Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/25.8.2017/

Сава Росић: Александар Пушкин и српски сељак о растанку

     

Велики словенски песник Александар Сергејевић Пушкин написао је 1821. песму (први пут објављену 1884. године): 

     

                                   

     

 В твою светлицу, друг мой нежный,

     

Я прихожу в последний раз.

     

Любви счастливой, безмятежной

     

Делю с тобой последний час.

     

Вперёд одна в надежде томной

     

Не жди меня средь ночи тёмной,

     

До первых утренних лучей

     

     Не жги свечей.

     

 

     
     

 У твоју собу, моја нежна,

     

Сад дођох последњи ти пут.

     

Још сад нек` затрепери чежња

     

Док будем миловô ти п?т.

     

Јер одсад немој чекат` мене

     

У тужној нади ноћне сене;

     

Док ноћ са даном се не среће

     

     Не пали свеће.

     

 

     

     

Исту слику свеће која узалуд гори, јер он више никад доћи неће, у сасвим другачијим околностима дочарава нам непознати српски сељак: 

 

     

     

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

     

Устај, мала, зора свиће, нахрани пилиће.

     

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

     

Устај, мала, вежи кера, свану зора бјела.

     

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

     

Устај, мала, гаси свјећу, јер ја доћи нећу.    

 

     

Племић и сељак никада се нису срели... Ипак, срешће се сваки пут кад својим стиховима у нама додирну струне: један – запèвајући сетно, други – отпèвајући шаљиво.




Просмотров: 417
 

Loading...

Косовский фронт