Народи (језици) појавили су се услед тога што је Бог казнио човечанство због његове гордости. Ипак, суштина Љубави, Узвишености и Премудрости Божје је управо у томе што се зло кажњавања потом претвара у добро (добробит) по кажњеног. Поделивши људе, Господ међу њима није поставио непремостиве преграде. Сличност племена и народа им указује, с једне стране, на заједничко порекло људи, а с друге стране, предсказује њихову могућу заједничку будућност, али овог пута у потпуном међусобном јединству у Господу, у Његовом Вечном Царству. Смисао појаве разлика након зидања Вавилонске куле јесте у њиховом превазилажењу. А њихово превазилажење је могуће само љубављу у Господу Исусу Христу.
Све ово се, по нашем мишљењу, врло умесно може применити на идеје свесловенства. Свесловенско јединство је у пракси увек постојало, што потврђује и Нестор Летописац који каже да руски и словенски језик "јесу исто". Све до цара Алексеја Михајловича није било никаквих покушаја да се појми постојање и могуће јединство Словена, користећи притом не баш најбоље методе. То се није десило зато што је то јединство било толико реално и очигледно да никоме није ни падало на памет да га научно заснива. Осим тога, то се јединство градило на духовној сродности словенских племена која су исповедала православље, тј. опет није било засновано на апстрактним "идеолошким" закључцима, већ на братској љубави у Христу.
Скоро сва научна премудрост која је довела до помањкања љубави у људима изашла је из католичких манастира. Ни панславизам као учење о јединству Словена није био изузетак. Јурај Крижанић, католички монах из Дубровника, постао је оснивач тог правца. Прешавши огроман пут, он је своју концепцију представио цару Алексеју Михајловичу; она је предвиђала да Руси напусте своју веру и пређу у католичанство. Желели бисмо да се надамо да се Крижанић руководио љубављу према својој браћи по крви, и да је искрено био у заблуди, а не да је користио истанчану рачуницу лукавих латинских мудраца.
Крижанић је крај живота дочекао далеко од бучног и топлог Дубровника, у сибирском Омску камо га је цар послао због бунтовничких идеја.
Крижанићев став је потом дао богате плодове. Целокупна мисао 19. и 20. века око словенског јединства развијала се управо у том смеру. Не, нико више није никога саветовао да прихвати католичанство, предлагано је да се крвна сродност постави изнад духовних основа. Религија је сматрана за неспоразум који треба отклонити. Притом је ретко ко обраћао пажњу на упозорења, углавном из редова словенофила, који су с правом сматрали да је идеја словенског јединства много шира и дубља него што то предлажу Крижанићеви следбеници. Почев од 1848. године словенска идеја у редакцији хрватског монаха је упорно, али безуспешно, покушавала да се оствари. Врхунац покушаја представљало је појављивање 1918. године Југославије и Чехословачке; истина, притом се морала жртвовати главна учесница процеса - Русија. У Југославији је у то доба била врло популарна парола "није важно које си вере, главно је које си крви". Истина, климавост такве концепције испољила се готово одмах, а словенско јединство је после крвавих ратова у Југославији крајем 20. века претрпело потпуни фијаско. Притом се то са Запада коментарисало отприлике овако: "Ето, видите, та говорили смо ми, ма био је у праву Енгелс - нема међу вама никаквог јединства нити га може бити"!
Да, сада живимо на згаришту нашем срцу блиских идеја и остварења. Нема јединства ни међу Словенима, ни међу Русима, о царевима можемо само уздисати, док је и сам трећи Рим на издисају. Праведни и напаћени Јов је изгубио све осим душе која је остала чиста стремећи ка божанској благодати, и Господ му је вратио све, уверивши Васељену у његову верност. Ни нама није ништа преостало осим душе и вере. Па нека смо и постали "хула и грдња свим народима", али нико нам није одузео право на веру и молитву. Ми молимо од Господа милост, а Он нас позива да у овим страшним условима сведочимо о Њему, о Његовој љубави. И та љубав се мора одражавати на наше ближње, на све људе, на нашу браћу.
Ако желимо да трећи Рим поново заблиста с новом снагом и лепотом, ми, његови представници, морамо испољити квалитете достојне њега. Многи православни Руси данас греше јер на спољну политику гледају очима Черчила који је говорио да "Енглеска нема сталне пријатеље, она има само сталне интересе". Интерес је појам потрошачког света, то је нехришћански, антихришћански појам. Русија нема националне интересе, она пред Богом има само обавезе жртвене љубави према читавом свету. То се односи не само на државу као такву, већ и на сваког појединачног православног хришћанина, поготово на разноразне православне, патриотске организације. Ми не само да не бисмо смели избегавати спољне контакте са људима који теже приближавању руској свести, већ на сваки могући начин морамо доприносити развоју таквих контаката, користећи сва доступна средства и облике општења - развој узајамног ходочашћа, размена литературе, стварање заједничких удружења, братстава па чак и друштвено-политичких организација. Друштвена организација "Света Русија" настала је 1999. године, заснована на напред реченом и под утицајем страшних догађаја у Југославији. Њена делатност имала је велики одјек и у Србији и у Русији. И таква делатност се не сме доводити у зависност од тренутне политичке ситуације како у Русији тако и у словенским државама, она се мора обављати стално, јер је управо у њој садржан смисао битка Трећег Рима.
Настанак Југославије постао је могућ само захваљујући доброј вољи Срба који су 1918. године имали моћ и слободно могли да створе велику Србију на рачун суседних народа. Али, Срби су искрено веровали у јединство, и тој идеји су много тога жртвовали. Такву пожртвованост је само православни народ могао испољити. Срби су таквим самоодрицањем сведочили о Христу. И због тога су их "каменовала" њихова браћа по крви. За то сведочење Господ је Србе наградио њиховим крстом. Српски Крст, постављен на костима хиљада мученика, данас блиста необично снажно, привлачећи све оне који у својој души осећају мрвице не материјалне већ духовне љубави. Српски Крст нас позива да се вратимо теми словенског јединства на најдревнијим основама сведочења Истине Христове браћи својој.
