Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/11.5.2018/

Протојереј Срђан Јаблановић, свештеник цркве Успења Пресвете Богородице у Прагу

 

     


     

Осим у Јиндриховицама, имамо још 3.000 похрањених Срба на југу Мораве у Оломоуцу, близу 6.000 почива у Великом Међеру, на Дунаву, у Словачкој. Укупно 16.000 наших сународника из времена Првог светског рата оставило је своје кости на просторима Чехословачке

     


     

Свештеник Срђан Јаблановић пуних 17 година служи у црквиУспења Пресвете Богородице у Прагу, окупља српски народ, организује бројне културне манифестације, негује сећања на наше претке, који су своје животе остављали на овим просторима, личност која зближава Чехе и Србе, и још јаче збратимљује Русе и Србе. Говори о православљу, српској дијаспори у Чешкој, о нашим развејаним стратиштима, о спонама чешког и српског народа.

     

Наш разговор започињемо питањем, да ли је полиција у Прагу разоткрила починиоце, који су, крајем априла прошле године, ћирилицом исписали графите на православној цркви Успења Пресвете Богородице у Прагу "Алаху акбар" и "Смрт вам је близу"?

     

Нажалост, до данас није откривено ко је то урадио. Против НН лица је поднета и кривична пријава од стране Управе гробља Олшани. Неки од верника су у почетку били уплашени. Наравно, није нам било свеједно, пошто не знамо тачно ко стоји иза тога. Но, како је код нас литургија сваки дан, плус молитве за све потребе оних који нам долазе, помало се заборавило на то. Но, опрез постоји и молимо се да све буде добро и да се више никада не понови. У самом том тренутку је то био шок и за нас а пренели су то и чешки медији. Заиста, у Чешкој нема много муслимана и није, до тада, а ево и до данас, било сличних догађаја. Сви странци који живе у Чешкој хвале ову земљу као мирну и то и у ово садашње време, пуно немира и насиља у читавом свету.

     

Раците нам нешто о историји цркве Успења Пресвете Богородице у којој данас на молитву долазе заједно Руси и Срби? Када је изграђена, какву улогу има СПЦ, а самим тим и краљ Александар Карађорђевић?

     

Цркву Успења Пресвете Богородице подигли су 1925. године руски емигранти, избегли од крвопролића Октобарске револуције. Како су ми говорили потомци избеглих Руса, део њихове аристократије је отишао у Париз, а интелигенције у Праг. Свакако је и Београд био значајан центар њиховог станишта. Где год да су дошли по Европи и свету међу првим стварима које учине јесте да подигну цркву. Тако у Тунису, у Бизерти 1920. подижу храм св. Александра Невског, помажу обнову истог храма и у Београду а ево, овде, у чешкој престоници и овај храм на гробљу Олшани, по пројекту руског архитекте В. А. Бранта. Намењен је и као молитвено место, али и простор око њега за сахрањивање православних. Недавно смо свечано обележили 90-то годишњицу његовог освећења. Храм су, иначе, освештали, у то време, владике, Горазд прашки, Сергије из Париза и шабачки Михаило. На прослави у Руском дому у Прагу учествовао је и хор „Бели Анђео” из Београда, који су извели стихиру Светом Сави и две песме са Косова и Метохије.

     

Значајну помоћ како у изградњи храма, тако и касније, пружио је наш краљАлександар Карађорђевић. Помоћ је давао и у име помињања 130 Срба из Првог светског рата, чије кости почивају у самој крипти храма. Највеће звоно које и данас звони у Прагу, јесте дар краља Александра даровано на Видовдан 1928. године. Сваки пут приликом посета Прагу, краљ Александар Карађорђевић је долазио и у наш храм. Централно место у крипти храма данас заузима Крст посвећен српском краљу у чијем дну се налази део његове одеће, кошуље натопљене крвљу из Атентата у Марсеју.

     

У храму почивају још неке значајне личости!

     

У крипти храма је сахрањен и први председник владе Чехословачке из 1918. Карл Крамарж и његова супруга Надежда. У цркви почивају и многи руски генерали, инжењери, научници из тог периода. Међу њима је ту сахрањен и Ипатијев, у чијој су кући убијени чланови царске породице Романових.

     

Овде почива и Живана Црвчанин, мајка тадашњег нашег свештеника у Прагу и Чешкој Миливоја Црвчанина. Њој у спомен урађен је веома леп мозаик са њеним ликом. Данас служимо литургију сваки дан а недељом и две литургије због великог броја људи који код нас долазе. Лети служимо испред цркве, јер великим празницима може да дође и до хиљаду људи а за Васкрс на поноћну службу ту буде и прође неколико хиљада. Ова црква има васељенски карактер, јер у њу долазе највећим делом Руси, Украјинци, Срби, али и Бугари, Чеси, Грузијци, Молдавци, Македонци... Велики је број крштења и венчања, опела и молитви за све. Долазе нам људи из целог света. У овој цркви је пре десетак година крштен и најзначајнији чешки спортиста хокејаш Јаромир Јагр, који игра у америчкој професионалној лиги. Оно што је за нас Новак Ђоковић, то је за Чехе Јагр. Кад год је у Прагу он дође у цркву, исповеда се и причешћује.

     

У овој цркви сам и рукоположен за свештеника на Ваведење 2001. од стране архиепископа прашког и чешких земаља Христофора а по благослову тадашњег владике рашко-призренског Артемија.

     

Како функционише Чешка православна црква?Да ли постоје историјске везе наше и чешке цркве?

     

Православна црква чешких земаља и Словачке, какав је њен пуни назив, јесте најмања од 14 помесних православних цркава, али и историјски веома значајна. На ове просторе су 863. године првобитно дошли браћа Кирило и Методије. Наиме, тадашњи кнез Велике Мораве, која је чинила Чешку, Словачку, делове Пољске, Мађарске, св. равноапостолни Ростислав, 862. године одлази у Цариград-Константинопољ и моли тадашњег патријарха Фотија да пошаље неке учене људе да крсте његов народ и донесу писменост. Већ следеће године он шаље солунску браћу Кирила и Методија, који их крштавају и доносе глагољицу, данашњу азбуку. Потом се, одавде, преко њих и њихових ученика св. Климента, Горазда, Наума, Саве и Ангеларија писменост шири и на све словенске народе. Тако су ови Апостоли Словена доневши веру и језик, донели светло познања Јединога Бога и Сина Његовог Исуса Христа и Светога Духа. Тиме се на словенском језику могло читати Јеванђеље и богатство јеванђељске мисли и Словени припојити заједници цивилизованог света. Ти корени се, ето, овде чувају до данашњега дана.

     

Прослава 1150 година њиховог доласка обележена је свечано 2013. године у месту Микулчице на Морави у близини чешко-словачке границе. Ту су и остаци храма из тог периода. Литургију је предводио Васељенски патријарх Вартоломеј, а нашу цркву је представљао тадашњи викарни владика хвостански Атанасије Ракита.

     

Основе ове вере и писмености даље је ревносно преносила св. књегиња Људмила чешка и српска, која је по малобројним записима како у руским, тако и чешким изворима дошла са српског на чешки двор, удата за кнеза Боривоја. Могла би се сматрати ћерком српског краља Будимира (Властимировића). Пострадала је 927. године. Мошти јој почивају у цркви Св. Ђорђа на Храдчанима у Прагу. Свакога 28. септембра, вече уочи њеног празника, поред њених моштију читамо Акатист њој посвећен, а сутрадан служимо литургију у граду Тетин, где је убијена. Много поклоника тада долази из целог православног света, а уме да дође и на десетине Људмила из Русије које се и причесте на овај празник. Св. Људмила је, значајно, била и баба св. Вјачеславу или Вацлаву, кога је учила хришћанској вери и словенском језику. Он је главни патрон, заштитник чешкога народа и земље баш како је и Свети Сава нама. Његове мошти, такође, почивају на Храдчанима, највећим краљевским дворцима у Европи, у катедрали св. Вита, Вида, по коме зовемо и наш Видовдан.

     

Карлов универзитет је један од најстаријих универзутета у Европи.

     

Темељи вере хришћанске и језика словенског, које је осветлило и просветлило овај, али и све словенске народе, свакако је утицало даље и на оснивање једног од првих Универзитета у Европи, Карловог универзитета, на формирање велике Народне библиотеке Клементинум, у оквиру које је и засебна Словенска библиотека са књигама јужнословенских народа и на то да овде већ више од двеста година нема неписменог човека. Овде, у Прагу, чува се и око 200 вредних српских рукописа о којима је недавно објављена и књига у издању Патријаршијске библиотеке СПЦ из Београда. Значајно је напоменути да је и у наш манастир Хиландар на Светој Гори крајем 19. века дошао Чех Славибор Бројер, потоњи монах Сава Хиландарац, који је уредио хиландарску ризницу и библиотеку. Пописани су, такође, и српски споменици и трагови у Чешкој и на Морави од стране Републичког Завода за чување споменика, чија је Комисија, такође, недавно радила на овим просторима. Свакакако, најзначајнији од њих јесте спомен-костурница Јиндриховице у близини Карлових Вари. У њој, у дрвеним ковчежићима, почивају кости 7100 Срба и 189 Руса из Првог светског рата. То је био највећи логор у Аустро-угарској у том рату. Спомен-костурница је подигнута 1932, под покровитељством нашег краља Александра и председника Чешке Томаша Гарика Масарика, који су иначе, били у веома пријатељским односима. Освештали су је владика чешки Горазд и владика нишки, потоњи загребачки Доситеј, који је добро говорио чешки језик и био задужен од стране наше цркве за помоћ чешкој цркви.

     

Ми, данас, на овом светом месту које имам обичај да зовем и нашим северним Газиместаном, уназад 16-так година, сваки Видовдан служимо литургију. На тај дан венац полажу и наш амбасадор у Чешкој, као ове године г-ђа Вера Маврић, руски конзул у Карловим Варима и чешки представник Карловарске области. Ове године се окупило око 150 људи, како придошлих из Србије, Ниша и Београда, тако из Прага, Карлових Вари или из Немачке. Прошле јесени ово место је посетио и венац положио и председник Србије Томислав Николић. Чешки председник Милош Земан је, за ту прилику, послао и Почасну гарду који су извели чешку и нашу химну. Било је то први пут након 85 година, после краља Александра, да ово место посети највиши званичник наше земље.

     

Морамо поменути да имамо још око три хиљаде похрањених Срба на југу Мораве у Оломоуцу. Тај споменик њима посвећен, сада се обнавља. Близу шест хиљада почива у Великом Међеру, на Дунаву, у Словачкој, где, такође, одржавамо помен уочи Видовдана. Тако да је укупно шеснаест хиљада похрањених Срба на просторима Чехословачке оставило своје кости у Првом светском рату. Свакако морамо поменути и логор Терезин у коме је 28. априла 1918. скончао Гаврило Принцип. Он је након Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914, четири године провео у овдашњој тамници. То је, такође, место где често држимо помен и положимо венац. Недавно је долазила наша делегација питомаца Војне и полицијске Академије.

     

По вашем сазнању, колико је Срба у Чешкој, у Прагу и колико је наших светиња у Чешкој?

     

Наших људи у Прагу, не знамо тачан број, али се рачуна да би их могло бити три до четири хиљаде. По попису наше амбасаде мислим да је око 1.500, али је то оних из Србије. Али бисмо могли рећи да их је можда толико и из Босне и Херцеговине, Крајине, Црне Горе. Више угледних породица из Сарајева је дошло за време тамошњег рата. Деведесет одсто њих живи у Прагу.

     

Од када сам дошао за свештеника у Праг организовали смо црквену општину св. Цара Лазара у оквиру чешке православне цркве. Пошто је то аутокефална, самостална црква, друге помесне цркве немају право оснивања својих епархија и парохија, али по благослову надлежног архиепископа прашког, данас је то г. Михаило, могу свештеници служити на свом језику и имати црквене општине у оквиру ове помесне цркве. Тако имамо и румунског и однедавно грузијског, бугарског, руског, украјинског и других, поред чешких свештеника.

     

Једино руска црква има своје подворје у Карловим Варима, цркву Св. апостола Петра и Павла, коју је подигла царска породица Романових и која је једна од најлепших цркава у Средњој Европи.

     

Православна црква чешких земаља и Словачке је обновљена 1921. након скоро 900 година. Обновио ју је епископ Горазд (Метеј Павлик) по благослову Српске православне цркве. Он је био у клиру римо-католичке цркве одакле је изишао, након чега је једно кратко време провео у манастирима Крушедол и Хопово на Фрушкој Гори да би 25. септембра 1921. био хиротонисан у саборној цркви у Београду, од стране патријарха Димитрија за владику прашког. Много је учинио на обнови православља у Чешкој. Подизао храмове, преводио и писао служебнике, књиге. Мисионарио и привео велики број верника. Мученички је пострадао 1942. године, када су га Немци преким судом казнили и стрељали, након атентата чешких падобранаца на заповедника за Чешку генерала Хајдриха, који је био готово трећи човек у Хитлеровој хијерархији. Падобранци су дошли из Енглеске, где је била чешка ибегличка влада, и после атентата се сакрили у православној цркви св. Ћирила и Методија у центру Прага, где су их Немци после неког времена открили. Иако владика Горазд о томе није знао, преузео је одговорност на себе да заштити те младе људе, које су Немци, ипак, побили ту у храму. Након тога су учинили одмазду на село Лидице, где су мушкарце побили, а село спалили. Ту смо, такође, пре неку годину, организовали братимљење наших мученичких Пребиловаца и Лидица.

     

Црква је била под јурисдикцијом СПЦ до 1947. када је на молбу Руске православне цркве прешла под њену јурисдикцију да би им они 1951. дали самосталност коју је Васељенска патријаршија признала 1998, додељивањем Томоса.

     

Постоје ли културни програми који се организују у окриљу наше цркве?

     

Поред црквене општине ту у Прагу су активна и још нека наша удружења као ”Св. Саве”, фолклор ”Радост”, мала школа српског језика за децу. Штампамо и лист ”Српски Гласник”. А једну од главних улога има удружење ”Лука Лу”, названом по истоименом ресторану-галерији, на челу са Весом Ђоремом који је много учинио на организовању изложби, концерата, превођењу књига Андрића, Ћопића, Шантића... на чешки језик. Организовао је дане Прага у Београду.

     

Какав однос има чешки народ према српском питању и дугогодишњој агонији коју преживаљава наш народ на КиМ?

     

Удружење чешко-српског пријатељства је веома активно и колико знам, српска јавност је упозната са тим колико су често организовали протесте у Прагу, поводом проглашења независности КиМ. Често су сакупљали и односили помоћ за Србе на Косову и Метохији. Сваке године 24. марта, испред наше амбасаде у Прагу, поменом и сећањем обележавају почетак НАТО злочиначког бомбардовања Србије. Познати режисер и активни члан, Вацлав Дворжак, снимио је потресни филм ”Отето Косово” о историјској позадини отимања наше Јужне покрајине.. Још на самом почетку, када смо први пут дошли у Праг, имали смо и изложбу фотографија ”Распето Косово” о страдању Срба, и уништавању манастира и цркава. Посланик у чешком парламенту Јарослав Фолдина један од најактивнијих чланова Удружења, наш је искрени пријатељ. У сарадњи са редитељем Чешке Телевизије Романом Вашичком снимљена су и два филма о Србији, о Божићним обичајима и њеним лепотама и знаменитостима. Приказивани су у ударним терминима на чешкој телевизији.

     

Ви сте били свештеник на Косову и Метохији. Како је започела ваша свештеничка мисија у Чешкој?

     

Ја сам са Косова и Метохије из Приштине, одакле сам заједно са 250.000 Срба прогнан. Тамо сам радио као новинар у дневном листу ”Јединство”. Последњих година двадесетог века и након мог крштења и духовног преображаја радио сам у Народној библиотеци, где сам у сарадњи са директором др Слободаном Костићем, водио Духовни семинар, Школу веронауке, културне програме и издавачку делатност на КиМ... а потом ушао у свет духовности и као свештенослужитељ.

     

     

     




Просмотров: 220
 

Loading...

Косовский фронт