Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/20.11.2018/

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

Источник: https://rs.rbth.com/zivot/84082-ruski-dobrovoljac-nasao-boga-u-molitvama-na-srpskom

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како је српски народ заувек променио његов живот.

 

„Вишеградом су се проламали јауци и плач“

 

„Када је 90-их година почео рат у Босни, одлучио сам да одем као добровољац. Те 1992. имао сам 20 година и управо сам одслужио армију. Упознао сам људе који су тражили руске добровољце и ускоро су ме са другим младићима послали у Босну.

 

Доспели смо у Вишеград, одмах поред линије фронта. Град су гађали босански муслимани и видело се да је то прави рат. Није било струје, ноћу смо седели у потпуном мраку. Нашли смо се тамо баш кад су мештани сахрањивали погинуле чланове својих породица. То су били цивили, око 20 жртава и градом су се буквално проламали јауци и плач.

 

Спасоносно звоно у првој бици

 

У правом окршају сам први пут учествовао 3. децембра 1992. И претходно је било чарки, али не тако озбиљних. Наш руски одред је имао задатак да одвуче пажњу непријатеља и да прими први ударац. Из базе смо кренули у четири ујутро, а вратили се тек сутрадан. Погинуо је наш човек, један је био тешко рањен, били смо опкољени. Непријатељ је био близу, на свега 20 метара, а нисмо могли ништа да учинимо: остало нас је четворо, рачунајући рањеног. Нашли смо се у неком шипражју и нисмо ни знали на коју страну да идемо, све док нисмо чули црквено звоно. Изгледа да је било вишеградско.  Био је то знак да смо спасени. Наш командир је пао на колена и прекрстио се: „Слава тебе, Господи!“ У том тренутку Срби су кренули у напад и могли смо да се повучемо. Био сам заиста потресен после те борбе.

 

„Сусрети које ћу памтити док сам жив“

 

Желео бих да и испричам о човеку који ми је веома драг – Мирославу Топаловићу из Пала. Тада су добровољци из Русије и сами долазили. Тражили су одреде по прочитаном у новинама. Један од тих добровољаца Роман Малишев је тако стајао касно увече на раскрсници и тражио да га неко одвезе у Сарајево. Ти су путеви били опасни и један Србин Жељко Џида му је пришао и питао га шта ту ради. Жељко га ништа није разумео и одвео га је код Мирослава који је знао мало руски. Роман је тако провео ноћ, а ујутро су га послали у одред. Тако су руски добровољци један за другим улазили у дом Мирослава Топаловића. Говорили смо о њему да је то човек који воли Русе. Био је инвалид и сам није ратовао, али нам је много помагао, посебно нама Русима. Говорио нам је ко смо ми у духовном смислу. У рату све те високе идеје не могу бити у првом плану и људима треба објашњавати да раде велику ствар, јер без тога је тешко преживети. Објаснити им да они не само ратују, већ полажу камен темељац мирног живота будућих генерација. Мирослав ми је посебно помогао да схватим ко су Срби, ко Руси и шта нас повезује. Био је одличан друг.

 

Ратко Младић нас је обилазио у болници на Палама. Тамо сам чекао да ме пребаце на ВМА у Београд. У болници нас је посетио и Радован Караџић.

 

Руси добровољци су гинули за српски народ
 

Рањен сам више пута. Једном умало нисам изгубио вид. Било је то 12. априла 1993. на узвишици Заглавак поред Вишеграда. Дуго смо држали ту позицију, а непријатељ је више пута покушавао да нас натера да се повучемо. 12. априла су нас опколили и тада је погинуло троје руских добровољаца. Мој друг Коста Богословски је имао 19 година. Погинуло је и четворо Срба, а ја сам тешко рањен у потиљак. Три дана ништа нисам видео, нисам могао да читам неколико година, а и данас имам проблеме с видом. Тај дан се у Републици Српској обележава на државном нивоу као Дан сећања на руске добровољце.

 

За мене је све то била велика школа живота. Живео сам са Србима осам година и срећан сам што сам имао ту могућност. Срби су нас много волели. Нисмо могли мирно да прођемо улицу а да нас неко не позове у госте. На све начине су нам показивали како нас поштују. Тај однос према нама и ти људи за мене су најсветлији моменти у том рату. Дешавала се и љубав између руских добровољаца и Српкиња. Наш друг Олег се оженио са Српкињом Драганом. Свадба је била у Сарајеву. Сад већ имају одраслу децу. Ја имам шесторо: две ћерке, четири сина.

 

Понекад ме ухвати таква носталгија да ми дође да седим и плачем. Тако јако желим да се вратим у Србију, Републику Српску, да бар још једном у животу видим Босну... А моје мале ћерке све то виде па кажу: тата, немој да плачеш! 
 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

 




Просмотров: 206
 

Loading...

Косовский фронт