Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/15.5.2006/

«Саљут»: три десетлећа опсежних радова у свемиру



      Истакнути руски научник и теоретичар космонаутике Константин Циолковски је још почетком 20. века у чланку «Циљеви звездане пловидбе» изнео своје погледе на стратегију освајања свемира. По научниковом мишљењу, насељавање пространства око Земље «етарским насеобинама» било би најисплативије и најделотворније. Историја показује да се ретко које пророчанство сто одсто остварује. Али, у много чему се показало да је Циолковски био у праву. Априла 1971. године у свемир је полетела совјетска орбитална научна станица «Саљут–1» – прва у читавој плејади сличних апарата – праузора будућих «етарских насеобина» о којима је Циолковски маштао.

     

      Стварање орбиталних станица «Саљут» (поздрав) и новог вишенаменског брода «Сојуз» (савез) способног да изводи сложене маневре у орбити, да се приближава и спаја с другим бродовима и свемирским објектима представља једну од најважнијих етапа у развоју домаће космонаутике.

      Станица «Саљут–1» лансирана је помоћу тешке ракете–носача «Протон». Станица је била опремљена једним спојним делом и није имала системе да узимање погонског горива. Састојала се из три основна одељка: прелазног са спојним делом, радног с многобројним научним уређајима и апаратуром за управљање, и агрегатног. У том одељку је био смештен и ракетни мотор станице. Димензије станице биле су за оно време невероватне: дужина орбиталног комплекса заједно са припојеним бродом «Сојуз» износила је 21,4 метра, а маса – преко 25 тона.

      Ево шта је у ексклузивном интервјуу за «Глас Русије» испричао један од руководилаца Руске космичке корпорације «Енергија» Леонид Горшков:

      «Када је «Саљут» стартовао, био је планиран за свега три месеца лета. «Саљут» је био станица из једног модула којој се могао припојити само један брод. Тада су три месеца лета изгледала као јако велики рок, пошто смо дотад имали искуство само орбиталног лета од 18 дана. И то нису само речи, пошто станица «Саљут» представља опсежну конструкцију. А код огромних разлика у притиску и температури могло је доћи до квара на било ком од многобројних агрегата. Даље, тада смо још увек недовољно познавали метеоритску опасност».

      Нашим пројектантима и конструкторима служи на част што је станица «Саљут» успешно поднела за оно доба дуготрајан лет.

     

      23. априла исте те 1971. године на станицу је кренула прва посада космонаута – Владимир Шаталов, Алексеј Јелисејев и Николај Рукавишњиков.

     

      Њихов брод «Сојуз–10» био је модернизован. Једну од новина представљао је спојни део који је омогућавао прелазак из брода у станицу, без изласка у отворени космос (као што је био случај код првих спајања бродова «Сојуз»), и систем аутоматског приближавања и спајања. Пошто је брод дотакао станицу, испоставило се да је због преоптерећења дошло до квара на спојном делу, тако да је онемогућен прелазак у унутрашњост станице. Први покушај одвајања од станице није успео, и посада је неколико пута облетела Земљу, покушавајући да се отргне од станице и изврши слетање. Космонаутима је тек кроз два дана успело да се врате на Земљу.

     

      6. јуна 1971. године ка «Саљуту» је полетео још један «Сојуз» са космонаутима Георгијем Добровољским, Владиславом Волковом и Виктором Пацајевом. Сутрадан су се спојили са станицом и прешли у њу. Започео је рад у станици. Тако је створена прва дуготрајна орбитална научна станица. Космонаути су провели у станици малтене месец дана и за то време извели комплекс научно–техничких истраживања. Приликом повратка на Земљу 30. јуна свемирска посада је трагично погинула због дехерметизовања кабине космичког брода «Сојуз».

      Нове експедиције на орбиталну станицу «Саљут–1» више нису слате. Станица је после нешто више од пет месеци од свог лансирања потопљена у океану.

      После тога почиње раздобље неуспеха за програм «Саљут»: следећа станица, послата у орбиту јула 1972. године, није успела да стигне до ње због квара на ракети–носачу. Ни трећи «Саљут» није имао среће. Лансиран је маја 1973. године и опстао у орбити свега неколико дана: због квара на систему оријентисања станица је утрошила све преостало гориво. Москва је ту станицу званично назвала сателит «Космос–557». Услед тога су у САД дуго лупали главу око тога какав су то гигантски војни сателит масе 20 тона «Совјети извели у орбиту».

      Још један «Саљут» је изведен у орбиту јуна 1974. године и провео у свемиру 213 дана. У станици је две недеље радила војна посада – космонаути Павел Попович и Јуриј Артјухин. На станици је постављен јединствен комплекс оптичких средстава за извиђање. Снимљени материјал је допреман на Земљу у специјалној капсули која је са станице испаљивана док је прелетала изнад територије СССР. Та станица је успешно завршила програм летачких испитивања.

      Станица «Саљут–4», лансирана децембра 1974. године, летела је све до фебруара 1977. године. У станици су радиле две експедиције од по два космонаута. Они су обављали научне и техничке експерименте у орбити током 28 и 63 дана.

      «Саљут–5» је послат у орбиту јуна 1976. године и 441 дан облетао Земљу. Тамо су радиле две војне експедиције од по два космонаута.

      Орбитална станица «Саљут–6» лансирана је септембра 1977. године и остала у свемиру до јула 1982. године када је по команди са Земље била потопљена. У њој је током 617 дана радило 16 експедиција – 34 космонаута, од чега 8 странаца.

      Станица новог поколења «Саљут–7» стартовала је 19. априла 1982. године и летела све до фебруара 1991. године. У њој је током 1.075 дана радило 9 експедиција – 27 космонаута, од чега 3 странца.

      И најзад, први базни модул станице «Мир» (а то је модернизовани «Саљут») лансиран је фебруара 1986. године. Током 15 година пребивања у свемиру, у том орбиталном комплексу су радила чак 104 космонаута, од чега 62 странца. За то време је у «Миру» боравило 28 космичких експедиција и изведено 24 међународних програма истраживања.

      Орбитални комплекс «Мир» (мир; свет) је као дотрајао по команди са Земље потопљен у Тихом океану.

      А шта ће бити даље? Како ће изгледати орбиталне станице у будућности?

      Сматрамо да не треба правити велике станице, улажући у то велике паре, рекао је у интервјуу «Гласу Русије» Леонид Горшков. Зато што ту још треба трагати. И станице морају бити релативно јефтине, релативно мале. То је наша стратегија. Штавише, руски сегмент Међународне космичке станице (МКС) заснован је на станици «Мир–2».

      Станице «Саљут» смо правили да бисмо стално радили у орбити око Земље. Тамо смо радили практично непрекидно. Све до «Мира» – а то је исто «Саљут», само под другим именом. То јест, кад лансирате станицу, стичете искуство. Она нас више у нечему не задовољава. Појављује се нова. Ни она у нечему не задовољава. И ето, «Мир» је био оно нам је вршило посао. Узгред, временом је и он престао да нас задовољава. Имао је ману: никако да се ослободимо енергетске глади у свемиру, иако је на «Миру» било јако много сунчаних батерија. Нисмо их у довољној мери ефикасно користили. И ево «Мир–2», на коме је, како сам рекао, заснован руски сегмент МКС, већ је узео у обзир тај чинилац.

      Враћајући се на станицу «Саљут–1» треба истаћи да је она била прва у читавој плејади домаћих апарата који су започели квалитетно нову етапу у освајању простора око Земље везану за сталан људски боравак тамо. По нашем мишљењу, то је магистралан правац садашње етапе космонаутике.

      Драгоцено искуство стечено на домаћим орбиталним станицама «Саљут» и «Мир» представља камен–темељац за наредни корак – Међународну космичку станицу. У њој се наставља заједнички рад како руских и америчких космонаута тако и представника других земаља.

     


 

Loading...

Косовский фронт