Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/31.3.2020/

Вишеградска ноћ

Источник: Александр Кравченко

 Сећање руског добровољца Александра Кравченка на Константина Ундрова, певача и добровољца.

     

Костја Ундров био је познати извођач такозваних руских шансона. Просто пожелиш да га зовеш не Константин већ управо Костја. У круговима извођача тог жанра тако се међусобно зову. Костја је био њихов типичан представник. Али у његовом животу је био један поступак нимало типичан за „шансоњере“.

     

У току 1993. постао је руски добровољац, отишао да ратује за Српску Босну, рањен и касније је за успомену на ту страницу свог живота написао песму романтичног наслова „Вишеградска ноћ“.

     

Костја се родио и одрастао у Москви, највероватније завршио Гнесинску средњу музичку школу, постао певач, песник, композитор. У совјетско доба је наступао у разним музичким колективима, крајем 1980-их година се прославио својом песмом „Лева обала Дона“, коју су певали и певају популарни извођачи. Константин Ундров је био тесно везан за Донски крај. Написао је неколико изванредних песама на козачке теме. Редовно је позиван на Шолоховски фестивал у козачко село Вјошенскаја. Речју, ушао је у историју руске културе.

     

Али, у његовом животу је било не само то; скупа са другим козацима отишао је да помаже браћи Србима као добровољац.

     

Козаци су организовано стигли у Вишеград уз саму линију фронта 1. јануара 1993. тојест, нову годину су прославили негде у Мађарској. Возом је група козака стигла до пограничног Чопа, а даље су аутобусом кроз Мађарску путовали до Српског Београда. У аутобусу је било 50 крупних мушкараца, од којих су многи имали козачку справу, како козаци називају униформу. И наравно да такав одред није могао а да не привуче помну пажњу украјинских и мађарских граничара. Добровољаштво се у тим земљама није поздрављало.

     

Организатори су за чуваре граница смислили верзију како фолклорни ансамбл козака путује да одржава концерте у Српском Београду, а као доказ приложене су плоче Ундрова, а и сам Костја је излазећи из аутобуса почињао својим моћним гласом да пева песме. После његовог наступа граничари више нису били сумњичави.

     

Негде око Божићних празника Костја је приспео на положај нашег одреда – Другог добровољачког, козаци су смештени у другој згради. Дошавши код нас, Костја је врло занимљиво причао о свом животу. Посебно је било занимљиво слушати о његовим путовањима у разне земље. Био је прави уметник и велелепно умео да прича.

     

Козачки одред у Вишеграду изврсно су наоружали и опремили. Српска команда је имала велике планове за козаке, у смислу да ће они коренито изменити оперативну ситуацију на Вишеградском делу фронта.

     

Одлучено је да се удари свим снагама одједном и на једном месту. Предвиђено је да у операцији учествују козаци, руски добровољци 2. РДО и српска ударна чета Вишеградске бригаде под командом двадесетогодишњег Бобана. Главни удар наносили су козаци на непријатељске положаје у рејону села Твирковићи. Рано ујутро, малтене ноћу, козаци и ми (добровољци) почели смо да се пењемо у камионе. Спољни изглед, опрема и наоружање козака остављали су снажан утисак. Чинило се да ће таква сила без иоле напора збрисати непријатеља.

     

Све нас су допремили до села Кочарим. То село смо добро знали, одатле смо одлазили на гору Заглавак, а данас нам је предстојало да идемо на другу страну.

     

От Кочарима до Твирковића требало је проћи долином, а даље пошумљеним планинским гребеном. Наш добровољачки одред је постављен у заштитницу борбене колоне, тојест на њеном зачељу. Та околност омогућила је да се види читава козачка борбена колона, када је пролазила планинском долином покривеном дубоким снегом.

     

Козачки одред је заиста епски изгледао. Потпуна тишина, блистави снег, на небу јарке звезде осветљавају долину. Кроз долину се равном линијом креће дугачка колона козака на међусобном растојању од 10 корака, те се зато војска чини многобројном, онако развучена од једног до другог краја долине.

     

Мени је, тада двадесетогодишњаку, изгледало да нема те силе која ће зауставити ту војску, и да ће тај дан ући у историју козаштва као један од најславнијих.

     

Али, нажалост, није било тако.

     

Већ смо прилазили непријатељском селу, крећући се гребеном заклоњени дрвећем и тамом. Сунце још није изашло, село је било испод нас. У једном тренутку смо чак видели како је блеснуло светло доле, у селу. Неко је отворио врата куће, и то се јасно видело. По свему судећи, нису нас ту очекивали.

     

И одједном је у нашој колони испред одјекнула експлозија, сви смо сместа залегли. Шта је то? Непријатељска граната, или мина, или квар на нашем оружју? У колони која је седела на снегу почеше да се сашаптавају – то је Костја Ундров трапаво испустио гранату и експлодирала му је под ногама. Било тако или не – ипак смо се одали. Фактор изненађења је изгубљен.

     

И одједном, експлозија опет негде тамо испред, потом још једна. Сад се разјаснило да смо натрапали на минско поље. Читава колона се утишала. Доле је, код непријатеља, такође тихо. Све унаоколо је још мрачно. На месту експлозије започело је кретање.

     

После извесног времена до нас је стигло неколико козака носећи Костју, он је заиста први нагазио на непријатељску мину. Потом почеше да доносе и друге: крупног козака са Дона који се презивао Мирошњиченко и доктора из Москве Сергеја Баталина. Они су настрадали један за другим покушавајући да помогну Ундрову. Баталин је остао без стопала, а друга двојица су имала повреде и преломе ногу.

     

За оперативно изношење рањеника у планинским условима потребна су најмање четворица. Тако је из почетне фазе операције одједном искључено 17 бораца, а такође изгубљен фактор изненађења и првобитна борбена настројеност. Ти фактори су узроковали неуспех операције.

     

Костја је, попут других рањеника, допремљен у ужичку болницу у Србији. Тамо се лечио око месец дана, а потом се вратио у Москву.

     

На томе српска епопеја Ундрова није завршена. Република Српска, у чијем стварању су активно учествовали руски добровољци, увек их је мамила бајковитом лепотом и волшебним душевним богатством.

     

Неколико пута је Костја после рата тамо одлазио с великим задовољством, правио планове, па и оне стваралачке. У Вишеграду, као и у читавој Републици Српској, помно чувају сећање на руске добровољце.

     

Одмах после рата су се на свим гробовима добровољаца појавили мермерни крстови – споменици, пружана је помоћ породицама погинулих и рањених. У Вишеграду се појавила улица Козачка и кафана „Тихи Дон“.

     

Усхићујући утисак од првих година послератне Српске Босне надахнуо је Костју да напише песму „Вишеградска ноћ“. Присна музика и топле речи. Костја је писао ту песму под утиском од омање групе козака, који су покушавали да се скрасе у Вишеграду 1994. То су били козаци из Првог козачког одреда, свега четворица. Пошто су фебруара 1993. отпутовали, крајем године вратили су се натраг у Вишеград. Један је чак довео жену и дете. Ти козаци су се пријавили у Српску војску под једнаким условима као домаћи и скупа са Србима одлазили на дежурство на положај.

     

Треба рећи да је Вишеград надахнуо многе добровољце на књижевно стваралаштво.

     

У Русији је Константин Ундров наставио стваралачку делатност, одбранио магистарски рад. Редовно сам се са њим сретао. Дружење са њим обогаћивало ме је његовом високом културом.

     

Једном приликом је дошао код мене у Вишеградску бању „Вилина влас“, где сам био на лечењу после рањавања у ногу. Тада ме је запањила Костјина способност да плива под водом. Могао је да јако дуго задржи дисање; можда је то професионално својство вокалних извођача.

     

Константин Ундров је напустио овај свет 1. децембра 2012. Његов живот је прошао бурно, можда каткад исувише. И у том животу је било и оно планинско праскозорје, и складна козачка колона, све снажно, надахнуто и незаборавно.

     

Вишеградска ноћ – повија рано, Али свима може помоћи стара кафана, С положаја смо дошли, канда сви живи, Овде је далеко од куће, друга ти је Домовина. Град над Дрином, До Русије није далеко, Козачка улица, дом, Стара кафана, Тихи Дон…

     

Вишеградска ноћ – повија сетно, А магла је овде сасвим иста Као над Доном. С положаја смо дошли, сви смо још живи, Овде је далеко од куће, капљица Русије…

     

Вишеградска ноћ – с руским ноћима, Није згорег вечерати у старој кафани, Споменућемо борце свих времена и ратова, Па нека мир и љубав буду у сваком дому.

     

Децембар 2019., град Москва, Рождествено

     

     

     

Ноћ над Дрином

     

     

     

Омот соло плоче Константина Ундрова

     

     

     

Ноћ над Тихим Доном

     

     

 

     

Посрбили Сава и Петар Росић




Просмотров: 557