Ових дана се навршава 90 година од бојева за Казањ током грађанског рата у Русији. Казањ, који је био важан стратешки центар и кључна тачка у Поволжју, имао је велики значај за обе сукобљене стране. Град су после жестоких бојева 7. августа 1918. године заузеле јединице под командом генерала Владимира Оскаровича Капеља, које су кренуле од Самаре и изненадним марш-маневром избиле у непосредну близину Казања. Читав бољшевички 5. Летонски пешадијски пук који је бранио град, затечен изненадним нападом, после краћег отпора се предао.
У саставу Капељеве армије се борио и српски добровољачки одред од около 200 људи под командом мајора Српске војске Матије Благотића. У успоменама учесника тих догађаја се наводи да је српски одред увек био први у нападу и на најопаснијим и најодговорнијим правцима. Капетан Степанов, који је себе сматрао руководиоцем операције заузимања Казања, даје следећи опис боја у својим успоменама: „Мајор Благотић стиже до Богородског на десној обали Волге, а затим се спаја са Чесима на левој обали и учествује у заузимању Казања. Јавивши се Степанову, ступа под његову команду и тражи да му се одреди задатак“. „То је било управо у тренутку када ми је командир чехословачког одреда поручник Швец телефоном реферисао да је напад који је он првобитно енергично повео запео, налетевши на бројчано знатно надмоћнијег противника… Услед великих губитака, редови Чехословака су безнадежно полегли и њихово даље напредовање поручник Швец сматра немогућим… У тим условима сам мајору Благотићу наредио да се стави на располагање поручнику Швецу, ојачавши његов центар и десно крило и ушавши на тај начин у процеп између Чехословака и руских добровољаца… Охрабрени доласком браће Југословена и успешним дејством наше артиљерије, уз моћан бојни поклич Срба „На нож“, редови устају и једним незадрживим поривом који све брише на свом путу, потискују црвене и непријатељу за петама упадају у предграђе, где их дочекује ватра оклопних возила црвених, што их је на тренутак задржало. Под утицајем истог оног још неослабљеног порива, сједињене јединице ручним бомбама ликвидирају оклопна возила и упадају у град. Казањ је заузет“.
Команда Беле армије после заузимања града доноси одлуку да се пробија ка Нижњем Новгороду и даље – ка Москви. У ту сврху је неопходно заузети стратешки важан Романовски железнички мост неколико десетина километара од Казања. Тај мост је добро утврђен и брањен елитним и многобројним снагама бољшевика. И поред тога, српски одред на челу са својим јуначким командиром, мајором Благотићем, неустрашиво креће у јуриш на утврђене положаје противника. У том боју мајор Благотић јуначки гине. То се десило на дан сећања на светог Јована Ратника, 12. августа 1918. године.
Градска дума, сазвана у ослобођеном Казању, донела је одлуку: „1. Примити на свој терет васпитавање и образовање двоје деце покојника; 2. Основати по једну стипендију која носи његово име у мушкој и женској гимназији; 3. Једној од градских школа дати име мајора Благотића“.
Ето какав пример несебичног добровољног служења Русији, ствари њене одбране су пре 90 година пружили српски добровољци. Тај пример не сме бити заборављен, а сећање на подвиг браће Срба, извршен за руској земљи, мора бити овековечен. На месту погибије мајора Благотића и српских добровољаца треба поставити спомен-знак у виду Солунског крста. Управо су такви споменици постављени на гробовима руских ратника 2. Самосталне Експедиционе бригаде који су се борили у Македонији и Србији током Првог светског рата.
Наравно, после 90 сложених година врло је тешко пронаћи гробове српских добровољаца, међутим треба учинити све могуће да се они потраже. Такође је потребно поставити спомен-крстове и на другим местима где су се за слободу Русије борили српски добровољци. Целисходно би било да се обнови стипендија која би носила име мајора Благотића, а која би се исплаћивала будућим српским војно-родољубивим клубовима. То је тим умесније у светлу бурног развоја руско-српских односа у војно-родољубивој области и недавне посете омладинске делегације из Бачке Паланке сибирским војно-родољубивим омладинским логорима. То би било достојан споменик српском јунаку.
Али, све то је у ближој будућности. А сада су Општеруски покрет „Косовски фронт“ и Удружење ветерана рата Српских земаља 1990-1999. године „Патриотски фронт“ покренули иницијативу да се 12. август, дан јуначке погибије мајора Благотића, прогласи за Дан сећања на српске добровољце који дадоше своје животе за слободу братског руског народа. И та иницијатива мора наићи на најширу подршку.
Романовский мост через Волгу, в бою за который погиб майор Благотич
