Телефонски позив друга

Источник: Расия

Чланак руског добровољца Александра Кравченка о боју руских добровољаца 3. децембра 1992. године у Српској Босни и о изванредном признању заслуга учесника боја Игора Казаковског.

Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.

Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.

Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.

Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната – „тромблона“, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.

Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.

Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.

Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.

Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина – добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.

Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.

Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.

У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи одавно напустили. Полагано смо се пењали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по којој су расуте куће под крововима од црвеног црепа.

Премда је, наравно, територија омогућавала противничким осматрачима да нас примете и достојно дочекају, то се није десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога је водила прилично широка стаза. Ту је шума била ређа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холијаци. Напред је ишао командир, иза њега сам ишао ја, наоружан РПК, иза мене је ишао Василиј, добровољац из Белорусије, у средини колоне био је Андреј Неменко са пушкомитраљезом ПК, а на крају колоне био је Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.

У једном тренутку смо зачули лајање паса, Србин Симо је уплашено почео да говори „пас, пас!“. Давао нам је на знање да смо откривени и да нас чекају. Али, нисмо томе придавали значај и наставили смо кретање ка Орловој гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер је био у виду брвнаре. Залегли смо подаље од њега. Наш командир Ас је са једним добровољцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог није било, те смо наставили кретање.

После тог бункера преостало нам је врло мало до Орлове горе, највише тачке на том гребену. Стаза је била узана и стално се сужавала, све мање дрвећа нас је скривало. И у једном тренутку смо на самој гори зачули повике, а потом и пуцњаву.

Пуцњава противника затекла нас је на узаном месту гребена. Читав одред је као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас је отварана ватра из јужног правца, од стране села Холијаци. Заузели смо положаје и били спремни да прихватимо борбу. Премда је противник био близу, на нас је пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо њихове гласове. Треба рећи да ни ми нисмо видели непријатеље. Делила нас је густа шума.

Ја сам као митраљезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми је Ас, проверавајући наш борбени поредак. Рекао ми је: „Гледај, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату“. Камен иза кога сам седео био је прилично велик и добро ме је заклањао, а одозго је био готово раван и било ми је згодно да се повремено попењем на њега и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.

Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.

Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао је – помозите, дођите овамо, Игор је рањен. Питао сам оне који седе око Андреја ко ће поћи горе? Сви су ћутали. Само је Андреј из Коломне, спуштеног погледа, рекао: ја не могу. Онда сам рекао да ћу ја кренути горе, само нека узму мој митраљез и дају ми Шкорпион (аутоматски пиштољ).

Хтео бих да истакнем како сам у другом добровољачком одреду био најмлађи и најнеискуснији борац. Имао сам тада 20 година. Размишљајући потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибију, и био свестан тога. И да ме је неко од мојих старијих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.

Брзо су узели мој РПК, дали ми аутоматски пиштољ и упутио сам се горе. Поштено речено, бојао сам се током успона на исту ту Орлову гору где је недавно погинуо митраљезац Андреј. Пењање није било лако. Падина је била прилично стрма и обрасла густим грмљем, али ми је на крају крајева управо то грмље спасло живот. Одозго је и даље викао Ас, дозивајући помоћ. Приближавајући се месту где се налазе рањени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет. Јако сам му се обрадовао. И своју радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неће се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и рањеног Игора. Србин је одлазио зато што га је наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, рањени Игор и Ваљериј Б. Како ми је потом испричао Ас, Ваљериј Б. је такође намеравао да их попут Сима напусти, али се видевши мене предомислио.

Пришавши ближе Асу, видео сам рањеног Игора бледог и сасвим беспомоћног. Био је рањен у ногу, у бедро, како се потом испоставило експлозивним метком. Био му је здробљен део кости. Поред је био Ваљера Б. Тада су га звали причало, пошто је добро говорио српски.

Игор је лежао на земљи и видело се да му је јако тешко. Ас га је тешио и стално говорио: Игоре, морамо да кренемо, спреми се, време је да кренемо. Игор му је слабим гласом узвраћао: још малчице да поседим, још малчице, дајте ми да предахнем. Био је врло блед. Сео сам поред њега. Ускоро смо иза наших леђа, на самом врху горе зачули кораке и гласове. Истовремено смо се тргли и схватили да је то смртна опасност за нас, и, никог више не питајући, гурнули смо Игора доле и сами се скотрљали низбрдо. Кад смо се зауставили, били смо међусобно близу, окружени густим грмљем. Замрли смо. Лежао сам у неудобном положају на падини са главом надоле, добро сам видео Игора који је ту близу лежао и ћутао, премда је трпео јаке болове. Ас је био негде са стране, а са друге стране је био Ваљера Б.

Одозго су допирали повици. Онда је отворена паљба према нама, после чега је уследило распрскавање граната. Наши непријатељи су очито стајали на истом оном месту са кога смо се нас четворица управо скортљала. Од њихових погледа нас је скривало грмље. Знали су где се отприлике налазимо, али нису нас видели. Пуцали су према нама, бацали гранате, разговетно смо чули њихове гласове. Псовали су на српском ружећи четнике.

Дуго смо тако лежали. Било је страшно, тим пре што сам ја лежао леђима према непријатељу, у врло неудобном положају. Имао сам осећај да ће сваки час на моја леђа згазити непријатељска чизма. Наш командир Ас лежао је у удобнијем положају – он је видео непријатеље. У једном тренутку је чак извукао пиштољ; можда је неко од непријатеља хтео да сиђе и Ас је намеравао да се брани. Али ипак нисмо показивали никакве знаке немира, лежали смо тихо, не мрдајући.

Одједном смо на другој страни долине, прилично далеко од нас, зачули пуцње, тачније паљбу.

Потом смо сазнали да је у то време, у 11 или 12 сати започео српски напад на утврђени рејон Почивал, то јест са друге стране оних положаја не које смо ми јутрос извршили напад за одвлачење пажње.

После тога смо још неко време лежали, можда сат времена, док нисмо осетили да изнад нас никога нема и решили да полако крећемо према својима. Још смо, док су по нама пуцали, чули и лавеж паса, па сам помислио да ће сада пустити псе на нас, они ће нас открити и онда нам нема спаса. Али све је било тихо, само се чула јака размена ватре на другој страни долине на неколико километара од нас.

Кренули смо. Под нама је била долина, даље се видела Дрина и у даљини обриси неког града – то је био Вишеград. Чинило нам се да се налазимо на сасвим другом месту и није јасно куда да кренемо. Управо тада смо од стране града зачули звоњаву, тако разговетну, премда је вишеградска црква била далеко, али се вероватно звук у планинама даље шири. У том тренутку Ас је клекнуо и прекрстио се. Синуло нам је да је то спас.

Почели смо полако да се крећемо. Изнад нас је све било тихо. Само се негде са стране на суседној гори лево од нас чула снажна паљба која је постепено нарастала. Свима нам се чинило да је негде око поднева. Кретали смо се сагнути, чучећи превлачили Игора. Игора смо вукли Ас и ја, Ваљера Б. је носио оружје. Он се кретао први. После извесног времена Ваљера је замро. Окренувши се према нама, Ваљера је узбуђено изговорио да тамо лежи Андреј. И заиста, наши другови су оставили тело Андреја Неменка да лежи на падини, умотано у шаторско крило. Поштено говорећи, били смо запрепашћени њиховим поступком. Мени је чак било помало страшно да ће ми сада Ас наредити да носим мртвог Андреја, пошто готово да нисам имао више снаге ни рањеног Игора да носим.

Ас је пословно, ни речи не рекавши, допузао до покојног Андреја, прегледао га и почео да скида шаторско крило са њега, затим је допузао до нас и превалио Игора на шаторско крило; тако нам је било знатно лакше него да га теглимо на јакни. Јакном смо покрили рањеног друга. Наставили смо даље, пут нас је водио падином, нисмо ишли стазом. А ту је међу дрвећем била стрма падина обрасла дрвећем и грмљем, и било нам је јако тешко да се крећемо – али нисмо имали другог избора те смо ишли. Тако смо напредовали неколико сати, заустављајући се и одмарајући. Готово да нисмо разговарали. И Игор је ћутао и био врло блед. Њему је било најтеже, али трпео је и није стењао – од њега нисмо чули ни звук, ни јадање. Потом се испоставило да нисмо превалили велико растојање. Почело је да се смркава, и схватили смо да до мрака Игора нећемо изнети, ускоро ће се сасвим смрачити и нећемо моћи да се крећемо. У том тренутку Ас је рекао да ће кренути сам до хидроцентрале да доведе помоћ. Та одлука била је разумна, али за мене и Ваљеру прилично страшна. Ваљера ми је потом чак једном приликом признао како је помислио да ће нас командир напустити. Никако нисмо могли да оставимо рањеног друга. Ас је узео аутоматску пушку и кренуо напред. Пратили смо га погледима све док није замакао иза дрвећа. Није прошло ни пола сата, кад одједном зачусмо гласове. Не гласове већ звиждање. Замрли смо и напето ослушкивали, а онда видели да се одоздо приближава група људи, на челу је био Ас – то су били наши.

Кад је добио наредбу за повлачење, Игор Стрелков, који је током боја заузимао крајњи леви положај, почео је самостално да се креће према хидроцентрали. То је учинио сећајући се борбе 5. новембра у том крају. Тада су борци одреда самостално стизали до својих положаја. Игор Стрелков је први избио на српске положаје. Неколико сати касније стигли су они који су оставили тело мртвог Андреја и испричали шта се десило после његове погибије. Стрелков је сместа почео да припрема спасилачку експедицију. Окупио је групу Срба међу обезбеђењем хидроцентрале и кренули су да нас траже, управо траже, пошто нико није знао где се налазимо. И управо на ту групу за претраживање наишао је Ас кренувши по помоћ. Просто невероватно да се нису мимоишли.

Даље се све брзо одвијало. Срби су спустили Игора до најближе куће у селу Незук, направили носила од приручних средстава и бодро понели рањеника ка хидроцентрали. Јасно се сећам да су се, када су Игора понели на носилима, мотке од којих су направљене сломиле и Игор је уз пригушено јечање треснуо на земљу.

До вишеградске хидроцентрале смо стигли већ по мраку.

А даље је све ишто по реду. Игора су одвезли у ужичку болницу где је оперисан, постављен му је фиксатор, и тамо је лечен неколико месеци. Наш одред је наставио свој борбени пут. Касније се, у пролеће 1993. године, Игор вратио кући у Санкт Петербург, где и сада живи.

Читав тај случај је за Игора Казаковског био упечатљива, али мала епизода његовог живота. Игор није могао ни да замисли да ће се неко једном сетити онога што му се дешавало тог дана 3. децембра 1993. године у босанским планинама. Али, десило се то што се десило – сетили су се, оценили су, признали!

На крају бих желео да се сетим оних људи захваљујући којима се не гаси сећање на руске добровољце који су се борили за српски народ. Ради се о људима из удружења „Завет“ из Бијељине у Републици Српској, а такође о руководиоцу Отаџбинског савеза добровољаца Републике Српске Сидорову Владимиру.

Примедба учесника догађаја Игора Стрелкова

Напоменуо бих да у причи има (по мом мишљењу) извесних нетачности у погледу мене. Између осталог, ја нисам „добио наредбу за повлачење“ – налазећи се на крају левог крила, изгубио сам везу са борбеним поретком после бекства Симона Глишића и неко време остао на положају када су се остали већ повукли (што нисам знао). Када је заћутао наш митраљез, нешто касније сам покушао да позовем некога, али сам у одговор са прилично блиског растојања добио јаку ватру из двеју аутоматских пушака одозго десно (тамо су пре тога били наши). Спасавајући се од ње (противника нисам видео због шипрага) почео сам да се котрљам надоле и залегао неких 20-30 метара ниже, где сам доспео под прилично прецизну снајперску ватру. Потом су ме неких пола сата (а можда и више) по падини гањали аутоматичари и снајпер, све док нисам изашао из њиховог домета сасвим исцрпљен и кренуо према хидроцентрали. Тамо сам доспео пре свих зато што сам се скотрљао на ону страну гребена која је ближе Дрини, док су се други скотрљали на супротну страну.

Све остало је, уопште, тачно написано. Када су се на положају појавила двојица наших другова и рекла да је Андреј остао тешко рањен у планинама – окупио сам Србе и повео их да га тражимо. Током изношења Игора Казаковског нисам кренуо са групом већ сам штитио њихово кретање са гребена – ишао сам неких сто метара десно и више од њих. Али на противнике нисам наишао.