Комментарии к статье "Футбол это жизнь, а жизнь это борьба"

/15.10.2010/ Насиље као добар слуга:
Неколико дана после масовних нереда на улицама Београда, српски навијачи спречили су одигравање једне важне фудбалске утакмице. Пошто у претходној реченици није наведено време дешавања, ви сада не можете да знате на које се догађаје она односи – да ли на петооктобарске нереде и „вечити дерби“ из 2000. године, или на десетооктобарске нереде и меч Италија-Србија из текуће, 2010. године. Сврха овог текста, међутим, није да вас збуни, већ да истакне још једно поређење актуелних , и збивања од пре деценије. Отклонићемо сваку недоумицу и нагласити да се надаље бавимо инцидентима у Ђенови, где су навијачи српске репрезентације изазвали одлагање, а затим и прекид утакмице „азура“ и „орлова“. Као и малтене све што је везано за Србију – од Косова, преко „геј параде“, па до локалних последица светске економске кризе – тако се и овај испад третира као јединствен из сасвим погрешних разлога. Јединственост испада српских навијача у Италији, огледа се првенствено у нечему што српски медији упадљиво избегавају да примете, а то је медијска пажња која је поклоњена изгредницима. По препорукама из ФИФА и УЕФА, телевизијске камере на стадионима широм Европе и света, годинама уназад избегавају хулигане, управо да њихове активности не би ни на који начин доживеле јавну промоцију. Примера ради, када неки егзибициониста утрчи на терен на некој међународној утакмици, а то се дешава свако мало, телевизијска публика није у могућности да види ту његову „акцију“ из простог разлога, што камермани присутни на стадиону као по команди окрећу објективе на другу страну и снимају корнер заставице или клупе са резервним играчима. Исто се дешава и када дође до изгреда на трибинама, па тако не постоји видео запис догађаја од пре неколико година, управо са италијанских стадиона, када су навијачи Интера на утакмицу унели мопед (?!), којим су онда гађали навијаче на трибини испод њих. Једноставно речено, хулигани су, иницијативом међународних фудбалских савеза, постали – „геј“ терминологијом речено – невидљиви (Чак не ни само хулигани: невидљива је, рецимо, била и акција једне пивске компаније, која је у своју промотивну гардеробу обукла тридесетак плавуша и послала их на утакмицу недавног Светског првенства у Јужној Африци; појава ових плавуша на трибинама, као и њихово протеривање са истих, били су сакривени од ТВ аудиторијума). Ипак, из неког јединственог разлога, публика широм планете могла је да гледа сваки покрет тетовираног младића, који је у уторак увече на стадиону „Луиђи Ферарис“ у Ђенови маказама секао заштитну ограду. А српска публика је то исто после могла да посматра, у безбројним понављањима, на свим овдашњим ТВ каналима. Да ли је могуће да су ФИФА, УЕФА и медији, којима ове организације издају одобрење да директно преносе утакмице под њиховим окриљем, напрасно заборавили на могући штетан утицај који насилни призори изазивају код гледалаца?! Тешко. Пре ће бити да је реч о нечему другом, односно, о томе да се утицај телевизијских снимака на широке народне масе овог пута искористио у „специфичном“ смислу. Пошто су већ демонстранти од недеље, у српским медијима махом означени као навијачи, изазвали по режим преопасне симпатије становништва, само два дана касније српској публици сервирана је слика која би требало да допринесе осуди протеста против „геј параде“. Очигледно, режим и њему наклоњени медији – уз не баш необјашњиву подршку колега из Италије – тренутно третирају насиље као доброг слугу. Када једног дана буду схватили да је то исто насиље много зао господар, вероватно ће бити прекасно (Узгред: зашто су италијански фудбалери „осетили несигурност“ тек после седам одиграних минута? Да ли због тога што утакмица која није ни започета, не може да буде регистрована службеним резултатом 3:0? И због чега се малтене ни не помиње одговорност домаћина утакмице, који је дужан да обезбеди сигурност свима који су присутни на стадиону?).