Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/3.8.2017/

Ањa Филимоновa - Зашто је председнику Србије потребан «дијалог» о Косову?

Источник: ФБРепортер

 

     

     

Српска јавност нашироко расправља о ауторском тексту председника Србије Александра Вучића кога је недавно објавио београдски лист Blic, под називом «Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову». Руски политиколог и балканист Ања Филимонова, прокоментарисала је за EADaily разлоге зашто је српски лидер објавио свој програмски текст.

     

Извештаји руских медија о личности Александра Вучића, подударају се са његовом агитпроп линијом, што је у потпуном складу са контролом медија коју је у Србији успоставио лично он. Зато последњих дана месеца јула, у руско-српским односима, имамо веома јасно изражену кризу која буквално, већ наредних месеци, може да доведе до веома озбиљних последица. Русија упорно игноришу ову кризу, исто као што је након догађаја са Црном Гором и Македонијом слегала раменима. Црна Гора је већ у НАТО-у, а Македонија ће, по свој прилици, у најскорије време бити примљена у редове Алијансе. Уколико је могуће, проблеме је потребно благовремено откривати и прецизно решавати. И не треба показивати лажно чуђење постављањем питања «како се то десило?» Експерти су, пре много година, упозоравали на овакав развој догађаја.

     

Да би се разумело шта Вучић тренутно ради, потребно је, прихватити аксиом да је својевремено баш америчка амбасада створила владајућу партију (Српску напредну странку). О томе су потпуно недвосмислено и веома детаљно говориле депеше Викиликса. И зато је веома чудно да се у односу на Србију придржавамо политичке линије која игнорише ову базну чињеницу.

     

У принципу, никакав «унутрашњи дијалог» о Косову не може да буде отворен. Зато што су на снази: обавезујућа Резолуција № 1244 СБ ОУН која Косово третира као саставни део Републике Србије и важећи Устав Републике Србије који у преамбули потврђује да је Косово саставни део Републике Србије, и целокупно српско законодавство које Косово третира у складу са овим одредбама.

     

Александар Вучић говори да је «дијалог» потребан. Међутим, он је потребан само њему. Зато што је управо он, кршећи Резолуцију № 1244 и сопствени Устав, потписао такозвани Бриселски споразум. Целокупна руска јавност и сви руски медији из неког разлога упорно игноришу постојање Бриселског споразума из 2013. године. Какав је то споразум? То је предаја целокупне територије српске аутономне покрајне и севера Косова под уставно-правни поредак «Републике Косове». Управо тако Албанци називају Косово и Метохију (не «Република КосовО», већ «Република КосовА»). То је лично омогућио баш Александар Вучић (иако је непосредни потписник документа био премијер Ивица Дачић, што и није важно, јер од 2012. године политику дефинише и води управо Вучић). У покрајини више нема српских судова, полиције, здравственог и образовног система. Понешто функционише само по некој инерцији. Тамо више нема органа цивилне заштите, нема неформалних група које је стварао и финансирао чак и Зоран Ђинђић. Ништа више не постоји, све је уништио Александар Вучић. Он је предао и север Косова, српски простор који је, као неосвојива тврђава, одолевао приштинској власти Тачија, Харадинаја, Кадрија, Фатмира Љимаја и других садиста и злочинаца чија је суровост према Србима и Албанцима без преседана.

     

Запањује да српски медији, када пишу о изборима у «Републици Косово», тврде да је реч о изборима на Косову и Метохији. То нису избори на Косову и Метохији, већ у «Републици КосовА». Од 2012. године, од момента кад је на власт дошао Александар Вучић, Република Србија не расписује изборе не територији Косова и Метохије. Сви избори — председнички, парламентарни и локални — су избори за органе непризнате државне творевине «Републике КосовА».

     

Александар Вучић је сјајан манипулатор. Он сваком саговорнику саопштава оно што овај жели да чује. По ко зна који пут можемо да видимо представнике Русије, укључујући и депутате Државне Думе како, из непознатих разлога, позивају српско становништво да изађе на изборе у «Републици КосовА». На тај начин они директно крше законе Србије који говоре о недопустивости посезања за територијалном целовитошћу и суверенитетом земље. Није нормално да представници Русије крше Резолуцију № 1244 и Устав Републике Србије позивањем Срба да учествују на изборима терористе Хашима Тачија. То само говори колико је далеко отишло стварно неразумевање дешавања у региону.

     

Вучић је као потписник Бриселског споразума на делу показао свој став према косовском проблему. А сад му одједном треба «унутрашњи дијалог» који је уследио одмах након његове посете САД-у и разговора са Мајком Пенсом.

     

Хајде са се удубимо у текст који је објавио Блиц. Шта у њему видимо? Текст, у принципу, има прилично замагљен смисао, иако су напади на људе, који се не слажу са њим, који имају властите суверенистичке или патриотске тежње, потпуно прецизни. Он их оптужује да подржавају некакве «митове». Међутим, основу свести сваког народа чине несаломиви завети, код Срба су то Косовски завет, Светосавски завет и Светолазаревски завет. То су светиње које немају цену и о којима се не води «дијалог». Кад су нападнуте, оне се бране. А он, све завете назива митовима и напада оне, који су, како он мисли, спремни да их бране мимо његове воље.

     

Потом у тексту следе безначајни напади и осуда некаквог прозападног блока. Остаје нејасно, о коме се ради, јер прозападни правац у српској политици представља сам Александар Вучић. Кад анализирамо овај текст, видимо сјајне формулације као што су «не треба да чекамо да ће нам у руке пасти оно што смо давно изгубили». Овде се мисли на Косово. Али, нико није изгубио Косово. Он га је, потписавши Бриселски споразум, сам предао Приштини. Даље каже како «морамо да разумемо снагу и жеље Албанаца». Нацију која је, не тако давно, створена на основу пројекта аустро-угарског двора. Запад и сада, у овој или оној форми, подржава стварање Велике Албаније. Зато се овде не ради ни о каквој «снази и жељи Албанаца», већ о упорном, систематском и вишевековном раду Запада, којем се, као противтежа, мора стварати сопствена стратегија и тактика, али никако прихватањем западних конструкција као готових чињеница. Зато што у том случају неће преживети ни српски, а ни руски народ.

     

Он даље пише да ћемо «у супротном добити конфликт чији смисао нећемо да разумемо». Шта значи «нећемо да разумемо»? Смисао овог конфликта је апсолутно јасан: сепаратисти из Приштине, уз Западну подршку, отимају Србима део територије. Срби се морају борити за своја права, а не да говоре како не разумеју смисао онога што се дешава. Ако Вучић то не разуме, он не сме своје лично неразумевање ствари да пребацује на друге.

     

И да каже како због напретка, «ми морамо да решимо косовски чвор, а не да најтежи терет остављамо нашој деци. Живети значи љубити земљу по којој корачају деца, а не само хвалити се победама својих дедова». На ово бисмо могли да одговоримо речима руског председника, којима је он, истина, окарактерисао дејства САД рекавши да је «то једноставно подло и цинично» према свом народу. Свако од нас има претке ратнике. Они су се борили и победили фашизам. Победе Црвене, Совјетске армије, омогућиле су, поред осталог, и том истом Вучићу да живи, шта више и да постане председник. Да би се потом на тако гнусан начин борио против српске националне свести. Он то не ради сам. Данас управо Немачка инсистира на измени српске самосвести. Зато, ма колико данашње изјаве Александра Вучића биле огавне, оне, суштински, потпуно прецизно одражавају немачки план који подразумева уједињење балканских земаља које још увек нису чланице ЕУ. У таквом уједињењу приоритетно место заузима инфраструктурни пројекат који треба да споји Ниш, Мердаре и Приштину. Погледајте карту и видећете да је реч о великоалбанском пројекту у коме албански фактор безусловно избија у први план. Зашто? Па зато да Русија не би могла да дејствује и не би имала куд да се врати.

     
У вези са тим желела бих да истакнем још један моменат. Шта значи пад српског севера Косова? То значи да је ликвидирана последња препрека која је спречавала да се џихадисти са Косова споје са џихадистима на југу Србије и у Босни. Падом Севера Косова, чему је кумовао Александар Вучић, дошло је до спајања Зелене трансверзале. Тренутно, на пример, у некада секуларном Косову директно делује Ал Каида (терористичка организација која је забрањена у РФ — прим EADaily). Она такође делује и у Босни и Херцеговини. На тај начин Вучић је, уништењем Севера Косова, омогућио спајање ове две линије Ал Каиде. Зато се поставља питање, где да се након свега «врати» Русија?
     

Нема сумње да Бриселски споразум и «дијалог» о Косову воде потпуном признавању његове независности које треба да буде оличено у чланству «Републике Косова» у међународним организацијама, а пре свега у ОУН. Не треба да заборавимо да се на територији Косова налази база Бондстил највећа америчка војна база ван њених граница. Нико не зна шта се на тој бази дешава. Међутим, имајући у виду да албански наркокартели на Косову имају глобални ниво подршке, може се претпоставити да се преко ове базе обавља трговина дроге из Авганистана. Осим тога, одавде се Балкан и Европа снабдевају оружјем. Исто тако постоји и повратна спрега. Уверена сам да ће се из базе Бондстил, у случају да дође до жешћих сукоба, вршити пребацивање терориста и терета са наоружањем и наркотицима онима који се боре против Русије. Цементирањем независности Косова Вучић ће легализовати америчку базу и тако Русији директно «увалити» – обучене бандите из Ал Каиде, читаву армију која је способна да у сваком моменту буде употребљена против Русије. Управо то означава праву суштину признања независности Косова на глобалном нивоу.

     

Зато је потребно дати реалну и сасвим прецизну оцену дејствима Александра Вучића и схватити да је карактер његове власти квази-патриотски и квази-русофилски. Биће прекасно када његове манипулације и шпекулације – најбољим осећањима и отвореном лажи коју говори представницима Русије – постану очигледне и разумљиве.

     

Не смемо да судимо на основу речи, већ на основу конкретних дела. Једна је ствар прокламовани Вучићев курс — улазак у ЕУ. Искрено речено, тај курс је проглашен далеко раније, одмах након «петооктобарске револуције» 2000. године. Међутим, тренутно нас више интересује сам Вучић. Он каже: стратешки курс Србије је пут у ЕУ. Поглавље 29 у преговорима о ступању Србије у ЕУ јасно и недвосмислено каже да ће престати да важи Споразум о слободној трговини између Србије и Русије зато што је Србија посвећена стварању јединственог царинског простора у Европској унији. Она ће све остале државе третирати као треће земље, укључујући и Русију. О овој чињеници расправа није могућа. Међутим, какав нам излаз, у својој недавној изјави, нуди амбасадор Чепурин? Он каже да ће то бити тако чим се затворе преговори о поглављу 29. Тада ће аутоматски престати да важи споразум о слободној трговини између Србије и Русије. Затим изјављује да ће «Србија и Русија заједно са ЕУ морати да размисле како да овај договор о слободној трговини буде замењен». То је чиста утопија! Тешко је претпоставити како ће ЕУ са свом својом русофобијом и стварањем комитета за борбу против Русије о томе уопште да «размишља». Зар ће ЕУ кршити сопствена правила према Русији против које уводи санкције и у односу на Србију коју сматра кривом за «геноцид»?

     

Веома је важно да истакнемо још један фактор пред којим Срби затварају очи. Русија се тренутно налази на трећем месту по обиму спољнотрговинске размене са Србијом и крајње алармантним учешћем од свега 7,2 занемарљива процента. Ко то не дозвољава српској привреди да се преоријентише на Русију и, у условима постојећих санкција Европске уније, обезбеди српској пољопривредној производњи излаз на руско тржиште? За Србију би то био спас, а за нас доступ квалитетним пољопривредним производима (као што је српска свињетина). За то време Вучић, на захтев ЕУ, уводи забрану давања државних субвенција за повећање пољопривредне производње и њеног извоза у Русију. Зато ни тих 7,2 одсто неће бити. То су конкретни учинци Вучића који се код нас представљају као његова невероватна жеља за сарадњом са Русијом.

     

Србија за време владавине Александра Вучића достиже највиши ниво сарадње са НАТО – ИПАП. Више од тога је само стадијум МАП — где се читава земља реконструише за потребе НАТО стандарда. Вучић је тај који је са НАТО потписао последњи технички протокол за СОФА споразум. Још је Борис Тадић 2006. године потписао оквирни споразум СОФА. Међутим, овај споразум је био ништаван без техничких протокола и конкретних механизама за његову реализацију. Све се могло одуговлачити бесконачно дуго. Али, управо је Вучић својим потписом на то ставио тачку, када је потписао технички протокол за потпуну реализацију СОФА споразума. Зато када ми у Русији говоримо да ће Србија ступити у НАТО…. ма Србија уопште не мора да улази у НАТО! НАТО је већ ушао у Србију. Чак и више него да је Србија формално његов члан, ма колико то парадоксално звучало. Београд нема никаква права, али зато на основу СОФА споразума има гомилу обавеза. Од како је Александар Вучић на власти Србија је, у оквиру програма Партнерство за мир (истичем да је то војни НАТО програм), учествовала у 144 вежбе Северноатлантске алијансе и само у шест са Русијом. Што је за двадесет пута више. На пример, на последњим заједничким маневрима са Бугарском увежбавана су уништавања ваздушних циљева. Где? На обалама Црног мора. Није тешко претпоставити о чијем ваздушном простору и којој земљи је реч.

     

На крају, као шлаг на торту долази чињеница да у Србији ради Руско-српски хуманитарни центар коме Александар Вучић већ пет година није у стању да додели дипломатски статус. Тамо је запослено само четири ватрогасца. Ова организација заиста има хуманитарни карактер. Потпуно одговорно кажем да Вучић неће доделити дипломатски статус руском хуманитарном центру у Нишу. Све се веома вешто прикрива манипулацијама како је Србија војно неутрална земља. Међутим, војна неутралност Србије означена је само у једном једином документу и то оном који је Скупштина усвојила 2007. године, а који говори о Косову и Метохији. Да је Србија заиста војно неутрална земља, одредбе о војној неутралности требало је да се нађу у стратегији националне одбране, у стратегији развоја армије и националној стратегији Србије. Међутим, зато је увек згодно да се овај аргумент потеже у преговорима са представницима Русије.




Просмотров: 454
 

Loading...

Косовский фронт