Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/21.6.2020/

Ломоносов и Милер

(Допуна на крају књиге А.Т. Фоменка „Тројански рат у Средњовековљу“, Москва, „Астрељ“, 2007)

     

 

     

            1. У КАКВОЈ ЖЕСТОКОЈ БОРБИ ЈЕ У РУСКО ДРУШТВО XVIIIВЕКА УВОЂЕНА МИЛЕРОВСКО-РОМАНОВСКА ВЕРЗИЈА РУСКЕ ИСТОРИЈЕ.

     

 

     

            У књизи „Нова хронологија Руске*“, гл. 1, истакли смо запрепашћујућу околност да је данас прихваћена верзија руске историје створена у XVIII веку, и да су творци били искључиво СТРАНЦИ. Тачније, Немци – Милер, Бајер, Шлецер и др. Природно, искрсава питање: зар то нису запазили руски научници? Како је руско образовано друштво могло дозволити толико безобзирно уплитање у тако важну област науке и културе као што је домаћа историја? Јер, јасно је да се странац теже сналази у домаћој историји од свога.

     

            ЗАТО ЈЕ КОРИСНО ПРИДИЋИ ЗАВЕСУ НАД ДАНАС ВЕЋ ГОТОВО ЗАБОРАВЉЕНОМ ИСТОРИЈОМ ЖЕСТОКЕ БОРБЕ ВОЂЕНЕ У XVIII ВЕКУ У АКАДЕМСКИМ КРУГОВИМА ОКО ДОМАЋЕ ИСТОРИЈЕ. Искористићемо сада већ ретку књигу М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“, коју је Московски универзитет издао 1955. године поводом 200-годишњице свог оснивања. Испоставља се да је борба за руску историју представљала битан део борбе руског друштва XVIII века за право на сопствену науку. У то доба је то право било под великим питањем. На челу покрета руских научника стајао је чувени М. В. Ломоносов. На челу странаца који су – уз нескривену подршку романовског императорског двора – желели да сузбију руску националну научну школу стајао је историчар Милер.

     

            Ломоносов је 1749-1750. устао против тада нове верзије руске историје коју су њему наочиглед стварали Милер и Бајер. Критиковао је Милерову дисертацију „О пореклу имена и народа рускога“ која се управо појавила. Ломоносов је поражавајуће осликао Бајерове радове о руској историји: „Чини ми се да он поприлично личи на некаквог идолског жреца који, окадивши се буником и дрогом, и брзим окретањем на једној нози завртевши себи главу, даје сумњиве, мутне, неразумљиве и САСВИМ БЕСМИСЛЕНЕ ОДГОВОРЕ“. Навод из књиге М. Т. Бељавског, с. 60. Тако је започела жестока борба за руску историју.

     

            „Од тада бављење питањима историје постаје за Ломоносова иста онаква потреба као и бављење природним наукама. Штавише, Ломоносов је 1750-их година заокупљен друштвеним наукама и у првом реду историјом. Због њих се чак одриче обавеза професора хемије… Он у преписци са Шуваловом спомиње своје радове „Опис самозванаца и побуна стрелаца**“, „О стању Русије у време царевања господара цара Михаила Фјодоровича“, „Скраћени опис дела господаревих“ (Петра Великог – М.Б.), „Белешке о монарховим радовима“. МЕЂУТИМ, НИ ТИ РАДОВИ, НИ МНОГОБРОЈНИ ДОКУМЕНТИ КОЈЕ ЈЕ ЛОМОНОСОВ НАМЕРАВАО ДА ОБЈАВИ У ВИДУ НАПОМЕНА, НИ ПРИПРЕМНИ МАТЕРИЈАЛИ, НИ РУКОПИСИ II ИIII ДЕЛАI ТОМА (има се у виду рад Ломоносова „Древна руска историја“ – Аут.) ДО НАС НИСУ СТИГЛИ. КОНФИСКОВАНИ СУ И НЕТРАГОМ НЕСТАЛИ (исто, с. 63).

     

            Истина, први део „Древне руске историје“ Ломоносова је ипак објављен. Али врло је чудна историја његовог објављивања. „ЊЕГОВО ИЗДАВАЊЕ ЈЕ НА СВЕ МОГУЋЕ НАЧИНЕ ОМЕТАНО и, премда је штампање започело 1758. године, КЊИГА ЈЕ ИЗАШЛА ИЗ ШТАМПЕ ТЕК ПОСЛЕ СМРТИ ЛОМОНОСОВА“ (исто, с. 63). То јест, у најмању руку седам година касније. Подсећамо да је Ломоносов умро 1765. године. У околностима крајње напете борбе није искључено да је под именом Ломоносова заправо издато нешто сасвим друго. Његов рад је у најбољем случају скраћен и РЕДИГОВАН. Ако не и сасвим изнова написан. Та помисао је тим вероватнија што се практично исто то и у исто време дешава са радовима руског историчара Татишчева, вид. „Нова хронологија Руске“, гл. 1. Њих издаје Милер после смрти Татишчева по некаквим „концептима Татишчева“. Док сâм рад Татишчева загонетно нестаје. Ко је могао спречити победничког Милера – под чију потпуну контролу Романови предају руску историју – да радове Ломоносова изда у изобличеном виду? Треба рећи да такав поступак – „брижно“ објављивање радова свог научног опонента после његове смрти – показује стил и обележје ондашње борбе око руске историје. Руска историја је у то доба била предмет нипошто чисто академског интересовања. Како Романовима, тако и западноевропским владарима била је потребна изобличена руска историја. Данас позната издања радова Татишчева и Ломоносова о руској историји највероватније су кривотворена, вид. даље.

     

            Вратимо се на почетак борбе Ломоносова са Милером. Немачки професори-историчари одлучили су да уклоне Ломоносова и његове присталице из Академије. Та „научна делатност“ је покренута не само у Русији. Ломоносов је био научник светског гласа. Добро су га знали у иностранству. Уложени су сви могући напори како би се Ломоносов оклеветао пред светском научном заједницом. Примењена су сва средства. Упињали су се да умање значај радова Ломоносова не само у области историје него и природних наука, где је његов углед био изузетно висок. Ломоносов је, између осталог, био члан више страних Академија – Шведске академије од 1756. године, Болоњске академије од 1764. године (исто, с. 94).

     

            „У Немачкој је Милер подстакао наступе против Ломоносовљевих открића и захтевао његово искључивање из Академије“ (исто, с. 61). Тај покушај није успео. Али је Ломоносовљевим противницима успело да постигну именовање Шлецера за АКАДЕМИКА ЗА РУСКУ ИСТОРИЈУ (исто, с. 64). Шлецер је… Ломоносова називао „простом незналицом која ништа не зна осим својих летописа“ (исто, с. 64). Дакле, како видимо, Ломоносова су окривљавали због ПОЗНАВАЊА РУСКИХ ЛЕТОПИСА.

     

            Упркос Ломоносовљевом противљењу, Катарина II је Шлецера именовала академиком. ПРИ ТОМЕ ЈЕ ОН НЕ САМО ДОБИЈАО НА НЕКОНТРОЛИСАНО КОРИШЋЕЊЕ СВА ДОКУМЕНТА КОЈА СЕ НАЛАЗЕ У АКАДЕМИЈИ, НЕГО И ПРАВО ДА ЗАТРАЖИ СВЕ ШТО СМАТРА ЗА ПОТРЕБНО ИЗ ИМПЕРАТОРСКЕ БИБИЛИОТЕКЕ И ДРУГИХ УСТАНОВА. Шлецер је добио право да своје радове подноси лично Катарини… У Ломоносовљевој белешци-„подсетнику“ која је случајно избегла конфисковање, живо је изражено осећање гнева и горчине због такве одлуке: „Нема се шта чувати. Све је отворено шашавом Шлецеру“ (исто, с. 65).

     

            Милер и његови саборци имали су потпуну власт не само на самом универзитету у Петербургу, него и у гимназији која је спремала будуће студенте. Гимназијом су руководили Милер, Бајер и Фишер (исто, с. 77). У гимназији „ПРОФЕСОРИ НИСУ ЗНАЛИ РУСКИ ЈЕЗИК… А УЧЕНИЦИ НИСУ ЗНАЛИ НЕМАЧКИ. ПРЕДАВАЊА СУ ДРЖАНА ИСКЉУЧИВО НА ЛАТИНСКОМ ЈЕЗИКУ… Гимназија током тридесет година (1726-1755) није припремила ниједног човека за упис на универзитет“ (исто, с. 77). Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како „једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно свеједно немогуће припремити“ (исто, с. 77). Тобоже, дивља неписмена земља.

     

            „Ломоносов доспева у сам вртлог борбе… А. К. Нартов, истакнути руски стручњак за машиноградњу који ради у академији, подноси жалбу Сенату. Његовој жалби се придружују руски студенти, преводиоци и писари, као и астроном Делил. Смисао и циљ њихове жалбе сасвим је јасан… – претварање Академије наука у руску НЕ САМО ПО ИМЕНУ… На чело комисије коју Сенат образује да испита оптужбе долази кнез Јусупов… Комисија у наступу А. Нартова, И. В. Горлицког, Д. Грекова, П. Шишкарјова, В. Носова, А. Пољакова, М. Коврина, Лебедева и др. види „бунт простог народа“ против руководства“ (исто, с. 82).

     

            Треба рећи да је А. К. Нартов био истакнути стручњак у својој области, „аутор првог механичког супорта на свету – проналаска који је извршио преокрет у машиноградњи“ (исто, с. 83). „Истакнути руски техничар-проналазач А. К. Нартов. За његово име су везани највећи проналасци у машиноградњи и војној техници… Нартов је 1741. године изумео брзометну батерију која се сада чува у Артиљеријском историјском музеју у Санкт Петербургу. Она се састоји из 44 мала мерзера… Они су заредом опаљивали чим пламен барутном стазом или фитиљем стигне до њих“ (Дјупјуи Р. Ернест и Дјупјуи Тревор Н. „Светска историја ратова“. Харперова енциклопедија војне историје с коментарима издавачке куће „Полигон“, Књига 2: 1400. година – 1800. година, Санкт Петербург – Москва, „ПОЛИГОН-АСТ“, 1997, с. 700. Превод са енглеског књиге: R. Ernest Dupuy and Trevor N. Dupuy.TheHarperEncyclopediaofMilitaryHistory).

     

            Руски научници који су поднели жалбу пишу Сенату: „Доказали смо оптужбе за првих 8 тачака и доказаћемо и за осталих 30, ако добијемо приступ предметима“ (М. Т. Бељавски, с. 82). „Али су… због „непопустљивости“ и „вређања комисије“ били ухапшени. Многи међу њима (И. В. Горлицки, А. Пољаков и др.) БИЛИ СУ ОКОВАНИ И „ВЕЗАНИ ЛАНЦЕМ“. Тако су провели две године, али их нису могли приморати да се одрекну својих исказа. Одлука комисије је уистину чудовишна: Шумахер и Тауберт да се награде, ГОРЛИЦКИ ДА СЕ ПОГУБИ, ГРЕКОВ, ПОЉАКОВ, НОСОВ ДА СЕ СУРОВО ИШИБАЈУ И ПРОТЕРАЈУ У СИБИР, ПОПОВ, ШИШКАРЈОВ И ДРУГИ ДА ОСТАНУ У ЗАТВОРУ ДО ОДЛУКЕ БУДУЋЕГ ПРЕДСЕДНИКА АКАДЕМИЈЕ.

     

            Ломоносов формално није међу подносиоцима жалбе на Шумахера, али читаво његово понашање током истраге показује да Милер највероватније није грешио тврдећи: „господин млађи научник Ломоносов је био међу онима који су се жалили на г-на саветника Шумахера и тиме изазвао именовање истражне комисије“. Вероватно није био далеко од истине ни Ламански, тврдећи да је Нартовљев захтев углавном написао Ломоносов. Током рада комисије Ломоносов живо подржава Нартова… Управо тиме су изазвани његови бурни сукоби с најусрднијим саучесницима Шумахера – Винцгејмом, Трускотом, Милером и са читавом академском конференцијом… Комисија је, разјарена његовим понашањем, Ломоносова УХАПСИЛА… У извештају комисије, који је поднет Јелисавети, о Шумахеру се готово ништа не говори. „Незналаштво и неподобност“ Нартова и „увредљиво понашање“ Ломоносова – ето лајтмотива извештаја. Комисија је изјавила да Ломоносов „због поновљених неучтивих, нечасних и одвратних поступака како у погледу академије, тако и према комисији, И ПРЕМА НЕМАЧКОЈ ЗЕМЉИ“ ПОДЛЕЖЕ СМРТНОЈ КАЗНИ или, у најмању руку, ШИБАЊУ И ЛИШАВАЊУ ПРАВА И ИМОВИНЕ. Ломоносов је у затвору провео готово седам месеци чекајући пресуду… Указом Јелисавете је ПРОГЛАШЕН КРИВИМ, међутим, „због довољног школовања“ казне је „ослобођен“. Али му је плата двоструко смањена и морао је да „због својих превеликих дрскости“ моли професоре за опроштај… МИЛЕР ЈЕ НАПИСАО ПОСПРДНО „ПОКАЈАЊЕ“ КОЈЕ ЈЕ ЛОМОНОСОВ МОРАО ЈАВНО ДА ИЗГОВОРИ И ПОТПИШЕ… То је био први и последњи случај када је Ломоносов принуђен да се одрекне својих погледа (исто, с. 82-84).

     

            Та борба трајала је до краја Ломоносовљевог живота. „Захваљујући Ломоносовљевим напорима у саставу академије се појавило неколико руских академика и млађих научника“ (исто, с. 90). Међутим, „Катарина је 1763. године по пријави Тауберта, Милера, Штелина, Епинуса и других ЧАК САСВИМ ОТПУСТИЛА ЛОМОНОСОВА ИЗ АКАДЕМИЈЕ“ (исто, с. 94). Али је указ о његовој оставци убрзо укинут из разлога Ломоносовљеве популарности у Русији и признавања његових заслуга у иностраним академијама (исто, с. 94). Ипак је Ломоносов одстрањен од руковођења географским одељењем, а на његово место је именован Милер. Покушано је и да се „МАТЕРИЈАЛИ ЛОМОНОСОВА О ЈЕЗИКУ И ИСТОРИЈИ ПРЕДАЈУ ШЛЕЦЕРУ НА РАСПОЛАГАЊЕ“ (исто, с. 94).

     

            Последња чињеница је врло речита. Ако је чак и за живота Ломоносова било покушаја да се докопају његовог архива о руској историји, онда не изненађује судбина тог јединственог архива после његове смрти. Као што се и могло очекивати, АРХИВ ЛОМОНОСОВА СМЕСТА ЈЕ КОНФИСКОВАН ОДМАХ ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ И НЕТРАГОМ НЕСТАО. Наводимо: „ЗАУВЕК ЈЕ ИЗГУБЉЕН АРХИВ ЛОМОНОСОВА КОЈИ ЈЕ КАТАРИНА II КОНФИСКОВАЛА. БИБЛИОТЕКУ И СВЕ ПАПИРЕ ЛОМОНОСОВА СУТРАДАН ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ ПО ЗАПОВЕСТИ КАТАРИНЕ ГРОФ ОРЛОВ ЈЕ ЗАПЕЧАТИО, ПРЕВЕЗАО У СВОЈ ДВОРАЦ И НЕТРАГОМ СУ НЕСТАЛИ“ (исто, с. 20). Сачувано је писмо Тауберта упућено Милеру. У том писму „не скривајући своју радост Тауберт саопштава о смрти Ломоносова и додаје: „СУТРАДАН ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ гроф Орлов је заповедио да се његов кабинет запечати. Несумњиво се у њему морају налазити папири за које не желе да доспеју у туђе руке“ (исто, с. 20).

     

            Према томе, изгледа да су се „творци руске историје“ – Милер и Шлецер – ипак докопали архива Ломоносова. После чега је, природно, нестао. Зато је ПОСЛЕ СЕДМОГОДИШЊЕГ ОТЕЗАЊА најзад издат рад Ломоносова о руској историји – и то, сасвим јасно, под потпуном контролом Милера и Шлецера. Најпре ће бити да га је Милер преписао у потребном кључу. А остали томови су напросто „нестали“. Вероватно нису хтели да се са њима бакћу. Тако је и испало да се „рад Ломоносова о историји“ који данас имамо на располагању на чудноват и необичан начин слаже са Милеровим гледиштем на историју. Чак је и несхватљиво – зашто се онда Ломоносов толико жестоко и толике године расправљао са Милером? Зашто је оптуживао Милера за кривотворење руске историје (исто, с. 62), када се и сам, у својој објављеној „Историји“ тако ПОСЛУШНО СЛАЖЕ са Милером по свим тачкама? Улагивачки му одобрава у сваком свом ретку.

     

            Наше мишљење је следеће. ПОД ИМЕНОМ ЛОМОНОСОВА УОПШТЕ НИЈЕ ОБЈАВЉЕНО ОНО ШТО ЈЕ ЛОМОНОСОВ ЗАПРАВО НАПИСАО. Вероватно је Милер с великим задовољством ПРЕПИСАО први део Ломоносовљевог рада после његове смрти. Такорећи, брижно припремио за штампу. Остало је уништио. Јамачно је тамо било много тога занимљивог. Онога што ни Милер, ни Шлецер, ни други „руски историчари“ никако нису могли да пусте у штампу.

     

 

     

            2. ПИТАЊЕ АУТЕНТИЧНОСТИ ОБЈАВЉЕНЕ „РУСКЕ ИСТОРИЈЕ“ ЛОМОНОСОВА. ЛОМОНОСОВ ИЛИ МИЛЕР?

     

 

     

            (У овом одељку се наводе делови рада Н. С. Келина, Г. В. Носовског, А. Т. Фоменка); вид. Весник Московског државног универзитета (МГУ), серија 9, Филологија, бр. 1, 1999, с. 116-125).

     

 

     

            У овом раду се хипотеза о кривотворењу „Древне руске историје“ Ломоносова проверава помоћу метода ауторске инваријанте коју су открили и развили В. П. Фоменко и Т. Г. Фоменко. Вид. Допуну 3 књиге А. Т. Фоменка „Методи“. Добили смо следеће резултате.

     

            1) Упоредили смо вредности ауторске инваријанте за „Древну руску историју“ с њеним вредностима за радове М. В. Ломоносова код којих су сачувани РУКОПИСНИ ИЗВОРНИЦИ ИЗ ПЕРА ЛОМОНОСОВА. Добијени резултати потврђују горе наведену хипотезу о кривотворењу данас познате „Древне руске историје“ која се приписује Ломоносову. Сада се хипотеза о кривотворењу може сматрати доказаном.

     

            2) Открили смо блискост вредности ауторске инваријанте у „Древној руској историји“ и текстовима Г. Ф. Милера (Милер Г. Ф. „Дела о историји Русије. Изабрано“. – Москва, Наука, РАН, 1996. Серија „Споменици историјске мисли“). Та чињеница поткрепљује, премда и не доказује, претпоставку да је Милер лично учествовао у кривотворењу.

     

            Дакле, искрсава следећи проблем. Да ли је тачно да под Ломоносовљевим именом у „Древној руској историји“ уопште није одштампано оно што је Ломоносов заправо написао? Ако је тако, ко је аутор кривотворења?

     

            До решења тог задатка може се доћи на основу метода идентификације ауторства (Фоменко А. Т. „Ауторска инваријанта руских књижевних текстова“. – Методи квалитативне анализе текстова наративних извора. Москва, Институт за историју СССР (АН СССР), 1983, с. 86-109). Метод је заснован на ауторској инваријанти коју су открили В. П. Фоменко и Т. Г. Фоменко, вид. књигу „Методи“, Допуна 3. Испоставља се да инваријанту представља учестаност употребе свих несамосталних речи. Израчунавање те учестаности омогућава да се открије плагијат и пронађу писци са блиским ауторским стилом.

     

            Објаснићемо укратко о чему се ту ради. У случају искрсавања и истраживања различитих проблема ауторства корисно оруђе могу представљати „ауторске инваријанте“ књижевних дела. Под ауторском инваријантом се подразумева бројчани параметар текстова који својом величином једнозначно карактерише текстове једног аутора или омање скупине аутора. Истовремено стиче битно различите величине за текстове разних скупина аутора. Пожељно је да број тих „разних скупина“ буде велики и да се у свакој скупини обједињава мало „блиских“ аутора у поређењу с укупним бројем истраживаних аутора.

     

            Пошто су В. П. Фоменко и Т. Г. Фоменко извели опсежан бројчани оглед, испоставило се да бројчани параметар текстова који задовољава побројане услове представља РЕЛАТИВНА УЧЕСТАНОСТ УПОТРЕБЕ СВЕУКУПНОСТИ СВИХ НЕСАМОСТАЛНИХ РЕЧИ – ПРЕДЛОГА, ВЕЗНИКА И РЕЧЦИ КОД ИСТОГ АУТОРА, појединости вид. у наведеној књизи А. Т. Фоменка, и Фоменко А. Т. „Нова хронологија Грчке. Антика у Средњовековљу“. Томови 1, 2. – Москва, МГУ, 1996. Приликом кретања кроз текстове с одабирима од по 16.000 речи, испоставило се да је постотак несамосталних речи за сваког аутора приближно исти у свим његовим делима. То јест, кривуља која приказује еволуцију наведене учестаности представља практично хоризонталну праву. Даље се испоставило да је разлика између највеће и најмање величине тог параметра знатно већа од амплитуде његових осцилација унутар дела појединих аутора. Према томе, откривени параметар ваљано међусобно разликује многе ауторе. На том основу је назван ауторска инваријанта. Може се користити како за атрибуцију непознатих дела, тако и за откривање плагијата. Премда и с одређеним опрезом, пошто поједини аутори могу имати врло блиске инваријанте. На пример, Фонвизин и Толстој. Сем тога, за извођење у довољној мери поузданих статистичких закључака потребна су дела великог обима.

     

            Последњи услов је у случају Ломоносова и Милера испуњен. Обојица имају дела из којих се може извршити много повезаних одабира, од по 16.000 речи сваки. Према томе, услови применљивости методике су испуњени. Наша примена методике ауторске инваријанте у разматраном случају састојала се у следећем.

     

            Корак 1. Размотрили смо сва доступна дела М. В. Ломоносова која данас постоје у изворним рукописима написаним његовом руком. Међу њима су одабрани они који садрже руски прозни текст довољног обима.

     

            Корак 2. Израчунали смо ауторску инваријанту М. В. Ломоносова, то јест еволуцију постотка несамосталних речи, на основу предложене методике.

     

            Корак 3. Затим је израчуната ауторска инваријанта за „Древну руску историју“ која се данас приписује Ломоносову. Обим тог руског прозног текста је сасвим довољан за израчунавање ауторске инваријанте.

     

            Корак 4. Проучили смо сва доступна дела Г. Ф. Милера. Одабрана су само она која садрже руски прозни текст довољног обима.

     

            Корак 5. На основу наведене методике израчуната је ауторска инваријанта Г. Ф. Милера – еволуција постотка несамосталних речи.

     

            Корак 6. Најзад, упоредили смо добијене величине инваријанте.

     

            Искоришћени су текстови Г. Ф. Милера доступни из издања: Милер Г. Ф. „Дела о историји Русије. Изабрано“. – Москва, Наука, РАН, 1996. Серија „Споменици историјске мисли“.

     

            Резултат израчунавања је следећи. Ауторска инваријанта Милера износи 28 одсто.

     

            Важна напомена. ТО ЈЕ ИЗУЗЕТНО ВЕЛИКА ВЕЛИЧИНА ИНВАРИЈАНТЕ. ОНА ЈЕ НАЈВЕЋА У ПОРЕЂЕЊУ С ВЕЛИЧИНОМ ИНВАРИЈАНТЕ ЗА СВЕ АУТОРЕ ЧИЈИ ТЕКСТОВИ СУ АНАЛИЗИРАНИ у већ наведеним књигама.

     

            Сада прелазимо на израчунавање ауторске инваријанте М. В. Ломоносова. Размотрили смо његова основна дела из књиге: Ломоносов М. В. „Изабрана дела“. Том 2. Историја, филологија, поезија. – Москва, Наука, 1986.

     

            Резултат израчунавања је следећи. Ауторска инваријанта Ломоносова за рад „Кратка историја…“ износи 20-21 одсто. ТО ЈЕ ВРЛО МАЛА ВЕЛИЧИНА ЗА АУТОРСКУ ИНВАРИЈАНТУ. ОНА СЕ НАЛАЗИ НА ДОЊОЈ ГРАНИЦИ ДИСПЕРЗИЈЕ ВЕЛИЧИНА АУТОРСКЕ ИНВАРИЈАНТЕ КОД ДРУГИХ ИСТРАЖЕНИХ РАЗНИХ АУТОРА.

     

            У случају „Древне руске историје“ имамо сасвим другачију слику. Ауторска инваријанта је на њеном тексту испала врло променљива. На једном одабиру постотак несамосталних речи може достизати 27 одсто, док на другим износи 25. ТОЛИКО ВЕЛИКУ ДИСПЕРЗИЈУ ДОБИЈЕНИХ ВЕЛИЧИНА НА ТЕКСТОВИМА ИСТОГ АУТОРА РАНИЈЕ НИСМО ИМАЛИ.

     

            ГРАНИЦЕ ДИСПЕРЗИЈЕ АУТОРСКЕ ИНВАРИЈАНТЕ ЗА „ДРЕВНУ РУСКУ ИСТОРИЈУ“ ИЗОСЕ ОД 24 ДО 27 ОДСТО.

     

            Откривене знатне осцилације величина ауторске инваријанте, у складу с резултатима В. П. Фоменко и Т. Г. Фоменка, означавају да ДЕЛА „Кратка историја…“ и „Древна руска историја“ М. В. ЛОМОНОСОВА ИМАЈУ РАЗЛИЧИТЕ АУТОРЕ. Међутим, ауторство Ломоносова је у случају рада „Кратка историја…“ неоспорно. Сачуван је његов рукопис начињен руком Ломоносова. Одатле следи да „ДРЕВНА РУСКА ИСТОРИЈА“ НИЈЕ ИЗАШЛА ИЗ ПЕРА М. В. ЛОМОНОСОВА.

     

            ПРИ ТОМЕ СЕ ВЕЛИЧИНЕ ИНВАРИЈАНТЕ ЗА „ДРЕВНУ РУСКУ ИСТОРИЈУ“ ПРИПИСИВАНУ М. В. ЛОМОНОСОВУ ИДЕАЛНО СЛАЖУ С ВЕЛИЧИНОМ ОТКРИВЕНОМ У РАДОВИМА Г. Ф. МИЛЕРА. Строго говорећи, то још не доказује да је „Историју“ Ломоносова кривотворио управо Милер, пошто су код различитих аутора могуће блиске или чак истоветне величине инваријанте. Доказана је само чињеница кривотворења.

     

            Међутим, раније добијени резултати чине врло вероватном претпоставку да је рад Ломоносова о руској историји кривотворио управо Милер. Ту претпоставку још више појачава чињеница да је величина инваријанте за Милерове текстове и „Древну руску историју“, наводно Ломоносовљеву, врло ретка, неуобичајена за руске ауторе, вид. „Методи“, Допуна 3. То, природно, смањује вероватноћу случајног поклапања инваријанте код Милера и лица које је кривотворило Ломоносовљеву „Историју“. И појачава утисак да је кривотворитељ био управо Милер.

     

            Постаје разумљива и чињеница изузетно велике дисперзије величина инваријанти за Ломоносовљеву „Историју“. Објашњење је просто. Кривотворитељ је за основ своје кривотворине узео Ломоносовљев изворник. Преписујући га по своме, неравномерно је изобличавао полазни текст – негде више, негде мање, што је и довело до наведене ненормално велике дисперзије величина инваријанте у „Древној руској историји“.

     

            Подвлачимо да се величине ауторске инваријанте за „Древну руску историју“ јако разликују од величина за друге Ломоносовљеве радове. То јест, ту осцилације износе 3-4 одсто, док нормална дисперзија унутар текстова истог аутора не премашује један одсто. То јасно показује да је у објављеној варијанти „Древне руске историје“ остало врло мало изворног Ломоносовљевог текста. „Древна руска историја“ је готово у потпуности кривотворена.

     

 

     

 

     

*  Руска – стари назив Русије (прим. прев.).

     

**Стрелци – војници стајаће војске у Русији XVI-XVII века (прим. прев.).

     

Са руског превела Сава Росић

     

 

     




Просмотров: 312