Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/12.12.2016/

Иван IV Страшни је био један од најхуманијих владара

Источник: православна породица

 

     

РАЗОБЛИЧЕЊЕ МИТА: ИВАН ГРОЗНИ ЈЕ БИО ЈЕДАН ОД НАЈХУМАНИЈИХ ВЛАДАРА

     

Мит је оружје. Древни кинески војсковођа, филозоф рата Сун-Чи је говорио: “Онај ко побеђује без битке, уме да ратује. Уме да ратује и онај који заузима тврђаве без опсаде. Уме да ратује и онај који уништава државу без армије” – он је овде говорио о сили Мита. Историја сваког народа, његово духовно здравље, његова вера у себе и своје снаге, увек се базира на неким митовима и управо ти митови постају жива плот и крв тог народа, његова оцена места у универзуму. Данас је наша свест постала поприште битке идеја два мита. Црног Мита о Русији и Светлог Мита о Западу. 

     

Нема сумње да већина историчара, публициста, писаца итд., њега несумњиво држи за владара “без преседана”, у суштини патолошког тиранина, деспота, крвника.

     

Не би било лепо оспоравати да је Иван IV био жесток владар. Историчар Скриников, који је посветио неколико деценија изучавању његове епохе, доказује да је при Ивану IV Грозном у Русији оствариван “масовни терор”, током кога је било убијено између 3 и 4 хиљаде људи.

     

Но, поставимо питање – колико људи су на онај свет послали западни савременици Ивана Грозног: шпански краљеви Карло V и Филип II, краљ Енглеске Хенри VIII и француски краљ Карло IX? Испоставља се да су они сами на жесток начин побили стотине хиљада људи. Тако је, на пример, управо у време синхроне владавине Ивана Грозног – од 1547 до 1584. године, само у једној Холандији, која се налазила под влашћу Карла V и Филиппа II, “број жртава… достизао до 100 хиљада”. Међу њима је “спаљено живих људи 28 540”. Француски краљ Карло IX је 23. августа 1572. године узео активно “лично” учешће у такозваној Вартоломејској ноћи, за време које је зверски било убијено “више од 3 хиљаде хугенота”. Само зато што су били протестанти, а не католици, на тај начин је за једну ноћ убијено приближно толико људи колико за све време терора Ивана Грозног! “Ноћ” је имала свој наставак и “укупно је у Француској погинуло тада током две недеље око 30 хиљада протестаната”. У Енглеској Хенрија VIII, само због скитничарења око главних путева “је било обешено 72 хиљаде скитница и сиромаха”. У Немачкој, приликом гушења сеоског устанка, кажњено је више од 100 хиљада људи.

     

И упркос свему, ма колико чудно и чак запрепашћујуће звучало, и у руској, и у истој мери у западној свести, Иван Грозни се представља као неко ко се ни са ким не може поредити, као уникални тиранин или крвник.

     

Нешто слично се догађа и са другим примерима Иванове жестокости, који се морају рзамотрити без уобичајене пристрасности и опирати се на документована сведочанства и просту логику.

     

     

Мироточива икона св. цара Ивана Страшног

     

 

     

Мит 1: Безразложни терор

     

Највероватније је то главни аргумент против Ивана. Као, само забаве ради, грозни цар је секао главе ни за шта кривих бојара. Иако периодичне појаве широко осветљених завера у бојарској средини не одриче ни један историчар који држи до себе, ако ништа друго, због тога што су завере уобичајена ствар при сваком царском двору. Мемоари из те епохе препуни су прича о безбројним интригама и издајама. Чињенице и документи – тврдоглава су ствар, а они сведоче да је против Грозног било предузето неколико опасних завера, које су следиле једна другу, завера које су објединиле многобројне учеснике из царског окружења.

     

Тако су 1566-1567. године била пресретнута писма од пољског краља и од литванског хетмана, упућена многим познатим поданицима Ивановим. Међу њима је био и бивши коњушар Чељадин-Фјодоров, чији чин га је практично учинио руководиоцем Бојарске Думе и давао му право одлучујућег гласа приликом избора новог Цара. Поред њега, писма из Пољске је добио и кнез Иван Курјакин-Булгачов, затим три кнеза Ростовска, кнез Белски и неки други бојари. Само Белски од свих њих није ступио у самосталну преписку и предао је Ивану писмо у коме је пољски краљ предлагао кнезу простране земље у Литванији за издају руске државе. Остали адресанти Сигисмунда су наставили писмене односе са Пољском и припремили су заверу, чији је циљ био постављање на руски престо кнеза Владимира Старицког. У јесен 1567. године, када је Иван предводио поход против Литваније, њему су допала шака нова сведочанства о издаји. Цар је морао хитно да се врати у Москву не само ради истраге по том питању, него и због спасења сопственог живота: завереници су предвиђали да са лојалним им војним одредима окруже царев штаб, побију опричнинске чуваре и предају Грозног Пољацима. На челу метежника стајао је Чељадин-Фјодоров. Сачуван је извештај о тој завери од стране политичког агента пољске круне Шпихтинга, у коме он саопштава Сисмунду: “Много познатих лица, приближно око 30 људи… Писмено су се обавезали да би предали у руке Вашег Краљевског Височанства великог кнеза заједно са његовим опричницима, само ако би Ваше Краљевско Височанство кренуло на земљу”.

     

Одржан је суд Бојарске Думе. Докази су били необориви: споразум издајника са њиховим потписима налазио се у Ивановим рукама. И бојари, и кнез Владимир Старицки, који је покушавао да се огради од завере, признали су кривицу метежника. Историчари, ослањајући се на записе немачког шпијуна Штадена, саопштавају о погубљењу Чељадина-Фјодорова, Ивана Куракина-Булачова и кнежева Ростовских. Све њих су, наводно, мучили и погубили. Но, поуздано је познато да је кнез Иван Куракин, други по важности учесник завере, остао жив и штавише, десет година после тога заузимао је положај војводе града Вендена. Опседнут Пољацима, он је пјанствовао, запоставивши командовање гарнизоном. Град је био изгубљен за Русију, а кнез-пијаница је био због тога кажњен. Не може се рећи да је кажњен ни због чега.

     

И са многим кажњеним бојарима дешавала су се слична бирократска несавесна дела, да и не говоримо о томе да је било неколико бојара попут браће Воротинских, које су убили искључиво историчари, а не Грозни. Истраживачи-историчари су се не мало радовали налазећи документе о животу многих бојара, који су живели и после тога као да се ништа није догодило, а за које се писало како су им наводно одрубили главу или их набили на колац.

     

     

Мит 2. Разарање Новгорода

     

Иван је 1563. године сазнао од ђака Савлука који је служио у Старици за “велика дела издаје” свог рођака, кнеза Владимира Старицког и његове мајке, кнегиње Јефросиније. Цар је започео истрагу и ускоро после тога у Литванију је побегао Андреј Курбски, близак пријатељ породице Старицки и активни учесник свих њихових интрига. У то време умире и рођени брат Иванов, Јури Васиљевич. То приближава Владимира Старицког још више трону. Грозни је принуђен да предузме низ мера за обезбеђење сопствене безбедности. Цар је заменио све блиске људе Владимира Андрејевича својим поверљивим људима, замењујући њихове поседе за друге и лишавајући блиског рођака права да живи у Кремљу. Иван је саставио ново завештање, по коме је Владимир Андрејевич, иако је остао у Управном одбору, али већ као обичан члан, а не председник као раније. Све те мере се не могу називати суровим, то је била просто адекватна реакција на опасност. Већ 1566. године, незлобиви цар опрашта брату и поклања му нове поседе и место у Кремљу за изградњу дворца. Када је 1567. године Владимир заједно са Бојарском Думом изнео оптужујућу пресуду Федорову-Чељадину и осталим својим тајним сарадницима, Ивано поверење у њега је још више порасло. Међутим, крајем лета те исте године, новгородски трговац Петар Иванович Волињски, близак двору Старицког, саопштава цару о новој завери таквих размера да се Иван у страху обратио Јелисавети Енглеској са молбом да му омогући, у крајњем случају, убежиште на обалама Темзе. Суштина завере је, укратко, оваква: поткупљен од стране кнеза Старицког, царски кувар трује Ивана отровом, а сам кнез Владимир, враћајући се у то време са похода, води са собом значајан део војних снага. Уз њихову помоћ он уништава одреде опричнине, свргава малолетњег наследника и заузима престо. У томе му помажу завереници из Москве, у том смислу и из виших кругова опричнине, затим бојарска врхушка Новгорода и пољски краљ. После победе, учесници завере су планирали да поделе Русију на следећи начин: кнез Владимир би добио трон, Пољска – Псков и Новгород, а новгородско племство – слободе пољских магната.

     

Било је установљено учешће у завери цару блиских московских бојара и чиновника: Вјаземског, Басманових, Фуникова и ђака Висковатовог.

     

Крајем септембра 1569. године, цар је позвао себи Владимира Старицког, после чега је кнез отишао са царског пријема и умро је другог дана, ноћу. Завера је била обезглављена, но још не и уништена. На челу завере је стајао новгородски архиепископ Пимен. Јован је кренуо на Новгород. Највероватније, никакав други догађај тог времена није изазвао толику количину гневних наступа против цара, као такозвани “Новгородски погром”. Познато је да су 2. јануара 1570. године први редови опричника окачили заставе око Новгорода, а 6 или 8. јануара у град је ушао цар и његово лично обезбеђење. Истурени одреди су ухапсили познате грађане чији су потписи стајали испод споразума са Сигисмундом и ухапшени су и неки монаси криви за јерес жидовствујућих, који су служили као идеолошка потпора сепаратизму новгородске врхушке. После доласка цара одржано је суђење. Колико је било издајника осуђених на смрт? Историчар Скриников, на основу изучених докумената, наводи цифру од 1 505 људи. Отприлике исто толико имена садржи и списак који је послао Јован за молитвено помињање у Кирило-Белозерски манастир. Да ли је много или мало за искорењивање сепаратизма на територији земље? Не схватајући то време и не знајући све успутне околности, на то питање се може дати само некакав испразан одговор, који у суштини ништа не објашњава. Но, можда су у праву и они који саопштавају о десетинама хиљада “жртава цара-тиранина”? Јер, нема дима без ватре? Не пишу ваљда тек тако о 5 хиљада разорених дворова од 6 хиљада колико их је било у Новгороду, о 10 хиљада лешева који су ископани из масових гробница у августу 1570. године у близини храма Рождества Христовог? О запуштености Новгородских земаља крајем XVI века?

     

Све те чињенице објашњиве су и без додатних натезања. У периоду 1569-1571. године на Русију се обрушила епидемија куге. Посебно су страдали западни и северо-западни рејони, у том смислу и Новгород. Од заразе је умрло око 300 хиљада становника Русије. У самој Москви је 1569. године умирало по 600 људи на дан – исто толико, колико је наводно, свакодневно кажњавао у Новгороду Иван Грозни. Жртве куге су и легле у основе мита о “Новгородском погрому”.

     

     

Историјски фалсификат Иље Репина о синоубиству Ивана Страшног

     

Мит 3. “Синоубица”

     

Постоји још једна Иванова “жртва”, о којој знају сви, од малих до великих. Подробности убиства свог сина од стране Ивана Грозног распрострањено је у тиражима од хиљаде примерака од стране уметника и писаца.

     

Отац мита о “синоубиству” је био високорангирани језуита, папски легат Антониј Посевин. Њему припада и ауторство политичких интрига, у резултату којих се римокатолички Рим надао у помоћ пољско-литванско-швдске интервенције и постављања Русије на колена и користећи се њеним тешким положајем, принуђивање Ивана да потчини Руску Православну Цркву папском престолу. Међутим, цар је повео своју дипломатску игру и успео је да искористи Посевина приликом потписивања мира са Пољском, избегавајући притом уступке у религиозном спору са Римом. Премда историчари и представљају Јам-Запољски споразум као озбиљан пораз Русије, треба рећи да је старањима папског легата практично Пољска добила назад само свој сопствени град Полоцк, који је Грозни преотео од Сигизмунда 1563. године. После потписивања мира Иван је чак одбио да разматра са Посевином питање о уједињењу цркви – он то није ни обећао. Пропаст римокатоличке авантуре учинила је да Посевин постане лични непријатељ Иванов. Поред тога, језуита је стигао у Москву неколико месеци после смрти царевића и није могао бити сведок произашлих догађаја.

     

Што се тиче истинских разлога произашлог, то је смрт наследника престола изазвала праву конфузију и неслагање савременика и спорове код историчара. Било је много верзија смрти царевића, но, у свакој од њих, као главни доказ служиле су речи “можда”, “највероватније”, вероватно”, “уколико је”…

     

Но, традиционална верзија гласи овако: једном је цар зашао у синовљеве одаје и видео његову трудну жену, непрописно обучену: било је топло и она је уместо три мајице, носила само једну. Цар је почео да туче невесту, а син је бранио. Тада је Грозни нанео смртоносни ударац сину по глави. Но, и у овој верзији може се видети низ нелогичности: “Сведоци” су збуњени. Једни говоре да је принцеза носила због врућине само једну хаљину, од три како је прописано. Зар може бити тога у новембру? Поготово што је жена у то време имала потпуно право да у својим одајама шета у само једној мајици, која је служила као кућни одев. Други аутор говори да је разлог био одсуство стезника, што је, наводно, и довело Ивана (који је случајно срео невесту у “унутрашњим одајама дворца”) до беса. Та верзија је апсолутно непоуздана, ако ништа друго, бар због тога што би цару било веома тешко срести принцезу “одевену непрописно” и то још у унутрашњим одајама. А по осталим дворским палатама чак и потпуно одевене даме тадашњев високог друштва, нису се шетале слободно. За сваког члана царске породице градиле су се посебне виле, које су биле повезане са другим деловима дворца доста хладним ходницима у зимско време. У таквој одељеној палати је и живела породица царевића. Распоред живота царице Јелене је био исти такав као и код других познатих дама тог века: после јутарњег богослужења она се упућивала у своје одаје и бавила се ручним радом са својом послугом. Познате жене су живеле под кључем. Проводећи дане у својим собицама, оне се нису смеле показивати људима и чак поставши удатим женама, нису смеле изаћи без дозволе мужа, па тако ни у цркву, а на сваки њихов корак мотриле су немилосрдно слуге-чувари. Просторије познатих жена налазиле су се у дубини куће, куда је водио посебан улаз, а кључ од улаза се непрекидно налазио код мужа у џепу. На женску половину куле није могао проникнути никакав мушкарац, макар он био и најближи рођак.

     

На тај начин, принцеза Јелена се налазила на женској половини одељене куле, чији је улаз увек затворен, а кључ се налазио код мужа у џепу. Она одатле може изаћи само уз дозволу супруга и у пратњи многобројних слуга и слушкиња, који су се највероватније бринули и о пристојности одеће. Поред тога, Јелена је била трудна и тешко је могла остати без присмотре. Испада да је једина могућност да цар сретне невесту у полуодевеном стању, било да поломи закључана врата до собарица и да растера бојарке и женску послугу. Но, таква чињеница у животу Ивановом препуном догодовштина, није забележена.

     

Но, ако није било убиства, од чега је умро царевић? Царевић Иван је умро од болести, о чему постоје сачувана и нека документована сведочанства. Жак Маржерет је писао: “Шире се гласине да је старијег (сина) он (цар) убио сопственом руком, што је било другачије, јер, иако га је он ударио крајем жезла… и он је био рањен од ударца, он није умро због тога, већ неко време касније, путујући у богомољу”. На примеру ове фразе ми можемо видети колико се лажна верзија, популарна међу странцима захваљујући “лакој” руци Посевина, преплиће са истином о смрти царевића од болести за време путовања у богомољу. Поред тога, трајање болести се одужило на десет дана, од 9 до 19. новембра 1581. године. Каква је то била болест?

     

У Архангелском сабору Московског Кремља 1963. године су отворене четири гробнице: Ивана Грозног, царевића Ивана, цара Фјодора Ивановића и војсковође Скопина-Шујског. Приликом испитивања костију била је проверена верзија о тровању Грозног. Научници су открили да је садржај арсена, најполуранијег отрова у историји човечанства, отприлике једнак у сва четири скелета и да не прелази норме. Но, у костима цара Ивана и царевића Ивана Ивановића, откривено је постојање живе које вишеструко премашује нормалну границу.

     

Колико је случајна та подударност? На жалост, о болести царевића је познато само то да је трајала десет дана. Место смрти наследника – Александровска слобода која се налази северно од Москве. Може се претпоставити да је, пошто се осећао лоше, царевић кренуо у Белозерски манастир да би тамо пред смрт примио монашки постриг. Јасно је да, кад се решио на тако далек пут, он није могао лежати без свести са повређеном лобањом. У супротном случају, царевића би постригли на месту, но, током пута је наступило погоршање стања болесника и стигавши до Александровске слободе наследник је легао на смртну постељу и скончао од “грознице”.

     

     

Слика: ''Иван Грозни прима схиму''

     

Мит 4. “Иван-многоженац”

     

Практично сви историчари и књижевници који су писали о Грозном, не могу заобићи тамну страну теме његовог супружанског живота. И ту на сцену ступају злогласних седам жена Ивана Грозног, које су се појавиле у болесној уобразиљи западних мемоариста који су се начитали бајки о Плавој Бради и који су такође памтили о реалним, трагично окончаним судбинама неколико жена енглеског краља Хенрија VIII. Јеремија Горсеј, који је много година проживео у Русији, није се устезао да запише међу царске жене и “Наталију Булгакову, кћер кнеза Фјодора Булгакова, главног војводе човека који је стекао велико поверење и и искуство у рату. Ускоро је тај велможа био обезглављен а његова кћер је после годину дана пострижена у монахиње”. Међутим, таква дама у стварности уопште није постојала. То исто се може поновити и за неке друге “жене” Иванове. У својим “Путовањима по светим местима руским” А.Н. Муравјев указује тачан број Иванових жена. Описујући Вазнесењски манастир – место последњег упокојења Великих кнегиња и руских царица, он говори: “Поред мајке Грозног су четири његове супруге…”. Наравно, четири супруге такође није мало. Но, као прво, није их било седам. А као друго, трећа супруга царева, Марфа Собакина, је тешко оболела још као невеста и умрла је недељу дана после венчања, тако да није ни постала царска жена. Да би се утврдила ова чињеница, била је створена специјална комисија и на основу њених закључака, цар је касније добио дозволу за четврти брак. По православном обичају, није се дозвољавало женити се више од три пута.

     

     

Трон св. цара Ивана Страшног

     

 

     

Мит 5. “Разарање немачке слободе”

     

Цар је 1580. године повео још једну акцију која је означила крај благостања немачке слободе. То се такође користи за још један пропагандни напад на Грозног. Померански историчар, пастор Одерборн, описује тај догађај у мрачним и крвавим тоновима: цар, оба његова сина, опричници, сви су у црним одеждама, у поноћ су упали и мирну слободу која је спавала, убијали невине становнике, силовали жене, резали језике, чупали нокте, бушили људе ужареним копљима, спаљивали, давили, пљачкали. Међутим, историчар Валишевски сматра да су подаци лутеранског пастора апсолутно неистинити. Овде треба додати да је Одербон писао своје пашквиле у Немачкој, није био очевидац догађаја и осећао је према Ивану изразиту нетрпељивост због тога што цар није хтео да подржи протестанте у њиховој борби са католичким Римом.

     

Потпуно другачије тај догађај описује Француз Жан Маржерет, који је много година проживео у Русији: “Ливонци, који су били заробљени и доведени у Москву, који су исповедали протестантску веру, добивши два храма унутар града Москве, вршили су тамо јавну службу; но, на крају крајева, због њихове гордости и сујете речени храмови… су били порушени и све њихове куће су биле разорене. И премда су они током зиме били истерани голи, као од мајке рођени, они нису могли кривити никога за то осим себе, јер … они су се понашали толико уображено, њихови манири су били толико надмени, а њихова одећа – толико раскошна, да су их могли заменити за принчеве и принцезе… Главну зараду им је давало право да могу да продају вотку, мед и друге напитке, на шта су они додавали не 10%, него 100%, што изгледа невероватно али је истинито”. Сличне податке наводи и трговац из Немачке, из града Љубека, не просто очевидац, него учесник догађаја. Он саопштава да, иако је било наређено да се само конфискује њихова имовина, извршиоци су ипак примењивали и бич, тако да је и он добио порцију. Међутим, као и Маржерет, трговац није говорио ни о убиствима, ни о силовањима, ни о мучењима. Но, у чему је кривица Ливонаца, који су у једном часу лишени својих имања и зараде?

     

Немац Хенрик Штаден, који није осећао љубав према Русији, саопштава да је Русима забрањено да тргују вотком и та производња се сматра код њих великом срамотом, док је цар дозволио странцима да у свом дворишту држе казан и тргују алкохолом, јер “инострани војници – Пољаци, Немци, Литванци,… по својој природи воле да се опијају”. Ту фразу можемо допунити речима језуите и члана папског посланства Паола Компање: “Закон забрањује да се продаје вотка у јавним кафанама, јер би то поспешило ширење пијанства”. На тај начин постаје јасно да су ливонски пресељеници, добивши право да производе и продају вотку својим сународницима, злоупотребили своје привилегије и “почели да развраћају у својим кафанама Русе”.

     

Ма колико се вређали плаћени агитатори Стефана Баторија и њихови савремени адепти, чињеница је чињеница: ливонци су нарушили московско законодавство и кажњени су како закон налаже. Михалон Литвин је писао да “у Москви нигде нема таверне, а ако се и нађе у неког домаћина нека капљица вина, то се читав његов дом разара, послуга и суседи који живе у тој улици се кажњавају, а сам домаћин иде на доживотну робију… Тако док се Московљани уздржавају од пијанства, њихов град обилује разним мајсторима који нам шаљу дрвено посуђе… седла, копља, накит и различита оружја, пљачкају од нас злато”.

     

Наравно, цар се узнемирио када је сазнао да у немачкој слободи повезују његове поданике. Но, није било никаквих безакоња, кажњавало се у складу са законом, чији се основни постулати приводе код Михалона Литвина: куће злочинаца су разрушене, имовина конфискована, послуга и суседи су кажњени бичевањем; и чак је било учињено и снисхођење – ливонци нису затворени на доживотну робију, као што је прописано законом, него су само исељени изван града и дозвољено им је да тамо граде куће и цркве.

     

Као што се види из горе приведених чињеница, фигура Ивана Грозног је била веома демонизована, иако је, наравно, за време владавине Ивана Грозног било тамних страница, но, тешко је наћи било шта необично што би излазило изван оквира политичке културе и обичаја тог времена.

     

И иза очигледно искривљеног лика Грозног, многи истраживачи не примећују позитивне стране владавине Ивана Грозног. А њих такође има велики број.

     

При Ивану се Русија дигла са колена и раширила плећа од Балтика до Сибира. Приликом ступања на престо Иван је наследио 2,8 милиона квадратних километара, а у резултату његове владавине државна територија се увећала скоро удупло – до 5,4 милиона квадратних километара, нешто више од целокупног остатка Европе. За то исто време становништво је нарасло за 30-50% и износило је 10-12 милиона људи. Грозни се венчао на царство и примио титулу цара, једнаку императорској. Такво стање ствари озаконио је Васељенски Патријарх и други јерарси Источне Цркве, који су у Ивану видели јединог заштитника Православне вере. При Ивану су коначно уништени остаци феудалне раздробљености, а без тога, питање да ли би Русија преживела Време смутње. Управо при Ивану IV су били одржани црквени сабори 1547., 1549., 1551., 1553. и 1562. године, који су поставили темеље црквене изградње Русије. У периоду владавине тог цара канонизовано је 39 руских светитеља, док је укупно пре њега (за шест векова хришћанства у Русији!) било прослављено свега 22 светитеља.

     

По наређењу Ивана Грозног било је саграђено више од 40 камених цркви украшених златним куполама. Цар је основао 60 манастира, подаривши им куполе и украсе, а такође је за њих прилагао новчана средства.

     

Иван IV под именoм Парфениja Jуродивог, написаo je Канон и молитву архангелу Михаилу, назвавши га управо именом Грозног Анђела. Канон подвлачи свештени страх који исходи од архангела, он је овде описан као “грозни и смртоносни”. Цар Иван је писао и стихире о којима су се веома високо изразили познаваоци наше древне писмености.




Просмотров: 358
 

Loading...

Косовский фронт