се крије иза жеље загребачког Каптола да Хрвати добију свеца оснивача НДХ која је није само вековна жеља хрватског народа, феудално сталешке корпорације Загреба и Вараждина под надзором Беча? Одговор је да светац Алојзије Степинац поставља границе Хрватске на свим територијама које никада нису биле у саставу средњевековне а још мање у оквирима Угарске, Аустрије и Аустро-Угарске. Ради се о још једној великохрватској превари са којом се слажу савремени Ватикан и Брисел! 

     

Благослов проливању крви невиних

     

Ад се зове, цар му је Сатана,

     

Мрачна душа, неба ненавесник:

     

Зло је њему једина утјеха,

     

Он се злом вјечно обручио.

     

Петар П. Његош,

     

Луча микрокозма     

 

     

Докази да је Алојзије Степинац морална личност која је својим духом достигла висину да буде канонизован за светитеља "свеопће Цркве" су мали и чак ништавни. Прво, лажов је! Лагао је папу и римокатолички свет о спонтаном и добровољном прелазу православних Срба на римокатоличанство. Друго, учествовао је у злочину геноцида његовим прећуткивањем и благословом оружја и војника који су проливали крв и убијали невине!

     

Благословом оружја и мисе за победу усташке ствари читаву монструозну кроатонацистичку идеологију и политику смешта у крило "Цркве у Хрвата". Пастви "Цркве у Хрвата" утиснуто је у свест да је мисија Алојзија Степинца и осталих прелата метафизички мотив антисрпског и антијеврејског беса који морају да покажу.

     

Прихватио је идеју Николе Рушиновића, делегата НДХ у Риму о замени теза да фотографије о масакрима Срба око 8.000, које су доспеле у Ватикан упућене од стране италијанске војске, представи као доказ о злочину четника и партизана изведеним над Хрватима. Следећи ова упутства из Ватикана Анте Павелић је објавио "Сиву књигу" у којој су усташки злочини представљени као злочини војске генерала Михаиловића.

     

Његово понашање као моралне личности разјашњава савременицима сцена римокатоличког лицемерја из филма "Кум", крштење новорођенчета када се дон Карлеоне млађи одриче сотоне три пута а за то време његови "војници породице" по његовом наређењу ништавају противнике!

     

Антикомунизам Алојзија Степинца, тада надбискупа, није био основни мотив суђења пред световним судом у Загребу 1946. године. Мотив суђења у Загребу 1946. године поред прикривања злочина геноцида над Србима у којем су поред хрватске светине учествовали римокатолички свештеници и редовници је оптужба поводом указивања помоћи терористичким групама које су илегално ушле у земљу с циљем извођења терористичких акција што подлеже судским мерама у свакој држави. Зар суђење нацистичким ратним злочинцима у Нирнбергу 1946. године није мерило? Зар суђење Адолфу Ајхману 1961. године у Израелу за организовање злочина и истребљење јеврејског народа у Европи није мерило?

     

Политика "цркве у Хрвата" у НДХ, у којој је био најутицајнији загребачки надбискуп Алојзије Степинац, према Србима није руковођена мудрошћу и хришћанском љубави која је основа хришћанства него пакост, мржња и слоган: "Сад или никад да их уништимо!" Овим ставом "цркве у Хрвата" и усташа наступио је најмучнији период за Ватикан у Хрватској и римокатоличку цркву у 20-ом веку исто као нацизам у Немачкој.

     

У понашању Степинца на суду нема мудрости ни трага, а у његовој речи када се обратио судском већу још мање хришћанске етике и просвећености која је, да подвучемо, стигла из Цариграда после његовог пада 1453. у Рим и раширила се по Европи. За њега је време стало негде у 12-13. веку или у време верских ратова у Европи и Вартоломејске ноћи 24. августа 1572. године! Ни мало као хришћанин није зашао у догму и каноне, чак ни Божију заповест: "Не убиј!", "Не кради!, "Не сведочи лажно на ближњега свога!", него се отиснуо ван хришћанства у варварство и сјединио са сотоном!

     

Немогуће је у кратком огледу дати све податке шта је све Степинац предузимао у изградњи и одржавању НДХ заједно са њеним злочинима према Србима као државе и народа 1941-1945. године. Немогуће је такође извршити потпуну анализу његовог нечињења у вези поступака кроатонациста "добрих католика", како рече, усташа и пастве о којој је водио пастирску бригу.

     

Навели смо само оно што мислимо да је важно да јавност схвати да надбискуп Загреба Алојзије Степинац, потоњи кардинал, није показао никакву храброст пред судом. Био је свестан да му суд не може ништа из разлога што је успоставио везу два пута, 1943. и 1945. Године, са западним савезницима ради спасавања НДХ и њених ратних граница из 1941. од комунизма. Геноцид Хрвата и "цркве у Хрвата" над православним Србима за западне савезнике антихитлеровске коалиције није значио ништа! Зато није показао у својој одбрани ни трунке осећања кривице за учињена недела свештеника и редовника, а још мање усташа, домобрана, полицајаца, оружника и руље која је нападала, пљачкала и убијала Србе у градовима и пустошила српска села.

     

Пресуда Степинцу изречена новембра 1946. године без обзира што елита Каптола, заступници у Хрватском сабору заједно са академицима исто тако помрачене свести у ХАЗУ тврде да је у питању идеолошки, а не суд као суд, важна је чињеница. Без обзира на идеолошке премисе нове идеолошке власти или партијске савести судија, суђење и пресуда обележило је "Цркву у Хрвата" и хрватски народ!

     

Елита у Хрвата, усташоиди, тврди: Алојзије Степинац је жртва комунистичког суда а сам надбискуп је био храбар пред судијама комунистима.

     

Судије су знале да је њихов посао од вековног значаја и да ће се вечно памтити и свој посао су радили професионално и тачно као истраживачи правде. Нису водили процес нити донели пресуду Степинцу и друговима у злочину због антикомунизма већ због злочина и помагања злочинцима. Оптужница је била уопштено формулисана сарадња са окупатором и противнародног рада што је њена основна слабост. Осим злочина покрштавања Срба у НДХ није покренуто ни једно озбљно питање везано за учешће у геноцидним радњама НДХ као државе, хрватске елите ,"Цркве у Хрвата" и народа!

     

Да ли је дисквалификација за правнике чланство у комунистичкој партији који је положио судијски испит а потом положио заклетву као судија да ће судити по закону? Да ли партија па и комунистичка може и сме да наруши достојанство судијског уверења а да не наруши достојанство партијске идеје? Да ли је судија истражујући правду ишао изван својих судијских уверења и рушио своје лично достојанство зарад партије када га држава штити по закону? Тешко!

     

Хрватски сабор је 1992. године укинуо резолуцијом пресуду др Алојзију Степинцу. Гласали су као да је у питању одлука кућног савета о малању зграде а не парламента врло непромишљено. Заступници у Сабору су се овом одлуком солидарисали са злочином геноцида у НДХ.

     

Да ли зато сви ратни злочинци који су убијали и помагали убијање Срба треба да буду рехабилитовани резолуцијом и гласањем заступника у Хрватском сабору?

     

Ово је питање моралне елите у Хрвата и правде. Питање се зове Алојзије Степинац!

     

Ватикан не може да игнорише став Срба према претрпљеном геноциду од стране Хрвата и "цркве у Хрвата". Није довољно да га узме "к знању", него да га осуди јер је Каин убио Авеља!

     

Приредила Биљана Живковић

     

 

     

К   Р   А   Ј

     

 




Просмотров: 2900