Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.11.2016/

Калиграф Светозар Пајић : Дијак о српској уметности, православљу и духовној лепоти предачке речи

 

Завештање за будућност

 

Многи народи нам завиде на древној култури, треба да се поносимо нашим прецима, раскошном традицијом коју баштинимо,и нашим небом - каже Светозар Пајић

     

 

     

Новосађанин, Светозар Пајић - Дијак, познат је унашем православном духовном свету, али и Русијеи Далеког Истока. Својим калиграфским умећем, несвакидашњим талентом задивио је и врхунске уметнике, али и историчаре уметности, и добре познаваоце православне духовности. Недавно је представио, прво у Београду, а потом у Новом Саду богату ризницу свог стваралаштва, поводом четврт века калиграфског мисионарења.Урадио је верне преписе три Мирослављева Јеванђеља, триДушанова Законика, потом Јеванђеље Јована Богослова,Карејски типикиниз,занашуисторијуикултуру, драгоценихрукописаидокумената и слика.На десетинама црквених и калиграфских древних остварења удахнуо је нови живот, нови импулс предачки.

     

Казује на почетку разговора, да јепо неколико месеци годишње проводио је у манастирима и, филигрански прецизно, исписао више стотина хиљадатајанствених црквенословенских писмена, осликао на хиљаде раскошних илустрација, златом је опточио на стотине иницијала и раскошних почетних слова појединих поглавља рукописа...

     

Шта је за вас калиграфија?

     

Захарије Орфелиннашистакнути песник, историчар, барокни просветитељ, гравер, калиграф који је живео у 18. веку,написао је да је калиграфија реч „грчејскога” порекла која у преводу значи лепо писање. Калиграфија је наравно то, али и много више од тога. По мени то је покушај, онима који су Богом дани, да удахну нови живот нашим древним, вредним документима, попут, Мирослављевог Јеванђеља, Душановог Законика...Калиграфија је највећи део мог живота, али и моје духовно стасавање, својеврстан ход по историји српске духовности. Бити клаиграф- за мене значи стварати уз молитву, бити ближи Богу и прецима. Али, и бити посредник између порука предака,оваполођених у највеличанственијим уметничким делима, и генерација које ће доћи. Када сам 90-их година, први пут прочитао Душанов законик, фототипско издање, потом још неколико пута га темељно простудирао, схватио сам да морам да га препишем. Био је то први препис Душановог Законика транскрибован на српски.Пошто корице нису биле сачуване, ушао сам у још једну стваралачку авантуру и сам сам урадио корице Законика, на које сам веома поносан. Ковао сам сам гвожђе, припремаокожу...

     

Колико дуго сте радили и које преписе?

     

Када говоримо о Душановом Законику, желим да кажем да ме је одушевила праведност нашег цара Душана Силног. До сада сам урадио три преписаДушановогЗаконика, један на пергаменту, и два на патинираном папиру.Један примерак сам поклонио манастиру Ђурђеви ступови. Кроз целу калиграфску авантуру носиле су ме мисли о томе колико је била узвишена наша уметност речи, дела, порукеи краснопис. Малобројни су они, који су свесни раскоши, вредности и наше лепоте која је предата у наручје будућим генерацијама.То је најлепшидар који су могли наши преци да оставе потомцима. Оригинал рукописаМирослављево јеванђеље,настало крајем 12. столећа, по поруџбини захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, чува се у Народној библиотеци Србије. Током осам векова, није било преписа, али је, срећом, 2000. године направљено фототипско издање. Одатле сам кренуо.Седамгодинаживотасамутоуложио.Од три преписа Душановог Законика, које сам урадио, два су на старословенском, а један на савременом српском језику. У том препису сам превео и почетну страницу оригиналног законика, на којој пише: “Овај законик ми изабрасмо из Великог законика”. Ми смо, у 14. веку имали шири писани правни акт!! Треба да будемо поносни на наше порекло,духовност, уметност, државност.Сву ту нашу раскош, надам се,даћуускоро представити и у пријатељској Кини.

     

Шта је круна вашег калиграфског рада?

     

Могу да кажем да је Мирослављево јеванђељемојеживотнодело.То је, иначе, код наспрви руком урађен препис.ЗавршиосамгауманастируКовиљ, апретогасам, словопословоистраницупостраницупреписиваоуСопоћанима, ЖупиНикшићкој, ВисокимДечанима, Зочишту, КончулуиФенеку. Стварање такве врсте уметности захтева истински духовни амбијент. Врата манастирска сусе сама отварала, а ја сам месецима боравио пишући у миру, тишини, уз молитву. Живећи монашким животом исписао самкалиграфијом и 362 страницеМирослављевог јеванђеља.

     

Откровење Апокалипсис,или Откровење Јованово како се још зове, урадио сам, 2004. године, пре почетка преписа Мирослављевог јеванђеља.И као увек када уметник, писац, или калиграф, почиње да ствара, искрсну искушења. Наиме, цена фототипског примерка Мирослављевог јеванђеља коштала је око три и по хиљаде евра, и наравно било је немогуће да га купим. У то време, априла 2005. боравио сам у манастиру Жупа никшићка, где сам калиграфији учио шест монахиња. Сада је то постао прави уметнички манастир. Срео сам тада у манастиру владику Јоаникија, он ми је посудио Мирослављево Јеванђеље и тако сам га спокојно радио пуних седам година. 

     

Каква је технологија стварања листова, на којима исписујете калиграфију српску?

     

- Све је урађено на пергаменту, направљено својевремено у кожари у Руми по древној предачкој рецептури које се, на срећу,тадашњи времешни директор кожаре сетио, из шегртских дана између два светска рата. По њој се, јарећа кожа седам пута потапа у кречну воду, а онда изнова гули. Захваљују томе, добијен је материјал идентичан оригиналном. Користио самскупоценетушевеправљенеодприродногпигментаи, понацртимакојинам јеоставио у аманетЗахаријеОрфелин.Душанов Законик, Мирослављево јеванђеље, Откровење Јована Бослова и све што видите у овом изложбеном простору- урађено је на пергаменту. Моја жеља је да се латим озбиљног посла и урадим барем један калиграфски препис Псалтира Давидовог. Чини ми се да ћу на тај начин употпунити и оправдати своју мисију пред Господом. Ова изложба је, у извесном слислу, и мој завет будућим генерацијама, порука да су нам корени дубоки и светли. Жеља да млади граденову и бољу Србију.Обишао сам цео свет,многи народи нам завиде на древној култури, треба да се поносимо нашим прецима,великом културом коју баштинимо.И нашим небом.Нису нам случајно у Другом св. рату, у фашистичком бомбардовању српске престонице, 6. априла 1941. прво уништили Народну библиотеку, то раскошно сведочанство нашег постојања од постојања. 

     

Радили сте и на Светој Гори.

     

То сматрам великом привилегијом. Наиме, добио сам послушање од неколико црквених великодостојника СПЦ да идем у Хиландар и тамо наше монахе учим древној калиграфији и рецептури справљења листова књиге иод јареће коже. Ја и данас имам благослов да калиграфију, учим искључиво монахе и монахиње.Такође сам био у манастиру Ковиљ седам месеци и тамо сам се свакодневно дружио са покојним оцем Галактионом, веома начитаним, образованим човеком и стилистом. Много сам од њега научио. Био је то монах који се први у манастиру будио и који је најкасније ишао напочинак. Веома му је било стало да одлично разумем Душанов Законик и Мирослављево јеванђеље. Месецима је радио са мном.Бити у манастиру и радити преписе Јеванђеља, значи дисати у складу са православним типиком, бити у молитви, живети монашки, устајати у саму зору, ићи на богослужења, имати послушања, постити, исповедати се и редовно причешћивати. У животу ништа није случајно, и ако идеш Христовом стазом, све је у тајанственом складу инадопуњује се. Да нисам почео да радим преписе наших најраскошнијих књига, не знам да ли бих икада спознао за тајну илепоту монашког молитвеног живота.

     

У вашем дому у Новом Саду, ваша супруга и ви дочекујете виђене госте.

     

Мој атеље је постао стециште бројних уметника, владика, монаха, сликара, историчара, Срба, Руса, Бугара, па чак и Кинеза.Чуде се шта све могу да виде у атељеу који има нешто мало више од 20 квадрата. Често коментраришу да се осећа љубав, уткана срцем у дивне, скупоцене преписе предачког завештања – нама Србима. Сада то остављам будућим генерацијама.Поставке више не бројим од када када сам прешао 50-ту самосталну изложбу. Многе је организовао УЛУПУДС, по бројним градовима Србије, почев од Војводине... до нашег југа. Од Удружења сам прошле године добио награду за животно дело.

     

Изложба обилије и раскошним поентилизном. Одакле интересовање и за ту сликарску технику?

     

 Стара техника тачкица и линија, коју је Захарије Орфелин користио,  одувек ме је одушевљавала. Он је задужио са својом калиграфијом цео српски род. Када сам био у манастиру Хиландар, видео сам његова дела, па и поентилизмом изњедрен Хиландар. Онда сам се и јалатиокичице и тако је настало више од 70 пејзажа наших манастира по свим српским земљама... Прво сам урадио манастире Фрушке Горе, потом наше светиње Косова и Мертохије, Србије: Ђурђеве Ступове, Високе Дечане, Пећку Патријаршију, Жичу, Грачаницу, Студеницу, Милешеву, Хиландар.... Сва дела су рађена на пергаменту, односно на кожи.

     

Откуда надимак Дијак?

     

На представљању Душановог законика, пре десетак година, Богдан Станојев, угледни професор и један од покретача “Енциклопедије Новог Сада”, дао ми је надимак Дијак,рекавши да је први потписник исписаног оригиналаМирослављевог јеванђеља био монах  „грешни Григорије Дијак”. Од тада и ја носим надимак Дијак.Чекало ме је, потом Мирослављево Јеванђеље.

     

Разговарала: Биљана Живковић 

     

—————————

     

Мирослављево јеванђеље - Путину

     

 

     

На отварању изложбе уРуском Дому, свечаркалиграф Светозар Пајић – Дијак, предао је издањепрвог преписа Мирослављевог Јеванђеља представницима амбасаде Руске Федерације на дар председнику Владимиру Путину, како је написао у посвети – „на молитвени дар и са љубављу од благочестивог српског народа Русији оданог...”.

     

 

     

Величанствени споменик

     

Мирослављево јеванђеље, величанствени рукописни споменик српске културе, један од камена темељаца светске културне баштине, увршћен у библиотеку “Памћење света” Унеска, добио је први урађен препис руком и срцем калиграфаСветозар Пајића.

     

 

     

Реч критичара

     

„О значају Дијаковог уметничког опуса и замашних напора, уложених у очување наше рукописне баштине, неговање традиције средњовековне писмености и промоције писаног културног наслеђа најбоље сведоче, осим 50 изложби, уприличених, како у земљи, тако и у иностранству, свуда где се негује и цени српска писана реч и култура, и четрдесетак награда, грамата, повеља, похвала, споменица, благодарница”.

     

Биљана Димкић Крчмар, кустос, историчар уметности   




Просмотров: 328
 

Loading...

Косовский фронт