Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/7.1.2020/

ЦРНА ГОРА – ОД ПРОГОНА ХРИШЋАНА ДО ЧУДА БОЖИЈЕГ

Источник: Ранко Гојковић
           
     
     

Ово што се данас догађа у Црној Гори може се описати само са две речи - чудо Божије! Скоро осамдесет година како је србофоб Јосип Броз Тито започео своју крваву мисију на расрбљавању Србске Спарте и потирању свега србског, а коју су наставила његова духовна чеда, као да васкрсава из пепела дух његошевске Црне Горе! Титогорци, милогорци, црвеногорци, монтенегрини, савремене потурице које себе називају црногорцима и тако срамоте дично србско племе, братоубице на чијем челу стоји срамни Каинов печат, народ настао у Титовом Јајцу, већ је почео да ликује мислећи да је готово са србством у Црној Гори.

     

А онда устаде свесрбски светитељ, свети Василије Острошки Чудотворац (слава му и милост) и као да су речи из Псалма са почетка текста стигле до ушију сваког истинског Црногорца који није продао веру за вечеру. После изласка светог Василија у народ, тај народ се одазвао на позиве својих пастира и масовно изашао на саборна молитвена окупљања. Под омофором светог Василија Острошког, србски народ у Црној Гори данас гради предиван храм - храм обнове духовности Црне Горе. Данас дични Црногорци са својом Србском Православном Црквом, постају нови исповедници Православља, чувари части и образа Црне Горе светог Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца Петра II Петровића Његоша!

     

Само молитвене литије и покровитељство најпоштованијег србског светитеља после Светог Саве, светог Василија Острошког, могли су донети овакве величанствене плодове, никакве партије и демократски потенцијали то нису у стању. Данас је Црна Гора потврда да сваки, и најмањи искрени израз поштовања и молитвеног обраћања великим Божијим угодницима, увек наиђе на богато уздарје Свише.

     

Мучно је лицемерје и спиновање неморалних медијских спин-мајстора званичног Београда по питању наводног пакта Митрополита Амфилохија и Ђукановића. Дубоко штетан је и сраман покушај бацања јабуке раздора између Митрополита Амфилохија и владике Јоаникија. Слава Богу, последња седница Синода СПЦ одржана је у проширеном саставу, на седници су били присутни и архијереји из Црногорско-приморске Митрополије као и архијереји који имају своје парохије и у Црној Гори и у Србији или Херцеговини. Та седница Синода СПЦ показује нам супериорност црквене саборности над политичким интригама.

     

 

     

Неопходно је чувати се замке у коју су на жалост многи упали, па под плаштом очувања чистоће вере изигравају Господњег „адвоката“, узимају у људске руке нешто што припада само Господу. То не значи да су црквена питања табу тема, то значи да је пожељна једино конструктивна критика. Уместо „критике ради критике“ наших црквених великодостојника, мислим да је много благотворније, делотворније и богоугодније, молити се Богу за њих.

     

А сада неколико речи конструктивне критике, пропагандистички спин мајстори само збуњују вернике. Чињеницу да је Ђукановић својевремено победио у другом кругу избора Булатовића управо захваљујући подршци Митрополита Амфилохија, данас посебно користе поменуте мутиводе и спин-мајстори. Доза одговорности по том питању свакако лежи на Митрополиту, међутим, та грешка се може објаснити, јасно је да тада Ђукановић није одавао утисак србомрсца какав је данас, него је подржавао идеју да су Србија и Црна Гора „два ока у глави“. Лично сматрам и да све чешће изостављање назива СПЦ у Црној Гори уместо кога се све чешће користи термин "Православна Црква у Црној Гори", само иде на руку поменутим спин-мајсторима. Многи замерају Митрополиту на инсистирању на новом Уставу СПЦ који је по неким оценама по мери западног фактора. Инсистирање да СПЦ учествује на "Критском сабору" који је организовао расколник Вартоломеј, такође оставља простор за мање-више оправдано негодовање... Наравно да постоји и такозвана црквена дипломатија и нема ништа спорно у томе што се прочита подршка Патријарха Вартоломеја, али је спорно уколико се ставља акценат и игра на карту подршке расколника Вартоломеја. Патријарх Вартоломеј је колико јуче давао подршку Московској Патријаршији у Украјини и расколнике називао расколницима, а данас им додељује томос. Руска историчарка Олга Николајевна Четверикова је 2011. године у Русији објавила књигу „Завера папизма против хришћанства“ коју је Ваш покорни слуга превео и издао 2012. године. У тој књизи ова руска историчарка је до у танчине предвидела сценарио Фанара и Патријарха Вартоломеја у његовом вероломном служењу интересима западних глобалиста. Ко жели да подробније чита о заједничком пројекту Патријарха Вартоломеја и Римског папе на стварању раскола у Васељенском Православљу, нека прочита четрнаесту и петнаесту главу поменуте књиге – „Помирење с Православљем под старешинством папе“ и „Украјински и белоруски правац политике Ватикана“. Дакле, ова књига је сведочанство да је многима још пре десетак година било јасно да је Патријарх Вартоломеј најобичнија марионета западних глобалиста, да је посреди издаја Христа. Ако из разумљивих разлога црквени људи нису могли још тада о томе говорити јавно, после страшног раскола у Православљу који је иницирао Патријарх Вартоломеј, свако ослањање и позивање на његову подршку је благо речено, играње с ватром. Наивно је мислити да ће Вартоломеј другачије поступити у случају секте која себе назива „Црногорска Православна Црква“, уколико се за то створе геополитички усови. Ово је добронамерно размишљање, никако уношење смутње, лично сам не једном био одушевљен пожртвованошћу Митрополита у одбрани нашег Јерусалима, србског Космета, искрено се надам да моје речи неће бити погрешно протумачене. Желим да верујем да је посреди дипломатија и да наша распета браћа у Црној Гори заједно са својим клирицима памте србску народну мудрост о сађењу тикве са ђаволом...

     

И да истакнем најважније, да не би било недоумице, у овим тешким моментима за наш народ и нашу Цркву, недобронамерна критика Митрополита ојачава позицију Ђукановића. Ово буђење, од титоиста скоро потпуно обезбоженог народа, не би било могуће без пастирског рада свештеноначалија у Црној Гори, коме је Митрополит Амфилохије већ тридесетак година на челу. Без обзира на све чињенице које сам изнео о Патријарху Вартоломеју, свестан сам да је у овом тренутку и за нападнуту Митрополију Црногорско Приморску и за СПЦ у целини, значајна свака осуда богоборачког режима Ђукановића, било од кога да долази.

     

Што се тиче србског патриотског корпуса, ту такође постоји одређена доза острашћености по питању критике и световне и црквене власти у Србији. Свака власт, чак и она благочестива, на неки начин жели да има и имала је моћне полуге утицаја и на црквене делатнике, одавно су прохујали векови истинске симфоније световне и духовне власти као у елитним вековима србске историје, у периоду Немањића и србске деспотовине. Црквени делатници су најчешће имали разумевање за такву разумну тежњу власти, осим кад је у питању био напад на чистоћу вере. У крајњем случају, иза нас су много страшнија времена са истинским прогоном вере. Лично мислим да Патријарх представља институцију која се мора посебно уважавати, није ту у питању само он као личност, Патријарх је нека врста таса на ваги који умирује све крајности, то је таква институција од Бога предодређена и сматрам да се то мора имати у виду и да критика Патријарха сме бити искључиво конструктивна.

     

Генерално, у сагледавању питања критике врховне власти, било световне било духовне, веома је важна духовна компонента. Проучавајући живот и владавину Светог Цара Николаја II, уочио сам да су многи критичари са чисто рационалистичким схватањем како историје тако и садашњости, писали критичке текстове против њега. Излагали су неке конкретне факте са којима се тешко спорити, правилно су наводили факте о појединим лошим чиновницима, а да то само по себи уопште није значило много по питању суштине врховне власти. А када су то чиновници заслуживали само хвалоспеве? Колико их је издало светог Цара Николаја? Или да одемо још даље – зар није Иван Грозни због својих бојара, не због обичног народа, морао стварати Опричнину да би сачувао државу од бојарске незајажљивости? Читао сам горке исповести и плач многих тадашњих руских интелектуалаца, који су схватали да су реке крви које бољшевички богоборци проливају широм велике Русије, добрим делом проузроковане управо њиховом дехристијанизацијом, управо издајом Цара од стране пре свега руске интелигенције. Схватио сам да је било много боље покушати помоћи Цару конструктивном критиком чиновништва, уместо немилосрдне критике Цара. (Ово свакако не значи да ја поредим савремене српске властодршце и светог Цара Николаја, нипошто, свестан сам да је свети Цар Николај у моралном и хришћанском погледу километрима далеко од данашњих наших властодржаца).

     

Сматрам да би Срби из историје рушења Милошевића такође морали да извуку поуке. Колико је Срба данас из патриотског корпуса, не другосрбијанаца, свесно да су и сами криви због тога што су данас на власти многи који подржавају све што им НАТО крвници нареде? Љубав према монархизму и одбојност према комунизму усисао сам са мајчиним млеком и у младим годинама ми се чинило да је најважније срушити „комуњару Милошевића“, да ће се после тога све уредити. Убрзо сам схватио да је Милошевић био истински државник у поређењу са најамницима који су засели на власт после њега и молим Бога да ми опрости што сам на тај начин и сам приложио лепту за њихов долазак на власт.

     

Информативна бујица - било да се ради о Милошевићевој власти јуче или Вучићевој данас, било да се ради и о пропаганди против њих – често не дозвољава да се оно што је важно, одвоји од неважног. Без сакралног у себи, без поимања смисла улоге Промисли и важности моралног закона у прошлости, садашњости и будућности, тешко је одвојити жито од кукоља у тој поплави информативне лажи. Без таквог поимања лако се долази до ситуације у којој се од дрвета не види шума.

     

Поред ових напомена о српском патриотском миљеу, морамо схватити да, на жалост, огроман део српске опозиције засигурноније ништа бољи од власти. Од добровољног напуштања посланичких клупа Марине Рагуж, у српском парламенту се није могла чути таква узвишена дискусија прожета хришћанским духом, као што је данас можемо чути на пример од господина Кнежевића у Скупштини Црне Горе. Уколико србска опозиција и србске патриоте нису у стању да изграде колико-толико здрав однос према власти, утолико ће и власт на те патриоте гледати са сумњичавошћу. Данас када је другосрбијанска опција једнака петој колони, када се по налогу Запада у Црној Гори убрзано ради на потпуном затирању свега србског, када су у току синхронизовани напади и на Републику Србску, неорганизоване србске патриоте немају никакву реалну могућност да постану неки трећи утицајни фактор, не могу бити никаква трећа солуција, па због тога морају бар подржати оне структуре власти које нису спремне на потпуно снисхођење Западу. Таквих слава Богу ипак има, и у државној администрацији и у армији, и у полицији и србски патриотски корпус такве мора подржавати. У описаној ситуацији синхронизованог напада на наш народ и нашу свету веру, и најгора власт је боља од анархије. Знам поуздано да изјаве усташоидних кандидата за председника Хрватске о војној супериорности данашње Хрватске над Србијом нису тачне и ако ништа друго, то је разлог да критика власти у Србији не буде АПСОЛУТНА, него конструктивна, апсолутна критика је дозвољена и пожељна само у односу на петоколонашку либералну другосрбијанштину. Приступ да су носиоци врховне власти, световне или црквене, криви и за елементарне непогоде, дубоко је погрешан. Као баналан пример, могу рећи у своје име да ћу (између осталог) тешко опростити председнику премијера, али не могу рећи да нисам срећан што је у његовом периоду власти србска војна моћ знатно ојачала и што могу рећи кандидатима за председника Хрватске да су лажови кад говоре о војној супериорности Хрватске над Србијом.

     

Србски патриотски корпус мора уложити све своје напоре на изградњи што јачег јединства како са национал-патриотама са левице, тако и са национал-патриотама са деснице и да заједничким снагама ударе пре свега на две страшне пошасти које су се данас надвиле над Србадијом – на евроатланске интеграције са неонацистичким НАТО пактом и на уништење породице под фирмом насилне содомизације Србадије.

     

Премда монархиста по опредељењу, не могу не бити свестан чињенице да је Слободан Милошевић, левичар и републиканац, био човек који је коначно раскинуо са титоизмом као дубоко антисрпском државном идеологијом. Чињеница је да је у тој власти било много истинских србских патриота које би данас пожелели у врховима власти. Исто тако, природна је сарадња и са десничарским снагама, наравно, уколико код тих десничарских снага национализам није прерастао у шовинизам. И са једнима и са другима сарадња верујућег патриотског корпуса је апсолутно прихватљива и потребна.

     

Као илустрацију недопустивости апсолутне критике власти, навешћу прошлогодишњу посету Владимира Путина Србији. Појединци из србског патриотског корпуса су критиковали Путина због сусрета са Вучићем, иако такав сусрет по природи ствари доводи до зближавања наше две државе и наша два народа. Мој став о нашем председнику изнет је у многим мојим текстовима још на Фонду Стратешке Културе, али ја нисам присталица тога да се неки појединац, ма ко он био, оптужује за сва зла овога света. Ако Вучић јача везе са Русијом, макар то било у доброј мери и због личне промоције, ја ћу то подржати. Заиста ми није јасан став појединих Срба који због своје мржње према Вучићу, замерају Путину што је посетио Србију. Па ваљда би требало да будемо срећни ако је Путин успео да га бар мало отргне из смртоносног загрљаја Запада. Филозофија – ја не волим Вучића и љут сам на Путина што са њим разговара, прилично је детињаста, да не кажем потпуно бесмислена. Путин може или заобићи Србију или се сусрести са председником Србије, треће опције нема.

     

У ситуацији у којој се данас налази наш народ, много је паметнији покушај позитивног утицаја на власт од покушаја дестабилизације. Лично сматрам да Патријарх као поменути тас на ваги у одређеној мери успева да позитивно утиче на власт, друго је питање колико је то довољно и колико је неко задовољан тиме. Не спорећи оправданост критике данашње власти у Србији, сигуран сам да је конструктивна критика једини пут да се стекне макар минимално поверење те власти (како световне, тако и црквене). Без тог минимума поверења нема ни минималног утицаја на власт, закон акције и реакције не важи само у физици, него и у животу, па тако и у политици. Дакле, можемо сматрати да је власт најодговорнија због тог неповерења у нашем друштву, међутим, треба бити објективан и признати да и данашња опозиција у Србији па и многи патриотски делатници, чине све да власт нема ни минимално поверење у њих…

     

На крају текста неколико речи о томе зашто је безбожна власт у Црној Гори кренула на један такав, колико одвратан, толико и опасан корак. Свакако да се марионетска власт каква је у Црној Гори не би самостално одлучила на такво безумље, свакако да за то постоји више разлога. Навешћу укратко, без ширег образлагања, три главна, по мом мишљењу, разлога за изазивања немира у Црној Гори:

     

1. Први разлог изнео је генерал Хоџис, бивши командант НАТО-а у Европи – Православље и Српска Православна Црква представља главну сметњу за завршну НАТО-изацију Балкана.

     

2. Владика Јоаникије је уочи величанственог црквено-народног сабора у Никшићу први у јавности озвучио други разлог. Одузимање храмова у ЦГ путем оваквог закона треба да послужи као модел за одузимање храмова СПЦ на Космету.

     

3. Трећи разлог је рука Јована Крститеља која се чува у Цетињском манастиру. Познато је да се Ватикан преко Малтешког реда одавно намерачио на ову велику хришћанску светињу коју су руске избеглице предале на чување Српској Православној Цркви после револуционарне пошасти у Русији.

     

Такви паклени планови могу бити осујећени на једини могући начин – молитвом и постом и поуздањем у Бога и Божије угоднике. Народ са иконама у рукама у стању је победити наоружане НАТО плаћенике. Величанствена је данас Србадија у ове свете Божићне дане у молитвеним литијама, од Подгорице до Суботице, од Бања Луке до Краљева, која са иконама и крстовима у рукама брани своје светиње. Како се овде не сетити како је значење речи СЕРБ објаснио велики Божији угодник Николај Гурјанов: Серб Есть Раб Божий! По речима светог Цара Давида: „Благо онима којима је сила у Теби и којима су у срцу путеви Твоји“ (Псалам 83; 6). Тим путем кренуо је данас наш народ у Црној Гори са својим Митрополитом и Епископима Црногорско-Приморске Митрополије Србске Православне Цркве, са благословом Патријарха Србског и уз молитвену помоћ осталих владика и клирика и верујућег народа, уз заступништво Светитеља Саве и светог Василија Острошког Чудотворца и свих светих у србској земљи просијавших.

     

Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља!

     

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

     

Напомена: Текст је написан на иницијативу братије из „Православне фондације“ и у консултацији са њима. Аутор је члан Управног одбора „Православне фондације“, Генерални секретар „Свесрпског словенског покрета“, Председник „Руског сабрања у Србији“ и главни уредник портала „Саборник србско-руски“

     

     



Просмотров: 64